Natrag

Evropa

Vredi li spasavati Evropsku Uniju?

Stara dama bez novih ideja

I ova će se godina u Evropi vrteti oko spasavanja Evrope. Do sada je svaki predlog kako promeniti, naštimovati i poboljšati Evropsku Uniju sačekivan sa simpatijama, mada sa dozom skepticizma o šansama da se to postigne. Danas još postoji skepticizam, ali on je sada o tome da li uopšte vredi išta spasti. Za razliku od Novog dila Franklina Delano Ruzvelta iz 1930, evropski Novi dil mora da se izvede bez funkcionalne federacije i morao bi da se oslanja samo na postojeće institucije, a to možda nije dovoljno. Bilo kako bilo, ukoliko se nešto brzo ne uradi, Evropska Unija će se kruniti i na kraju neće ostati nikoga da uđe u najavljenu Federaciju. Moguća budućnost Evropa krčka se u ovom trenutku u Nemačkoj gde Angela Merkel pokušava da sastavi funkcionalnu vladu, a do sada u tome ne uspeva baš najbolje. Sve oči su uprte u Berlin, jer ono što se kancelarka već dogovorila sa francuskim predsednikom neće moći da se izvede bez funkcionalne Nemačke, tvrdi Milan Balinda, novinar Magazina Tabloid i dugogodišnji novinar američkog dnevnika Majami Herald

Milan Balinda

U broju od 11. januara Njujork tajms objavljuje tekst na uredničkim stranama pod naslovom „Da li je Angela Merkel gotova?" U prvom paragrafu Tajms piše: „Kancelarka Angela Merkel, koja nije uspela da formira novu koalicionu vladu nakon federalnih izbora od prošlog septembra, nalazi sebe suočenu sa javnošću koja brzo gubi strpljenje sa njenim političkim vođstvom." Tajms dalje iznosi podatke o ispitivanju javnog mnenja po kome polovina nemačkih glasača hoće da Merkelova podnese ostavku i da neko drugi iz Hrišćanske demokratske partije nastavi pregovore o koalicionoj vladi. Takvo gunđanje čuje se i u partijskim redovima. Nedavno su članovi Junge unije, partijska omladinska organizacija, glasno tražila da se ona skloni na stranu. Iako ljudi širom sveta veoma cene Angelu Merkel, iako je ona inspiracija novoj generaciji žena političara, njena aureola u Nemačkoj mora da se povinuje pragmatičnosti. Njena politička umešnost prepoznatljiva je u njenoj sposobnosti da reaguje u kriznim situacijama, ali ona nije skulptor nemačke političke platforme. Da se pojednostavi: Angela Merkel nije neki vizionar.

Kako trenutno stoje stvari, pokušava se da se oformi koaliciona vlada između velikog gubitnika na prošlim izborima, Hrišćansko demokratske partije, i drugog velikog gubitnika na istim izborima, Socijaldemokratske partije. Ukoliko se u tome uspe to ne bi valjalo za Socijaldemokrate jer gube identitet, ne bi valjalo za Demohrišćane jer moraju mnoge ustupke da učine koalicionim partnerima i ne bi valjalo za nemačku politiku kojoj je potrebna jaka i „normalna" opozicija. Ukratko: ne bi valjalo za Nemačku, a ne bi bilo savršeno ni za Evropu. Moguće je da se ponovo izađe na izbore, ali ni to ne bi valjalo jer bi, pokazuju ispitivanja javnog mnenja, rezultat bio isti, ili još gori, kao i na poslednjim izborima. U svakom slučaju, Merkelova ne bi mogla da odlučuje o ponovljenim izborima jer je procedura jasna. Nemačka u ovom trenutku nema kancelara i Bundestag bi prvo morao da izabere nekog. Merkelova bi najverovatnije pobedila na glasanju u Bundestagu, ali tek u trećem krugu kada je za pobedu dovoljna samo prosta većina. Potom bi predsednik Nemačke odlučivao da li je ona sposobna da oformi vladu, a ako nije, što nije, predsednik bi raspisao nove izbore.

U redovima Demohrišćanske partije počeo je da se ističe mladi političar, 37 godina star Jens Špan. On bi mogao da bude spreman za novi posao ukoliko bi mogao da balansira između svog kosmopolitizma i javnog nezadovoljstva sa stanjem nemačkog identiteta. On sam se nedavno žalio da nije u stanju da u Berlinu naruči kafu ukoliko se konobarima ne obrati na engleskom. Ima još jedna stvarčica što se Špana tiče, to može da mu šteti, a neki kažu da može i da mu koristi, naime, on je otvoreno gej i nedavno se oženio sa svojim dugogodišnjem partnerom.

Kako bilo, za situaciju u Nemačkoj kriva je sama Angela Merkel koja je napravila haos svojom odlukom da oberučke prihvati imigrante sa Bliskog istoka. Ta njena politika možda zaslužuje moralne pohvale, ali integracija više od milion imigranata rasteže nemačku toleranciju do samog pucanja. Nemačka ekonomija nije toliko uspešna kao što mnogi veruju. Radnici nemaju veliku dobit od povećanja izvoza nemačkih proizvoda, javne investicije su neadekvatne i industrijska zona zemlje koja zavisi pre svega od povećanja proizvodnje nije spremna za nadolazeći talas digitalizacije. Ideje krajnje desnice postaju ponovo popularne, siromaštvo je poraslo i uprkost niskom procentu nezaposlenosti, infrastruktura zemlje se truni.

To je to što se Demohrišćana tiče, a socijaldemokrate stoje još gore. U većini snažnijih evropskih zemalja partije centar-levice su u povlačenju, a u nekim slučajevima skoro da više i ne postoje. U Francuskoj su socijalisti na prošlim izborima poraženi do nogu. Bez partija levog centra nema ni uspešne Evrope. Šta se dogodilo sa socijalnom demokratijom? Socijaldemokrati su se oduvek oslanjali na svom monopolu u odbrani radnika i preraspodeli bogatstva, a sve u okviru nacije-države. Tokom kraja 19. veka, a i tokom većeg dela 20, to je imalo smisla, ali sada je drugačija situacija.

Ovo je vreme globalizacije, vreme post-nacionalnog, vreme nakon Berlinskog zida, sasvim neko drugo, novo vreme. Ona socijalni deo u imenu Socijaldemokratije nalazi se pod pritiskom, a onaj demokratski deo svakim danom gubi sve više pred naletom neoliberalizma. Današnje stanje već je predviđano tokom dužeg vremena, demokratija se povlači jer običan čovek, običan Evropljanin, vremenom mora da plati visoko-leteće snove ekonomske elite iz Davosa. Umesto da posveti pažnju problemima, socijaldemokrati ih uvećavaju. Na primer, nedavno je Martin Šulc, vođa nemačke socijaldemokratske partije, predložio Sjedinjene Evropske Države do kraja 2025. godine i isključenje zemalja koje na tako nešto ne pristanu. Ništa nije rekao o standardu zaposlenih u Uniji

Takođe u Nemačkoj, savršen barometar za Evropu, tokom prošlih izbora milioni ljutih glasača sa levice, u delovima zemlje kao što je industrijska zona Rurgebajtena, ukazivali su na svoju državu u kojoj ima dosta novca, ali ne i za njih radnike. Odgovor socijaldemokrata je bio da su ti demonstranti „desničari". Mnogi od tih ljutih građana iz protesta je glasalo za krajnju desnicu, za Alternativu za Nemačku. Da li su socijaldemokrati shvatili da je problem u njihovoj političkoj platformi, a ne u glasačima? Nisu! Socijalisti nisu to shvatili ni u Francuskoj, ni u Španiji u kojoj populistički Podemos koketira levičarske stavove, jesu shvatili donekle u Portugalu, a u Italiji, kao i uvek, niko nije siguran ko je šta shvatio. Socijaldemokratija veoma loše prolazi na izborima jer kad izgube glasove radnika iz industrijske zone, ne mogu te glasove da nadoknade kod visoko školovanih u Parizu ili Berlinu. Isto je moglo da se prepozna i u Americi, glas industrijskih radnika te zemlje ne mogu da nadomeste hipsteri iz Kalifornije. Bez ideje kako da se prestave i radnicima i hipsterima istovremeno, socijaldemokrate nestaju sa političke scene Evrope. I to sa pravom.

Evropa ima dva velika problema, a to po mišljenju Janisa Varufakisa, bivšeg ministra ekonomije Grčke: neželjena nezaposlenost i neželjena migracija unutar Unije. Nezaposlenost je cena neadekvatnih investicija širom Evropske Unije. To se duguje stezanju kaiša tokom deflacije i koncentraciji radnih mesta u razvijenim sredinama. Što se unutrašnje migracije tiče velika većina Grka, Bugara ili Španaca ne sele se u Nemačku zbog prijatne klime, već se sele zato što moraju. Varufakisov zaključak je da ni jedna članica Unije ne može da prosperira dok su siromašnije zemlje na ivici depresije. On se zalaže za kreiranje uslova da u svakoj evropskoj zemlji život bude ekonomski privlačan. Tvrdi da je potrebno oživeti ideju o otvorenoj i demokratskoj Evropi. To je ono što je potrebno uraditi mnogo ranije od razmišljanja o federaciji. Bez investicija i razvoja „periferne Evrope" u kojoj bi plate trebalo da budu na nivou razvijenijih članica Unije, neće biti rešen ni jedan problem Unije. Varufakis dalje govori o fondovima za siromašne, zaštiti „stanarskih prava" i „univerzalnim bazičnim dividendama" čime bi se postigla pravednija raspodela dobiti od kapitala. „Samo takav evropski Novi dil garantovao bi očuvanje Unije." U nekim od Varufakosovih stavova lako je prepoznati primenu principa zasnovanih na „zdravom razumu".

Veći deo evropske levice nastavlja da veruje, sa retkim izuzecima, da evropska monetarna unija, a i Evropska Unija, mogu biti reformisani u progresivnom smeru i da se tako pretvore u potpunu nadnacionalnu demokratiju. To se neće dogoditi jer niko nema ni snage, ni energije, ni hrabrosti, a ni znanja da tako nešto pokuša. Kao posledicu realnog stanja u Evropi i dalje ćemo imati levicu koje živi u nekom drugom svemiru dok novokomponovani populisti i krajnja desnica zauzimaju sve veći broj mesta po evropskim parlamentima. U izbornoj terminologiji, prošla godina je bila veoma teška, skoro pogubna, za evropsku levicu. U većini zemalja gde su se odigravali izbori partije levog centra su izgubile. U Holandiji, Nemačkoj i Francuskoj levice su gadno poražene. Nije za utehu što je levica uglavnom izgubila širom sveta i to pod pritiskom alavog neo-liberalizma.Osim pomenutih zemalja levica je u Evropi izgubila i u Švedskoj i Španiji, a onda je izgubila u celokupnoj anglo-sferi: u Velikoj Britaniji, Australiji, Novom Zelandu i u Kanadi. Socijaldemokratske i radničke partije nastaviće i dalje da gube ukoliko se ne prilagode novim vremenima i ne posvete rešavanju stvarnih problema. Zašto je važno da levica ima veću ulogu u vlasti? Zato što se ogromna većina sveta sastoji od zaposlenih, od radnika svih uzrasta i kategorija, a neo-liberalizam ne zastupa njihove interese.

Monetarna unija zahteva političku uniju i u tome nema srednjeg puta. Ali, postoji alternativa koja je mnogo manje ambiciozna. Po toj alternativi nije potrebna ni fiskalno ni političko ujedinjenje. Šta je potrebno je da se raskine veza između privatnih i javnih finansija da bi se izolovale te sfere jedna od druge. Sa tom separacijom, privatne finansije mogu biti integrisana na evropskom nivou, dok bi javne finansije bile ostavljene u nadležnosti svake države ponaosob. Na taj bi način vlade mogle da upravljaju svojim ekonomijama bez mešanja Evropske Unije. Brisel ne bi više bio „baba roga" koja bi insistirala na fiskalnoj štednji izazivajući bes u zemljama sa visokim stepenom nezaposlenosti i niskim rastom. Prestižni Fajnenšl tajms veruje da su kritične reforme one koje bi sprečile „spasavanje banaka" od strane država. Cenu propasti neke banke morale bi da plate same banke, njihovi vlasnici i kreditori. Slična je ideja i da se spreči da banke drže mnogo državnih obveznica, a države koje se nađu na ivici bankrota bi morale da isposluju zajmove ne očekujući da će druge države da ih vade iz rupe. Međutim, niko ne spori da su sve ove ideje vredne razmatranja, ali da se ipak radi o ekonomiji, nauci koja nije prava nauka i na ekonomskom terenu niko ne može da garantuje šta će se u stvarnom životu zaista dogoditi.

Govoreći o bankama i bankarima, Čarls Dikens je izabrao jednog bankara za glavnog lika u svojoj knjizi Božićna priča. Skrudž nije bio kriminalac, seksualni napasnik ili piroman, bio je samo predani bankar koji je pozajmljivao novac. Bez obzira na to, Dikens je njega opisao kao najgoru kreaturu: stisnutog, iščašenog, lakomnog, grebatora... matorog grešnika. Pohlepa je bila (ako nije još uvek) smatrana jedna od sedam smrtnih grehova. Dikens je pisao o Viktorijanskom društvu koje je bilo društvo nejednakosti, baš kao i društvo 21. veka. Dikens je uticao na promenu svesti i njegova su dela i danas veoma čitana, ali iako po nejednakosti između 18. i 21. veka ne postoje suštinske razlike, današnji Dikensi su ekonomisti, neki od njih i Nobelovci, koji pišu o stanju stvari i pri tome malo toga mogu da promene, ako išta. Iz godinu u godinu finansijski deo ekonomije procentualno raste u krajnjoj cifri bruto nacionalnog dohotka. U Americi je stigao i do 40 odsto. Finansijski biznis ne otvara nova radna mesta, osim za onih nekoliko koji rade u tim bankarskim firmama, i ne doprinosi nikome osim vlasnicima novca. Njihov novac može da bude dobrodošao u biznis investicijama, ali finansijske kuće ne investiraju, one samo pozajmljuju uz određene kamate. Mnogo puta negativno utiču na samo ekonomiju.

„Finansijalizacija" ekonomije i društva vodi, kao i neo-liberalizam, ka stagnaciji plata i povećanju nezaposlenosti, u najmanje poslednjih trideset godina. „Finansijalizacija" pruža velike mogućnosti već bogatim da se još više obogate, a posedovanje akcija, ili „demokratija akcionara" nije široko rasprostranjena. Potom, obični građani svakim danom sve više zapadaju u sve dublje dugove zbog svojih hipoteka (setimo se kredita u švajcarskim francima). Tome bi bilo veoma važno dodati i operacije osiguravajućih ustanova kao i penzijskih fondova koji skupljaju ličnu ušteđevinu i ulažu u razne biznise. Kad te kompanije upadnu u gubitke ulažući u biznise visokog rizika, oni koji gube su vlasnici originalnog novca. Sve to na finansijskom tržištu je ono što se događa ne samo u Americi, već i u Evropi i svaka priča o federalizaciji Evropske Unije, o Sjedinjenim Evropskim Državama, je preuranjena sve dok se socijalni život Evropljana ne dovede na pristojan nivo. Današnji sistem finansijskog kapitalizma od bogatog pravi još bogatijeg kockajući se sa novcem štediša. Možda ovako stanje ne bi mogao da reši neki novi Dikens, ali izabrani prestavnici evropskih građana bi na tome morali da porade, a to u slučaju ako nisu svi već korumpirani.

U slučaju Amerike može da se vidi kako ekonomska nejednakost rovari najjaču ekonomiju sveta. Nejednakost je i veliki evropski problem. Džini koeficijent, mera za stepen nejednakosti, je izašao iz čarobne lampe i u nju se neće uskoro vratiti. Ideje za suzbijanje nejednakosti postoje, uvek ima nekih ideja, a neke od njih su radikalne: Socijal-demokrati i sindikati bi trebalo da se transformišu i sa pokreta otpora pređu na pokrete transformacija. Trebalo bi da predlažu i rade na „dobrom društvu" i ne samo da se suprotstavljaju „lošem". Takođe bi trebalo napustiti „strah od nemaštine" i početi da živimo „udoban život". Odnosno, da se ne kupuje sve i svašta, a iz straha da toga sutra neće biti. Filozofija turbo-potrošača se pokazala kao loš način života. Potrebno je odupreti se reklamama i pritiscima da se nešto kupi samo da bi se kupilo. Nažalost, te stvari ulaze u sferu psihologije, a psihologija potrošača je već okorela. Tu bi negde morala i da se primeni ideja o solidarnosti čak i kada se ona primenjuje iz sebičnih razloga. Ukoliko nisu svi siti, onda gladni predstavljaju rastuću opasnost za sve site. Važno je priznati da bi promene, bilo koje značajne promene, bile komplikovane i da nema jednostavnih rešenja. Dobro u svemu tome je što je tipičan Evropljanin mnogo obrazovaniji i društveno svesniji nego što je to ikad bio. Moć razuma nikad nije za potcenjivanje.

Za potcenjivanje nisu ni ideje o „univerzalnom osnovnom dohotku" (UOD). Osnovni dohodak bi bila primanja koja se svakom isplaćuju bez obzira da li rade ili ne, zato i jesu „univerzalna". Ta je ideja već testirana na više mesta u Americi i Evropi, a u Finskoj se primenjuje. Ona ima pozitivna ekonomska opravdanja jer se taj društveni trošak na jedan ili drugi način vrati u ekonomiju. Osim toga, poslodavac bi bio primoran da ponudi prihvatljiva radna mesta sa odgovarajućom platom znajući da na drugi način neće doći do radnika. Neki će ipak odlučiti da ne rade, a neki od njih će nastaviti školovanje što će na kraju pozitivno uticati na ekonomiju, da ne govorimo o društvenom životu. Kulturni život bi bio mnogo bogatiji, a poznato je da tako nešto je takođe dobro za ekonomiju. Kad bi svako imao sigurno finansijsku platformu sa koje bi mogao staloženije da upravlja svojim životom. Ili bi se doškolovao, priučio, kvalifikovao za dobro radno mesto sa mnogo većom platom, ili bi otvorio privatan biznis. UOD bi mogao da se reguliše u nekim aspektima. Na primer, da postoje starosne grupe koje bi dobijali manje ili više novca. Ostalo bi bilo „univerzalno". Videćemo kako sve to funkcioniše na nivou države, u ovom slučaju Finske.

A 1. Pregovara se dogovor u Berlinu

Hrišćansko demokratska partija (CDU) Angele Merkel sa svojom sestrinskom partijom Hrišćansko socijalna unija (CSU) i Socijaldemokratska stranka (SPD) objavili su da su stigli do preminilarnog dogovora da će formirati vladajuću koaliciju. Da će vlada možda biti oformljena i do sredine februara, ali ne i mnogo kasnije. Pregovaralo se u prostorijama SPD-a. Sve što su se do sada dogovorili dostupno je javnosti jer, čini se, ne pregovaraju o „podeli plena". Inače, na izborima prošlog septembra sve tri partije postigle su najgore rezultate još od 1949. godine.

SPD je nakon izbora htela da se vrati u opoziciju, ali kako Angela Merkel nije uspela da sklopi neku drugo koaliciju, Socijaldemokrate su morale da priskoče u pomoć ili da se ide na ponovljene izbore. Na kraju poslednjih maratonskih pregovora od 24 sata bez prekida izašli su sa dokumentom na 28 stranica. Tu je obelodanjeno šta su se dogovorili o broju imigranata, šta se nisu dogovorili o povećanju poreza za imućnije i na polju javnog zdravlja. Postignut je dogovor o visinama penzija do 2025. ili duže, o investicijama u školstvo, infrastrukturi i digitalnoj ekonomiji.

Sve što je već dogovoreno, a detalji će biti razrađivani sve do formiranja vlade, kao da je učinjeno da i francuski predsednik Makron može da se šepuri pred svojim glasačima obećavajući im bolju Evropsku Uniju. Reč NATO nije ni jednom pomenuta, kao ni ideje o prelasku na električne automobile. Bilo kako bilo, sve stoji na pomenutih 28 stranica koje može svako da pročita.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane