Natrag

Kosovo i Metohija

Ko i kako priprema kosovsko - metohijske Srbe za konačnu predaju institucijama samoproglašenog Kosova

Po planu Vučićeve izdaje

Srbija po prvi put u svojoj novijoj istoriji ima čoveka koji je spreman da sa najviše državne pozicije potpiše sve ono što neprijatelji Srba priželjkuju. Žurba je velika, jer Aleksandar Vučić neće zauvek ostati na vlasti, a mogućnost da to neko uradi umesto njega, je nikakva. Predaja onih preostalih opština na KiM gde žive Srbi, uveliko je počela. Sve prelazi u takozvane "kosovske institucije". Na redu je i Kosovska Mitrovica tvrdi Ivan Maksimović, dopisnik Magazina Tabloid iz ovog zatočenog grada, "ni na nebu ni na zemlji", koji Vučićeva mafija obilato koristi za svoje kriminalno političko preduzetništvo

Ivan Maksimović (dopisnik iz Kosovske Mitrovice)

Povratak iz Raške na Kosovo i Metohiju predstavlja svojevrsnu ekskurziju kroz najvažnije istorijske promene ovog dela Srbije danas. Tamo gde ih nikada nije bilo Albance ćete susretati na svakom koraku. Njihove firme izvode radove na putevima, pumpama, zgradama...Razvlače se tone betona i asfalta za koje niko pouzdano ne zna ni odakle novac ni kome zarada. Ali dok se sve čini pod oznakama „nezavisnog Kosova" jasno je „čija se livada uređuje".

Kraj magistralnog puta koji prati tok reke Ibar, prostiru se uzane i mestimično obrađene i zasejane njive, ali su najbrojnije one zapustele i prekrivene korovom i trskom. Iznad njiva uzdižu se venac planina koji se južno, ka kosovskoj kotlini blago spuštaju a zapadno nadovezuju preko Mokre Gore na Prokletije. Tu u tim šumama svakodnevno se čuo zvuk motorne testere od 1999. pa do danas. Posečeno je nepregledno prostranstvo starih šuma, sekli su ih svi, obezbeđivao niko. Od ove jeseni kao da se sve polako stišava. Patrole KFOR-a redovno obilaze šumske puteve i vrše kontrolu dokumenata i dozvola za njihovu eksploataciju. Onima koji ne mogu da dokažu legalno poreklo posečenih stabala oduzima se prevozno sredstvo, motorna testera i sve stvari koje nađu na kamionu ili traktoru.

„...Ove šume se seku 20 godina koliko je ko mogao. KFOR nikada nije ni okom namignuo, nije ih to ni malo zanimalo. A sada su učestale patrole i sprovode ovako rigorozne kazne. Misliš da je njima stalo do šuma?..." sa širokim osmehom pita jedan od gorštaka koga sada muči briga i kada ode u svoju šumu po drva za zimu. „Ma, ne... oni traže da ti imaš dozvolu da sečeš šumu. Da bi imao dozvolu koju oni traže moraš da odeš u neku od institucija koje priznaju, a to su sada ove koje zovu 'kosovske', a tamo da bi bilo šta završio moraš da imaš ličnu kartu 'republike Kosovo'! E, zato oni traže dozvole...Ove u gradovima će zaposlenjem, strujom, telefonom da nateraju da izvade ta dokumenta a čime će onog koji živi gore u brdu i ne izbija iz šume, čime njega da natera da izvadi ličnu kartu? Pa dabome, dozvolom za seču šuma jer on od toga živi što proda neki metar pred zimu" kaže jedan od gorštaka sa severa KiM u razgovoru za Magazin Tabloid.

On objašnjava da je KFOR u Leposaviću održao sastanak sa kosovskom policijom i opštinskim šumskim gazdinstvom i da tu akciju sada koordinisano sprovode. To isto KFOR je pokušao u Zubinom Potoku ali su iz šumskog gazdintva odbili da učestvuju u sprovođenju te ideje, međutim dokle će moći da se protive ni to nije izvesno.

I to je samo jedan od primera suprotnih Ustavu države Srbije, kojima se ostvaruje san i nagrađuju zločini Albanaca, a na koga se ni vlast ne obazire pa i ne ustručava da i ga sama brutalno gazi iz dana u dan. Stanovništvo sa severa Kosova i Metohije koje ne želi da Srbija prestane da bude njihova država, a to nisu samo Srbi, suočava se sa prisilnom asimilacijom u takozvano „kosovsko društvo" jer navodna „integracija" ne predstavlja ništa drugo. Ćirilično pismo gotovo je i službeno ukinuto a imena i toponimi se prevode na albanski jezik ili se albanizovana ispisuju na srpskom i javno tako koriste.

Početkom novembra, ćerka firma MTS osnovana oktobra 2015. godine u skladu sa Sporazumom o telekomunikacijama potpisanim septembra 2013. u Briselu, prestala je da svojim korisnicima pruža usluge u dinarima. Kredit za mobilni telefon moguće je dopuniti isključivo u evrima, kao u bilo kojoj drugoj stranoj državi, a na račun korisnika legne iznos u dinarskoj protivrednosti prema kursu NBS. Korisnici ove mreže nemaju mogućnost drugog izbora osim hoće li koristiti jedinu „srpsku" preostalu mrežu ili će preći na neku od onih koje pri sistemu separatista funkcionišu godinama i odmah postati „telefonski stranac" za ostatak svoje države.

Ovo doprinosi sve dinamičnijem raseljavanju Srba sa Kosova i Metohije a što mediji vešto kriju raznim friziranim ili delimičnim izveštajima. Tako ćemo saznati da se u predškolskoj ustanovi u Kosovskoj Mitrovici upisao veći broj dece nego ranijih godina. Prostom matematikom shvatićemo da su deca rođena 2012. ili godinu ranije to znači u vreme kada Srbi sa Kosova i Metohije nisu mogli ni da naslute da će ih izdati njihova Vlada. A među tom decom ima i one čiji su roditelji prodali ili napustili svoja imanja južno do Ibra i doselili se u Kosovsku Mitrovicu verujući da će tako moći da ostanu na Kosovu, da ostanu Srbi. Pa čak i oni čine tek najmanji deo talasa Srba koji odlaze sa Kosova i Metohije a upravo su deca ona kojoj to možda najteže pada.

Željko Stolić, iz Kosovskog Pomoravlja, napustio je svoj rodni Klokot pre nekoliko meseci. Navodi da ga nisu prognali Albanci već Srbi koje je Beograd, odnosno režim Aleksandra Vučića kroz „Srpsku listu" nametnuo u svim institucijama.

Njegovu majku je dugo vremena maltretirao „gradonačelnik" Klokota, po sistemu separatista, inače član Srpske liste i jedan od ključnih ljudi SNS-a na terenu, Srećko Spasić. Na kraju, kada je tražila osnovnu pravnu zaštitu Spasić je verbalno napao i otpustio je. To je bio ključni događaj koji je Stolića, inače razočaranog izdajom i radnjama potpuno suprotnim predizbornim obećanjima, naterao da svoje imanje proda i odseli se. Sada živi u Jagodini gde ima dosta prijatelja. Kaže da svega ima deset puta više nego što je imao na Kosovu i Metohiji ali jedino sanja dan kada će moći da se vrati i tu nastavi da živi. Početkom novembra je došao da za Zadušnice zapali sveću na grob svog oca, tada je obišao i kuću koju je prodao.

„Muk, samo muk" su reči kojima opisuje ono što je video. Novi vlasnik, Albanac, srušio je kuću do temelja a dvorište poravnao. „Kao da nikada nisam živeo tu, kao da se nikada nisam igrao u tom dvorištu. Strašno" kaže Željko za Magazin Tabloid.

Sa njim je bio i njegov šestogodišnji sin Dragan. Ćutao je i gledao, kao da nije mogao da veruje šta se desilo. Željko kaže da mu je upravo trenutak sa njegovim sinom koji nije želeo da napusti kuću, ostao kao najbolniji.

„...Imao je tada pet godina. Utovarili smo stvari i svi ušli u kamion. On sam stoji na prozoru i neće da krene. Ne da kuću... Oči mu pune suza, brada mu se trese...Ja plačem pored njega, kažem mu da moramo da idemo jer su nas Srbi oterali ali vratićemo se, imamo iza tog još jedan plac od 11 ari. Tada sam mogao da pobijem sve ove iz 'Srpske liste', oko mi ne bi trepnulo" kaže Željko plačnim glasom i udaljava se da se primiri od emocija koje su navrle u trenutku.

Nije jedini Srbin iz tog kraja koji je otišao nakon toga, u jednom trenutku je odlazilo i po nekoliko porodica dnevno. Poslednji koji su napustila ovaj kraj, do zaključenja ovog broja, je porodica Marka Stoiljkovića.

Rezultati Vučićevih jurišnika na osvajanje još jedne albanske države na Balkanu, vidljivi su i na drugim mestima u tom kraju, ovih dana posebno u opštini Novo Brdo. Ovdašnje stanovništvo je prilično siromašno, uglavnom primorano oda se bavi stočarstvom i zemljoradnjom. Nažalost, zbog toga su i postali česta meta lopova koji odnose pretežno krupnu stoku. Do sada je opljačkane i ojađene porodice posećivao ovdašnji „gradonačelnik" Svetislav Ivanović međutim, ovaj put je i on postao žrtva. Iz štale u njegovom dvorištu ukradene su nedavno dve krave. Mnogo je onih koji smatraju da je ovo više poruka nego klasična krađa. Pre nešto manje od mesec dana uhapšen je načelnik policijske stanice Novog Brda, Alija Šukri kome je i određen pritvor od 30 dana a zbog sumnje u umešanost organizovane krađe stoke na teritoriji Novog Brda. Ubrzo nakon kvazi-izbora Ivanovića je posetio takozvani „ministar unutrašnjih poslova" Fljamur Sefaj koji je sa njim razgovarao o bezbednosnoj situaciji u opštini Novo Brdo kao i o ekonomskom razvoju opštine".

Za manje od pola nedelje Ivanović je postao žrtva razbojništva. Upućeni veruju da su ova dva događaja povezana „ili mu tzv „ministar" šalje neku poruku odmah nakon pobede na kvazi-izborima ili ovim pokušava da kaže da on nije umešan ali činjenica je da je „ministar" bio u poseti i da se onda desila krađa" kaže jedan od Srba, odličan poznavalac ovdašnjih prilika.

Kako Srbi nisu iznenađeni umešanošću čak i jednog tzv „ministra" u krađu stoke lokalnom stanovništvu, to se može samo pretpostaviti u kakvim bezbednosnim i političkim uslovima oni žive. A baš to je jedan od razloga sve masovnijeg iseljavanja Srba prepuštenih sebi koji bez posla, kada ostanu i bez stoke, gotovo da nemaju drugi izlaz osim da prodaju imanje i ta pojava se širi kao zaraza.

„Jedini faktor koji održava narod na Kosovu i Metohiji je upravo posao, odnosno mogućnost da se obezbedi egzistencija za sebe i svoju porodicu" kaže za Magazin Tabloid profesor grupe pravnih predmeta, Živorad Lazić.

„Svi ostali uslovi života su više nego ponižavajući jer živimo u ograničenom prostoru, u getu" kaže on kao stanovnik Ugljara, sela na centralnom Kosovu i dodaje: „...Naša deca mogu da se kreću slobodno u krugu od par kilometara, do Gračanice i nazad (pojas u dužini od 10-tak km). To je naša sudbina, naša neminovnost, bez očekivanja bilo čije pomoći a pogotovo Kancelarije za Kosovo i Metohiju koja bi trebalo da vodi računa o ovom narodu, o interesima i egzistenciji ovog naroda. Ne mogu da kažem da nas je zanemarila u potpunosti jer mi koji radimo, kao na primer ja u prosveti već 30 godina, i dalje primamo platu od Ministarstva prosvete Republike Srbije. Međutim, ovde ima ljudi koji primaju po nekoliko plata a istovemeno imate ljude koji nemaju niti jedno primanje. I, verujte da su iskreniji i istrajniji u opstanku na ovim prostorima upravo ti ljudi, koji bukvalno rečeno nemaju ništa, i obema nogama su na Kosovu i Metohiji a dok oni koji imaju previše, oni su prosto jednom nogom ovde, jednom na teritoriji centralne Srbije i njima je ovakvo stanje najbolje moguće" kaže Lazić.

Nedavno se podigla velika buka oko 40 sudija i jednog broja tužioca Srba koji su položili zakletvu, odnosno dali izjavu, za stupanje na dužnost gde će morati da rade po zakonima i „ustavu" tzv. Kosova. Javnost, ona koju režim Aleksandra Vučića nije kupio, njega je direktno i optužila za ovu predaju. Sasvim logično, upravo je on i omogućio da stanje postane baš takvo. Ali, reklo bi se da su se i sudije brzo privikle.

Već sutradan, iznajmljena kuća u kojoj je bio smešten Opšti Sud nakon upada KFOR-a 17. marta 2008- godine, ostala je potpuno pusta. Nekada grupe ljudi sa papirima u rukama koji su čekali da dođu na red, graja ispred zgrade, telefonski pozivi advokatima, rođacima i drugoj strani na koju se ugovor ili kakav posao odnosio, sada deluju kao da se nikada nisu dogodili na ovom mestu. Na zaključanim vratima zgrade istaknut natpis „ne radimo sa strankama" a sa kim uopšte mogu da rade, nije navedeno. Za bilo koji ugovor ili ovlašćenje Srbe upućuju „na južni deo, tamo sada radi Sud". Onaj Sud čiji rad reguliše „ustav Kosova". Za sada je ostala još matična služba.

Sudijama to kao da nije palo isuviše teško. Dva - tri dana nakon prihvatanja da se „integrišu" u pravosudni sistem kosovskih separatista, data im je mogućnost da podnesu zahtev za prevremeno penzionisanje na ranijem poslu, u srpskom pravosuđu. Svi su potpisali i predali zahteve. „...Visina penzija će iznositi 90% od visine naših dosadašnjih zarada. Dodatno ćemo primati i platu iz 'kosovskog budžeta' (albanskih separatista) i to od 1.500 do 1.700 evra mesečno. Kad se sve to uzme u obzir, dobro će nam biti" kaže jedan od ljudi uključen u ovaj proces za Magazin Tabloid.

Ujedno, zahtevi za penzionisanje koje su potpisali nakon izjavljivanja vernosti Hašimu Tačiju, predstavlja materijalni dokaz da su u tom trenutku još uvek bili aktivne sudije srpskog pravosuđa i da su kao takvi prekršili zakone i Ustav svoje države, Srbije. To ih ne uznemirava, „naterala ih je vlast", kažu.

Naime, tokom sastanka srpskih sudija sa Nebojšom Stefanovićem od pre oko godinu i po dana, na predlog da se „integrišu" u pravosudni sistem secesionista, svi su se glasno pobunili i atmosfera je brzo postala prilično napeta. Stefanović je predložio pauzu od 15 minuta pre nego što nastave. Po povratku sa pauze još jednom je upitano - ko je protiv integracije u kosovski sistem? Osim jedne časne žene, takođe sudije, koja nije prihvatila ovaj predlog, svi ostali su ćutali. Nije bilo nikakvog maltretranja niti ubeđivanja tokom pauze, naprosto, petnaest minuta na svežem vazduhu bilo je dovoljno da čast i zakletva nad Ustavom Srbije, ispare iz njihove savesti. Tako je nastupio trenutak kada su svečano i javno prihvatili ovaj posao. Lako se može predvideti koliko će koristi od njihovog angažmana imati narod. Svi su oni raspoređeni u različitim sredinama širom KiM i na većini mesta će biti jedini sudija ili tužioc srpskog porekla. Sa druge strane u sudnicu u Kosovskoj Mitrovici došao je ne mali broj Albanaca koji će tu obavljati posao sudije. Svaki Sud će za predsednika obavezno imati Albanca, nikako Srbina.

Bog zna šta sve čeka Srbe sa severa KiM u preko 80 hiljada nagomilanih slučajeva (za teritoriju na kojoj živi ne više od 70 hiljada Srba ukupno) a koji se odnose isključivo na njih. Verovatno ćemo na mučan način vrlo brzo i saznati.

Osim nagovora vlasti, duplih i to prilično visokih plata, potiskivanju savesti pomaže i činjenica da ne postoji lokalni političar koji se ne zalaže za uspostavljanje kvazi-institucija tzv. „republike Kosovo", što po automatici znači gašenje srpskih institucija i zaokruživanje albanskog državnog pitanja na Kosovu i Metohiji.

Dan nakon održanih separatistčkih lokalnih izbora, Spirić je izjavio da će svi oni „i ubuduće raditi na toma da institucije Republike Srbije nastave da funkcionišu na Kosovu i Metohiji. Ono što je najbitnije je da niko neće ostati bez posla i da će država Srbija, uz podršku predsednika Vučića i Marka Đurića nastaviti da finansijski podržava sve institucije, kao što je činila i do sada". Međutim, prema saznanjima Magazina Tabloid ova izjava predstavlja brutalnu i bezočnu laž.

Naš izvor blizak opštinskoj upravi tvrdi da se ovih dana užurbano sprovode aktivnost u smeru gašenja ostatka nekadašnje srpske Opštine Kosovska Mitrovica i njenog „integrisanja" u sistem kosovskih separatista.

To uvek znači da će najmanje trećina radnika biti otpuštena ili poslata u prevremenu penziju vrlo sumnjivog statusa (problematično je, na primer, zdravstveno osiguranje).

U ovom trenutku se sve ovo strogo krije od radnika ali i naroda na severu KiM ipak, odaje ih brzina i tempo koji im je nametnut. Zadatak je da se do kraja godine obave sve neophodne za gašenje i preostalog dela državnog aparata Republike Srbije.

Odmah nakon što je ovo izjavio, Spirić je, u timu sa Zoranom Bratićem, načelnikom odeljenja za finansije u opštini Kosovska Mitrovica (čak tvrde da je u penziji), Sašom Petrovićem načelnikom Opštinske uprave i Biljanom Petrović, Opštinskim javnim pravobranilacem, u više navrata odlazio na sastanke sa državnim vrhom Srbije i izmeštenom opštinskom upravom ovog grada koja se nalazi u Raškoj. Svi ovi sastanci imali su za cilj što bržu organizaciju preseljenja neophodnih službi u Rašku kao i trajni prekid rada privremenog organa Kosovske Mitrovice. Upravo zbog su se na ovim lokalnim kvazi-izobrima i kandidovali svi oni koji to do sada nisu a nalaze se na čelu nekih od preostalih institucija u gradu.

Aleksandar Spirić je takođe bio kandidat za odbornika jer mu je to bila jedina šansa da se održi u vlasti kako - tako. Koliko mu je stalo do toga govori pritisak koji je vršio na svoje zaposlene. Možda najdrastičniji primer jeste slučaj Sergeja Zaporožca, do nedavno portparola Kosovske Mitrovice. Izvor Magazina Tabloid navodi da je Spirić telefonom pozvao Zaporožca tek da potvrdi da će imati dva sigurna glasa na koje je računao budući da je i supruga portparola zaposlena u državnoj instituciji. Međutim, Sergej je odgovorio, iskreno smatrajući da na to ima pravo, „i moj brat je kandidat za odbornika, glasaćemo za njega". Spirić je podsetio Zaporožca da je njega i suprugu zaposlio on a ne njegov brat, međutim to ipak nije bio dovoljan argument nakon čega je otpušten i Sergej ali i njegova supruga.

Ali, ni njegov brat nije bio tolerantniji prema „neodlučnim glasačima". Ivan Zaprožac, direktor OŠ „Branko Radičević", takođe je grčevito pokušavao da obezbedi sebi podršku znajući da ipak Spirić u rukama drži sve zaposlene koji su i jedini koje mogu da ucene otkazom inateraju da izađu na ove lažne separatističke kvazi-izbore. U jednom trenutku Ivan je pozvao jednu od zaposlenih u njegovoj školi S.N. i odlučnim tonom joj rekao da ne treba da zaboravi da je njemu obećala glas. „Naravno da nisam zaboravila, pa dogovorili smo se..." odgovorila je žena na šta je Ivan uzvratio da je video kako je na Fejsbuku „lajkovala slike" supruge Olivera Ivanovića sa sinom. „Ali, to mi je školska drugarica, znamo se godinama" pokušavala je da objasni S.N. To nije mnogo vredelo, Ivan je i nju odlučnim tonom podsetio da ona ipak radi u školi u kojoj je on direktor nakon čega je žena ostala u šoku ali i vidno uplašena izvesno vreme. Roditelji čija deca pohađaju ovi školu kažu da je Ivan pre izvesnog vremena gotovo sve učenike koji imaju nalog na Fejsbuku dodao za prijatelje i veruju da je to zbog lakšeg praćenja aktivnosti njihovih roditelja.

Surovost koja je sve izraženija proizilazi iz zahteva separatista da na Kosovu i Metohiji sve srpske institucije budu ugašene kako bi dozvolili formiranje „Zajednice srpskih opština", još jedne kvazi-institucije koja će u potpunosti funkcionisati po zakonima i „ustavu" tzv „republike Kosovo". Sav novac koji u pokrajinu bude stizao iz budžeta Republike Srbije moraće da prođe preko bankovnog sisitema kosovskih separatista kao i novac koji oni namene lokalnim upravama po svom sistemu.

Tako da onaj ko bude deo te Zajednice, imaće u rukama vlast nad tim novcem. Režim iz Beograda neprestano pokazuje kako upravo Kosovo i Metohiju koristi za pranje ali i krađu iz državnog budžeta jer narod od tih para vidi jedino automobile, stanove kuće koje kupuju lokalni političari.

Borba za radna mesta i prevlast načinila je od direktora državnih institucija skupinu lešinara koji čerupaju telo nesrećnika koji još uvek daje znake života. No, i da ima šanse da preživi nesreću, protiv njih sigurno nema nikakvog izgleda. A dokle se stiglo možda je nesvesno pokazao Sulejman Ugljanin, koji je uzgred rečeno rođen upravo u delu Kosovske Mitrovice poznatom kao Bošnjačka mahala, a koji je Srbe u džavnim institucijama u Raškoj oblasti nazvao „fašističkim pionima" zahtevajući od Evropske unije "da utvrdi datum raspisivanja izbora za organe Sandžaka" a teritoriji Stare Raške dodeli „specijalni status" i stavi je „pod zaštitom UN". Izgleda da se taj recept pokazao uspešnim na Kosovu i Metohiji a možda, delom, jer i Beograd prvi put u svojoj istoriji nudi čoveka koji je spreman da sa najviše državne pozicije potpiše sve ono što neprijatelji Srbi priželjkuju u svojim najsmelijim snovima. A ni on, Aleksandar Vučić, neće zauvek ostati na vlasti pa otuda i žurba koja je nastala.

Čak su i apoteke u srpskim sredinama na severu pokrajine prazne. Osim kozmetičkih i nešto manje opštih medicinskih sredstava, u rafovima nema baš ničega. Čak ni flastere nećete naći. Ako se desi da recepti nisu poneti to znači još jedan izgubljeni dan i troškovi koje niko neće nadoknaditi. Autobusom put do Raške traje oko sat i po vremena u jednom pravcu. Vreme povratka je neizvesno jer autobusi za Kosovsku Mitrovicu staju na izlazu iz grada, ne na autobuskoj stanici, pa niko ne zna pouzdano red vožnje. Zato se stoji po sat, dva ili tri kraj magistrale a kako to izgleda varira od vremenskih uslova. Karta je 300 dinara u jednom pravcu, sa popustom za određene kategorije 200. Oni koji ne mogu sebi da priušte čekanje i neizvesnost, odlaze svojim automobilom ili taksijem a tada troškovi dodatno rastu. Taksi košta oko 3.000 hiljade dinara i, za hronične bolesnike, to je obavezna mesečna ruta. Često se sklapaju dogovori pa ko odlazi podigne lekove za više recepata, nakupi se i po nekoliko desetina listića. Kažu da se od onih koji se zateknu u redu iza nekoga sa Kosova i metohije, ne bune, strpljivo čekaju i sa razumevanjem pa je to kako olakšavajuća okolnost pored svega što su prinuđeni da otrpe.

Uzrok nestašice lekova je Briselski sporazum kojim je uspostavljen „integrisani prelaz" na kome Albanci neće dozvoliti da prođe ništa što nema sertifikate tzv „republke Kosovo". Može im se, a za tu mogućnost zahvalnost duguju Vučiću i Dačiću pre svih. Parafom u Briselu nije samo ratifikovan sporazum već je povučena linija koja deli teritoriju jedne države ali i između dostojanstvo, rodoljublje, pravo na život, slobodu kretanja, dostupno lečenje sa jedne i egzistenciju, asimilaciju, predaju i izdaju sa druge života za svakog Srbina koji je ostao južno od „integrisanog prelaza", ne samo južno od Ibra.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane