Natrag

Književnost

Suvišni pisci u Srbiji: o vlastodršcima, proganjanim piscima i režimskim udvoricama (5)

Sitne duše sa krupnim ambicijama

Termin Suvišni ljudi se pojavio u Srbiji na početku Dvadesetog veka, a pozajmljen je iz ruske literature. Kako su gotovo svi srpski pisci tog vremena bili pod uticajem ruskih pisaca (koje su često prevodili) i pod uticajem ruskih socijalnih mislilaca (koje je u Srbiju „doneo" Svetozar Marković), ovaj termin se u našoj logistici odomaćio. Tako smo dobili srpske Suvišne ljude, pod kojima su se podrazumevali intelektualci opoziciono usmereni prema vlasti. Budući da je srpska vlast nerado gledala na školovane ljude, pogotovo u inostranstvu, iako ih je ona tamo poslala i stipendirala da bi preuzeli upravu u Srbiji kad se vrate, skoro svaki intelektualac se u Srbiji, i pod Karađorđevićima i pod Obrenovićima, osećao suvišnim. O tom vremenu i tim prilikama, specijalno za Magazin Tabloid u nekoliko nastavaka piše najstariji živi srpski književnik - disident Ivan Ivanović

Ivan Ivanović

Slične stavove kao u pripoveci „Kralj Aleksandar po drugi put među Srbima", Radoje Domanović zastupa i u publicističkom radu „Iz zemlje čuda i iznenađenja", u vidu uspomena jednog Engleza posvećenim „legalnom rešenju u Srbiji". Taj spis je napad na one ljude u novoj Srbiji koji su bili protiv revolucionarnog majskog čina i zalagali se za „legalno rešenje". Drugim rečima Domanović brani kraljoubice.

U Engleskoj postoji manija da se beleže svakakva čuda (koliko se cigareta popuši u Londonu za godinu dana; koliko hektolitara vode proteče kroz Temzu za isto vreme), pa jedan bogati Englez, koji je želeo da uđe u taj klub čudohroničara, nije imao šta da otkrije, kad je čuo da na Balkanu postoji jedna zemlja u kojoj su čuda svakodnevna pojava, pa je rešio da se posveti toj zemlji Srbiji. Odmah je našao jednog Srbina u Londonu, koji je pobegao iz Srbije od tih čuda, pa ga je platio da se vrati u zemlju i svakodnevno izveštava Engleza šta se u njoj dešava. Domanović beleži neka od tih čuda, a bilo ih je za vreme kralja Aleksandra: prošla su dva sata a žandarmi nikog nisu premlatili usred prestonice; u Okrugu kragujevačkom nije suđen niti otpušten iz službe jedan policajac koji se držao zakona!

Uskoro je bogati Englez shvatio da u Srbiji ništa nije čudno: ustav bez ustavnosti, porođaj bez deteta, apsolutizam pod parlamentarnim režimom, parlamentarna vlada bez skupštine, skupština bez prava, preki sudovi i opsadna stanja, okivanje i puškaranje građana po njihovoj ličnoj molbi. Čak nije čudo ni kad država sama preduzima krađu državnog novca i poštanskih amaneta, da to ne bi činile privatne osobe.

Taman je Englez pomislio da se mane posla, jer mu je zapretilo da će da bankrotira, kad je stigla depeša da su u Beogradu 29. maja 1903. godine „kralj i kraljica poginuli". Englez je odmah odlučio da otputuje u Srbiju i lično se uveri da je to zemlja čuda i iznenađenja.

No, prošlo je duže vremena a u novoj Srbiji se nikakvo čudo ne dešava: niti pada Vlada, niti se obara Ustav, ne proglašava se vanredno stanje i ne uvodi preki sud, ne otkrivaju se veleizdajnici, ne dolaze nikakve deputacije iz unutrašnjosti u Beograd. „Sve mirno, sve teče običnim tokom, jednim slovom obična zemlja sa stalnom dosadom kao i svaka druga zemlja."

I Englez šalje sam sebi telegram: „...Ja sam Englez koji je od pre nekoliko godina počeo prikupljati čuda i iznenađenja zemlje Srbije. To mi je bio i jedini cilj života. Na žalost, sada sam s bolom u duši uvideo da toga više nema u Srbiji i ja se ubijam ovde na obali gde se Dunav i Sava sastaju da bar to bude čudo, jer se ubijam što u zemlji nema više čuda".

No na ušću Save u Dunav Englez zatiče nekakav politički miting. Domanović maksimalno karikira taj skup „ponesenih pa upuštenih". Ko su ti ljudi?

„...Tu su neki starci bele kose a ofarbanih brkova, neki bivši pukovnici, koji su mesto sablje pripasali radikalsku britvicu, mesto čizama obukli opanke, sa kape oficirske skinuli kokarde, sa šinjela oficirskog skinuli epolete i dugmiće, a mesto mundira obukli seljačke gunje... Tu su i neki od profesora najvišeg prosvetnog zavoda u zemlji, oni se obukli u masne kožuhe, pa iako su žalosni i pocepani ovako radi nove mode, pod tim kožusima kriju tapije od kuća i akcije koje su zaradili pišući kao naučnici članke kako se kuva paprikaš po modi staroga režima. Tu su i takozvani ljudi iz naroda, koji opet imaju kontra uniformu svojih vođa; ti ljudi iz naroda nose neke stare pozelenele i iscepane žakete koji su im ili tesni, ili široki. Oni su se doduše rodili u varoši, zanimali se špijunažom i od toga se hlebom hranili u ranija vremena, ali sad im je vreme da i bez narodnog seljačkog kostima predstavljaju dragi narod. Tu su i neki što je na njima gospocko odelo, a na glavi cilinderi. Na njima su elegantni frakovi, ali za pasom im seljačke svirale, a na nogama sukneni dizluci. Tu je i poneki pop, samo što mesto brojanica i mesto krsta o vratu nosi ili britvicu ili tablicu metalnu na kojoj su upisane reči: „Red i zakon", ili „legalno rešenje". Kroz tu čudnu gomilu vrzma se i nekoliko baba."

Na skupu jedan govornik zahteva da se osudi župan Stevan Vojislav koji je pre više vekova „kukavički u tesnacu kod Bara, u najgluvlje doba noći, iznenada iz zasede napao grčke osvajače i oslobodio svoj narod ropstva". Suluda srpska istorija slavi taj čin, ali Vojislav to nije uradio „legalnim, zakonitim putem". To delo po mišljenju civilizovane Evrope nanosi sramotu celom Srpstvu. Govornik traži da se „sramno i razbojničko ime Stevana Vojislava izbriše iz Istorije Srpskog Naroda, da svojom niskom, razbojničkom i ubilačkom osobom ne skrnavi svetla i velika istorijska imena zaslužnih Sinova Otadžbine, kao što je, na primer, jedan Vuk Branković". Gomila to oduševljeno prihvata.

Tako se Englez još jednom uverio da u Srbiji ništa nije jasno i da je Srbija jedina zemlja koja osuđuje svoje oslobodioce a veliča izdajnike.

U članku „Sitne duše s krupnim ambicijama" Domanović se okomio na „sitne duše koje imaju u sebi krupne ambicije i ne biraju sredstva da ih ostvare". To su oni ljudi koji „žude da se po svaku cenu istaknu, da o njima javno mnjenje misli da su krupne i velike činjenice". Domanović je posebno apostrofirao bivšeg ministra Pavla Marinkovića i kontrazaverenika Milana Novakovića.

Ko je Pavle Marinković?

„...Bio je u društvu g. Bogdana Popovića, Slobodana Jovanovića, Svete Jakšića i drugih iz toga kola i sa tom spremom. Amibicije njegove učinile su da sa tim svojim starim društvom dođe u opreku i da ga svi prezru. Napušten i ostavljen, on upade u drugo društvo; grdeći rad poslednjih Obrenovića, pritvorno, uspeo je da uđe među poštene demokrate koji su se okupili oko redakcije Zvezde. U to isto vreme kad se pred njima pravio iskreniji demokrata i slobodnjak i od pok. Svetozara Markovića, - on je odgovarao na pitanja nekih njegovih naprednjaka: šta će on među radikalnim demokratima?

- To su, zaboga, dripci i fukare, ušao sam među njih da ih eksploatišem. Eksploatisaću ja i njihov glas, i njihova pera i njihov radikalizam, jer su to dripci. - Kad je tu naseo, onda je upao u svadbeni kabinet da venča Dragu za Aleksandra. Ta i to je nešto jače nego najinteresantnija amerikanska reklama.

Tu je bar uspeo da mu se ime čuje! Tu je, pored sramota, garnirao svoje grudi još sa jednim ordenom, koje su tadašnji režimi davali čak i ljudima koje su i sudovi najviši u zemlji osudili kao proste lopove. Dragine kolevke kao i njegove nade polomiše se. I on, raspet ambicijom, morao je nekud dalje. I taj čovek, - nekad s „aristokratskim pogledima" na dripce iz Zvezde imao je puno želja i nade da se pomeša sa seljačkim gunjevima, baš s tim istim dripcima, sa tom fukarom - kako je on ranije govorio - zbog koje su nekad - što je opet on rekao posle zabave radikalske kod Kolarca - „mazane stolice živinom mašću".

Ali i tu se prevario. I tu ta sitna duša nije umela da izabere način: kako da se pročuje? Kad je i to propalo, onda on besomučno jurne po zborovima da povampiri Naprednjačku stranku. Ali, njega, grešnika, njega odbačenog od sviju, njega sa političkog bunjišta, ne htede ni taj vampir! On kroz Pravdu udari u histerične grdnje, pune i gadosti i odvratnosti, da bar tim putem obrati pažnju na sebe; javno mnjenje, naviknuto da se on u politici promeće kao hodža kroz pokrovac, nasmeja se i prestade o njemu govoriti. Niti ga ko pominje, niti više ko za njega veli ni crno ni belo, niti ga ko smatra za političara, a najmanje za neku činjenicu koja ima uticaja na državne poslove.

Ali njegove ambicije baš i pucaju na to da se o njemu misli kao o krupnoj ličnosti. I šta radi sad on, ostavljen od sviju? Sad je pribegao najordinarnijim sredstvima i načinima, tek da se i njegovo ime pomene.

Kao god što poneki, koji nikad ništa nije pisao i koga niko ni za šta ne pita, trubi kroz sve novine, ko bajagi nekim mnogim prijateljima svojim, kako on nije pisac te i te stvari, iako je mnoge napisao - tako i on, tek da notira svoje ime kroz javna glasila, nadao dernjavu: - Hoće da me ubiju! Najmili ljude!

- Hehe tebe niko, dragocenosti naša! Niti tebi ko preti, niti je ko najmio ljude, niti je tvoj život opasan za današnje prilike.

Provrve on i s tim. Ispuca on i te metkove. Poneka naivna duša u to poverova. Većina malo proćaska i nasmeja se, pa umuče sve. Ali Pavle hoće da bude vitez dana i on bira drugi način. Objavio - a to mu je valjda poslednji metak - kako sad putuje ovamo-onamo, kojekuda tamo nekud, i na kraju krajeva. op-cup, pa pravo na Cetinje.

Dakle, tu smo.

I opet govorimo o njemu. Uspeo je, ako je to hteo. Samo što mi govorimo iz komendije, a on je želeo da se ozbiljno govori. On je hteo da eksploatiše u korist svojih nadutih ambicija prilike i pitanja koja danas tretira javno mnjenje. I lepo se, đavo setio.

Engleska, nekakvo pitanje što su ga tamo oni izmislili, zaverenici, Karlsbad, Bijaric, Edvard VII i - on, Pavle, vitez lente persijskog šaha (otkud čak i njega uhvati!). Ali, znamo mi sve tačno šta je on i kuda će. Verovatno da će biti i na Cetinju. Popiće koje pivo, ko čovek, u lokandi. Porazgovaraće s nekim besposlenim Crnogorcem, koji već zeva iz duga vremena. Popiće s Konstantinovićem čaj, pa - uz drum, ružo, niz drum, peruniko. I kad se posle toga puta vrati u zemlju, videće da mu je i poslednji metak bio turfa, jer se mi od te njegove strašne misije - kako je on shvata - iskidasmo od smeha!

Uostalom, mi mu odajemo hvalu što je prilično originalan u izmišljanju reklama, pa je čak stvorio i školu te vrste."

Isto je i sa Milanom Novakovićem, oficirom, koji se, kao i Pavle Marinković, predstavlja žrtvom novog režima. Radi se o bolesnim ljudima koje je vreme odbacilo, pa sad nastoje da se prikažu kao stradalnici. Novaković sanja da se njegov cilinder nađe u nekom muzeju pored Bonapartinog trorogog šešira.

Ko je Milan Novaković?

O ovom oficiru „neobično osetljiva i nemirna duha" pisao je jedan drugi pisac, ništa manjeg ranga od Domanovića, Dragiša Vasić, 1924. godine u tekstu „Devetsto treća". Vasić sasvim drugačije prikazuje Novakovića od Radoja Domanovića.

Zaverenički puč od 29. maja 1903. godine zatekao je Milana Novakovića u Parizu, gde je bio na usavršavanju vojničkih studija, pošto je prethodono završio Nikolajevsku generalštabnu akademiju u Petrogradu. Bio je u činu generalštabnog kapetana. Još u Parizu čitao je kako evropska štampa nepovoljno piše o oficirskom puču u Beogradu, što mu je teško palo kao srpskom rodoljubu. Kad se vratio u Beograd 6. jula, uverio se da je sve kako pišu evropske novine. U svom dnevniku je zapisao:

„Onako je sve kako sam predviđao. Ovde je sada prava nesreća i lom. S jedne strane, vlada koja smatra za dužnost da „prečišćava", s druge, oficiri zaverenici, preko svojih odbora i skupova i preko svojih članova u vojnom Ministarstvu vrše „prečišćavanje", onako kako oni misle da treba da čine. Komandanti divizija, komandanti brigada, komandanti pukova, bataljona, komandiri i dr. - sve se to premešta, namešta, penzioniše, itd. Treba znati da je broj zaverenika svega oko 80, da je na drugoj strani ceo oficirski kor, koji, sa sve većim negodovanjem, posmatra šta se radi. Ministar vojni u rukama je najprostijeg poručnika. Kako on kaže - onako je. Prvoga dana kad dođoh, već sretoh nekoliko oficira koji vele: „...Kurtalisasmo se dvojice Lunjevica, a evo ih sada osamdeset. Brzo ćemo da tresnemo da se oslobodimo i njih". Drugi veli: „...Nisam hteo da služim kurvu, a evo sada korupcija odozdo. Sad je još gore. Bolje beše kurva, nego ovo".

Međutim, zaverenici su pozauzimali sva važnija mesta: ministar vojni Atanacković, zaverenik; ministar građevina Mašin, zaverenik; zaverenici: ministar privrede Genčić, svi ađutanti (pukovnik Bogdan Damnjanović, majori: Gojko Đurić, Stevan Milovanović, Branko Jovanović; svi ordonansi; načelnik opšteg vojnog odeljenja u Ministarstvu vojnom Petar Mišić, itd. itd). opšte, nadati se u skorom vremenu velikoj nesreći."

A 20. jula, 1. i 6. avgusta zapisao je:

„...Otpočeo sam ozbiljno da radim na tome, da oni oficiri, koji su najviše kompromitovani oko zavere i sadanje korupcije i pretorijanstva u vojsci, skinu mundire. Ovo zahtevaju, i mir i spoljni i unutrašnji interesi tadžbine, Kralja i vojske... Jutros doznadoh od moga klasnoga druga i aktivnog zaverenika Dragomira Stojanovića, da je potpukovnik Gojko Đurić bio jedan od „najžešćih". Od njega doznadoh i to da je učesnik u zaveri bio i Đorđe Vajfert (dakle od civila: Avakumović, Genčić, Aca Novaković i Rajović sa Vajfertom) i da je on dao 50.000 din. da se podeli kao nagrada oficirskim porodicama onih koji budu pri izvršenju dela poginuli...

Juče oko tri časa po podne po pozivu odoh kod P... Razgovarali smo ravno sat i četvrt. I on se potpuno slaže sa mnom. Valja spasavati otadžbinu. Sam događaj od 29. maja osuđuje kao nemoralan. Ipak je mišljenja da treba sve sama Skupština da reši. Pogreška je bila, što je ostavljena revolucionarna vlada i posle izbora Kralja... Ako ne bi oni sami bili kadri da raščiste situaciju i oslobode i Kralja i otadžbinu od zaverenika, onda će se obratiti nama za pomoć. Tako on. Međutim, mi sami ne možemo dozvoliti da nas građani oslobađaju."

Kapetan Milan Novaković dobio je raspored u Nišu, u XVI pešadijskom puku. Tamo je stigao 11. avgusta, sa gotovim proglasom koji beše spremio još 27. jula da uputi srpskom oficirskom koru, u kojem nabraja poimenice oficire zaverenike, njih 68, koje treba odstraniti iz vojske. „Zaverenici stvaraju ne samo korupciju u vojsci nego još i anarhiju i janičarstvo u samoj državi." Oni se postavljaju iznad Kralja i Ustava. „Stoga smo mi, gospodo drugovi oficiri, i pred Kraljem, i pred Istorijom, i pred Otadžbinom, i pred Bogom, i pred narodom, i pred vojskom, i pred celim civilnim svetom, naposletku i pred oficirskim korovima sviju prosvećenih država, dužni da najenergičnije kod nadležnih zahtevamo, da se ovi oficiri smesta uklone iz naših redova i skinu oficirske znake." Proglas mse završava uzvikom Oni ili mi!

Kad je stigao u Niš, Novaković se energično zauzeo oko obaveštavanja i pridobijanja oficira. Potpisivanje je išlo dosta brzo, pa su za tri dana proglas potpisala dvadestak oficira Niškog garnizona. Pronela se vest da je za smenu zaverenika i sam kralj Petar Karađorđević, a da se najviše za to zalaže njegov brat knez Arsen.

Međutim, ovaj rad Milana Novakovića bio je već četvrtog dana otkriven, pa su četvorica članova zavereničke Vlade, Jovan Avakumović, Stojan Protić, Genčić i Mašin, pozvali na hitan sastanak u Ministarstvu unutrašnjih dela najviđenije mlađe zaverenike kapetana Dragutina Dimitrijevića Apisa i poručnika Antonija Antića, i zatražili da hitno ispitaju o čemu se radi.

Kapetan Dimitrijević se primio zadatka i smesta otputovao u Niš 21. avgusta, da bi već istog dana došao do spiska oficira koji su potpisali proglas. Istoga večera, po naređenju Vrhovne komande, komandant Moravske divizije, đeneral Božidar Janković, naredi hapšenje dvadesetorice oficira, koliko se tog trenutka na spisku nalazilo. Oficiri su zatvoreni u Nišku tvrđavu gde su ispitivani, da bi već početkom septembra bila podignuta optužnica protiv dvadeset sedam oficira.

Zabeležena je odbrana optuženih koju je u istrazi u ime svih izložio prvooptuženi kapetan Milan Novaković. Ta odbrana se pretvorila u optužnicu.

Kapetan Novaković je istakao uverenje sviju okrivljenih: da je postupak zaverenika, koji su kao oficiri podigli ruku na svoga vrhovnog zapovednika, beščastan (jer gazi datu reč), veroloman (jer krši zakletvu), izdajnički (jer ruši osnovne i najglavnije principe vojske: odanost, red i disciplinu i njene svetinje: zakletvu i čistotu vojničkog mundira).

Zloupotrebivši poverenje trupa, zaverenici su ih oskrnavili, vršeći ubistvo vladaoca kao i nekoliko prostih ubistava, koja niti su bila potrebna, niti se čim daju pravdati. Zbog takvog njihovog postupka, dalji njihov opstanak u oficirskom koru preti da donese potpuno rasulo u vojsci, rušeći njene osnovne principe i njene najveće svetinje. A, pored toga, osramotivši srpski oficirski kor na strani, imao bi za posledicu prekid sa državama koje su događaj osudile, potpunu usamljenost Srbije i uništenje svake nade o ispunjenju njezine nacionalne misije.

Da je ovo tačno i da bi zadržavanje njihovo u vojsci bilo kobno po nju, zaverenici su dokazali i posle svršenog dela, kad su i dalje ostali kao organizacija, koja ne krije svoje prohteve da se meša u poslove Vlade i da na njene odluke utiče. Tako su u pitanju vojnog izaslanstva, određenog od strane Vlade za dopraćaj novo izabranoga kralja u zemlju, izmenili njenu odluku i nametnuli joj svoje ljude, kompromitovane učešćem u događaju, a umesto onih koje je ona označila. I Vlada je ovo morala primiti, i pored negodovanja koje je strana štampa zbog toga ispoljavala. Predstavnici ovog istog vojnog izaslanstva, koristeći se nepoznavanjem zemaljskih zakona od strane novoga kralja, kad ih je on, u znak blagovoljenja i simpatija prema vojsci, čiji je vrhovni komandant postao, proizveo u naredne činove, primili su ove, iako su dobro znali da za njih, po zakonu, nisu mogli imati pravo; utoliko pre što je među tim predstavnicima jedan (Lj. Kostić) dva puta padao na majorskom ispitu, dok je drugi (B. Grujić) takođe dva puta bio oboren na kapetanskom.

Po dolasku kraljevom u zemlju, navodilo se dalje u odbrani, uticanje njihovo na odluke Vladine nastavilo se.

Na svojim tajnim skupovima, održavanim čak i u Ministarstvu vojnom, oni su donosili odluke kojima se Vlada morala povinovati. Između ostalog, jedan već potpisan i odštampan ukaz o postavljanju kraljevskih ađutanata i ordonans-oficira, kojima je, štaviše, saopšteno da se iz svojih komandi krenu za nove dužnosti uništili su, cepajući ga i rasturajući njegov slog u štampariji, pa je to isto učinjeno i sa ukazom dvorskoga maršala Lešjanina. Sve ovo poznato je oficirskom koru, kod koga je ovo komandovanje izazvalo najveći gnev i nezadovoljstvo, koji gleda kako se u njemu dele ljubimci od mrzana i kako patriote, kako sebe nazivaju zaverenici, prete da postanu bič otadžbine.

Stoga, nemogući ovo dalje da podnose, uvereni u neminovnu propast vojske, ako se tako i dalje produži, oni su smatrali da im Pravilo službe dozvoljava izbor jedne deputacije, koja bi, pošto dobije urednu dozvolu od nadležnih pretpostavljenih sta-rešina, izašla sa njihovim predlogom za rešenje ovoga životnog pitanja. Proglas upućen oficirskom koru imao je, dakle, samo taj cilj, a ne bunu i nepokornost za koju se optužuju, i zato smatraju da nisu i da ne mogu biti krivi za ono što su u najboljoj nameri preduzeli i sa čim su saglasni skoro svi oficiri srpske vojske sem zaverenika.

„Raspoloženje kod mase oficira za ovu stvar bilo je ogromno..." naveo je Novaković.

"...Već 27. jula moj proglas Srpskom oficirskom koru beše napisan i rad otpočeo. U radu naiđoh na mišljenje viđenih oficira, koji nalažahu: da je malo da se oni samo isključe iz vojske, već da treba da se istrebe. Moji protiv razlozi ne imađahu dovoljno dejstva. Njihovi motivi behu: da će oni i posle izlaska iz vojske praviti intrige i smetnje i državnom i vojskinom pravilnom životu, dalje, da to treba tako strašno poučno da bude da od sada pa za sto godina, nijednom oficiru ni na pamet ne padne da digne ruku na svoga Kralja.

Naposletku, pristadoh da i to mišljenje iziđe pred naš oficirski kor, budući tvrdo ubeđen, da će se naći vrlo mali broj, koji će biti i za to. Kao što sam rekao, raspoloženje bilo je ogromno. Moj delokrug bio je Niš. Za ciglo dva do tri dana beše već upisano 25 oficira. Da nisam, iz pažnje prema dolasku Kraljevom u Niš, prekinuo svaki rad, za šest do sedam dana, nas bi bilo u apsi ne dvadeset i pet, nego dvesta pedeset oficira iz niškog garnizona. Potpisivanje je išlo skoro javno. Nije ni imalo uzroka da se taji, sem od onih kojih se tiče. No i ovde kao i u svakoj svetoj stvari, nađe se Juda. Mi besmo pohapšeni..."

(Nastavak u sledećem broju)

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane