Natrag

Književnost

Sudbine odbačenih velikana: Rade Drainac sam protiv svih (3)

Napadan od svih, u ratu sa svima

U prvom eseju videli smo da je na početku Dvadesetog veka promovisan naziv u Srbiji suvišni pisci i da su se ponajbolji pisci tog vremena (Janko Veselinović, Bora Stanković, Radoje Domanović...) sporili oko toga ko spada u tu vrstu. Prva dva pisca su se prepoznala kao suvišni pisci, a treći je bio suvišan već po svojoj vokaciji neumoljivog kritičara vlasti, najvećeg koga je srpska književnost imala u svojoj istoriji. Biti suvišan znači biti odbačen od svog vremena i svog naroda kao nepotreban, nikom potreban; pisac koga progoni vlast, koji je van sistema, koji nema svoju publiku. Od srpskih pisaca prve polovine Dvadesetog veka ja za ovu titulu kandidujem Radeta Drainca.

Ivan Ivanović

Sa svoje strane, Drainac uzvraća udarac. Pesnik koga su iznedrili ratovi šta je drugo mogao da bude nego ratnik? (Vladislav Petković Dis je u lepoj pesmi Prosto ime pevao Kroz moju dušu prošla su dva rata; kroz Drainčevu dušu mnogi ratovi.) "...Od jutra do mraka živim u napadima..." (...) "Čudi me samo kako posle tolikih napada nisam osuđen na doživotnu robiju i kako još uspevam da osiguram sebi ručak..."

Drainac je bio u dilemi da li da se od tih napada brani, da odgovara istom merom? "...Rođeni pamfletista koji ugušen kao pauk u meni drema mogao bi preko svih tih klevetnika i moralizatora da dođe do svoje izrazitosti, možda sa većim opravdanjem nego kad oni 'ozbiljnost' svojih zločina utemeljuju u tle moje umetnosti...."

Međutim, Drainac ne zna od koga treba da se brani. "...Prvo: da se branim treba da mi je protivnik dorastao, drugo: od čega da se branim? Kada će svi ti žutokljuni potrošači ljubičastog mastila doći dovde, do ove međe na kojoj JA stojim već punih deset godina? - Možda nikad! Svaka odbrana bi im dala značenje, podvukla važnost duhovnih osobina koje nemaju, koje im je priroda uskratila...." (...) "...Bilo bi nelogično da sam u jednoj armiji jugoslovenskih piskarala našao neko priznanje. Moja je vrednost dotle dok vidim na jednoj strani čitavu jugoslovensku literaturu protivu sebe..."

Drainac je imao mnogo veće ciljeve nego da se nosi sa "literarnim pigmejima", mada im nije ostajao dužan. "...Sitne pakosti, mržnja - sve mi to ne dolikuje. Moj smer je društvo, obračun sa dubljim i nepomirljivijim silama, koje isključuju pojedince, bar pojedince koji se bave književnošću..."

Da bi definisao svoj književni stav, Drainac je napisao dva manifesta u kojima je opredelio svoju poziciju kao "...pakt sa društvom, a ne sa literarnim koterijama i školama! Samo se na tom terenu mogu naći još sa kojim jugoslovenskim piscem. Inače: rat do istrebljenja..."

Taj "najslabiji đak", "nedoučeni licejac", izvršiće pravu revoluciju u srpskoj poeziji! Je li to fatum srpskog roda da u njemu najdalje vide samouci? Nalazim da se u tom pogledu Drainac najbolje može porediti s Vukom Karadžićem, koji je takođe nepozvan uzeo na sebe veliki zadatak da Srbiju uvede u Evropu. Drainac, za koga je s pravom rečeno da je neka vrsta konglomerata između Vijona i Jesenjina, više instinktivno nego razumski, više podsvesno nego svesno, pokušao je da srpsku poeziju podigne na evropski nivo. A, moderna srpska poezija, računao je Drainac, to sam ja sam! I tu je čvor njegovog sukoba sa okruženjem koje nije htelo da mu dozvoli tu ulogu. Drainac tu dozvolu nije ni tražio, sam je sebi dao! Otud toliki njegovi ratovi, sukobi gotovo sa svim drugim piscima savremenicima, stalni nesporazumi sa okolinom.

Držim da Marko Ristić u tom smislu s pravom poredi Drainca s Krležom. "...Isticao je Krležu kao buntovnika, kao revolucionara, razotkrivača, ismejivača, prijatelja plebsa, širokih narodnih masa, jer je sve to on hteo da bude u srpskoj literaturi. Krleža ga je oduševio što je udario na čitavu jednu koteriju, što je i on hteo u srbijanskoj sredini. Za jednog pisca nema većeg uspeha nego kad udari u srce jedne društvene truleži. Drainac bi hteo da bude pandan Krleži u srpskoj literaturi...."

I zbilja, Drainac na više mesta ističe svoje otpadništvo. "Jedna decenija je u punoj jeseni kako pesništvo moje služi za metu." (...) "...Krst kleveta i uvreda nosim ravno dvanaest godina te osećam potrebu da ga zbacim s leđa, ili da pokleknem pod njim..." (...) "...Ja sam odista postigao najveću popularnost za najkraće vreme. Samo za poslednje dve godine izašlo je 372 napada protiv mene. Stvorena je predstava, jedno 'određeno' ubeđenje o meni. Jednom rečju: postao sam slavan pesnik!" (...) "...Kad književni psi zalaju na ponekog koji ne ume da se brani, onda i komične salonske pudlice, koje spavaju sa gospođama pod jorganima, pokazuju svoje odvratne i žute zubiće..."

Ko su ti "književni psi", "buldozi sa Topčiderskog brda, olinjali crnogorski rundovi, dorćolske džukele što se podmuklo šunjaju oko sinagoge, degenerisani vučjaci ili obične položare koje čuče iza klanice kao autentični strvinari"?

S kim je sve Drainac vodio ratove?

Individualizam je Drainca doveo u sukob sa institucijama sistema. "Oni koji su bili vređani od pojedinaca ne znaju šta znače uvrede od sistematski organizovane mase." On te institucije smatra kao prepreke progresu i napretku društva.

Na prvo mesto stavlja Srpsku akademiju nauke i umetnosti. "...Postoji jedna ogromna zgradetina u Beogradu, neukusno građena spolja i iznutra, šarena kao liciderski kolač koji se od ustajalosti smežurio u omotu i kaćipernog izgleda kao nafrakana namiguša koja je prevalila pedesetu; ta ogromna, neukusna zgradetina, u kojoj se svakodnevno izdaju stanovi, dućani, u čijim se mnogobrojnim prostorijama čovek može obrijati, nahraniti, napiti, namirisati, oprati i obući, zove se Akademija nauka..." (...) Za svečanu dvoranu Akademije Drainac kaže da je to neka vrsta purgatorijuma, odakle se ide pravo u besmrtnost.

Ta dvorana je u stvari kapela. "...Za komediju ljudske prolaznosti kao da ništa smešnije nije moglo da bude izmišljeno!"

U toj kući se neguje teologija, konzerviraju starine, pišu debele knjižurine o nepravilnim glagolima, "...neprekidno radi mentalna štamparija za izvrtanje istorijskih činjenica, za izvrtanje svakog smisla progresa i preobraženja..." Tu se drže svečane besede, koje niko nije zapamtio i od kojih napredak ove kulture nije ni za dlaku profitirao. "...To jeste hram mraka, nazadnjaštva, hram predrasuda, narodne teozofije i teologije, dakle hram kočenja svake napredne misli..."

Pa ipak, mnogi umni ljudi, u mladosti neprijatlji akademija, postajali su u starosti njihovi članovi. U francusku akademiju ušli su Volter, Anatol Frans i Valeri, koji su svaki na svoj način proricali propast Zapada! Drainac Srpsku akademiju upoređuje sa papskom nuncijaturom u Srednjem veku ili sa inkvizicijom, ona je neprijatelj svakom liberalizmu, što je bilo jasno još Vladanu Đorđeviću. "...Delo ovih najviših društvenih članova odista ne pripada narodu, njegovoj socijalnoj i kulturnoj vitalnosti, nego prošlosti..."

U životima akademika nema mesta za svetlost progresa i obnove. "...Iz njihovih misli i dela udara hladna vlaga kao iz kamenih rimskih sarkofaga..."

Takva Akademija nagrađuje dela koja su najbliža idejnoj liniji njenih članova, a to će reći dela koja su najreakcionarnija. "...Pasivnost mnogih akademika u javnom životu, njihovo držanje po strani, sve je to u stvari jedna vrsta beskrajne impotencije..." (...) "...Sa klasičnom tvrdoćom pojma, oni misle, kao i svi konservativci sveta, da je ljudski razvitak pošao naopakim putem, da su oni jedini čuvari 'reda i poretka' i da je sva socijalna najezda, u raznim pravcima obnova i izmena, u stvari varvarstvo prvoga reda..." (...) "...Ustvari, njihove ideje nisu plod socijalnih uzroka, nego proste spekulativne maštarije, kojih je prepun stari svet, naduven predrasudama kao balon helijumom..."

Iz tih razloga je Rade Drainac stavio Srpsku akademiju nauka i umetnosti na sto kao leš za izučavanje anatomije!

Ništa bolje kod Drainca nije prošla ni književnička organizacija Pen-klub. Naime, Drainac je odbio da bude član ove organizovane književne masonerije, koja se samo pokriva idejama progresa, humanizma i pacifizma. "...Lično sam ubeđen da je većina članova beogradskog Pen-kluba reakcionarno raspoložena u svakom pogledu društvene, internacionalne i književne akcije, pa stoga izjavljujem, da od danas prestaje moje članstvo u jednoj takvoj književnoj masoneriji..."

Zašto je Drainac izašao iz Pen-kluba? "...Kasno sam uvideo da nisam sposoban za razne mahinacije, udruženja a naročito za one organizacije, koje se obavijaju mistikom, predrasudama i 'svečovečanskom' grižom, a koje se svršavaju prijateljskim večerama, banketima i zdravicama. Ja nisam navikao da u isto vreme igram ulogu književnog revolucionara i da pripadam organizaciji najvećih nazadnjaka. Zato sam i požurio da se što pre skinem sa 'prve stepenice Akademije'..." i da se vratim svom moralnom nezadovoljstvu."

Drainac se predstavio kao nepomirljivi protivnik "desničarskih" institucija, kakvim smatra Crkvu i Univerzitet. Kao tipičnog predstavnika tih institucija on identifikuje filozofa Vladimira Vujića, a kao njihovo glasilo Ideje Miloša Crnjanskog.

"...Namerno sam ustao protiv literarnog fašizma koji sprovode Ideje, a samim tim protiv jeftine trgovine nacionalizmom uopšte, protiv nemotivisanih napada na literaturu sa socijalnim tendencijama, protiv mistifikovanja marksizma kao nauke, što ne čine čak ni profesori univerziteta koji predaju političku ekonomiju, protiv nelojalnog i štreberskog denaturisanja dijalektičkog materijalizma, protiv štreberstva i gadosti kojima se služe svi neprijatelji napretka, zaglupljivači mistikom i moralom koji pada s neba, i na kraju protiv svih onih provokatora koji u iole naprednim ljudima gledaju "izdajnike domovine i tuđe plaćene agente" (...)

"...Ideologiju Ideja fiksirao sam na konfuznoj i teološkoj ličnosti filosofa (bez filosofskih argumenata) Vladimira Vujića, kome još samo fali brada, prikazujući tu ideologiju Ideja kao jedan srednjovekovni pobačaj, nešto spiritualističko i skolastično, što bi, kad bi se ostvarilo po nesreći, težilo na narodnoj grbači kao mora. Smatrao sam da mi je moralna dužnost bila, kad to nije učinio neko pozvaniji da razgolitim te Ideje (iako lično nemam ništa protiv svoga Crnjanskog), koje propovedaju najcrnju reakciju prošlosti..."

Drainac se posebno okomio na Vujićevo shvatanje materijalizma kao "...maglovito, tipično hegelijansko, učenje, potpuno i metafizičko, vrlo suptilnu igru, koju će svaki čovek teže shvatiti no proste hrišćanske istine..."

"...Tačno je - piše Drainac - materijalizam je počeo sa kritikom religije, i težak je za tako 'duhovne i idejne' glave, kao što je glava filosofa Vujića, kroz koju duvaju svi mogući vetrovi..."

Drainac čak drži lekciju filozofu iz hegelijanstva i proglašava ga nedoučenim đakom metafizičara. "...Taj isti Hegel je prvi rekao posle jedne zbrke metafizičara, da je najviša stvarnost za čoveka njegova istorija". Pozivajući se na Engelsa, Drainac zaključuje da je razlika između Hegela i Marksa u tome što je prvi pošao od čiste ideje a drugi od najpouzdanijih činjenica. Vujićeva "duhovna načela" Draincu mirišu "na crkvene pesme Vićentija Rakića, koje su se nedavno prodavale po vašarima, u Batočini, kod Markove crkve i u Kikindi". Drainac ne bi bio Drainac kad ne bi diskvalifikovao svog oponenta: "...Ovom moralnom i teološkom preklapalu i kaluđeru u pantalonama moglo bi se sve oprostiti, samo mu se ne može oprostiti filosofsko nepoznavanje i trućanje, kojim on pod izgovorom 'narodnog spasenja', zaglupljuje mase. Jedan žabac iz banaćanskog rita svesniji je svoje ličnosti i svog kreketanja, nego ovaj karlovački 'podvižnik'. Sa svojim idejama, mistikom i raznoraznim 'duhovnim načelima' Vujić želi da oživi na pozornici ponovo jednog Raspućina, jednu bogougodnu zamlatu, lažnog sveca i moralistu..."

Razume se da je ovakvim pisanjem Drainac stekao veliki broj neprijatelja i da je bio napadan sa svih strana. Karakteristično je da desničari vide Drainca kao komunistu! Tako ga hrišćanski mislilac Vladimir Vujić, prevodilac čuvenog filozofskog dela "...Propast Zapada" Osvalda Špenglera, oslovljava sa "drug"! (Drugom ga mogu nazvati ali "bratom" nikako!)

Pošto mu je održao lekciju iz hrišćanstva, ovaj doktor teologije zaključuje: "...Očigledno je da je i drug Drainac, kao i toliki naši salonski i nesalonski komunisti, vaspitan na malom broju parola iz brošura i izvoda iz pedesete ruke. On, kao i njegovi toliki "drugovi" sve zna, sve mu je jasno, i govori o svemu "sa blaženom prostotom onih kojima su druge ideje o predmetu potpuno nepoznate". Vladimir Vujić u onima koji se "bune do besa" protiv dogmi i dogmatike, vidi samo uske i pristrasne dogmatičare, gore no i "najzatucanije bigote". Za Drainca kaže da je kroz njega oživeo lik "počivšeg učitelja Srete", besmrtnoga tvorca "limunacije", kojim je veliki pisac Stevan Sremac psihološki tipizirao jednu vrstu našeg čoveka. Drainac, inače talentovani pesnik, preobratio se u "kihotski lik novoga Sretena". "Uveravam borbenoga Drainca da je danas u nas beskrajno lakše, i probitačnije, te još kako, igrati se marksizma i biti duhovno friziran tom modernom frizurom, negoli ispovedati iskrena duhovna načela."

Na Drainčeve napade Ideja, Miloš Crnjanski, njihov urednik, smireno je odgovorio da on ne misli da raspravlja sa Draincem ni o svom "fašizmu", ni o njegovom "marksizmu". "...Raka Drainac već godinam pljuje na sve naše ljude od pera ako mu se ne svide, ili ako se sa njima ne slaže u 'mišljenju'...." (Interesantna je sudbina ovih ljudi po dolasku komunista na vlast 1944. godine: komunisti će svu trojicu proglasiti antikomunistima, Vladimira Vujića streljati, Miloša Crnjanskog držali u emigraciji, a Radeta Drainca (koji je već bio mrtav) odstranili iz srpske književnosti sve do šezdesetih godina prošloga veka.)

Rade Drainac, rođeni ratnik i kavgadžija, nije se sukobljavao samo sa desnicom; još žešći su bili njegovi okršaji sa levicom.

Sve je počelo 1929. godine kad je grupa levih pisaca, okupljena oko časopisa Nova literatura (Nolit), negativno ocenila jedno Drainčevo predavanje pod naslovom "...Umetnost posmatrana sa gledišta istorijskog materijalizma". Nolitovci, koji su držali da samo oni kao levičari imaju monopol na istorijski materijalizam, optužili su Drainca da "pojma nema" šta je to marksizam i da nikako ne spada u proleterske pesnike. (Optužbe su iste kao sa desnice!) Drainac je reagovao na svoj način, optužbom da Nolit nije nikakva "socijalna revija", da nije na stanovištu novih ideja, nego da zastupa "opore, suve i nemoderne doktrine (...) prežvakanog materijalizma. Šta više, na stranicama Nolita defiluju Drainčevi imitatori i sateliti. I ovaj sukob će se nastaviti sve do novog rata.

Ko su ti "novi pisci"? Poslednji u njihovom nizu, Dušan Kostić, komunistički novinar posleratne Politike, u jednom tekstu u podgoričkoj Zeti 1939. godine, nabraja njihova imena: Radovan Zogović, Jovan Popović, Velibor Gligorić, R. Boglić, Đorđe Jovanović ... (Izostavljen je Savić Marković Štedimlija, koji je u međuvremenu promenio stranu i prišao fašizmu.) Da predočim šta je o njima pisao Drainac i šta su oni njemu otpisivali.

Drainac je za Nolit još pisao da preko svojih filijala u zemlji nastoji da "osujeti" svako njegovo književno delo, da "demaskira" lažnog "proleterskog pesnika". Takva filijala bio je zagrebački časopis Književnik. Pisci okupljeni oko ovog časopisa (pre svih Novak Simić) "balansiraju prema tome kako zaduva vetar beogradske literature. Oni žive od književnih porođaja i abortusa sa beogradske kaldrme i njihova koprcanja nose tragično obeležje nemoći". Ovim utilitaristima i programatičarima Drainac poručuje da je "bitno u jednoj velikoj i stvaralačkoj književnosti talenat, izraz, koji se ne može staviti u službu jednoj tezi, jednoj doktrini, jednoj metodi". Za sebe kaže da se sa devedeset od sto literatora u zemlji nije složio, ali da je, prelazeći preko svih imfamija i intriga, koje su se sistematski vodile proriv njega, nastojao da objektivno stane u odbranu prave književnosti (navodi Rastka Petrovića i Crnjanskog, za koje kaže da nikakve intrige neće pobiti njihov talenat).

Posebna Drainčeva priča je Ve Gligorić (Velibor). Ovaj vajni kritičar, koji pokušava da paktira sa levičarima, u suštini je običan ignorant. "...Deset godina Ve Gligorić luta od Slobodana Jovanovića do Strindberga, od Dragiše Vasića do Krleže, deset godina je za njega problem Jovan Skerlić, ne nalazeći vrednosti ni kod Matoša, ni kod Disa, ni kod Ujevića. Čovek se pita, da li je odista beznačajna i sitna ta literatura, koju stvaraju malo napunjenije glave knjigama nego što je glava Velibora Gligorića, u kojoj su udavili karijere i život malo egzaltiraniji, talentovaniji ljudi nego što je ovaj literarni kobac, kome nijedno pile nije zasitilo stomak" (...) "Cela ta kritika je impresionistička, analizatorska, koji put pravilno sintaktičko razlaganje..."

Drainac dalje kaže da ga takva kritika nikad nije oduševljavala i pored sve njegove demonske želje da obožava sve one koji ruše, da bi na tome stvarali. "Kao da je ovu knjigu pisao čovek koga je ujeo škorpion ili pobesnelo pseto" (...) "...Pakost osvaja njegovu frazu, te čovek ima osećanje da pisac uvek želi nekome da se osveti..."

Drainac za sebe kaže da od rata naovamo retko ko je imao sjajniju literarnu poziciju od njega, jer ga nije zavelo "levičarstvo" Marka Ristića, zlobna gorčina bez ideološke platforme Ve Gligorića, ni skrušeni hrišćanski kukavičluk Gustava Krkleca. "...Kad bude cela jugoslovenska literatura protivu mene, tek tada ću osetiti koliko je neizbežno i buntovno bilo prisustvo moje literature u ovom haotičnom dobu, u kome su me do mile volje čerupali sa svih strana.." (...) "...Odričući se svake saradnje, svakog vezivanja, u stvari ja sam polako postizavao apsolutnu nivelaciju sa širokim radnim masama, koje će u svim kulturama, svim civilizacijama i svim zemljama imati presudni značaj..."

Za to vreme je Ve Gligorić, krijući se iza lažne erudicije, menjao uverenja po potrebi i prilagođavao se datom trenutku. "...Danas je borben kao što je do juče mračno i neoprostivo reakcionaran, a sutra će postati salonski socijalista, sve prema vremenu i prilikama. Danas savetuje borbu, a sutra će savetovati umerenost. Do kraja života plašiće se da se opredeli. Ljudi ove vrste su oni koji rado poližu što pljunu, koji se rado odriču onoga što su do sinoć propovedali i sve to pod firmom "evolucije duha i događaja" Drainac kaže da danas (1932) nikome nije stalo do suda Ve Gligorića, jer erudicijom ne može bog zna kako nekome da imponira, a najmanje onima uz koje se vezivao i uz koje se danas vezuje. Ali njega podržava takozvana "socijalna levica". Njegov najverniji satelit je vojvođanski pripovedač, po imenu Jovan Popović. Drainac, i pored najbolje volje, ne može da prizna Ve Gligoriću "socijalni stav", a da ne govori o "jadnoj nedoučenosti mladog vojvođanskog lidera 'književne i socijalne levice', u sitnom i malograđanskom liku gospodina Popovića"

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane