(P)likovi

Umirući predsednik Srbije i njegove paklene namere

Vučićeva osveta Srbiji

Sve prave ljubavi su tužne, takva je i Vučićeva prema Srbiji. Aleksandar Vučić je u politiku uneo mladalačke ideale o rodoljublju, otadžbini čije granice su iscrtane grobovima, borbi za slobodu, pravdu i istinu. Dve decenije se udvarao Srbiji, zakićen parolama koje moćno zvuče zaklinjao se u vernost, obećavao je kule i gradove, od Karlobaga do Virovitice, hrabro ju je branio gurajući druge da ginu i ubijaju u njeno ime, plakao je nad njenim mukama...Uzalud, Srbija ga nije htela. Izbori su prolazili jedni za drugima, a on nikako da osvoji vlast. Natalaženo ogorčenje, podjareno karakternim nedostacima, izazvalo je mentalne poremećaje koji su ljubav pretvorili u mržnju. Čim je dobio priliku, Vučić se Srbiji osvetio silovanjem, zaključuje urednik Magazina Tabloid Predrag Popović, bivši urednik Dnevnog Telegrafa, Nacionala i Pravde i dugogodišnji Vučićev saradnik i prijatelj

Predrag Popović

Kad pogleda iza sebe, svoje prethodnike na mestu vladara, Vučić može samo da, s tugom u srcu, prepozna razliku. Kralja Petra Srbi su zvali Oslobodilac, kralja Aleksandra Ujedinitelj, Josipu Brozu su tepali „drug Tito", Slobodan Milošević je bio Vožd, Zoran Đinđić reformator i vizionar, čak i Boris Tadić nije etiketiran grublje od pežorativnog nadimka Maneken. Samo Vučić nije pošteđen besa i zločestog cinizma naroda koji ga je obeležio nazivima Peder, Žvalo, Picousti, Psiho, Firer, Diktator...Bol, izazvanu tim ruganjem, Vučić je odlučio da podeli sa Srbima, zato ih pljačka, ponižava, vređa i uništava.

Koliko god bio ostrašćen, Vučić nije imao sposobnosti i snage da sam stvori priliku za osvetu. Njegov talenat za spletkarenje bio je dovoljan tek za izazivanje svađa u stranačkom i ličnom okruženju. Umeo je da zavadi Vojislava Šešelja i Tomislava Nikolića, ali ne i da napravi strategiju koja bi mu omogućila da osvoji vlast u stranci i državi. To su mu organizovali drugi, moćniji i pametniji mešetari.

Postoje mnogi tragovi, svedoci i pisani dokazi procesa Vučićeve transformacije iz velikosrpskog nacionaliste u evroatlantskog fanatika. Najvažnije svedočanstvo ostavio je Vilijem Montgomeri u memoarima „Kad ovacije utihnu".

Bivši američki ambasador u Beogradu otkrio je detalje plana za preuređenje političke scene u „postkosovskoj" Srbiji. Majstori iz Lenglija kao osnovni zadatak odredili su razbijanje tzv. patriotskih stranaka i pacifikaciju njihovih ostataka. Predsednici SPS-a i SRS-a su transportovani u Hag, pa je ostalo samo da se obrade njihovi naslednici.

U leto 2003, nekoliko meseci posle ubistva Zorana Đinđića, Montgomeri je uspostavio komunikaciju sa Ivicom Dačićem. Posle nekoliko razgovora, zaključio je da ne vredi da se radi sa SPS-om. Dačić je pokazao spremnost za saradnju, ali tada još nije imao kontrolu nad partijom, pošto je većina funkcionera, članova i glasača i dalje kao neprikosnovenog vođu doživljavala Miloševića. Montgomeri se manuo ćoravog posla, ostavio je Dačića u rezervi i posvetio se obrađivanju Nikolića. Ni tu nije imao mnogo uspeha. Neverni Toma nije imao moralnih dilema oko toga da li da, za pristojan honorar, izda kuma Šešelja i radikalsku ideologiju, ali njegov palanački duh zadovoljio se stanovima u Beogradu, vilom u Bajčetini, limuzinama i punim sefovima.

Strane i domaće službe odavno su raspolagale informacijama o Vučićevim izdajničkim sklonostima. Znalo se da je dva puta pokušao da pobegne iz Srpske radikalne stranke. Prvi put sredinom 1995, kad se uplašio da će biti uhapšen pod optužbom da poziva na nasilnu promenu ustavnog poretka. Dok su Šešelj i Nikolić robijali u gnjilanskom zatvoru, Vučić je vodio svakodnevne proteste. Posle jedne tribine u Pariskoj ulici, otišao je u poslastičarnicu „Karmen", na sastanak sa Slobodanom Jovićem, odbeglim radikalom, koji je u saveznom parlamentu otcepio poslaničku grupu.

- Imam punu torbu dokaza koji će te oterati u zatvor. A, šta će tamo da te snađe, to ne možeš ni da zamisliš - rekao mu je Jović.

Sledeća tri dana Vučić je zamišljao šta bi moglo da mu se desi. Skriven u iznajmljenoj garsonjeri u Francuskoj ulici, nedaleko sedišta SRS-a, nije se pojavljavao na stranačkim skupovima, niti se javljao na telefon. Smirio se tek kad ga je našao tata Anđelko, koji mu je preneo Šešeljeva uveravanja da ne brine, da ga niko neće dirati, sukob sa Miloševićem je fingiran...

Drugi put je Vučić digao sidro u leto 1999, kad se posvađao sa nestašnim radikalkama, koje su ga ogovarale u stranci. Sklonio se u manastir Kovilj, kod rođaka Porfirija. Deset dana je postio i molio se za oprost nagomilanih grehova. Umesto boga, javio mu se Šešelj i uskoro je sve bilo kao nekad.

U arhivi DB-a ostali su podaci o Vučićevom bekstvu u Crnu Goru posle ubistva Đinđića. Zna se ko ga je i gde skrivao, a od Budve do Šavnika još se prepričavaju anegdote o njegovom kukavičluku. Jedna od tih legendi opisuje kako je Vučić prenoćio u Župi Nikšićkoj, kod izvesenog Vasiljevića. Rano ujutru, domaćin mu je pokucao na vrata sobe.

- Ko je? - pitao je Vučić.

- Otac Vasa.

- Uđi, oče, slava ti i milost...

- E, jado moj, nijesam ja Sveti Vasilije, no me on poslao da ti čuvam strah - nasmejao se stari Crnogorac, koji se i danas hvali kako se Vučić krstio pred njim.

Kasnije, Vučić je našao mnogo moćnije i solventnije likove pred kojima se krstio. Dokazi su otkriveni u beleškama američkih ambasadora Majkla Polta i Kamerona Mantera, koje je objavio Vikiliks. Iz njihovih depeša vidi se kako se mladi generalni sekretar preporučivao za saradnju. Gde god bi sreo nekog stranog diplomatu, pa makar on bio iz UNHCR-a, Vučić je ogovarao Šešelja, svaljujući na njega odgovornost za sav negativan imidž SRS-a. Ambasador Polt je zabeležio kako je Vučić tvrdio da je većina radikala svesna da je Šešelj „teret koji svima smeta". Tobož u šali, Vučić je tvrdio da zavidi Dačiću, čiji šef je umro u Hagu, što je pomoglo SPS-u da se modernizuje i postane prihvatljiv za saradnju. Uporedo s tračevima o Vojislavu i Jadranki Šešelj, Vučić je slao i značajnije poruke o spremnosti da se odrekne radikalske ideologije.

Iako je Montgomerija ranije nazivao „kepecom od 132 cantimetra, koji misli da je vladar Srbije", Vučić je uradio sve što je mogao ne bi li stekao njegovo poverenje. Kontakt je uspostavio preko Orhana Dragaša, na čijoj Akademiji za diplomatiju i bezbednost je Lin Montgomeri 2006. postavljena na mesto dekana. Prepariranje Vučića dovršili su Zoran Korać, službenik američke ambasade, i Miodrag Miki Rakić, šef kabineta Borisa Tadića, koji je rukovodio Savetom za nacionalnu bezbednost.

- Vučić je već 2004. stupio u kontakt s Mortonom Abramovićem, u međunarodnim razmerama poznatim američkim diplomatom, čovekom koji je veoma blizak CIA. O tim susretima je javno govorio Džejms Lajon, koji je posredovao u njihovim kontaktima - govorio je Vojislav Šešelj.

Predsednik SRS-a je objašnjavao i ulogu Arno Denžana, francuskog obaveštajca, koji je preko Stanka Subotića uticao na Vučića. U tom poslu istakli su se Karla del Ponte i Dejvid Tolbert iz Tužilaštva Haškog tribunala, s kojima su Vučić i Nikolić sarađivali od kraja 2006. Kad se tome dodaju činjenice o Vučićevim odnosima sa Čarlsom Ostinom i Džordžom Bazbijem iz britanske službe MI6 i Rudolfom Hofšteterom iz nemačkog BND-a, kompletira se špijunska mreža u koju se kukavac upleo.

Strani obaveštajci revnosno su izvršavali zadatke svog državnog rukovodstva, rešenog da srpsku političku scenu redefinišu razbijanjem patriotskog bloka. Ipak, nije im bilo lako. Bez obzira na novac kojim su zasipani i podršku za dolazak na vlast, Nikolić i Vučić su dugo odolevali. Na kraju, na stranputicu ih nisu odvukli strani agenti, nego ih je gurnuo Vojislav Šešelj.

- Šešelj me izdao, osvetiću mu se, uništiću ga - pretio je Vučić u leto 2007, kad mu je utamničeni vođa naredio da radikali glasaju za izmenu zakona o lokalnim izborima.

Ukidanjem neposrednih izbora, Vučić je bio prinuđen da se odrekne sna da postane gradonačelnik Beograda. U besu, tvrdio je da se Šešelj prodao Tadiću za pet miliona evra. Ipak, posle majskih izbora 2008. uspeo je da formira koaliciju sa SPS-om, DSS-om i PUPS-om, u svečanoj atmosferi, u kultnom beogradskom restoranu „Kalemegdanska terasa" potpisan je sporazum koji mu je garantovao mesto gradonačelnika. Dva meseca kasnije, svi su ga izdali.

Dačiću je otvoreno pretio osvetom, zaklinjući se da ga ni bog nikad neće naterati da se rukuje s njim, a kamoli da sarađuju. Aleksandru Nikitoviću, konsiljereu Vojislava Koštunice, upućivao je želju da prođe kao Dragan Jočić, koji je posle saobraćajnog udesa ostao paralizovan.

Pritisnut serijom izdaja, Vučić je pao u krajnju depresiju. Svima koji su hteli da ga slušaju, kukao je nad svojom sudbinom. On, koji je sto puta pre toga izneverio predizborna obećanja i odricao se proklamovanih stavova, nije mogao da podnese da njega neko prevari. Ogorčen, zakleo se da će se osvetiti.

- O Tijaniću mislim sve najgore, ali nikad neću zaboraviti kako je objasnio svoj razlaz sa Đinđićem. Kad je najuren s mesta direktora TV Politika, Tijanić je zatražio pomoć svog prijatelja Đinđića. Naravno, Đinđić ga je ostavio na cedilu. „Tada sam shvatio da sam u kanuu jednokleku i da moram da se brinem samo za sebe i svoju porodicu, sam protiv svih", napisao je Tijanić. E, tako ću i ja. Više me ne zanima niko drugi, gledaću samo lični interes - pričao je depresivni Vučić.

Začudo, nije lagao.

Uz pomoć Tadića, Đilasa i Rakića razbio je Srpsku radikalnu i napravio Srpsku naprednu stranku. Preuzeo je politiku Demokratske stranke, osvojio poverenje stranaca i posvetio se uništenju Srbije.

Srpska istorija pamti brutalne okupatore, ali nikad niko nije ovako detaljno i strasno rušio temelje države i nacije. Vučić je podjarmio sve institucije, policiju i pravosuđe zloupotrebljava u ličnom i interesu vodećih ljudi naprednjačke kaste. Opljačkao je penzionere, radnike sveo u status robova, mlade i obrazovane najurio u inostranstvo, ugušio medije i zaveo diktaturu.

Zaslepljen mržnjom, Vučić koristi svaku priliku da ponižava svoje žrtve. Nema ni dana radnog staža, a objašnjava kako su Srbi lenji lezilebovići, neće da rade, samo kukaju i traže milostinju. Njegov sin, prestolonaslednik Danilo, ne želi ni da se školuje, ni da radi, samo se provodi po beogradskim splavovima, a Vučić traži da srpska deca počnu da rade sa 13-14 godina. Strane biznismene, kao makro, javno poziva da dođu u Srbiju na provod, da se sami uvere kako su ovde devojke lepe i zgodne. Uživa u pohvalama pravoslavnih vladika, ali odriče se Nikolaja Velimirovića i traži da se Srbi okrenu Luterovom protestantizmu.

Na račune u švajcarskim, honkoškim i londonskim bankama prebacio je milijardu otetih evra, a u izbornim kampanjama glasove kupuje s paketima od litar ulja, kilo brašna i dve paštete na koje lepi svoje slike. Sirotinju podmićuje, zaposlenima u javnim preduzećima, kao i u privatnim zavisnim firmama, preti otkazom ako ne glasaju za njegov kartel. Kao da su Srbi ludaci, prodaje im karte za metro koji ne postoji i otvara hotel u kome gostuje jedino njegova dijagnoza. I, sve to uz podršku američkih i evropskih diplomata.

Vučić je uveren da će ta idila trajati dok god je potreban za obavljanje najvažnijeg posla - utvrđivanje potpune i trajne nezavisnosti albanske države na teritoriji Kosova i Metohije. S radošću prima sve pohvale emisara Evropske unije i Sjedinjenih Američkih Država. Kad ga, neposredno pred izbore, u Berlinu primi Angela Merkel i zaspe tiradama o tome kako je „impresionirana načinom na koji se Srbija kreće putem reformi", Vučić sija od sreće. Istu ekstazu doživi kad ga pohvali američki ambasador Kajl Skot.

To i ne čudi, pošto je već mnogo puta, na najsramniji način, dokazao da ne shvata geostrateške procese u svetu. Obrukao je i sebe i Srbiju angažovanjem Tonija Blera za savetnika u vladi na čijem čelu je tada bio. Neposredno pred pobedu Donalda Trampa na američkim predsedničkim izborima podržao je njegovog protivkandidata Hilari Klinton, kojoj je donirao dva miliona ko zna čijih dolara. Poslovno se vezao za tzv. arapske investitore, koji su pali na udar američkih službi za borbu protiv međunarodnog kriminala. Zbog toga, kao i zbog sporne trgovine oružjem, Srbija je stavljena na listu država osumnjičenih za pranje para i podršku terorizmu. Podjednako glupo i uporno naslanja se na Merkelovu, koja ne može da zaustavi vlastito potonuće u mračnu prošlost.

Nesposoban da razume promene u odnosima među svetskim silama, Vučić se drži dogovora koji je postigao s operativcima iz vremena Baraka Obame. Oni su još prisutni, što se ne može reći za njihov uticaj i značaj. Dok oni vrte mantru o neophodnoj nezavisnosti Kosova, Trampova administracija rešava neuporedivo važnije unutrašnje i spoljne probleme. U saradnji s Rusijom, Amerika je uspela da otvori prostor za pregovore sa Severnom Korejom. Ako se završi određenim mirovnim sporazumom, biće to velika Tampova pobeda. I Putinova, naravno. Na tom primeru predsednici vodećih svetskih sila već su dokazali spremnost da sarađuju u zajedničkom interesu. Mogli su da obuzdaju Kim Džon Una, valjda će i Vučića.

Zaokret u američkoj politici prema Kosovu vidi se i po insistiranju na početku rada specijalnog suda za ratne zločine pripadnika tzv. Oslobodilačke vojske Kosova. Amerika ne odustaje od podrške pregovorima Prištine i Beograda, ali namerava da političku scenu očisti od zločinaca i kriminalaca. To zna i Vučićev politički partner Hašim Tači. Kosovski predsednik je još pre tri godine angažovao britanskog advokata Džefrija Najsa, bivšeg tužioca Haškog tribunala, da pripremi materijal za odbranu od optužbi za ratne zločine, posebno za one koje se odnose na trgovinu organima ubijenih Srba. Najs je obavio svoj posao, ali nije dobio dogovoreni honorar od pola miliona evra, odnosno 327.446 evra za njega i 162.975 evra za njegovu saradnicu Nevenku Tromp.

Najs će, možda, više sreće imati ako ga angažuje Vučić, kome će takođe biti potreban dobar advokat.

Vučiću je trenutno potreban i neko normalan, ko bi mogao da mu objasni kakve posledice je izazvao izlazak Velike Britanije iz Evropske unije. Ne samo što je to izazvalo potrese koji već drmaju Francusku, Italiju i još neke članice EU, nego je vratilo i večni rivalitet Engleza i Nemaca. Nesumnjivo, Nemačka je zadržala primat u EU, ali dobila je ozbiljnog konkurenta, koji će pokušati da povrati stari uticaj na Balkanu.

I ovom prilikom Vučić je izabrao pogrešnu, gubitničku stranu. Angela Merkel, koja je godinama kreirala evropsku politiku prema balkanskim državama, ne može više ni da obezbedi sebi vlast u Nemačkoj, a kamoli da zadrži uticaj na međunarodnoj sceni. Kratkovid, Vučić je svoju i sudbinu Srbije vezao za to sidro, koje će potonuti zajedno s evrounijatskom lađom. Ta odluka mu je vrlo hrabra i riskantna, naročito ako ima istine u onome što je Tomislav Nikolić govorio o Vučićevim vezama sa britanskom obaveštajnom službom MI6.

O toj saradnji pričali su mnogi, ali niko tako koloritno kao Nikolić. Prošle godine, kad ga je Vučić sprečio da se po drugi put kandiduje za predsednika Srbije, Nikolić je nestao iz javnosti, ali nije prestao da se duri. Ljudima iz svog okruženja, u poverenju je priznao da ga nije iznenadila Vučićeva izdaja, jer je svedok svih njegovih prethodnih transformacija. Prvu promenu Vučić je, prema Nikolićevim tvrdnjama, doživeo u Engleskoj, gde je otišao na usavršavanje engleskog jezika kao stipendista Fonda za razvoj naučnog podmlatka Jugoslavije.

Sam Vučić je o toj životnoj epizodi izneo nekoliko kontradiktornih verzija. Prema jednoj, boravio je 1988. u Londonu, gde je radio u gvožđari „Jacks Hardware Homeware", koja je osnovana tek 1989. godine. U drugoj priči, na školovanje je otišao 1990. i to u Brajton. Nezavisno od tih, Tomislav Nikolić ima svoju verziju. Od srpskih emigranata saznao je da Vučić nije bio u Brajtonu, do koga se vozom putuje dva sata. U Englesku ga je poslala srpska Državna bezbednost, na terensku obuku, da nauči osnove špijunskih aktivnosti i da se ubaci među „neprijateljsku emigraciju". Međutim, Vučiću je bilo prijatnije u gej-barovima u Sohou. Neoprezan, brzo je kompromitovan i obrađen od agenata MI5, koji su ga potom ustupili MI6. Kad je počeo rat u Bosni, Vučić je, niko ne zna kako i preko koga, osvanuo na Palama, da bi, tobož kao novinar, bio uz ljude iz vrha Republike Srpske. Po povratku u Beograd, obreo se u Srpskoj radikalnoj stranci. I dok je bio ministar informisanja u ratnoj Miloševićevoj vladi, Vučića je na vezi držao Džorž Bazbi, operativac MI6. Za Bazbija se tvrdi da je kreirao petooktobarski puč, ali i da je kasnije vršio pritisak na Đinđića.

Da u tim spekulacijama ima istine potvrđuje i nedavni susret Vučića s Aleksom Jangerom, direktorom MI6. Iako bi bilo logično da se Janger sreo sa Bratislavom Gašićem, kolegom iz BIA, Britanac je insistirao na razgovoru s predsednikom države i to nasamo. Ne zna se da li je Janger morao da vadi požutele fotografije Vučićevih nestašluka iz Sohoa ili je bilo dovoljno da ga podseti na obavezu da pokorno sarađuje. Sigurno je samo da nije podržao njegov podanički odnos prema Nemačkoj.

Bez strategije i plana, Aleksandar Vučić je pristao i da sarađuje sa ruskim obaveštajnim službama. Nekoliko dana posle sastanka sa Jangerom, u skupštinsku proceduru pustio je predlog Zakona o potvrđivanju sporazuma između MUP-a Republike Srbije i Federalne službe bezbednosti Ruske Federacije o saradnji i zajedničkom delovanju. Saradnja, dogovorena 2016, prilikom posete Nikolaja Patruševa, šefa ruskog Saveta bezbednosti, dobila je zakonsku formu. Pored nonsensa, da Skupština Srbije potvrdi „međunarodni ugovor", koji je potpisala strana obaveštajna služba, još je značajnije što se Rusima dozvoljava uvid u arhivu BIA i drugih srpskih bezbednosnih službi, podatke o građanima i preduzećima, državnim organima, operativnim akcijama i identitetu svih saradnika. Sve to potvrđuje uverenje da je Vučić dobro shvatio upozorenje Sergeja Lavrova, prilikom poslednje posete, da pristane na bezuslovnu saradnju ukoliko ne želi da dođe do „ukrajinizacije" Srbije.

Da uđe u kolo, baba dala groš, sad bi dala dva da izađe, ali ne može, ne sme. Vučić se upleo u igru koju ne razume, koja je mnogo ozbiljnija nego sve u kojima je do sada nastupao. U samoodbrani, pokušava da se snađe spletkama kakve je primenjivao među radikalima i naprednjacima. Na njegovu žalost, namerio se na mnogo jače igrače nego što su Vjerica Radeta ili Nikola Selaković. Konačan rezultat biće katastrofalan i za njega i za Srbiju.

Suočen s porazom svoje diktatorske avanture, Vučić primenjuje devizu Luja XV „posle mene potop". Ljut na Srbiju, koja ga nikad nije prihvatila, boravak na vlasti, koliko god da potraje, iskoristiće da nanese što veću štetu. Zato je svim silama upro kako bi završio posao oko priznanja nezavisnosti albanskog Kosova. Da se to realizuje Vučiću je stalo više nego Tačiju i Haradinaju. Oni strepe od suđenja za ratne zločine, baš ih briga da li će Kosovo ove ili neke buduće godine dobiti stolicu u Ujedinjenim nacijama. Amerika je ratovala za Kosovo, ali danas vodi bitke protiv Evropske unije, kojoj je razrezala dodatni porez na uvoz čelika i aluminijuma. Trampu je mnogo bitnije da zaštiti ekonomiju SAD, nego da se rve s balkanskim kriminogenim tzv. državnicima. Nemačka je kreirala pogubnu politiku na Zapadnom Balkanu, ali sad ima prečih muka na svim nivoima. Rusija je i ranije vodila prosrpsku politiku, srčanije nego sve srpske vlasti unazad 18 godina.

Samo Vučiću je stalo da od Srbije što pre zvanično otcepi južnu pokrajinu. A, ni za to nema dovoljno snage i veštine. Bez obzira na očajno stanje u koje se utopila opozicija, diktator nije siguran u uspeh referenduma na kome će pokušati da iz Ustava izbaci Preambulu koja definiše Kosovo i Metohiju kao sastavni deo teritorije Republike Srbije. Ni svi politički i medijski trikovi, pretnje i ucene, neće mu pomoći da lako i brzo obavi taj prljavi posao. Ipak, to ne znači da neće pokušati.

Četvrt veka Vučić laže, vara i neuspešno zavodi Srbiju. Danas ima apsolutnu vlast, do koje je došao s 22 odsto glasova, među kojima je bar pola ukradeno ili kupljeno. Ogromna većina građana ga mrzi ili ga se plaši. Vučić to zna, zato im se sveti na najbrutalnije načine. To će raditi do poslednjeg trena na vlasti. Taj tren ne treba odlagati. Kao i svaka žrtva, Srbija ima pravo da se brani i da siledžiju smesti na optuženičku klupu, odakle će biti prosleđen u određenu bolnicu i kazneno-popravnu ustanovu. Vučić u zatvoru, bolje nego Srbija u Vučićevom zatvoru.