Natrag

Rasprodaja

Zalihe pitke vode Srbije su dobro koje pripada i budućim generacijama, a ne naprednjacima

Gospodine bandit, molim čašu vode

Predsednik Aleksandar Vučić počeo je da sprovodi plan po kome će Beogradski vodovod i kanalizacija biti prodati Nemcima, ili Arapima, a voda će u Beogradu postati strateški resurs. Voda će ako plan zaživi koštati toliko da će život u prestonici postati od tri do pet puta skuplji nego što je danas...Ovo će se desiti zato što će cena vode u budućnosti učestvovati u formiranju cene svega što trošimo i to na način kao što trenutno učestvuje gorivo. Danas cena hleba i svega zavisi od transportne cene koja se formira na osnovu cene benzina, odnosno dizela i drugih pogonskih goriva, zavisi i od cene struje, dok trošak vode ne utiče bitno na formiranje cena. Ipak, to će se promeniti kada stranci počnu da upravljaju prvo vodovodom prestonice, a potom i vodovodom Zrenjanina i Subotice!

Mersiha Hadžić

Proizvođači hrane biće primorani da povećaju cene jer će se nakon privatizacija vodovoda suočiti sa deset puta višim cenama vode za industrijske potrebe. Sva pravna lica imaće novu cenu pitke vode, ali ni domaćinstvima neće biti bolje, naročito u Beogradu, a voda će biti pet puta skuplja!

Tolike cene vode izazvaće inflatorni udar jer će svi morati da povećaju cene onoga što prodaju da bi platili vodu koju piju, sa kojom peru veš i održavaju ličnu higijenu. Privatizacija vodovoda i vodoizvorišta koja nam sledi biće najpodlija privatizacija koju je Srbija do sada videla.

Sve ovo Aleksandar Vučić je sa Nemcima dogovorio još pre dve godine, ali je u međuvremenu pregovarao i sa Arapima. Njegovi priajtelji iz Saudijske Arabije vrlo su zainteresovani da naplaćuju i kontrolišu vodu u Beogradu. Njihova ideja je da osim vodovoda i kanalizacije budu vlasnici i svih podzemnih voda i vodoizvorišta u Beogradu i najbližoj okolini.

Na Vučićevu žalost javno mnenje i stručna javnost iz ove oblasti ne podržavaju privatizaciju javno komunalnih preduzeća, pogotovo ne prodaju resursa kao što je pijaća voda. Ovo je i glavni razlog što SNS po svaku cenu želi da pobedi na lokalnim izborima u Beogradu i zašto im treba dvotrećinska većina u gradskom parlamentu.

Skoro ne zapaženo je prošla izjava Gradskog menadžera Goran Vesića koji je rekao da danas po Zakonu o komunalnim delatnostima nije predviđena obavezna privatizacija, već mogućnost ulaska privatnog kapitala u te delatnosti pod određenim uslovima, a o čemu će odlučivati svaka lokalna samouprava posebno. Drugim rečima ako naprednjaci pobede na lokalnim izborima u Beogradu, oni će odlučivati o sudbini vodosnabdevanja prestonice.

Privatizacija će biti sprovedena u četiri etape. U prvoj će strani partner, verovatno neka Arapska kompanija, dokapitalizovati vodovod kroz zajedničke investicije i tako postati suvlasnik u vodosnabdevanju glavnog grada. Treća etapa će biti transformacija vlasničkog dela grada u vodovodu i to iz javnog preduzeća u akcionarsko društvo, koje će potom zbog dugova podići kredite, otići u stečaj i onda biti prodata bud-zašto partneru koji je već prisutan. Dugovanja će kao i mnogim slučajevima preuzeti država, odnosno u ovom slučaju grad Beograd...

Zna se da u Beogradu živi dve trećine stanovnika Srbije, a privatizacija će biti i konačana uspostava kolonijalne uprave. Privatna kompanija će onima koji budu poslušni prema namesničko naprednjačkoj vlasti, njihovim članovima stranke i glasačima Aleksandra Vučića, omogućiti povlašćene cene. Oni koji ne budu poslušni dobijaće račune za vodu koja će biti pet puta skuplja od sadašnje cene, plaćanjem tih računa finansiraće praktično domaću namesničku tiraniju, ako ne plate stanovi će im biti zaplenjeni i prodati po osnovu duga za komunalije...

Privatizacija Beogradskog vodovoda će medijski biti prikazana kao dobar primer, a onda će biti prodati prvo Subotički vodovod, pa Zrenjeninski. U Subotici će kampanja početi u medijima sa pričom da je sada nemoguće kupati se na Palićkom jezeru jer se tamo izliva kanalizacija tog grada pa je nivo bakterija previsok To je tačno. Tačno je i da demokrate ranije, a danas naprednjaci taj posao namerno ne rešavaju da bi u budućnosti neko mogao da jeftino kupi vodovod i kanalizaciju tog grada.

Vodovod u Zrenjaninu se takođe već priprema za privatizaciju, tako što se tovare dugovi i sprovode nepotrebne investicije. U ovom gradu koji nema vodu za piće u česmama već domaćinstva dobijaju samo tehničku vodu, rukovodstvo je nedavno uvećalo kancelarije za 350 kvadratnih metara! Sve to je plaćeno čak 250 hiljada evra!

Direktor Beogradskog vodovoda Dragan Đorđević, je svojevrsan hohštapler kojeg Vučić kontroliše uz pomoć krivičnih prijava koje su protiv njega podnete još dok je radio u "Elektrodistribuciji - Beograd" kao šef Službe finansijske operative za investicije i nabavku opreme i šef Službe nabavke. Đorđević je EDB ojadio za više desetina miliona evra! U pitanju je prevarant koji je uvek krao i nameštao tendere na svim mestima na kojima je radio.

Uvek je bio zaposlen ili u stranačkim firmama, ili u javnim preduzećima poput „Europen sistema", Beograd gde je bio direktor nabavke i prodaje, „Multyact-a", Beograd, gde je bio komercijalni direktor, „Geachem", Beograd, gde je bio direktor i JKP „Javno osvetljenje", Beograd, gde je bio pomoćnik direktora Sektora za finansijske, pravne i kadrovske poslove, predstavnik rukovodstva za kvalitet, šef Službe nabavke i izvršni koordinator.

U vodovod je stigao 2015. godine kao rukovodilac Službe za javne nabavke. Tu je ljudima iz napredne stranke namestio poslove vredne dva miliona evra, pa je unapređen u izvršnog direktora za pravne poslove i poslove nabavke. Onda je 2016. godine premešten na mesto direktora „Beogradskog vodovoda i kanalizacije".

U njegovoj biografiji piše da govori engleski, ali svi koji su bili sa njim u Mađarskoj na pregovorima sa ljudima iz budimpeštanskog vodovoda, kažu da i Tarzan iz džungle lepše složi rečenice od njega. Inače, pritisak da prodaju komunalna preduzeća pre svega vodosnabdevanje vrši se i na zemlje regiona. Tamo pre svega u Mađarskoj smatraju da se ta privatizacija ne sme da sprovodi po svaku cenu

Privatizacija JKP regiona, bila je tema okruglog stola koji je u Bečićima nedavno organizovao Samostalni sindikat komunalnih delatnosti Srbije. Već tu su u javnost izneseni zastrašujući podaci šta nam se sprema i šta je urađeno u pojedinim komšijskim državama.

Postavljeno je i pitanje zašto bi se u Srbiji gde ima više od 300 javno-komunalnih preduzeća sprovodila privatizacija nad njima pogotovo nakon podatka da je Beogradu, posle dvogodišnje reorganizacije poslovanja i smanjenja troškova javnih nabavki, nije bilo viška zaposlenih, a od 20 javno-komunalnih preduzeća, samo dva su prethodnu godinu završila sa gubitkom.

Kod svih JKP u Srbiji bio je gubitak od 1,8 milijarde dinara. Samo za dve godine javni sektor je prešao u plus i to ne mali plus, nego plus od 3,8 milijarde dinara", rekao je ranije Borko Milosavljević, pomoćnik gradonačelnika Beograda. Loše vesti o kvalitetu vode u Beogradu, koje je i Magazin Tabloid prenosio su tačne, ipak vodu je u ovom gradu moguće piti i uz manja ulaganja svi problemi bi mogli biti otklonjeni i ne bi bilo potrebe da tu ulazi bilo kakav strani kapital. Zato je na čelo Beogradskog vodovoda i postavljen Đorđević, poznat kao besprizoran prevarant.

U susednoj Bosni još nema privatizacije JKP, ali pojedine firme dobijaju najplaćenije komunalne poslove: naplatu parkinga, pogrebne usluge, asfaltiranje, i naravno vodovod!

- Možda su oni nekad i niži u ceni u ponudama, na javnim konkursima, ali na kraju, završna faktura i likvidator naplati to, ne jednom, nego pet puta skuplje od nas", rekao je Adim Šerak, predsednik Sindikata komunalnih delatnosti Federacije BiH.

Crnogorci su privatizaciju u javno-komunalnim delatnostima odložili dok ne donesu Strategiju o privatizaciji i Zakon o javno-privatnom partnerstvu. Zakonom o komunalnim delatnostima tim preduzećima date su tri godine za prilagođavanje i reorganizaciju do privatizacije, i dodatnih 18 meseci za potpunu primenu zakona.

- Taj zakon će značiti da će lokalne samouprave kao osnivači ovih firmi biti u obavezi da daju tu delatnost na javni tender. U međuvremenu će ta naša preduzeća biti spremna da učestvuju na tenderu", smatra Branko Plamenac, predsednik Sindikata stambeno komunalne delatnosti Crne Gore.

Iskustva Rumunije, Bugarske i Mađarske koje su bez prethodne pripreme privatizovale vodovod i druga komunalna preduzeća, govore da nivo usluge nije poboljšan, a nasuprot tome, cene su toliko porasle, da građani nisu mogli da ih plaćaju. Upravo to je scenario koji čeka i Srbiju, a pre svega grad Beograd.

Srpskim Zakonom o vodama, vodni resursi, dakle one dostupne količine voda u svim oblicima, stanjima i statusima tretiraju se kao javno dobro od opšteg značaja i u vlasništvu su Republike Srbije, tako da se privatizacija ne može odnositi na vodotokove, jezera, ili akvifere, odnosno izdane podzemnih voda.

Upravo iz tog razloga na čelo Ministarstva poljoprivrede. šumarstva i vodoprivrede doveden je pravnik, Branislav Nedimović koji je već izradio nacrt Zakona kojim će biti legalizovana prodaja vodoizvorišta. Inače i pored važećih propisa treba istaći da je stranim kompanijama već prodato više vodoizvorišta, hrvatskom tajkunu Ivici Todoriću i njegovoj "Idei" je prodato izvorište mineralne lekovite vode, ruskom Gaspromu je prodato zajedno sa NIS-om vodoizvorište kod Vrdnika, dok je američka "Koka kola" vlasnik izvorišta vode "Rosa"

Srbija se drugim rečima uputila u pravcu bolivijskog modela privatizacije voda, vodoizvorišta i vodosnabdevanja.

U Boliviji su privatizovani odnosno bukvalno prodati multinacionalnim kompanijama sveukupni resursi, odnosno podzemni akviferi i nadzemne vode u rekama, što je, ne samo nerazuman akt onog ko je to dozvolio, nego i zločin protiv resursa, države i što je najvažnije, sopstvenog stanovništva.

Naprednjak Branislva Nedimović istina zagovara malo manje zlo u svom nacrtu zakona. On je predvideo model prodaje punionica vode i javnih vodovoda, što i dalje podrazumeva nadležnost države nad vodnim resursima, koji po koncesijama, ili ugovorima dozvoljava eksploataciju privatnim kompanijama, u tačno utvrđenim količinama i pod strogo definisanim uslovima. Tu se podrazumevaju privatizacije punionica vode kojima se stiče vlasništvo nad kompanijom, ali ne i nad izvorištem. Takođe, ovaj model obuhvata i privatizacije javnih vodovoda, sa zvaničnim "ciljem poboljšavana kvaliteta usluga."

Međutim, takvo poboljšavanje usluga nije se desilo ni u jednoj zemlji gde je taj model primenjen. Privatizaciju vodovoda po ovom modelu imali su Mađari, koji su budimpeštanski vodovod prodali nemačkoj kompaniji za 800 miliona evra, a par godina kasnije, kada sugrađani osetili „pune efekte" privatizacije u istom kvalitetu usluga, a za daleko veće novce cena vode dostizala i 3 Eur/m3! Mađari su bili kasnije primorani da Nemcima plate čak 5 milijardi evra, kako bi ponovo podržavili budimpeštanski vodovod!

Kao što smo već rekli Vesić je najavio da će u Srbiji to da se sprovede kao delimična privatizacija vodovoda javno-privatnim partnerstvom, (JPP), ugovorima o korišćenju, ili koncesijama, po kojima privatni partner dobija deo profita dok troškovi ostaju komunalnom preduzeću. Primer BUS plusa, gde Beograđani iz budžeta finanisraju gradski prevoz, a turska kompanija naplaćuje karte, na najbolji način pokazuje šta će biti kada Vučićevi planovi javno privatnog partnerstva zažive...

Inače, privatizacija javnih vodovoda je u svim nerazvijenim zemljama poput Srbije uvek značila da privatno lice kupuje vodovode, u stvari ne kupuje zastarela postrojenja i izjedene vodovodne cevi, nego kupuje monopolsko tržište. Privatnik u Boliviji i drugim siromašnim državama i dalje ne ulaže u modernizaciju postrojenja za preradu voda i vodovodnu mrežu što je bio i slučaj budimpeštanskog vodovoda, ali gotovo uvek udvostručuju cene. Zapravo u Budimpešti su utrostručili cene vode iz česmi uz pružanje lošijeg kvaliteta usluga.

Trenutne cene vode iz vodovoda značajno su niže od njihove proizvodne cene, a gubici se „peglaju" iz gradskih i opštinskih budžeta. Tako da danas prodajna cena vode iz javnih vodovoda varira od 0,2 do 0,8 Eur/m3, a njihova realna proizvodna cena od 0,6 do bezmalo 2 Eur/m3.

Kupac vodovoda će podići cenu iznad proizvodnih cena i sav profit uzeti za sebe, a od ulaganja u infrastrukturu vodovoda, modernizaciju postrojenja i podizanje kvaliteta usluga nema ništa.

Javna komunalna preduzeća u Srbiji uglavnom su „plen" pobednika lokalnih izbora i najčešće su u funkciji masovnog zapošljavanja članova vladajućih stranaka, a ne javnog interesa građana i kvaliteta pruženih usluga. Ovako nastale „parazitske" tvorevine nemilice troše budžetska sredstva opština i gradova i kočnica su svakog razvoja lokalnih samouprava, ovo je dobro poznato i Beograđanima, čija deca su prošlih godina trovana kako vodom tako ihranom u školama i obdaništima.

Partnerstvo za vodu, smrt za Srbiju

U poslednjih deset godina polovina kredita Svetske banke i MMF-a, državama u razvoju sadržalo je klauzulu kojom se te države obavezuju da sprovedu privatizaciju vode kao uslov vraćanja duga.

Srbija je takođe jedna od država koja je sa MMF-om postigla sporazum da će naši resursi, zlato, voda, bakar biti garancija za vraćanje kredita koje su podizali, Dinkić, Labus, Đelić, Cvetković, Tadić, a danas Vučić. Pohvale MMF-a sa kojima se Vučić diči, stižu upravo zbog servilnosti i spremnosti da se rasprodaju naši resursi. Naravno to se od javnosti krije, baš kao što zmija krije svoje noge. Vučićevo ponašenje govori i da naša zemlja zapravo ispunjava uslove koji se podudaraju sa onima iz tajnog izveštaja SAD iz 2004. godine, koji nije više tajna, nakon što je objavljen u „Gardijanu". Tamo se navodi u izveštaju Pentagona: "Kako SAD moraju u najkraćem mogućem roku da dođu u posed vodnih dobara na onim mestima u svetu u kojima ih ima najviše."

U prvoj polovini 2011. godine Hilari Klinton, tada državna sekretarka SAD, od obaveštajnih agencija je naručila studiju o „mogućnosti oružanih sukoba uzrokovanih nedostatkom vode".

Kasnije je Vučićeva Vlada finansirala kampanju Hilari Klinton, koja je izgubila na izborima od Donalda Trampa. Ipak izveštaj, koji je poručila Hilari još dok je bila sekretar, nastavio je da zabrinjava krugove moći u Americi, jer sadrži "Crnu prognozu" Poznat je i kao izveštaj iz marta 2012. godine. On je i razlog za pokretanje projekta: „Voter partneršip", kojim je administracija Baraka Obame odlučila da umreži vladine agencije, nevladine organizacije i privatne kompanije, kako bi bio izbegnut najgori scenario.

Posle svega ne treba da čudi konstatacija direktora Instituta „Jaroslav Černi" dr Milana Dinkića u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti da će Evropska unija, kad otvorimo Poglavlje 27, od nas zahtevati da u zaštitu i popravljanje kvaliteta pijaće vode uložimo 10 milijardi evra. Svaka pomoć će nam biti dragocena, ali bi najbolje bilo da to radimo sopstvenim novcem, znanjem i umećem, poručio je tada Dinkić. Zbog bogatstva vodnim resursima Srbija je, definitivno na meti multinacionalnih kompanija iz SAD i EU, praktično otkad je i počela globalna bitka za osvajanje izvorišta vode.

Strategija restrukturiranja komunalnih preduzeća u Srbiji je usvojena, može se reći da je ona pogubna po interese srpskog naroda, a kada je reč o vodovodima, ona će se, kako je objašnjeno, odnositi na one koji se „bave isključivo proizvodnjom, kanalisanjem i prečišćavanjem vode, odnosno vodovodima u Beogradu, Nišu i Novom Sadu, dakle najveći kompleksi vodovodne infrastrukture. Istina, prema navodima izvora Magazina Tabloid, pre novosadskog i niškog vodovoda, na udaru će se naći subotički i zrenjaninski.

Na kraju prošle godine direktor JKP Beogradski vodovod i kanalizacija Dragan Đorđević je konstatovao da je neophodna izgradnja postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda i da je Grad Beograd angažovao konsultantsko telo Svetske banke, Internešenel fajnens korporejšen! Njima je plaćeno da predlože model za obezbeđivanje ovih investicija. A javno-privatno partnerstvo je, kako je Đorđević tada rekao, jedno od mogućih rešenja. Upravo to treba i da brine građane Srbije, jer smo smo strancima već prepustili našu vodu koju nam sada flaširanu prodaju i na tome ostvaruju profit.

Zalihe pitke vode kojima raspolaže Srbija su dobro koje pripada i budućim generacijama. Zbog toga bi bilo uputno da se, umesto vladajuće netransparentnosti, o pitanju strateškog resursa 21. veka odluke donose posle rasprave u kojoj će biti pitanja stručna i najšira javnost u Srbiji

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane