Natrag

Amerika

Kako će Sjedinjene države odgovoriti na učestale terorističke akte ID-a

Kamion teroriste kosio i po Menhetnu

Bilo je to sunčano popodne prvog dana novembra i mnogi stanovnici Njujorka, skupa sa posetiocima, šetali su ulicama grada. Bio je to lep dan za šetnju ili vožnju biciklom zapadnom stazom pored reke Hudson na Menhetnu. Roditelji su došli po svoju decu, od kojih su mnoga nosila kostime „noći veštica", da ih sačekaju ispred škola. Ali prijatan jesenji dan prekinut je tačno u tri sata i pet minuta tog popodneva kada je oniži muškarac s dugom bradom u manjem iznajmljenom kamionu krenuo da juri pešačkom i biciklističkom zonom i da obara svakog ko mu se našao na putu. Kada je nakon skoro dva kilometara terorističke vožnje vozilo udarilo u školski autobus iza je ostalo mnogo polomljenih bicikala, ranaca, tašni, cipela, osam mrtvih i jedanaest povređenih, neki teže. U školskom autobusu bila su povređena dva deteta i dvoje odraslih. Autobus je opsluživao dve škole za decu sa posebnim potrebama. To je saldo koji je ostavio samoproglašeni „borac Islamske države". O narastajućem terorizmu na tlu Sjedinjenih država piše Milan Balinda, dugogogodišnji novinar američkog dnevnika Majami Herald

Milan Balinda

Sitniji čovek sa dugačkom bradom i bez brkova se zove Sajfulo Saipov, 29, i rođen je u Uzbekistanu. Od osmoro poginulih petorica su bili argentinski turisti koji su došli u Njujork da proslave tridesetogodišnjicu velike mature. Bio je još jedan, šesti, ali on je prošao sa povredama. Među poginulima je i jedna ženska osoba iz Belgije, u poseti gradu, koja je u svojoj zemlji živela sa majkom i sestrom. Stradalo je još dva američka građanina. Stigli su sa raznih strana i zadesili se na pešačkoj i biciklističkoj stazi kada ih je neočekivano pokosio još jedan došljak. Neki bi to nazvali sudbinom. Poginulima i povređenima nije bio potreban nikakav specijalni razlog da se nađu tamo gde su se našli u trenutku nesreće, ali mladom Saipovu jeste. On je jedini znao šta će uraditi i možda čak i zašto će to uraditi. Mada taj razlog neće biti lako razumeti jer je Saipov došao u Ameriku na „lutrijsku zelenu kartu" 2010. godine direktno iz Uzbekistana, oženjen je i koliko je do sada poznato ima dvoje dece, a živeo je u obližnjem Nju Džersiju.

Biće vremena da se saznaju njegovi motivi jer je Sajfulo preživeo policijski metak koji je dobio u stomak, mada je on već ostavio pisanu notu da to što je uradio uradio je u ime Islamske države (ID) čiji on, koliko je do sada poznato, nije bio član i sa njima nije imao nikakvih kontakata.

Kada je nakon što mu se kamion zabio u autobus istrčao iz vozila, mašući sa dva lažna pištolja, vikao je „Alahu akbar". E sad, kako je „Bog veliki", možda je Saipov sprovodio teror baš zbog toga? Da bi se to razumelo, do sada makar, nisu bili dovoljni ni najbolji psihijatri sveta. Saipov, da se podsetimo, svojevoljno je došao u Ameriku s namerom da tamo živi i stvori porodicu. Jednom kada je bio u toj zemlji pokušavao je nekoliko poslova, ali mu nije išlo baš najbolje. Ništa lošije nego što to polazi za rukom bilo kome u „zemlji mogućnosti". Ljudi koji su ga poznavali, neki od njih, tvrde da je Saipov bio kivan, ljut i razdražljiv. Ponekad je govorio i o politici, mada nikad o ID, ali je moglo da se protumači da ih je, u najmanju ruku, simpatisao. Dosta se raspravljao o Palestini i Izraelu, odakle nije bio, i, naravno zastupao palestinsku stranu. Da li je Saipov, koji je živ pa može biti pitan, zaista mislio da će ubivši nekoliko prolaznika uzdrmati „zločinačku Ameriku"? Možda je mislio da će ih pokolebati, uplašiti, naterati da razmisle i promene svoju politiku velike sile? Ako jeste, onda je retardiran, ali nije. Saipov je imao problema u ličnom životu, problema sa svojim životnim učinkom i rešio je da tol neko mora da plati. Zašto ne „zločinci koji ubijaju braću Palestince". Inače, Saipov, kao Uzbekistanac i ne govori arapski.

Nama koji nismo iste religije kao odlučni mlad čovek iz Nju Džersija pada na pamet da ako bi taj njegov Bog bio nešto manji, da li bi sve izgledalo drugačije. Da li bi Sajfulo, da je uspeo u biznisu i obogatio se, mogao više da pomogne svojim sunarodnicima iz Uzbekistana i svojoj palestinskoj braći nego što je to uradio ubijajući turiste u sred parka? On nije, koliko je poznato, imao kontakte sa džihadistima, ali je čitao njihove proglase i magazine na internetu i gledao njihove video zapise. Sve zapise, a najviše one kad odrubljuju glave otetim i ratnim zarobljenicima, a i one kada im pucaju u lice. On nije hteo da zaostane iza svoje braće koja su, evo već nekoliko godina, preporučivali napade vozilima i ubadanje noževima. Ovo što se dogodilo u Njujorku, već se dogodilo u Francuskoj, u Nici, u Berlinu, Londonu i Stokholmu.

U Nici je bilo 86 mrtvih više od 400 povređenih nakon sumanute vožnje kamionom. U Berlinu je prošlog decembra ubijeno 12 ljudi i više od 50 povređeno. Bilo je mrtvih i povređenih i u Londonu i Barseloni nakon što su motorna a vozila uletala u prolaznike. Sajfulo je sve to video i mnogo mu se dopalo. Nije stigao u Ameriku kao džihadista ali je tamo to postao „samoukom metodom". Bilo mu je potrebno da se sa nekim identifikuje, da se oseća jačim.

Saipov je odbacio ponudu da prilikom ispitivanja u njegovoj bolničkoj sobi bude prisutan i advokat. Hteo je sve da ispriča, bio je ponosan svojim učinjenim delom i tražio je da mu se u sobi okači zastava Islamske države. Na ceduljici koju je ostavio u iznajmljenom kamionu napisao je da će "Islamska država uvek postojati". Saiopov je na neobičnom mestu konačno doživeo sreću, u bolničkoj sobi. Mirakhmatg Mumirov koji ga je poznavao jer su obojica šoferi iz Uzbekistana tvrdi za štampu da njegov poznanik „nije bio srećan sa svojim životom". Da nije mogao lako da pronađe posao vozača jer je imao nekoliko saobraćajnih prekršaja i da mu se motor na njegovom kamionu zapalio. Takođe da je Saipov „brzo padao u vatru" i da se prepirao oko i najmanjih sitnica. „Imao je običaj da se ne slaže ni sa kim i nikad nije bio deo društva. Uvek je bio sam, bez poštovanja za starije i bez poštovanja za zajednicu". Bio je, kažu američki mediji, „terorista vuk samotnjak". Neki bi sigurno mogli i da kažu da je bio „mali, prgavi živac". Bez sumnje, ni jedno demokratsko društvo od takvih ljudi u trenutku kad se u „njima otkači" ne može da se zaštiti. I Saipov je doprineo jednoj stvari: Amerika će da troši još novca na odbranu od takvih terorista. Problem, koji Saipov nije shvatio, kao što nisu shvatili ni ostali džihadisti, je da Amerika voli da troši mnogo novca jer im to održava ekonomiju.

A koliko Amerika troši na rat protiv terorista i njihovih jataka? Počevši od 11. septembra 2001. američki građani za taj rat platili su 1,46 biliona dolara. Ministarstvo odbrane periodično objavljuje izveštaj pod naslovom „cena rata". Najnoviji obuhvata od 11. septembra do sredine ove godine. Na ratove u Avganistanu od 2001. do 2014. i sa Irakom od 2003. do 2011. odneli su najveći deo pomenute sume novca, 1,3 biliona. Nastavljeno prisustvo u Avganistanu o vazdušne operacije protiv Islamske države u Iraku i Siriji od 2014. godine kombinovano su koštale 120 milijardi dolara. Izveštaj o troškovima uključuje samo direktne ratne troškove, kao što je izgradnja i održavanje vojnih baza, cena opreme i troškovi vojnika, plate i hrana. Nisu uključeni troškovi beneficija za veterane onih koji su služili vojsku u tim ratovima, a nisu uključeni ni troškovi špijunskih operacija u globalnom ratu protiv terorizma. Izračunato je da će troškovi za veterane u sledećih 40 godina iznositi između 600 milijardi do jednog biliona. Sudeći po jednom izveštaju Kongresnog centra za istraživanja, jedini rat koji je koštao više od ovog protiv terorizma bio je Drugi svetski rat, 4,1 bilion dolara. Rat u Vijetnamu za direktne vojne operacije koštao je 738 milijardi u današnjim dolarima.

Amerika je imala i značajne gubitke u ljudstvu na svim frontovima gde je zadenula kavgu, istina manje od protivničkih strana, i teroristički napadi poput ovih na Menhetnu pri kome je živote izgubio ograničeni broj civila sigurno neće prevagnuti da bi se okončao rat protiv džihadista. Ako pretpostavimo da mladi kamiondžija ne može da bude toliko glup da se baš toliko ne razume u brojeve, ostaje da je ili umno poremećen ili religijski „otrovan", što se, najverovatnije, svodi na isto. Ozbiljnom analizom globalnom strategijom velikih sila, najpre Amerike, možda bi moglo da se dođe do zaključka da Vašington i ne mora da juri džihadiste jer „baš ih briga" šta će oni da rade negde u Avganistanu ili Somaliji.

Ako ostavimo argumente oko kontrole nafte jer bi i neke džihadističke vlasti morale da iznesu na tržište svoju naftu, ostaje da Amerika ganja teroriste jer hoće da ih ganja da bi pokazala ko je gazda. Na kraju će džihadisti da izgube, kao što su izgubili svoj kalifat, jer u frontalnim ratovima nemaju šanse. Nemaju šanse ni kad se bore protiv iračkih i kurdskih trupa, a imali bi daleko manje kad bi im se direktno suprotstavile vojske Amerike, ili Nemačke, ili Francuske ili Rusije. Jedno je sigurno, džihadisti mogu da ubijaju civile, policajce, čak i neke vojnike u operacijama neočekivanih terorističkih napada, ali tako nešto napadnuti deo sveta može da podnese bez stvarnih problema, mada ti napadi nanose emotivan bol. Predviđanja su da će uvek biti džihadističkih napada izolovanih terorista, ali to je to. Druga je priča što se još ne zna kakvih sve terorista će biti u budućnosti. Možda nekih koji će braniti čast, recimo, maloletnih odgajivača heroina.

Sajfulo Saipov je emotivna ličnost, mada neki kažu da je bio tih čovek i ljubazan prema svima, za razliku od onih koji kažu da je bio drugačiji, ali mladi Saipov nijne gazio ljude na biciklističkoj stazi u napadu besa. Ne! On je svoj napad pripremao najmanje tokom mesec dana. Uradio je i generalnu probu kada je 22. oktobra vozio svoj kombi procenjujući gde je najbolje da uđe na pešački deo druma. Dakle, mladi Sajfulo je imao dovoljno vremena da razmisli o svojoj odluci, o posledicama, ne samo po njega nego i po druge ljude, uključujući i njegovu familiju, a i žrtve, ali nije. Mladi Sajfulo je bio čvrsto rešio da iskali svoj bes jednim terorističkim napadom u kome niko ne dobija, a svi gube. Zašto? Zato što je mladi Sajfulu tipičan primer gubitnika, nalik skoro svim njegovim istomišljenicima. Možda je on razmišljao da će nakon njegovog akta Amerika žešće napasti njegovu braću po Bliskom istoku i, recimo, Somaliji, ili Nigeriji, i da će takvim činom Amerika sama sebi iskopati raku. Neće! Uvek postoji mogućnost da je priželjkivao 72 device u raju, ali mu se i to izjalovilo samom činjenicom da je ostao živ. Nema sumnje da su njujorški policajci dobili upustva da kad se radi o teroristima, da pokušaju, kad god je to moguće da ih ne ubiju. Šta razmišlja čovek iz Uzbekistana sada je tema psihologa i psihijatra.

Meke terorističke mete su civili. Na stadionima, po ulicama, u kafićima... i ako ih policija ne spreči pre napada, napad će imati manje ili više uspeha. Bez sumnje, grad Njujork ima višeslojnu odbranu od terorističkih napada. Postoje specijalne jedinice za oružanu borbu protiv terorista, nekoliko stotina agenata koji govore sve jezike sa Bliskog istoka, agenata treniranih u „čitanju ponašanja", a u Njujorku FBI ima skoro dve hiljade svojih agenata. Inače, ovaj slučaj obrađuje njujorška policija (NYPD) u saradnji sa FBI. Ponekad se sazna da su neki teroristi zaustavljeni pre napada, a ponekad se ni to ne objavljuje iz razloga očuvanja tajnosti operacija otkrivanja terorista i njihovih ćelija. Tokom poslednjih dve godine FBI, Ministarstvo državne bezbednosti i NYPD izveli su operacije koje su na sud dovele petoricu muškaraca iz Uzbekistana i jednog iz Kazastana jer su pružali materijalnu podršku Islamskoj državi. Neki od njih su priznali krivicu. Međutim, još nije poznato da li je Saipov imao bilo kakvih kontakata sa njima. Zna se da je on pomno pratio ID na internetu. Analitičari terorizma primetili su da je nekoliko dana pre napada na Menhetnu francuski pro-ID medija iznela specifične pretnje za „noć veštica". Pozvali su, ponovo, da njihovi sledbenici samoinicijativno napadnu „neprijateljske mete".

Tokom godina NYPD investirao je veliki novac i znanje u kontraterorizam izvan granica SAD. Imaju svoje detektive u Abu Dabiju, Amanu, Londonu i mnogim drugim mestima.

Saipov se, sedeći ui invalidskim kolicima, pojavio na kratkom saslušanju Federalnog suda na Menhetnu i bio je zastupljen sa javnim advokatom koji mu je dodeljen. Nije se ni pokrenulo pitanje kaucije i on će ostati u zatvoru, ali nije se odmah znalo u kom. Optužnica je duga deset stranica i u njoj se navodi, između ostalog, da je Saipov naročito bio inspirisan video zapisom na internetu u kom Abu Bakr al-Bagdadi podstiče muslimane u Sjedinjenim Državama, a i u ostatku sveta, da se aktivno uključe u podršci ID. Inače, detektivi su pronašli na hiljade slika i video zapisa na Saipovom mobilnom telefonu, uključujući i odsecanje glava zatvorenika ID, njihovo gaženje tenkovima i pucanje u lica.

FBI je takođe objavio da se traga za jednim lokalnim muškarcem iz Uzbekistana po imenu Mukamadžoir Kadirov, 32, da bi bio ispitan kao „osoba od interesa" u slučaju ovog napada. Jedan pripadnik policijskih snaga, govoreći anonimno jer je istraga još u toku, rekao je agenciji Rojters da je Saipov bio u kontaktu sa Kadirovim i još jednom osobom koji je takođe „osoba od interesa". Saipovu po zakonu preti doživotna robija, ako državni tužilac bude zatražio smrtnu kaznu, onda mu „ni ona ne gine".

Neposredno nakon napada predsednik Tramp tvitovao je sledeći tekst: „Moramo da ne dozvolimo ID da se vrati, ili uđe, u našu zemlju nakon što smo ih pobedili na Bliskom istoku i drugde. Dosta!"

Predsednik Tramp je preko tvitera takođe rekao da bi Saipova trebalo osuditi na smrtnu kaznu, kao i da bi ga trebalo prebaciti u američku bazu na Kubi, Gvantanamo. Nakon toga Tramp je donekle politizovao ovaj teroristički akt optužujući neke političare, pre svega iz Demokratske stranke, koji su učestvovali u donošenju zakone o „lutriji boravišnih viza".

Gradonačelnik Njujorka Bil De Blasio, govoreći odmah nakon Trampovih tvitova, rekao mu je, a i drugima, da ne mešaju politiku nakon ovog terorističkog napada. Inače, ovaj akt terora bio je najsmrtonosniji u Njujorku naklon 11. septembra kada je živote izgubilo 2.753 osobe. Endru Kuomo, guverner države Njujork, izjavio je odmah nakon napada da je Njujork „međunarodni simbol slobode i demokratije" što ga čini „metom ljudi koji se protive tom konceptu". Njujork je u međuvremenu odgovorio na svoj način. Dogodila se, kao što je bilo planirano, parada veštica koju su štitile jake policijske snage. Kao što je neko primetio: „Veliki je to grad i ne može se lako uplašiti". A iz raznoraznih udruženja biciklista stižu poruke da ih terorizam „ne može pokolebati jer mi se dnevno borimo protiv automobila u saobraćaju".

Hronologija napada na Zapad

Napad u Njujorku bio je poslednji teroristički udarac namenjen Zapadu. Evo liste terorističkih napada u Evropi i Sjedinjenim Državama koji su se dogodili u toku ove i prošle godine:

15. septembar 2017, u Londonu

Najmanje 22 osobe su povređene kada je jedna bomba eksplodirala u londonskom metrou.

17. avgust 2017, napad kombijem u Barseloni

Naletanje kombijem usmrtilo je 14 ljudi i još jedna osoba ubodena je nožem dok je terorista bežao sa mesta napada.

3. jun 2017, u Londonu

Sedmoro ljudi je ubijeno i desetine ranjeno od strane trojice napadača koji su uleteli među pešake na Londonskom mostu.

22. maj 2017, izvan koncertna u Mančesteru

Ubijeno je 22 ljudi i desetine ranjeno kada je eksplodirao bombaš-samoubica. Bio je povezan sa organizovanom terorističkom organizacijom.

20 april 2017, napad na Jelisejskim poljima

Napadač je izašao iz kola i iz automatskog oružja ispalio u parkirani policijski auto, ubivši policajca unutra. Onda je pucao u još jednu osobu koja je stajala blizu događaja i ranio dve, a potom ga je ubila policija.

7. april 2017, kamionski napad u Stokholmu

Petoro ljudi je ubijeno kada je terorista uleteo među prolaznike. Povređeno je više od deset osoba.

3. april 2017, bomba u Sankt Petersburgu

Bombaš samoubica eksplodirao je u metrou drugog po veličini grada u Rusiji ubivši više od deset ljudi i dodatno ranivši desetine.

22. mart, napad na Vestminister mostu

Petoro ljudi, uključujući i londonskog policajca koji je uboden nožem, ubijeno je u tom terorističkom napadu. Više od 40 je ranjeno.

3. februar 2017, napad nožem kod Luvra

Napadač vitlajući mačetom i uzvikujući „Alahu akbar" napao je vojnike kod tržnog centra koji se nalazi blizu Luvra. Vojnici su ga upucali i ranili.

19. decembar 2016, Božićna pijaca u Berlinu

Veliki kamion uleteo je na Božićnu pijacu u centralnom Berlinu. Ubijeno je 12 i povređeno 48 ljudi. ID je izjavila da je napadač bio „vojnik Islamske države".

28. novembar 2016, u državi Ohajo

Abdul Razak Ali Artan, student državnog Univerziteta Ohajo, uleteo je u grupu kolega kolima, a potom sekao ljude kasapskim nožem. ID je izjavila da je Abdul izvršio napad u njihovo ime.

16. oktobar 2016, u Hamburgu

„Vuk samotnjak" napao je nožem prolaznike u Hamburgu. Jedan tinejdžer je izgubio život.

26. juli 2016, u Francuskoj

Dvojica terorista uzela je kao taoce petoro ljudi u jednoj crkvi u Normandiji. Ubili su starijeg sveštenika. Taoci su kasnije bili oslobođeni i napadači uhapšeni.

14. jul 2016, u Francuskoj

Ubijeno je 86 ljudi u Nici kada je kamion uleteo u masu koja je proslavljala Dan Bastilje.

12. jun 2016, masakr u Orlandu

Omar Matin uleteo je u gej noćni klub u Orlandu, na Floridi, i iz vatrenog oružja ubio 50 ljudi. Pozvavši policiju rekao je da je džihadista ID.

22. mart 2016, napad u Belgiji

U dva napada bombaši-samoubice ubili su 32 ljudi na Briselskom aerodromu i u metrou.

11. januar 2016, Marselj, Francuska

Mladić je mačetom napao jevrejskog učitelja u Marselju. Rekao je policiji da je napad izveo u ime ID.

7. januar 2016, Filadelfija, Pensilvanija

Terorista je upucao i ranio policajca. Tvrdio je da je „vojnik ID".

A 2. Ubijaju i u crkvama

U Americi se, tačnije, 5. novembra, nedaleko od San Antonija, u Teksasu, desio se još jedan teroristički akt u kome je ubijeno 26 ljudi u pucnjavi koja se dogodila u jednoj crkvi u Saderlend Springsu. Više osoba je ranjeno, među njima su tri teško povređene. Svi svetski mediji objavili su da je među mrtvima bilo i jedno dvogodišnje dete, te da je napadač ubijen nakon kraće potere. Ovaj zločin se dogodio u sred dana, u baptističkoj crkvi oko 11.30 h, u nedelju, tokom redovne mise, koju, obično, posećuje u proseku oko 50 vernika. Ostalo je nejasno da li je napadača ubila policija, ili je izvršio samoubistvo. Takođe, postoje protivrečne tvrdnje da je policija bila u poteri, a sa druge strane, da ga je likvidirala u blizini crkve. Ubica je identifikovan kao Devin Kelej.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane