Natrag

Kontranapad

Uspesi pojedinaca koji nas raduju, ali...

Rezultati potiskuju sumornu stvarnost

Pobeda fudbalera Srbije u poslednjem kolu kvalifikacija za Svetsko prvenstvo 2018 protiv Gruzije (1:0), obezbedila je put u Rusiju, na interkontinentalni samit. To je drugi put od osamostaljenja Srbije da njena selekcija bude učesnik nekog od najznačajnijih takmičenja. Na Evropska prvenstva 2008, 2012 i 2016, kao i na Svetsko prvenstvo 2014 nismo se kvalifikovali iako smo imali kvalitetan igrački potencijal za visoke ciljeve. Nakon smene Radomira Antića, rukovodstvo FSS je vuklo neuspešne poteze u kadrovskom odabiru selektora. Vladimir Petrović Pižon, Siniša Mihajlović, Dik Advokat i Radovan Ćurčić nisu bili uspešni. Oni se smatraju najvećim promašajima, u tom periodu apsolutnog vladara Tomislava Karadžića. Zbog odsustva sa velikih takmičenja, ali i zbog političkih uticaja vladajuće garniture na prilike u fudbalu, Karadžić je morao da napusti predsednički presto, opisuje urednik Magazina Tabloid Miroslav Vislavski sumorno stanje u srpskom sportu

Miroslav Vislavski

Plasman na Svetsko prvenstvo u Rusiji je dokazao ispravnost izbora Slavoljuba Muslina za selektora nacionalnog tima. Rezervisanost dela javnosti u izbor novog selektora, pokazale su se neopravdanim. Danas je to velika pobeda iskusnog trenera. On se u prošlosti nije posebno eksponirao ili uplitao u ocenu prilika oko nacionalnog tima, ali njegovo povremeno javno oglašavanje sa kritičkom konotacijom nije prijalo zvaničnicima FSS. Zato nije bio omiljen zvaničnim krugovima i u stručnim telima. Mediji su ga zaobilazili, nije bio njihov favorit. On se nije na to obazirao, radio je svoj posao i gradio imidž nezavisnog i samostalnog stručnjaka, više cenjenog u inostranstvu nego u svojoj zemlji.

Preuzimanjem nacionalnog tima, Muslin je pokazao umešnost da iskoristi sav mogući potencijal naših fudbalera koji igraju širom Evrope. Jedan od tih izabranika do poziva u reprezentaciju, nepoznat našoj široj javnosti je rođeni Švajcarac srpskog porekla, Aleksandar Prijović. Njegovim golom odluke protiv Gruzije, Srbija je osigurala direktno učešće na Mundijalu. Odradili su svoju ulogu neki koji su kao reprezentativci već viđeni u zaboravu: Tadić, Rukavina, Obradović, Gudelj, Ljajić... Tadić je naš najbolji igrač u kvalifikacijama, a bio je „otpisan" od Radovana Ćurčića. Rukavina je najstandardniji. Ljajića je svojevremeno eliminisao njegov današnji trener u Torinu, Siniša Mihajlović, zbog toga što je odbio da peva himnu pred početak utakmice. Ljajić ni sada ne peva himnu, ali to razume se nije razlog da bude odstranjen iz selekcije, ako ima kvalitet. I sada mu deo javnosti zamera što ćuti za vreme izvođenja „Bože pravde" i traži njegovo odstranjenje iz tima. Osporavaju mu igračke kvalitete, zbog „pevačke" tvrdoglavosti. Ne ulaze u suštinu njegovog bojkota teksta himne. Doduše, isti taj deo javnosti likuje što Austrijanac Marko Arnautović ne peva austrijsku himnu, već stoji pognute glave za vreme njenog intoniranja. Takođe, tim patriotama veoma godi što se Arnautović nije radovao, gurajući saigrače koji su slavili njegov vodeći gol protiv naše selekcije u Beču. Imaju li pravo Austrijanci da negoduju zbog toga?

Muslinove reči po završenoj utakmici sa gruzijcima, kojima je sav uspeh pripisao i to naglašavao u par navrata svojim izabranicima, potvrda su da mu slava nije nužna. Postigao je prvi cilj da odvede reprezentaciju tamo gde je fudbalska nacija želela, tamo gde njegovim prethodnicima nije polazilo za rukom. Muslinov i uspeh njegovih izabranika je ujedno velika satisfakcija za njegovog „selektora", kritikovanog, osporavanog ili podcenjivanog Slavišu Kokezu. Njemu je taj rezultat nesumnjivo ojačao pozicije tamo gde su „bočni vetrovi" pokušavali da ga poremete po završenoj prošloj sezoni u čijem finišu je Crvena zvezda, dozvolivši Partizanu da je potisne sa liderske pozicije, ostala bez već uknjižene titule prvaka.

Plasman reprezentacije Srbije na Svetsko prvenstvo i plasman Partizana i Crvene zvezde u Ligu Evrope, podigli su temperaturu u javnosti, što ne mora da znači da su Kokeza i njegovi saradnici spas srpskog fudbala. Na protiv i dalje su otvorene sumnje u njihove sposobnosti na rešavanju sistemskog položaja srpskog fudbala. O moralnim i drugim dimenzijama je izlišno govoriti. One nemaju nikakav značaj pri postignutom rezultatu. Naizgled. Rezultat može da usledi kada se najmanje očekuje. On može biti proizvod sticaja srećnih okolnosti. Da li je naš fudbal na raskrsnici? Da li su kritičari Kokeze, njegove biografije i njegovog načina rukovođenja bili u pravu? Vreme će pokazati.

Uspesi srpskog fudbala nakon dugogodišnje pauze sa značajnih takmičenja, postignuti u ovom periodu, samo su nastavak sjajnih rezultata srpskih sportista. Već ovlaš osvrt pokazuje da je Srbija u samom evropskom vrhu. Možda i najuspešnija! Argumenti su u osvojenim bronzanim medaljama vaterpolista i odbojkaša, srebrnoj medalji košarkaša i zlatnoj medalji odbojkašica. Sa time nije završena sezona, imajući u vidu da predstoje Svetsko prvenstvo za muškarce u rukometu (decembar) i Evropsko prvenstvo za žene (januar 2018).

U odnosu na očekivanja, podbačaj je učinjen u ženskoj košarci. Odlaskom Marine Maljković sa kormila reprezentacije i osvojene zlatne medalje na Evropskom prvenstvu (2015), odnosno bronzane na Olimpijadi u Riju (2016), novi selektor Stevan Karadžić nije uspeo da nastavi kontinuitet uspeha njegove prethodnice. Naše reprezentativke nisu došle do četvrtfinala ovogodišnjeg Evropskog prvenstva u Pragu. Zbog toga neće biti učesnice Svetskog prvenstva 2018 u Španiji. Da li je to podbačaj ženske košarkaške selekcije ili promašaj Košarkaškog saveza Srbije u kadrovskom prestrojavanju na čelu struke? Pitanje je za sada bez odgovora. Evropsko srebro Đorđevićevih izabranika je potisnulo neuspeh devojaka. Ako pitanje ostane bez odgovora, nije dobro. Olako se srpska košarka lišila sjajne Marine Maljković, kao što je olako poverena selektorska dužnost Stevanu Karadžiću. Reprezentacija nije imala velikih rokada u igračkom sastavu nakon prethodna dva velika takmičenja. Bilo je iskušenja zbog povreda. Ali, povrede su sastavna pojava u takmičenju. Šta bi Saša Đorđević mogao da kaže nakon izostanka osmorice iz Rija 2016? I da li bi bio na čelu Evropskog šampiona samo da je u timu imao Teodosića i Jokića. Bi sigurno! Možda i bez njih, ali sa zdravim Jovićem i Lazićem koji su bili u ekipi vicešampiona Evrope.

Poput kaznene ekspedicije, ženska odbojkaška reprezentacija je protutnjala na završnom turniru Evropskog prvenstva u Azerbejdžanu i Gruziji. Vratile su evropsku titulu iz 2011! Tokom turnira su odigrale šest utakmica na kojima su izgubile samo dva seta! Harizmatični, iskusni i staloženi Zoran Terzić je komandovao na putu do zlata ekipom koju su činile izuzetne: Bošković (MVP), Mihajlović, Veljković, Malešević, Stefanović, Rašić, Buša, Živković, Popović, Mirković, Pušić, Bjelica, Milenković, Blagojević. Sa bronzanom medaljom koju su prethodno osvojili muškarci nakon nesretnog poraza u polufinalu od Nemačke protiv koje su imali meč loptu(!?) i zlatnom koju su osvojile devojke, novo rukovodstvo OSS je dobilo vetar u leđa. Oslobođeno je kulta prethodnog na čelu sa Aleksandrom Boričićem. Ujedno je dobilo satisfakciju nakon kritika iz dela javnosti koja se priklanjala Vladimiru Grbiću, naspram Zorana Gajića u trci za predsednički mandat.

Uspesi odbojkaških selekcija su istovremeno pokazali da se u prethodnom periodu preterivalo sa naglašavanjem uloge predsedničkog kabineta, koji je samo „pokupio kajmak" sa vrednostima koje su odbojci doneli Novosađani još u SRJ. Kasnije su oni od kojih je medijskom manipulacijom stvoren kult kao o čudotvorcima, samo ubirali rezultate opšteg pokreta i procesa koje su donele popularnost i masovnost odbojke. Dakle, nisu kvarili nešto što su drugi patentirali i afirmisali, sa kojima su četvrtvekovni vladari srpskom odbojkom uskočili u brod koji ih je doveo do istaknutih pozicija u evropskoj odbojci i do vrlo konkretnih koristi.

A 1. Uz četiristoti broj

O kontranapadu u Tabloidu

Moj prvi tekst kojim je otvorena nova rubrika „Kontranapad", pojavio se polovinom 2006. u broju 95 Tabloida, tadašnjeg nedeljnika. Tokom decenijske saradnje na čisto entuzijastičkim principima objavljeno je oko 250 naslova sa mojim potpisom.

Doživevši sport iznutra sa svim njegovim vrednostima, usponima i padovima, kontrastima koja su izvirala iz nekada dobrog sistema i njegovog urušavanja do poniranja, smatrao sam neophodnim da o sportu i protagonistima politike sporta u samostalnoj Srbiji govorim otvoreno, kritički ukazujući na posledice koje nastaju zbog lošeg odnosa prema oblasti sa kojom se država veoma dobro pozicionira u međunarodnoj javnosti. U fokusu pažnje, nalazile su se institucije sporta i nosioci odgovornih funkcija u njima, državni funkcioneri koji su učestvovali u sportskoj politici ili su zloupotrebljavali sport u sopstvenom interesu. Mnogi akteri su se promenili u minuloj deceniji na pozicijama u Ministarstvu sporta i drugim delovima državne organizacije u sportu, Olimpijskom komitetu Srbije, Sportskom savezu Srbije i granskim savezima, sportskim klubovima... Menjali su se i nosioci državnih funkcija, eksponiranih i odgovornih za stanje u sportu... U zavisnosti od parlamentarne većine i vladajuće stranke, deklarativno se menjala politika... Te promene nisu donele kvalitet u sistemskom položaju sporta. Isti problemi, pojave, slabosti, zloupotrebe, korupcija i kriminal, nasilje...karakterišu i dalje prilike u srpskom sportu. Niko nije odgovarao za stanje u sportu... Na protiv, odlazili su hvaleći se o uspesima sportista, onih u čije formiranje i napredovanje izuzev pojedinaca u individualnim sportovima, država i sistem nisu posebno ulagali.

Paradoks je da su nacionalne selekcije i vrhunski individualci u isto vreme bili veoma uspešni. Rezultati i ostvarenja na velikim međunarodnim takmičenjima bili su za divljenje ili veliko poštovanje. Gubi se iz vida da su u sastavu svih selekcija, uključujući mlađe kategorije u profitabilnim sportovima činili zapravo INTERNACIONALCI, a ne domicilni takmičari. Izuzetak su vrhunski pojedinci u manje atraktivnim, individualnim sportovima (rvanje, tekvando, veslanje, streljaštvo, džudo...), koji su iznikli više zahvaljujući entuzijazmu stručnjaka i sportskih pregaoca nego što im je to omogućio sistem. Profesionalci u tenisu ili atletici ne pripadaju tom korpusu sportova. Takva situacija i stanje, stvaraju lažnu sliku o vrednosti srpskog sporta i idu na ruku vladajućim političkim manipulantima. Istovremeno, relativiziraju suštinu kritičke oštrice sa naših stubaca.

O dubini problematike sporta u nevremenima Srbije, kontraverzama između stanja i rezultata, ocene će se izvoditi u vremenima svenarodnog otrežnjenja. Tom prilikom je moguć i objektivan sud o doprinosu Magazina Tabloid rasvetljavanju situacije u srpskom sportu u prve dve decenije 21 veka. Za svaki slučaj, tekstovi su „upakovani" u mojim knjigama Kontranapad i Novi kontranapad, kao i Završni kontranapad koja će izaći pred čitaoce, u prvom kvartalu 2018.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane