Natrag

Da se ne zaboravi

Ranković u SSSR-u, Čehoslovačkoj i Poljskoj, Lukić u Mongoliji, a Tito na miru priprema Brionski plenum (34)

Mala šala, druga Maršala

Najstariji živi novinar u Srbiji, Milentije Pešaković, učesnik Drugog svetskog rata i socijalističke revolucije, a posle rata šef kabineta sekretara CK Srbije Jovana Veselinova Žarka, savetnik u srpskoj vladi i Izvršnom komitetu CK SKJ, piše za Magazin Tabloid o pozadini "Brionskog plenuma" (ali i o dugoročnim posledicama ovog događaja), na kome je Josip Broz Tito smenio svog najbližeg saradnika Aleksandra Rankovića

Milentije Pešaković

Još nekoliko pasusa, pre svega zbog načelnih, moralno-političkih konotacija, o „slučaju Stanke Veselinov", pre nego izložim neke detalje neposredno vezane za Brionski plenum 1. jula 1966.

„Čaršija bruji o Stankinom slučaju", supruzi Jovana Veselinova, ja sam kod Jovana savetnik, šef njegovoga kabineta, a ništa detaljnije ne znam. Kažem Vojinu Lukiću, "red bi bio da i ja znam, čujem o čemu se radi?" On meni, u njegovoj kancelariji kaže "...Osmeli se druže šefe, pitaj..." i sa svoga stola uzima i predaje mi da pročitam nekoliko rečenica ispisanih na polovini papira. Čitam: "...Stanka se udaljila politički i ideološki od našega pokreta, Saveza komunista, zloupotrebljava ponekad svoj položaj ministra za kulturu u Izvršnom veću Srbije, kritikuje sve levo i desno, posebno predstojeća 'kadrovska pomeranja' sledeće 1967. godine, biće kompletna rotacija, već se prave kombinacije, a ona..."

Vratio sam mu papire i otišao iz njegove sobe.

Nekoliko dana kasnije, kad je Stanka preseljena u drugi stan, dolazi kod mene jedna žena, kao stranka, koja je molila prijem. Ja sam inače stalno primao stranke koje su tražile, zbog raznih razloga, prijem kod Veselinova. Svakoga meseca bilo je u proseku po 25-30 stranaka; o svakoj sam notirao osnovne personalne podatke, odakle je , zašto dolazi: molba, žalba, predlog...i svakoga meseca predavao Veselinovu izveštaj o svakoj stranci. Ovoga puta žena koja molila prijem, razgovara samnom i kaže mi kako je čula da je Stanka odselila, "...drug Žarko je sam, ja bi vrlo rado i uspešno bila njemu od pomoći, higijena, kuhinja itd..." Kažem joj da ću ja o tome reći njegovoj sekretarici, ona je podesnija da sa Veselinovim razgovara o tome, pa ako bude pozitivnoga odgovora ja ću je telefonom obavestiti. Napominjem joj: kod Veselinova već postoji jedna žena koja održava higijenu u vili, tu je i njegova ćerka, pa i sin-nije Žarko sam.

Bilo mi je, instiktivno reagovanje! Sumnjivo sve to! Pomislio sam da ova žena može druga Žarka i da otruje postepeno, itd. Sutra dan dolazi Vojin Lukić u moju kancelariju, i stojeći mi kaže: "...Druže šefe, čuo sam da je juče dolazila jedna žena koja se nudila sada bude od pomoći drugu Žarku. Preporučite je drugu Žarku. Dobra je to žena, ja je poznajem".

Tek onda mi je cela stvar bila sumnjiva, i nisam ni obaveštavao o tome druga Veselinova. Nisam se ni javljao toj stranci-ženi!

Kasnije sam ja iz mnogo primera, pa i ličnoga iskustva, saznavao kako se policija služila kućnim pomoćnicama. Selim Numić, šef u Saveznoj UDBI za tehniku-prisluškivanje, mi je pričao i sledeće: "...Jednu ženu, čistačicu, koja je radila u stanu jednoga ambasadora velike zapadne države , instruisali smo: kad briše telefonski aparat samo da slušalicu, preokrene-da bude levom rukom upotrebljiva, i dobro slušalicu pritisne. Mi onda možemo da prisluškujemo..."

Razumljivo, obazrivi smo da nam ambasador ili njegovi posetioci namerno ne „šalju" falš informacije! Ponavljam: Stanka se odmah posle Brionskoga plenuma vratila svome mužu, nastavili su da žive zajedno u svojoj vili u Tolstojevoj br. 8, ako se dobro sećam broja. Uzgred, skoro svi korisnici vila na Dedinju i drugde, koje su započeli posle oslobođenja, a koji su imali obezbeđenje: čuvare na kapiji, ložače-grejanje nisu plaćali-jednom odlukom pred Brionski plenum morali su da napuste vile, odnosno da plaćaju kiriju, stražara, ložača, grejanje. Svi su, ili skoro svi, napustili te vile, država im je sagradila nove, manje i plaćali su sve troškove održavanja, upotrebe.

Tako su Stambolić, Veselinov i drugi dobili nove, manje vile, Koča Popović je primio na stan, na prvom spratu, Milentija Popovića, pa su delili troškove, itd. U ovoj operaciji-pretumbaciji nisu bili deložirani Tito, kao predsednik republike, Ranković kao potpredsednik republike, Kardelj, kao predsednik Savezne skupštine i Gošnjak. Njega je kao ministra vojske, vojska štitila i snabdevala. Kardelj se posle isteka mandata odselio u svoju vilu u blizini Ljubljane i u njoj je dočekao i smrt. Ranković je posle Brionskoga plenuma preseljen iz vile u Užičkoj u veliku, ali dosta ruiniranu, vilu u ulici Andre Nikolića, na Topčiderskom brdu. Preko zime ložili su samo jednu veću, dnevnu sobu, bilo je skupo grejanje: kaljave velike peći...

Bračni par Veselinov nastavili su zajednički život sve do Žarkove smrti. Pred kraj života bio je teško oboleo, smešten je u bolnicu, a Stanka je udesila da u toj sobi bude još jedan krevet u kome je ona spavala sve do Žarkove smrti. Što bi se reklo: umro joj je na rukama.

Veselinov je umro 1982. godine, dve godine posle Tita i sahranjen je u aleji narodnih heroja na groblju u Novome Sadu. Dve godine kasnije umrla je Stanka, i onda je nastao prvorazredni pravni, moralni, ljudski problem. Deca Veselinovljevih, Brankica i Dušan, želeli su da majku sahrane u istu grobnicu u kojoj su kosti njihovoga oca, odnosno Stankinoga muža.

Međutim, u Novome Sadu to im nisu dozvolili. Obrazloženje: Stanka nije narodni heroj, i ona ne može da bude sahranjena u aleji narodnih heroja! Sin Dušan se iznervirao, doneo odluku da noću otkopa očeve kosti i sahrani ih zajedno sa Stankinim telom u zajedničkoj grobnici, možda u Beogradu. I jedno veče stiže kod mene , i kaže mi: „Druže Pešakoviću, Vi najbolje ste poznavali moje roditelje, došao sam da se s Vama posavetujem. Rešio sam da sledeće noći otkopam očeve kosti i sahranim ih u zajedničkoj grobnici, možda u Beogradu. Šta mi Vi savetujete?" Rekao sam mu da sačekamo jutro ja ću razgovarati sa drugovima iz Pokrajinskog komiteta , verujem da ćemo naći neko rešenje. Tako je i bilo. Rešenje je nađeno u sledećem: Stanka će biti sahranjena u istoj grobnici sa Jovanom, ali na ploči, na kojoj je ispisano Jovanovo ime, kao narodnog heroja, neće biti Stankinog imena, njeno će ime biti ispisano sa strane, na ivici ploče! Tako je i urađeno. Kasnije je na isti način postupljeno kad je umro i sahranjen u aleji narodnih heroja na groblju u Novome Sadu Stevan Doronjski. Njegova ćerka poginula je u saobraćajnoj nesreći pre Stevanove smrti i bila je sahranjena u posebnoj grobnici. Kad je sahranjen Stevan, ćerka je otkopana, kosti prenete u i sahranjene u grobnici u kojoj je sahranjen otac Stevan, ali ćerkino ime je bilo ispisano takođe na ivici, sa strane nadgrobne ploče. Sve su ploče na tome groblju bile položene, na zemlji, dakle nisu bile u vertikalnom položaju.

U mome kraju sahranjen je jedan narodni heroj, ali na tome groblju bio je samo njegov grob. Kad mu je umrla supruga-sahranjena je u istoj grobnici, bez problema. Da, ali u Novosadskom groblju radilo se o „aleji" narodnih heroja! Dakle, problem je bio u „aleji". Lep primer kako dejstvuje ono pravilo dijalektike: Kvantitet na određenom stepenu preraste u nov kvalitet.

Narodni heroj Dragi Stamenković imao je svoju porodičnu grobnicu, u kojoj je i sahranjen, dakle ne u aleji narodnih heroja na Novom groblju u Beogradu. Nije bilo problema da i drugi članovi porodice Stamenković budu sahranjeni u istoj grobnici sa sa narodnim herojem.

Ranković je sahranjen u aleji narodnih heroja na Novom groblju u Beogradu. Njegova porodica kasnije je podigla monumentalni spomenik na Rankovićevom grobu. Kad je umrla njegova supruga Ladislava-Slavka sahranjena je u istoj grobnici u kojoj je počivalo telo njenoga supruga Aleksandra Rankovića. Bez trzavica, bez „novosadskih kombinacija, odluka". Da, ali je to bilo 2008. godine, a tada su već duvali širom nekadašnje Jugoslavije drugi vetrovi. Konačno, u istoj grobnici sahranjeni su Josip Broz Tito i njegova supruga Jovanka, koja je prisilno bila rastavljena od njega, kao Stanka od Jovana. Za svoje neprijatnosti, „razvod" okrivljavala je Dolanca i Ljubičića, kako ih je ona krstila: "Ta dva gada!"

Na nadgrobnim pločama svih narodnih heroja postoji petokraka zvezda. Na Titovom grobu nema ni krsta, ni petokrake zvezde.

Ispisao sam ovo „lične", „intimne" detalje da bih pokazao kako je-kako mi jednom reči Komsomolac na železničkoj stanici u Čopu-život protivurečna stvar! Ni sanjali nisu drugari u Novome Sadu kakve sve posledice, nelogičnosti mogu da nastanu iz njihove odluke o aleji narodnih heroja na novosadskom groblju.

Završiću ovaj deo teksta jednim dosta zanimljivim detaljom. Godine 1983., Aleksandar Ranković u selu Draževcu sa dr Blagojem Neškovićem i njegovom suprugom Branom. Bio je to svakako „sentimentalan" susret, s obzirom da je Tito obojicu, prvo Neškovića a kasnije i Rankovića oterao „u aut!"

Meni je posebno zanimljiv detalj koji mi je kasnije ispričala Rankovićeva supruga Brana, moja inače urednica lista „Mi mladi" čiji sam dopisnik bio iz Toplice, sa Juga Srbije 1944/5. godine. Naime, Nešković je mislio da je verovatno Tito „natutkao" Rankovića da konačno učini sa Stankom Veselinov ono što je učinjeno u proleće 1966. godine. To je, po meni, vrlo verovatno, kao što je sigurno da Ranković to nije smeo da saopšti! Jer ako bi to ispričao , kako bi pravnici rekli: eo ipso (samim tim) bi priznao da je smišljeno dejstvovao u svoju korist u slučaju Stanke.

Dakle, priznao bi kao svoje delo ono, što je inače objašnjavao „kao logičnim postupkom drugova iz Izvršnoga komiteta CK SK Srbije", dakle ne svojim delom! Da, ali Tito bi sutradan mogao da demantuje Rankovića-nije tačno da sam ja-Tito-nagovarao Rankovića da postupi prema Stanki i Jovanu Veselinovu kako je postupljeno. Dakle, Ranković bi upao u sopstvenu mrežu!

Još jedan dokaz o Titovoj visprenosti ali i mogućnosti da njegova bude poslednja! Pa, tako je bilo, po mom mišljenju, i sa osnovnim pitanjem: prisluškivanjem njegovih prostorija-zašto je optužio Rankovića i likvidirao ga na Brionskom plenumu 1. jula 1966. godine!

Nastavljam sa nekim vrlo zanimljivim i pouzdanim detaljima.

Aprila 1966., dakle mesec dana posle Trećeg plenuma CK SKJ, Ranković je predvodio delegaciju Saveza komunista Jugoslavije na XXIII Kongresu Komunističke partije Sovjetskoga saveza u Moskvi. U delegaciji sa Rankovićem bili su još: Krste Crvenkovski, predsednik CK SK Makedonije i dr. Savka Dapčević-Kučar, sekretar Izvršnoga komiteta CK SK Hrvatske. Zanimljivo je, zar ne? Da je u delegaciji bio Krste Crvenkovski, koga će dva meseca kasnije Tito imenovati za predsednika Komisije za likvidaciju Rankovića! To je Tito tačno znao, verujem da Crvenkovski pojma nije imao šta će biti dva meseca kasnije. Nije znala ni Savka Dapčević-Kučar, koja je posle Brionskoga plenuma izjavljivala kako se Ranković „hvalio" u Moskvi pred njom i Crvenkovskim da je „smrsio konce" Stanki Veselinov i zbog njenoga neverstva svome mužu. Ta Savkina izjava nije, međutim, imala kasnije nekoga posebno naglašenoga odjeka; ispalo je da je Savka to izjavila onako „usput".

Dok je Ranković bio u Moskvi, dođe u posetu meni i mojoj supruzi Ljubodrag Đurić, sa svojom suprugom Hajrom. Dok su naše supruge ćaskale u dnevnoj sobi, Đurić i ja, na njegov predlog, odosmo u moju spavaću sobu. Tada Đurić meni: "...Druže Pešak, neko je komešanje na vrhu, među našim rukovodećim drugovima. Drugu Marku se ne piše dobro!"

Bio sam začuđen tim Đurićevim konstatacijama, pitanjem. Rekao sam: "...Ma kako se Marku ne piše dobro, vidite kako je ozbiljno i odgovorno govorio na Trećem plenumu, pa evo sada je u Moskvi na čelu naše delegacije na XXIII kongresu KP SSSR-a!"

Đurić mi odgovara: "...Ništa to ne vredi drugu Marku!"

Budući je video da ja pojma nemam o nekakvom „komešanju među drugovima na vrhu", a zaista tada pojma nisam imao, ništa znao nisam o odnosima Tita i Rankovića i drugih, Đurić je prekinuo razgovor o tome, prešli smo na ćaskanje o drugim temama. Ja sam tek kasnije, posebno kad sam od Milovana Đilasa čuo „da je Đurić Rankovićev čovek", zaključio: Sigurno je Ranković poslao Đurića k meni, e da bi Đurić možda koje šta čuo od mene, posebno o tome šta i kako Veselinov misli, eventualno i konkretno radi, o Rankoviću, odnosno protiv Rankovića. Posle Brionskoga plenuma ja sam, međutim, razmišljao o jednoj drugoj temi: da možda Tito namerno nije odredio Rankovića za šefa delegacije SKJ na XXIII Kongresu KP SSSR, i zbog jedne druge stvari. O toj verovatnoj Titovoj nameri, „osveti" Leonidu Brežnjevu, tako da kažem-i danas mislim da je vrlo verovatno Titova kombinacija tada bila. Naime, neku godinu pre toga u Jugoslaviji je boravio u zvaničnoj poseti legendarni maršal Sovjetskoga Saveza Žukov-bio je tada vojni ministar u Vladi SSSR-a. Žukov je u Jugoslaviji dočekan sa svim državnim počastima, ali i sa spontanim, masovnim narodnim manifestacijama. Uživao je nepodeljeni prestiž zbog svojih uspeha u ratu protiv Hitlerove Nemačke. Da pomenem samo komentar moga šefa Jovana Veselinova tada: "...Pa Žukov je nedostižan vojni vojskovođa. Odbranio je Lenjingrad, Moskvu i Staljingrad i zauzeo Berlin. Vojni genije bez premca u svetskoj istoriji!".

Žukov je zatim bio u dvodevnoj poseti Albaniji. Dok je bio u avionu u vazduhu na putu za Moskvu, Prezidijum Vrhovnog sovjeta SSSR-a doneo je odluku da Žukova smeni sa položaja vojnog ministra, penzioniše ga! Kad je sleteo na Vnukovski aerodrom u Moskvi saopštena mu je odluka Prezidijuma Vrhovnoga sovjeta i Žukov je, kao disciplinovani vojnik, prihvatio odluku.

Taj slučaj, međutim, bio je ogromno iznenađenje, zaprepašćenje u Jugoslaviji. Tito je to doživeo kao da nam je Brežnjev opalio šamar! Šaljete nam Žukova u posetu, mi ga trijumfalno dočekamo, a vi ga još dok je u letu ka Moskvi smenjujete!

Mislio sam i razmišljao, da možda Tito nije želeo da se revanšira Brežnjevu, Sovjetima: Šaljem Vam Rankovića na čelu delegacije SKJ na XXIII Kongres KP SSSR-a a već sam doneo odluku da ga likvidiram kad se bude vratio! Tito je bio, koliko znam, i zlopamtilo, nastojao je da za „šamar" vrati, ako može i pesnicu!

Već sledećeg meseca, dakle maja 1966., Ranković je bio na čelu delegacije SKJ koja je posetila Čehoslovačku i Poljsku. Koliko znam, Ranković je sam odlučio da putuje sa dva automobila, da bi on i supruga, njegova, i članovi delegacije, videli što više predela po Vojvodini, Mađarskoj, Čehoslovačkoj i Poljskoj. U prvim kolima bili su: šofer i pratilac, na zadnjim sedištima Ranković i njegova supruga - Ladislava, Slavka. U drugim kolima: šofer i jedan „bezbednjak" , na zadnjim sedištima trojica iz delegacija. Među njima bio je i moj dobri drugar, „Hajdukovac", Dalmatinac, Luka Soldić, koji je bio sekretar Komisije CK SKJ za međunarodne odnose. On mi je i pričao detalje sa toga putovanja, i posebno o jednom nemilom događaju u Pragu, ili će biti nekom drugom gradu Čehoslovačke. Naime, masa naroda opkolila je kola u kojima je bio Ranković-„snažne ovacije", ali su u jednom trenutku članovi delegacije iz drugoga automobila, među njima i Luka Soldić, zaključili kao da se masa priprema i na linč Rankovića!? Hitno su svi izašli iz kola, opkolili kola u kojima je bio Ranković, i tako sprečili svaki mogući kontakt mase sa Rankovićem.

Očigledno je: Tito je oba ova putovanja Rankovića u inostranstvo koristio za pripremu Brionskoga plenuma. Registrovani su u tome vremenu neki „tajni" sastanci Tita i nekih drugih funkcionera. Tvrdilo se u partijskim krugovima tada, da su akteri bili pre svega Kardelj i Bakarić, Stevo Krajačić...

Petar Stambolić mi je više puta govorio: Tito nikada o dvema stvarima nije konsultovao Izvršni komitet CK SKJ! Prvo, on nikada nije iznosio na sednice Izvršnog komiteta CK SKJ niti jedno pitanje od značaja za naše odnose sa SSSR-om. Uvek je sam o tome odlučivao-kad treba da se popusti, zaoštri, prećuti...Uvek je sam donosio odluke, istupao u javnosti, itd. Drugo pitanje o kojem nikada nije konsultovao Izvršni komitet CK SKJ odnosio se na Aleksandra Rankovića! Nijedan detalj o svojim namerama, zamerkama, i sl.

U vezi pripreme političke likvidacije Rankovića Tito nije iznosio na sednice Izvršnoga komiteta. Sve je sam, čak i najsitniji detalj, kreirao, kontrolisao, sve do sednice Izvršnoga komiteta 16. juna 1966. godine u Titovoj rezidenciji na Dedinju, Užička 15.

Nesporno, sa nekim članovima, a po oceni, saznanju nekih ljudi iz Titove neposredne blizine, pre svega njegovoga višedecenijskoga ađutanta Luke Božovića, Tito se na par meseci pre Brionskoga plenuma dogovarao sa Kardeljem i Bakarićem. I po oceni Luke Božovića, Kardelj i Bakarić su i preokrenuli Tita-od njegovoga jugoslovenstva ka republikanizmu, tj. jačanju položaja i uloge republika u jugoslovenskom državnom i političkom domenu.

Bilo je veoma, veoma mnogo detalja u vezi priprema za političku likvidaciju Rankovića, a time i mnogo čega drugoga-o čemu detaljnije u sledećem, tekstu iz ovoga feljtona.

I mora se priznati Titu veština, umeće, memorije...Da sve te detalje, a bilo ih je na stotine, sinhronizuje i uspešno ostvari. Doduše, da ponovim, to mu i nije bilo teško kako bi se na prvi pogled moglo zaključiti, s obzirom na vlast koju je imao: bio je generalni sekretar CK KPJ/SKJ, partija je bila, tako da kažem „glavna vlast"-polazište i ishodište svih odluka u Jugoslaviji. U Partiji je strogo vladalo načelo Demokratskoga centralizma, članovi Partije su „obični" vojnici Partije, a Tito je bio vrhovni komandant u Partiji. On je bio i predsednik države, a time i vrhovni komandant oružanih snaga.

I zaista, imao je neograničenu vlast, umeće da vlada, uključivo u metodu vladanja i pretnju-svima i svakome, pa i onima najbližim, recimo Kardelju i Rankoviću. Svi su se veoma, veoma plašili Tita. Bio je on i intiman sa pojedincima, ali uvek sa elementima distance, rezervnom varijantom-da sutra postupi drugačije!

Vojin Lukić bio je vrlo vispren čovek, oštrouman, sposoban za mnoge zamke i druge metode svoga vladanja, itd. Po oceni nekih visokih funkcionera iz Saveznoga ministarstva unutrašnjih poslova bio je najbolji, najsposobniji ministar unutrašnjih poslova Jugoslavije. Meni su te njegove osobine: oštroumnost, autoritativan nastup prema potčinjenima (što je izazivalo i elemente straha kod sagovornika), malo i poznate. Bio sam u neposrednoj blizini njegovoj nekoliko meseci, tačnije celu godinu dana-od maja 1965. do juna 1966. godine. Ali, evo kako je Tito i njega nadmudrio, jednostavno doveo ga u mat-poziciji!

Ranković je u aprilu i maju 1965. pomenuo sam, bio je u SSSR-u, Čehoslovačkoj i Poljskoj. Kasnije je saznao da je namerno bio poslat u te posete kako bi Tito na miru „proventlirirao" neke važne pripreme za Brionski plenum.

Tito je Vojina Lukića postavio za člana, biće za zamenika šefa naše partijske delegacije (šef je delegacije je bio Miha Marinko, sekretar CK SK Slovenije) koja je celi jun 1966. boravila u posetu Mongoliji. Mongolija je te godine obeležavala neke jubileje, pa je naša delegacija bila prisutna na svim svečanostima, plus obilazila ravnice i gudure Mongolije.

Vojin Lukić pojma nema mesec dana šta se dešava u Jugoslaviji, pojma nema o Titovoj optužbi da ga prisluškuje UDB-a, Ranković, da se drže i legalni i ilegalni sastanci, posebno po Srbiji, a u okviru priprema za Brionski plenum.

(Nastavak u sledećem broju)

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane