Natrag

Zadnja

Jutarnji program Hepy televizije - Uživo

Predsednik čuči u velikoj nuždi

Dobro jutro dragi gledaoci koji ste uranili, zoru prevarili. Kao i uvek program počinjemo vestima o aktivnosti predsednika Srbije, Voljenog Vođe Aleksandra Vučića. U studio ulazi i gospodin Marić, veliko srce gospodina Vučića, sa svoja dva lekara, verne senke koje brinu danonoćno o njegovom zdravlju. Lekari su gospodinu Mariću dodeljeni, jer je teško bolestan, ali voli, kad ne boli, da je na usluzi predsedniku Vučiću, do zadnjeg daha.

Ovog jutra opet prvi javljamo vesti o jučerašnjem radnom danu i današnjim nastupima predsednika Srbije. Prvi smo, bijemo Pink, Studio B, RTS...

Javljamo se sa Banjice, iz Sedme uprave, da propratimo ranoranilačke aktivnosti predsednika Vučića. Načelnik ZIS je ljubazan, kaže da su mu ovo poslednji dani u Službi, pa je na raspolaganju.

Dežurni, aktivirajte bubicu broj 1 (za nas kamera broj 1). I, evo, u 4 sata i 35 minuta predsednik sedi na krevetu, šakama pokrio lice, kao da trlja oči...Da, da, on to plače. A možda su to suze radosnice. Bože šta li je u pitanju. ''Kamerman'' iz Službe spazio je da on plače u svako doba dana i noći, pa ga u Službi, da prostite, zovu plačipička. Ali, dragi gledaoci, odbijam svaku takvu pomisao. Možda samo sanja, sa očima izvan svakog sna, možda samo sanja i biće normalan posle ovog sna.

Da, možda predsednik plače od sreće. Kakve je taj uspehe napravio. On sam protiv nas. I pobediće sa deset nula. Prepolovio je broj stanovnika Srbije bez ispaljenog metka. Namlatio je sa bratom i očuhom Anđelkom nekoliko milijardi dolara i evra. Kamara para, ali u tuđoj zemlji. Svaka tuđa zemlja, tuga je golema, kažu. A, možda predsednik plače što su mu u Rijadu drpili milijardu! Pa se Arapi uskopistili. Odlaze iz JAT-a, hoće da sruše projekat Beograd na vodi.

Predsednik ustaje s kreveta, tromo, raširenih nogu ide prema kupatilu. Čuju se jauci.

Pada komanda. Dežurni uključi bubicu broj 7. Da, evo predsednik skida gaće, seda na šolju, uzdiše, stenje. Glasno govori, čujem ga dragi gledaoci. "...O mama moja Angela, koja si me u zlo uvalila, Arapima u ruke gurnula. Sve sam dao, sve sam obećao, ali me natrtiše. Uzeše mi pare, obećavaja, lažu, čak su i mene u tome nadmašili. Ja lažem raju svaki dan, ne znam više ni šta pričam. Al' ne mogu da kažem istinu, makar me ubili. A i Ti mama Angela sada cviliš, čekaš da te uapse. Ja makar držim sve u svojim rukama. Ima da izgine mnogo ovih jebenih Srba koje sam u rat vodio a oni ga izgubili. O draga moja mama Angela, zašto i ti pade?" I rasplaka se.

A ''kamerman'' me podseća da predsednik i kad bunca pominje Angelu. Da li je to mama Angelina ili mama Angela, koja ga je tapšala po dupetu, a on nju po ramenu, teško je utvrditi. Ali se više sa njom ne čuje. Ne javlja se.

Predsednik se olakšao, zapira se, trom je, gleda u šolju. I iz sveg glasa viče, o kakvo mi je govno, oh mili Bože, puno krvi, kao da su me jebali Arapi. Krvarim, krvarim...

Dotrča kućepaziteljka: "...Predsedniče sve je uredu, daće Bog, biće Vam dobro, smirite se..."

Bubica broj 4 pokazuje predsednika da se sprema, stilista mu oblači pantalone, a on ga plješće, kao što vidite po dupetu.

Već je 5 sati, predsedniku ju spremljena tašna. Nije to ona koju nosi američki ili ruski predsednik sa šiframa nuklearnog oružja, to je skupa torba u kojoj je uvek najkvalitetniji vazelin, poverljivi spisi i pisma, tajni izveštaji iz službi bezbednosti koga smo mi kada špijunirali, predsednik to voli da čita i da se smeje "kao lud na komad".

Bubica broj osam: predsednik je doteran, sada ga puderišu, napolju su kola i svita telohranitelja, čekaju da predsednik krene da radi. Već u pola sedam on je u svom kabinetu, pije prvi čaj i gomilu lekova, oko sedam će ga dragi gledaoci špricati, pa se on pola sata odmara, pričajući sam sa sobom, učeći napamet monologe koje će voditi pred kamerama.

Verujte, nije mu lako. Eto, danas je predviđeno da otvori malu crkvu pokajnicu koju je sagradio u jednom selu nadomak Beograda, da mu se oproste gresi. Kaže on - grešio sam nisam znao da si tuđi čovek...Jedva je naučio Očenaš, šaptaće mu u uvo, ako zagusti. Posle 11 sati predsednik će primiti rukovodioce Pionirskog saveza Srbije, bez crvenih marama: "...Pioniri maleni mi smo vojska prava, svakog dana ničemo ko zelena trava..." Ali te pesme nema više u Srbiji. Od kada je predsednik na čelu Srbije, deca se ne rađaju. Ni trava ne raste, a ni vojske više nemamo. Svi beže iz kasarni, male plate.

Da, da, vrlo zanimljivo, evo uključujemo kameru broj 2. Predsednik šapće na uvo tek pristiglom Nikolici Selakoviću, pominje kome treba iz opozicije pomenuti majku i sve po redu. Nikolica trepti očima, obećava da će ih naučiti pameti, da će ih oterati u Sibir. Predsednik se obrecnu: nemamo Nikolice Sibir, mada nam hladni vetrovi duvaju otuda, mada si ti bio tri meseca tamo na obuci...Izgleda da su shvatili da obećava sve, kao i ja, zovi ove naše navijače, dajte im belog, novca više nemamo, neka raspale pajserima, tu je Nataša Krivokapić da mesecima skriva predmet. Niko neće biti kriv...

Uh, evo predsednik izlazi, da, da, posrće, ali to je dragi gledaoci gordo posrtanje.

Sada se vraćamo u studio, javljaju mi da je vlasnik, znate onaj sa kockastom glavom, Peconi, besan. Reč uzima Marić...

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane