Natrag

Da se ne zaboravi

Tajni razgovori 5. februara 1966. na Brionima: Tito-Stambolić-Veselinov, o Rankoviću (32)

Protiv druga Marka i sila mraka

Najstariji živi novinar u Srbiji, Milentije Pešaković, učesnik Drugog svetskog rata i socijalističke revolucije, a posle rata šef kabineta sekretara CK Srbije Jovana Veselinova Žarka, savetnik u srpskoj vladi i Izvršnom komitetu CK SKJ, piše za Magazin Tabloid o pozadini "Brionskog plenuma" (ali i o dugoročnim posledicama ovog događaja), na kome je Josip Broz Tito smenio svog najbližeg saradnika Aleksandra Rankovića

Milentije Pešaković

Kraj 1965. i početak 1966. godine bili su puni elektriciteta u političkim vrhovima Jugoslavije i posebno Srbije. Okosnica te vrlo delikatne situacije bilo je stanje u vojsci, pre svega u rukovodećim telima JNA i DSNO, ali u nekim slučajevima i sa demografsko-nacionalnom situacijom u Jugoslaviji, a delimično, zbog toga i sa ekonomskom problematikom u međunacionalnim odnosima.

O stanju u vojsci uvek se strogo vodilo računa o konspiraciji, svi su, posebno oni najdelikatniji problemi u vezi sa JNA i narodnom odbranom, razmatrani samo u najužem vrhu Jugoslavije. Često samo: Tito-Gošnjak-Kardelj-Ranković.

Ja sam neposrednije i detaljnije "ušao" u tu problematiku zahvaljujući jednom vrlo oštrom pismu moga šefa Jovana Veselinova, u funkciji sekretara CK SK Srbije, koje je on rukom ispisao, a onda mi je tekst dao da umnožim u tri-četiri primerka, i postupim po protokolu: pismo će biti upućeno na ispisane adrese, biće zvanično, zavedeno u protokol, arhivu CK SK Srbije.

Kad sam pročitao to pismo bio sam odmah zbunjen: Pismo je bilo naslovljeno: "Drugovima Gošnjaku i Rankoviću". Mislio sam da je po „protokolu, hijerarhijskom redu, trebalo da bude naslovljeno: „Drugovima Rankoviću i Gošnjaku". Ranković je uvek slovio kao druga ili treća ličnost u Partiji i državi bio je sekretar CK SKJ, član sekretarijata Izvršnoga komiteta CK SKJ. Gošnjak je bio „u drugom ešalonu"!

Međutim, kada sam pročitao pismo bilo mi je jasno zašto je prvo imenovan Gošnjak, a Ranković „u drugom redu". Radilo se prvenstveno o problematici u JNA koja je bila opisana u jednom pismu-protestu generala Miloja Milojevića, komandanta Prve (Beogradske) vojne oblasti; inače legendarnom junaku iz NOB. Bio je jedno vreme jedini živi narodni heroj u Jugoslaviji, a proglašen je narodnim herojem zbog neverovatne hrabrosti i uspeha u borbi sa jednom brojnijom ustaškom jedinicom.

Miloje Milojević je nekoliko puta na sednicama DSNO kritički govorio o kadrovskoj politici u JNA, optuživao je Gošnjaka da diskriminiše Srbe, oficire, posebno generale, a protežira oficire Hrvate, posebno one koji su u ratu bili u sastavu korpusa kojim je Gošnjak komandovao.

Bilo je nekih spoljnih manifestacija, koji su u široj YU javnosti, posebno u Srbiji, osobito u Beogradu, izazivali oštrije primedbe, kritike itd. Recimo, u vrlo kratkom roku penzionisani su generali: Pavle Jakšić, Radivoje Jovanović-Bradonja, Sredoje Urošević, pa i Miloje Milojević-sve Srbi, sve istaknute vojskovođe u partizanskome ratu širom Jugoslavije!

Od suptilnijih međunacionalnih odnosa, objektivnih situacija u vezi da JNA, da ovom prilikom pomenem samo sledeće: Slovenci su činili 6% stanovništva Jugoslavije sredinom šezdesetih godina, 20% prihoda JNA i Saveznog budžeta obezbeđivala je Slovenija, s obzirom na visinu društvenoga proizvoda i nacionalnoga dohotka, broja zaposlenih itd. Ali samo 2% oficira JNA bili su tada Slovenci. Mladići Slovenije sve su se manje opredeljivali za vojne škole, akademije. Komandant šeste armijske (ljubljanske) oblasti general Tavčar više puta je odlazio i CK SK Slovenije, kod sekretara Mihe Marinka i drugih, i molio i kumio da Partija u Sloveniji poradi da se veći broj mladića Slovenaca opredeljuje za vojne škole. Nije bilo rezultata. Pitam ih kako im je bilo? Oni u očaju mi odgovaraju: "Godinu dana bili smo odrezani od civilizacije!" I nastavljaju priču u tome pravcu. Tuga i žal za svojom deželom, pitomom, zelenom...Slovenijom.

Upravo sredinom šezdesetih godina Albanci u Jugoslaviji činili su 8% stanovnika Jugoslavije. Ali Albanci regruti činili su 17% svih regruta u Jugoslaviji. Albanci su imali stalno nadprosečan porast nataliteta, i što je posebno zanimljivo: Albanci su uvek rađali više muške dece nego ženske; jedino oni tako u celoj Jugoslaviji! Prema tome, kakva je perspektiva u takvim okolnostima, sada je skoro svaki peti vojnik JNA Albanac, a šta će sutra biti!?

Zanimljivo je da su Slovenci tih godina mnogo veću pažnju poklanjali razvijanju teritorijalne odbrane. To se pokazalo efikasnim kada je rasturna Jugoslavija; teritorijalna odbrana u Sloveniji vrlo lako i vrlo brzo i vrlo uspešno savladala je jedinice JNA u Sloveniji, otcepili se, zapadne zemlje su ih odmah priznale kao samostalnu državu-SFRJ više ne postoji!

Ko može da tvrdi sada da Slovenija, pa i Savez komunista Slovenije, nisu perspektivno vodili promućurnu politiku-neće u vojne škole JNA, ali razvijaju teritorijalnu odbranu!?

I kad je bilo da se donese odluka Predsedništva SFRJ kao kolektivnoga šefa države i vrhovnoga komandanta, da se ovlasti JNA da razoruža sve paravojne formacije, uključivo i teritorijalnu odbranu, radi spasa Jugoslavije i mira u zemlji-Slovenija je prva glasala protiv te odluke. I odluka nije usvojena, jer za nju nisu glasali ni Hrvatska, ni Makedonija i na zaprepašćenje neupućenih ni Bosna i Hercegovina, njen član Predsedništva Srbin-Bogić Bogićević!

Istovremeno, još u Titovo vreme, sistematski, ubrzano penzionisano veći broj oficira, naročito generala Srba (i Crnogoraca) e radi nacionalne ravnoteže u oficirskome koru. A Srbi i Crnogorci bili su zaista visoko zastupljeni u oficirskome sastavu JNA, ali to je bilo po osnovu njihovoga nadprosečnog, masovnog učešća u partizanskim jedinicama i u Narodnooslobodilačkoj borbi.

Dok ove redove ispisujem sećam se jednoga objašnjenja Komsomolca na železničkoj stanici u Čotu: Eta, život je protivurečna stvar! Zaista: Srbi i Crnogorci bili su najmasovnije zastupljeni u borcima i funkcionerima u Narodno-oslobodilačkoj borbi, jer su nadprosečno bili borci u partizanskim redovima. To im je donelo neke privilegije posle oslobođenja, ali evo sada to im je minus-moraju u penziju „radi ravnomernijega nacionalnoga sastava oficirskoga kora u JNA!"

U to vreme 1966. eksploatisan je još jedan slučaj, razume se, protiv Srba, pre svega protiv Rankovića. U podoficirskoj školi u Bileća, bila je na zidu okačena fotografija vrhovnoga komandanta J.B.Tita. Jednoga jutra jedan polaznik, Srbijanac, glasno: "...Dokle će ovaj da visi ovde?! Tu treba da bude fotografija Aleksandrova..." Tito je veoma odlučno govorio o tome slučaju, posebno zbog činjenice: Zagrebčanin koji je prijavio toga Srbijanca biva kažnjen isključenjem iz Saveza komunista, a Srbijanac ostaje bez kazne, ni opomene!

Pismo, analiza Miloja Milojevića bilo je žestoko napadnuto u Državnom sekretarijatu za narodnu odbranu, a oštrica toga napada bila je ocena, tvrdnja: "...Iza svega toga stoje organizovane nacionalističke, šovinističke, unitarističke snage u Srbiji, pre svega u Beogradu"!

Takve ocene su i razbesnele Veselinova da je napisao pomenuto pismo-protesti „drugovima Gošnjaku i Rankoviću". Znajući mnogo toga, pomislim ponekada, i sada, da možda iza svega ovoga (i Miloja Milojevića i Srbijanaca u podooficirskoj školi u Bileći) ne stoji vešta Titova ruka!

Tako nešto sa stanovišta morala-nema prođu, ali političari ponekada vele: "...Kome je do morala, neka ide u crkvu, ovo je politika!" Po svemu izgleda da je i prisluškivanje Tita bila njegova izmišljotina! Petar Stambolić mi je odgovorio: "Nije bilo prisluškivanja Tita!" Na moje pitanje: "Pa kako ste onda mogli to da tvrdite, kažnjavate ljude?" Odgovorio mi je: "...U politici je tako nešto dopušteno!"

Pitanje: je li mana ili vrlina političara, vladaoca, da postupa tako i tako, mimo zakona i morala? Stari Latini rekoše: "Qui nescit simulare, nescit regnare!"-Ko se ne zna pretvarati ne zna vladati!

Kako bi to Miloš Crnjanski rekao: "...Sve je to udesio komedijant slučaj".

Ja sam neposredno bio involviran i tangiran nekim detaljima u vezi sa pomenutim prevremeno penzionisanim generalima JNA: prvo Milojem Milojevićem, drugo, Pavlom Jakšićem. Radi lične satisfakcije, a i nečega značajnijim od toga, biću slobodan da ukratko izložim te detalje...

Leta 1944. godine bio sam zamenik jedne čete u XXI srpskoj diviziji. Bili smo u izuzetno teškoj situaciji: brojnije i jače snage četnika, Nemaca, Bugara, Ljotićevaca, Nedićevaca napadali su nas sa svih strana. Imali smo gubitke i od Šiptara iz Gnjilana, koji su nas italijanskim minobacačima tamanili. Svi smo zabrinuti, uplašeni...Odjednom preokret! Divizijom prostruji vest: spustio se padobranom Miloje Milojević, narodni heroj (bio je tada jedini živi narodni heroj!), biće komandant XXI srpske divizije. Svi smo tu vest primili sa radošću, od očajanja prešli smo u nadu, očekivanje u skoru pobedu...Komandant divizije biće Miloje Milojević! I danas se sećam toga preokreta u raspoloženju i tvrdim: u pravu su naučnici koji tvrde da se vremenom sve zaboravlja, osim snažno doživljenih emocija!

I decembra 1965. bilo mi je žao generala Miloja Milojevića kada je vršen žestoki napad na njega, zbog jednog pisma-protesta u kome je on kritikovao neke prilike u JNA u tome vremenu.

Drugi moj „kontakt" sa anatemisanim generalima bio je sa Pavlom Jakšićem. Posle Titove smrti Pavle Jakšić je u jednom svom tekstu optužio Tita za dezerterstvo. Tvrdio da je Tito , po vojnim pravilima , bio pravi dezerter, kada je posle nemačkog desanta na Drvar 25. maja 1944. godine avionom pobegao u Bari, ostavio i Vrhovnu komandu (tu dužnost je tada preuzeo Sreten Žujović), napustio teritoriju Jugoslavije, prešao na teritoriju Italije. Ja sam polemisao sa tim Jakšićem napisom tvrdeći: posle kapitulacije Italije mi smo u Bariju imali slobodnu zonu pod komandom naših jedinica, komandant te zone bio je Milentije Popović; u u Bari smo slali stotine naših boraca obolelih od turbekoloze na lečenje, sa aerodroma iz Barija poletali su mnogi saveznički avioni i bacali partizanima po Srbiji oružje, garderobu, obuću, lekove...Prema tome, tvrdio sam: može se osnovano tvrditi da je tada Bari bio „produžena teritorija Jugoslavije", ergo, da Tito nije bio dezerter kako-tvrdi general Pavle Jakšić. "Politika" je sa velikim apetitom objavila moje reagovanje. Jakšić mi nije oponirao...

Savezna narodna skupština zaseda 4. februara 1966. godine. Veselinov je savezni poslanik i na sednici je Skupštine. Njegova sekretarica Jelena Zečević to zna i toga dana doći će kasnije, javlja mi se ujutru. Sam sam u celom kabinetu. U 11 sati zvoni specijalni telefon druga Veselinova. Po ovlašćenju, ja podižem slušalicu. Javlja se Bogdan Crnobrnja, generalni sekretar-šef kabineta predsednika Tita. Traži Veselinova. Obaveštavam ga da je drug Veselinov u Saveznoj skupštini. Crnobrnja meni naređuje da pronađem druga Veselinova i da ga obavestim da sutra, 5. Februara, u 10 sati mora biti kod druga Tita na Brionima. Ja zatim molim dežurne u Skupštini da obaveste Veselinova da hitno dođe u svoj kabinet. Posle jednog sata Veselinov stiže, skida svoju zimsku vindjaknu, veša je o čiviluk i ja ga stojeći obaveštavam u poruci Crnobrnje, da sutra u 10 sati mora biti kod druga Tita na Brionima.

Veselinov hitno ulazi u svoj WC (u zgradi CK SKJ na Novom Beogradu, šest kabineta imali su svoje posebne WC-e: na XV spratu Tito i Ranković, na X spratu Veselinov i Rista Antunović, kasnije je tu bio Vojin Lukić, org. sekretar CK SK Srbije i na XVIII spratu kabineti Lazara Koliševskog predsednika i Milentija Popovića generalnog sekretara Saveznog odbora Socijalističkog saveza radnog naroda Jugoslavije).

Kad je izašao iz WC-a Veselinov meni kaže: "Druže Pešakoviću, ja sam sada razoren!" Nije mi objašnjavao zašto, niti sam ga ja pitao. Ali znao sam sledeće: Kad uveče moja majka skida šamiju, krsti se i recituje molitvu, leže i meni kaže: "Sine moj, danas sam se rastočila od posla i umora". Znao sam da se mnogo mučila, da joj je vrlo teško.

Tako sam vremenom "dešifrovao" Veselinovljeve "poštapalice": "Uh, boga mu!", "...A to neće biti jednostavno" itd., ali sam znao "koliko je sati" kad mi ponekad Veselinov kaže: "E to me razorilo". Tako sam i toga dana "ukopčao" da je stvar vrlo delikatna kad mi Veselinov kaže: "Druže Pešakoviću, sada sam razoren!"

Već je bila stigla sekretarica Jelena Zečević, Veselinov iz novčanika vadi petohiljadarku, daje je Jeleni i kaže: "...Jelena, Vi ćete sutra kupiti jednu lepu žensku tašnu za ove pare i predati kao moj poklon Stanki. Znate, sutra je njen rođendan..."

Jelena odgovara: "...Cenjeni druže Žarko, ne brinite, otići ću ja kod drugarice Stanke oko 10 -11 sati i predati joj tašnu sa Vašom čestitkom!" (sekretarica Jelena i šef kabineta Andreja Stokić uvek su se Veselinu obraćali: " Cenjeni druže Žarko...").

Mislio sam da će Veselinov na Brione otputovati sutra rano ujutro, jer svakoga dana za Brione je leteo ujutru rano specijalni avion, vojni, nosio je za Tita poštu, beogradske novine i uvek po nekoga putnika, ja l' iz Titove lekarske ekipe, ja l' nekoga stranca, itd., pa pošto mora rano iz stana, Veselinov neće tako rano da budi svoju suprugu Stanku i da joj on čestita neposredno rođendan.

Međutim, oko podne sutradan dolazi Petar Kojić, šofer druga Veselinova i kaže mi: "...Sinoć sam druga Žarka i Peru Stambolića odvezao na železničku stanicu u Topčideru, i njih dvojica su se ukrcali na lokomotivu plavoga voza 'Dinaru' i otputovali su na Brione." Tek tada sam ja pojmio da u lokomotivama plavoga voza (možda ne samo u tim lokomotivama!) osim soba za posadu, postoji i jedna ili dve sobe i za specijalne putnike, sobe, za prenoćište.

Veselinov (i Stambolić) stigli su na vreme kod Tita. Kad putuje Plavi voz onda sve usputne železničke stanice i skretnice dobijaju telegrame: glavni kolosek mora biti slobodan u toliko i toliko sati, minuti...tačno se to zna, i onda, u ovom slučaju lokomotiva "Dinara" juri 100. km na sat! Tako je i 4/5 februara 1966. godine bilo!

Tito, Stambolić i Veselinov čitavoga dana 5. februara 1966. razgovarali su samo o Rankoviću. Tito je počeo razgovor: "...Ranković je postao tipičan velikosrpski nacionalista. Ja više s njim ne mogu ni o čemu da razgovaram!" Stambolić i Veselinov vratili su se 5. februara uveče za Beograd. Stigli su na topčidersku stanicu 6. februara oko 10 sati. Nisu odlazili ni svojim kućama-vilama, niti svojim kancelarijama. Odmah su otišli u kabinet Rankovićev u zgradi CK SKJ na Novom Beogradu (sprat XV) i satima razgovarali s njim. Upoznali su ga detaljnije sa razgovorom kod Tita i Titovim opaskama. Saopštili su Rankoviću deset Titovih (ali nekih i njihovih) primedbi. Naročito o Rankovićevom navodnom velikosrpskom nacionalisti. Ranković nijednu od tih primedbi nije prihvatio. Sve ih je negirao i dokazivao njihovu neosnovanost.

Sve ove detalje meni nije kazivao Jovan Veselinov, jer ga nisam ni pitao o sadržini razgovarao kod Tita, ali mi je sve ovo ispričao Petar Stambolić s kim sam imao češća ćaskanja „na obostranu korist!".

Za mene je i dalje nepoznanica: da li je Tito konačno pridobio Veselinova za svoju buduću ofanzivu protiv Rankovića u tome razgovoru na Brionima, ili možda na sastanku kod Tita na Dedinju, kada su njih dvojica konačno utvrdili sastav budućeg CK SK Srbije(„Sve smo ćupove polomili, drug Stari i ja"(njegova izjava meni u vili Radenka Stankovića, Užička 38.) ili kojom drugom prilikom, i kada i kako. To i danas ne znam, mada verujem da nije bilo odjednom, jer je Tito sve radio postepeno, vrlo smišljenoi obazrivo. Važno je i ovo: svi najviši rukovodioci u SKJ, osobito ono koji su bili na školovanju u Moskvi, Komiternini učenici, ili su bili hapšeni, saslušavani u policiji, osuđeni, bili na robiji....imali su, tako da kažem "putera na glavi", svako je skoro imao po neki kiks u partijskome radu, držanju pred klasnim neprijateljem, itd. I svi su to detaljno morali da opišu u svojim anketnim partijskim dokumentima i biografijama. Te podatke znali su detaljno samo Tito i Ranković, jer su ti partijski dokumenti bili u njihovim fiokama. I onda su mogli, osobito Tito, da u datom momentu stavi do znanja dotičnome, ili čak da delimično saopšti i javnosti.

Kad je otstranjivan Sreten Žujović, Tito je kao usput graknuo: "A, znamo, znamo toga staroga frakcionaša!" Slično je izjavio i za Andriju Hebranga. I svi su strepeli ostali da im se tako nešto ne desi, pa su bespogovorno slušali, osobito Tito, najčešće njegova "migova" poput one Crnjanskove fraze: "Gledamo se nemo, al se razumemo!"

Mene je kasnije, mnogo kasnije, posebno iritirala činjenica: Tito je organizovao sastanak sa Veselinovim i Stambolićem 5. februara, a 5. februar je rođendan Veselinovljeve supruge Stanke. Tito je to dobro znao i mislim da je namerno sazvao ovu dvojicu baš za 5. februar. O tome više u sledećem nastavku.

Nije mi poznato da li je Tito u razgovoru sa Stambolićem i Veselinovim na Brionima 5. februara 1966. pominjao i "aferu" sa Milojem Milojevićem i da li ja eventualno i Milojevićevo pismo ma u čemu povezivao sa svojom uvodnim ocenama o Rankoviću kao izrazitim srpskim nacionalistom? Kampanja osude beogradskih krugova pre svega za nacionalizam, šovinizam i unitarizam, a prema oceni Saveznog državnog sekretarijata za narodnu odbranu, kao odgovora-analize na pismo Miloja Milojevića-nastavljena je svom žestinom.

Miloje Milojević je isključen iz Saveza komunista, smenjen je sa dužnosti komandanta prve (beogradske) armiske oblasti i penzionisan. Penzionisan je u činu general-pukovnika. Ovaj podatak ističem zbog nekoliko rečenica pri kraju ovoga dela teksta.

Miloje Milojević je pismo-protest predao Aleksandru Rankoviću. Ranković je pročitao pismo i vratio odmah Milojeviću sa napomenom da su za odnose koje apostrofira Milojević nadležni pre svega Tito, kao Vrhovni komandant JNA i Predsednik republike i Ivan Gošnjak, kao sekretar Saveznoga sekretarijata za narodnu odbranu. Nije sasvim jasno zašto je Milojević zaobišao ovom prilikom Tita i Gošnjaka, a obratio se Rankoviću? Da li zbog toga što je Milojević verovao da Tito i Gošnjak neće ništa preduzeti, jer su ostali "gluvi" na Milojevićeve ranije kritike, opaske o stanju u Armiji, koje je on-Milojević-dva puta ranije iznosio u svojim diskusijama u Saveznom sekretarijatu za narodnu odbranu? Ili se Milojević po nečijem savetu ovoga puta obratio Rankoviću, a da bi tako Ranković bio upleten u ocenu Saveznog državnog sekretarijata za narodnu odbranu "o srpskom nacionalizmu, šovinizmu i unitarizmu" ?

Ima mnogo nepoznanica, zakulisanih radnji, poteza, kako bi to Englezi rekli: "Na Titovom dvoru!"

Jedan Milojevićev zemljak iz okoline Rekovca, Levač, oficir JNA, kasnije je Milojevićeve kritike i bune vezivao za poklič: "...Druže Maršale, čin, čin!" Navodno, Milojević je dugo bio general-potpukovnik, nikako da bude unapređen u čin general-pukovnika.

U Enciklopediji Jugoslavije, koja je objavljena 1965., dakle pre Milojevićevog pisma-protesta stoji da je Milojević general-pukovnik. Isto piše i u knjizi "Ko je ko u Jugoslaviji". Bilo je nekih "vesti" o navodnom internom stavu Tita i vrhova YU da ljudi koji su bili podoficiri ili oficiri u vojsci Kraljevine Jugoslavije, bez obzira na zasluge u partizanima, mogu da budu najviše u JNA u činu general-potpukovnika, nikako u činu general-pukovnika. Biografija Save Orovuća a i Miloja Milojevića kazuje da su njih dvojica penzionisani u činu general-pukovnika. Šta više, Orović je bio oficir i u bivšoj crnogorskoj vojsci!

Radivoje Jovanović je penzionisan u činu general-potpukovnika, a Sredoje Urošević u čin general-majora, a obojica su u ratu bili komandanti divizija, posle oslobođenja takođe na istaknutim dužnostima. Obojica su bili pre rata u oficirskim školama vojske Kraljevine Jugoslavije. Nema dokaza da im je to bila prepreka da budu unapređeni u više vojne činove u JNA.

Za kraj ovoga dela mojih pisanja: nije sve jasno u vezi sa Milojem Milojevićem, da li je on po nečijem vešto-smišljenom savetu svoj protest-pismo predao Rankoviću, e da bi se tako Ranković uvukao u ovo "vrzino kolo" o srpskom nacionalizmu, šovinizmu, unitarizmu, ili je Milojević iz neke druge računice tako postupio!?

Dakle, ima dosta"zamumuljenoga i zakukuljenoga" i u ovom slučaju, kao i u mnogim drugim, koje tek treba osvetliti...

(Nastavak u sledećem broju)

A 1. Srbi, Kardeljeva noćna mora (nastavak iz broja 399)

Kasnije se pokazalo da je Tito bi „dalekovid!" U obračunu sa Rankovićem značajnu ulogu imao je upravo Jovan Veselinov, a glavni „naganjač" u beogradskoj partijskoj organizaciji protiv Rankovića bio je upravo Stevan Doronjski. Doronjski mi je kasnije sam kazao: "...Ranković me predložio za predsednika Savezne privredne komore da bi me kompromitovao. Jer, ja pojma nemam za neka bitna pitanja privrednoga razvoja, ja sam partijski čovek. I ja sam kasnije saznao da sam 'ustoličen' na položaj sekretara Gradskog komiteta partije u Beogradu, na Titov predlog, tačnije : zahtev! "

Takođe, kasnije sam saznao da je vila Radenka Stankovića u Užičkoj 38. bila non-stop ozvučena, prisluškivana. Ako su je prisluškivali dok smo daktilografkinja i ja boravili u njoj-ništa nisu mogli da saznaju-zbog toga sam i napisao u ovome tekstu da ja nisam ništa diktirao R. Dražićevoj. Ali mogli su da registruju šta je uveče govorio Veselinov o lomljenju ćupova! Konačno, Ranković je na Kongresu video da mnogi njegovi predlozi „o kadrovima" nisu usvojeni, koje je on predložio na konsultativnom sastanku o tim pitanjima na koji sastanak je pozvan od strane CK SK Srbije. Da, da, konačnu reč o svim važnijim funkcijama, i po republikama i Beogradu, imao je Tito!

Od mnogih važnih, još samo jedan detalj iz 1965. godine.

Sredinom oktobra te godine oko 13. časova ulazi Veselinov u svoj kabinet, seda, ja ga uobičajeno obaveštavam o stvarima, a on meni: „...Upravo dolazim sa sastanka sa drugom Bevcom (čitaj: Kardeljom). On je vrlo uplašen mogućnošću da Srbija može dar-mar da učini u Saveznoj skupštini..." I prepričava mi Kardeljev strah: Srbija ima toliko i toliko poslanika u Saveznoj skupštini. Za ono što glasaju poslanici Srbije, najverovatnije je, posebno ako je reč o ekonomskoj problematici, glasaće i poslanici Crne Gore. A onda, po logici stvari, glasaće i poslanici Srbi iz Bosne i Hercegovine i Hrvatske. A Srba poslanika iz Bosne i Hercegovine i Hrvatske ima relativno više nego je učešće Srba u nacionalnoj strukturi tih dveju republika.

Srbi su masovno bili u partizanima u tim republikama, i Srbi-istaknutiji borci-i danas uživaju veliku popularnost u tim republikama, i po toj osnovi su i izabrani za poslanike Savezne skupštine u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj. Prema tome, zaključak je druga Bevca, da Srbi, Srbija, i po strogoj skupštinskoj proceduri, po načelima demokratskim i parlamentarnim, mogu da budu hegemonisti u Jugoslaviji! Veselinov se plašio da Srbija, pa dakle i on, ne budu optuženi za navodni novi srpski hegemonizam. Veselinov je pridavao veliki značaj toj Kardeljevoj analizi, pretnji demokratskom razvoju u Jugoslaviji i posebno međunacionalnim i međurepubličkim odnosima. I svojoj odgovornosti u vezi svega toga.

Na njegov zahtev sredinom decembra 1965. u Skupštini Srbije održan je sastanak tzv. šireg političkog, poslaničkog sastava, na kome je Veselinov sa mnogo ozbiljnosti, i posebno odgovornosti Srbije, govorio u vezi Kardeljeve analize.

Nisam bio pozvan na taj sastanak, što je inače bila praksa: kada govori negde Veselinov idem i radi zapisnika, i zabeleški za arhivu. Zapisnik je vodio Dušan Bjelogrlić, direktor Republičkog zavoda za plan, inače Šanetov prijatelj: Dušanova ćerka i Šanetov sin su se venčali, sklopili brak. Po službenoj dužnosti dobio sam taj zapisnik, čuvao ga u svojoj arhivi (sve sa znanjem i odobrenjem Veselinova), ali mi je 1977. godine UDBA oduzela taj zapisnik, kao i mnogo drugoga „materijala".

Dakle, Kardelj je video opasnost po međunacionalne odnose u Jugoslaviji, video mogućnost hegemonizma Srba i Srbije u Jugoslaviji i u situaciji: "Jedan čovek-jedan glas"-ravnopravnost građana kao državljana jedinstvene Jugoslavije!

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane