Natrag

I to je Srbija

Najbogatiji Srbin se još potpisuje palcem

Reketaš koji zna kome da plati reket

Srbija je zemlja čuda, to likom i zlodelom najbolje ilustruje Predrag Ranković Peconi. Nepismen je, ali zna da broji. Na računu ima poslovnu imperiju vrednu više od milijardu evra, u džepu i brojne političare, policajce, tužioce, sudije i novinare. Ima i bogat spisak krivičnih dela koja niko ne sme da procesuira. Njegova privatna biografija i poslovna karijera dokazuju da u Sbiji ne postoji granica između biznisa, kriminala i politike.

Predrag Popović

Već 25 godina Predrag Ranković, zvani Peconi služi za sprdnju svima koji ga znaju. Jedan advokat se zaklinje da ga je video kako se potpisuje palcem. Psiholog Jovan Marić nije mogao da se načudi kad ga je Peconi pitao da li i slepi, kad su pijani, vide bele miševe. Novinarka „Novosti" je opisivala kako je razbio televizor, misleći da je neispravan, da bi tek kasnije shvatio da ga nije uključio u struju.

U zemunskom naselju Retenzija, nedaleko jedne od njegovih firmi, svojevremeno se pojavio magarac na kome je crvenom farbom bilo napisano „Peconi". Pravi Peconi je za tu pakost optužio Ljubišu Buhu, pa je preko svog imena žutom bojom napisao „Čume". Kao pravi emotivac, požalio se i tadašnjem šefu policije Dušanu Mihajloviću, kome je priznao da je zadovoljan svojim životom, stidi se samo izgleda i nadimka. Satisfakciju je našao u onome što najviše voli, novcu. Za razliku od većine konkrenata, koji su mu se rugali, Peconi je preživeo sve političke i poslovne turbulencije. Uvek je znao kome i koliko mora da plati slobodu.

To zna i Aleksandar Vučić, aktuelni Peconijev zaštitnik i reketaš. Njihov burni odnos obeležen je stalnim smenama perioda sukoba i saradnje. Vučić nikad nije krio da zna ko je Peconi i kako je stekao novac.

U aprilu 2007. godine redakcija Vučićevih dnevnih novina „Pravda" uselila se u Neltovu zgradu u Karađorđevoj 65. Kad je čuo da se u tom prostoru ranije nalazila Televizija Hepi, Vučić je naredio da se pregleda svaki milimetar u svakoj sobi, da slučajno nije ostao neki gram droge. Uzalud mu je objašnjavano da je u pitanju dečja televizija Hepi.

- Nije bitno, čim ima veze s Peconijem nije dobro, moramo da budemo maksimalno oprezni - tvrdio je Vučić.

Na jednom sastanku, početkom 2009, kad su mu saradnici skrenuli pažnju da su pojedini vojvođanski naprednjaci razočarani podrškom koju je dao Nikoli Džombi, vladaru Kule, Vučić se brecnuo:

- Da, znam da je Džomba lihvar. Pa, šta? Ti, koji ga ogovaraju, ne razdvajaju se od lihvara Peconija. A, velika je razlika između njih. Bio sam prisutan kad je od Džombe pozajmicu tražio neki mladić iz Kule, njegov poznanik. Kad je rekao da mu treba hiljadu evra za sahranu majke, Džomba je izvadio pare iz džepa, dao mu i rekao: „Ništa mi nisi dužan". Da, progoniće svakoga ko pozajmi za neki biznis, pa kad propadne, beži i skriva se, ali pomoći će onome ko je u nevolji. A Peconi? On bi, za dinar, i detetu polomio kičmu!

Još teže kvalifikacije iznosio je javno, na konferencijama za novinare. U avgustu 2009, Vučić je dao intervju Milomiru Mariću, glavnom uredniku Rankovićeve televizije, koja se zvala „Košava/Hepi". U uvodnoj špici Marić je ubacio prilog koji je implicirao da je Vučić nasmrt pretukao tadašnju suprugu Kseniju.

- U poslednjih 20 godina nijedna televizija ni protiv koga nije emitovala tako monstruozno montiran prilog. To je deo kampanje koju protiv mene kreira Predrag Ranković Peconi, vlasnik TV Košava. Kao mali, običan čovek, nemam moć da se suprotstavim njemu, velikom i moćnom, kome su prijatelji ministri policije i ekonomije, ali nastaviću borbu. Ponosan sam što je vlast baš preko Košave emitovala nešto najmonstruoznije što se ikad pojavilo u srpskim medijima - vikao je Vučić.

Problem je brzo rešen. Ksenija se oporavila, Marić se izvinio, a Peconi platio. Ipak, mir je potrajao samo do sledećeg nesporazuma.

Posle samoubilačkog štrajka infuzijom, Tomislav Nikolić je gostovao na Hepiju. Kad je završena emisija, s Vučićem u društvu otišao je u Peconijev kabinet, na čašicu razgovora. Imali su šta da vide. Na Peconijevom stolu stajalo je desetak primeraka Šešeljeve knjige „Sanaderova mačkica Aleksandar Vučić". Uzalud se Peconi pravdao da je knjige donela Vjerica Radeta, Vučić je pobesneo.

- Sram te bilo! Jebaću mater i Šešelju i tebi, svima - urlao je nesrećnik.

- Ma, smiri se, znaš da Peconi ne čita knjige - tešio ga je Nikolić, ali džabe.

Vučića je bol mogla da mine tek kad je dobio novu apanažu. Istovremeno, Peconi je dobio novog zaštitnika. Po dolasku SNS-a na vlast nastavljena je tradicija nedodirljivosti kriminogenog tajkuna. Vučić je lično zaustavio istragu Peconijevog poslovanja, a čak je i javno tvrdio da „poštuje biznismena koji zapošljava više hiljada radnika i uredno plaća porez".

Peconija su poštovali i reketaši iz svake prethodne vlasti. Zahvaljujući toj sprezi, obogatili su se i kriminalci i političari. U četvrt veka dugoj korupciji, Peconi je uspešno sarađivao s pojedincima iz vrha Miloševićevog režima. Posle petooktobarskih promena ostao je uz Ivicu Dačića, ali zaštitnika je našao u Mlađanu Dinkiću. Većinu firmi je kupio u vreme vladavine Vojislava Koštunice, a razvio ih je u senci Borisa Tadića.

Svaki korumpirani vladar doprineo je Peconijevom ostvarenju američkog sna na srpski način. Krenuo je s društvenog dna. Odrastao je u novobeogradskim blokovima, uz samohranu majku, čistačicu. Bez obrazovanja, ali s instinktom za samoodržanje, sredinom osamdesetih zaposlio se kao magacioner u IMT-u. Od prvih nekoliko plata uštedeo je dovoljno da kupi tri fliper-aparata, koje je iznajmio kafićima u svom kraju. Sledeće godine nabavio je još desetak slot-mašina. Posao je dobro krenuo, ali Peconi je hteo više. Iskoristio je drugarstvo sa Čumetom, kolegom iz IMT-a, koji ga je uveo u surčinski klan. Dobro se snašao. Iako je vozio „fiću", specijalizovao se za krađu „mercedesa". Brzo je stekao poštovanje vođa surčinskog klana Zorana Šijana i Dragoljuba Markovića. U grupi Milana Narandžića, zvanog Limun, proširio je delatnost na dilovanje narkotika i deviza, šverc cigareta i kamatarenje.

Sekira mu je upala u med kad je počeo da uvozi naftu. Pritisnuta sankcijama, Miloševićev režim je podržavao kriminalce koji su se bavili švercom deficitarne robe. Kad bi platio proviziju, Peconi je bez problema mogao da uvozi naftu, koju je kupovao u Rumuniji od Lukoila i Rom Petrola. Tankere je punio u lukama Đurđevo i Galata, a istovarao u Pančevu i Novom Sadu. Robu je uvek plaćao u kešu, nemačkim markama ili dolarima, što mu je pomoglo da stekne poverenje rumunskih i ruskih kolega. Vešt u povezivanju poslova, uz šverc naftom počeo je da se bavi i pranjem para. Za određenu nadoknadu, iznosio je novac svojih šefova iz surčinskog klana, pa i određenih bogataša i političara.

Međutim, svoje švercerske šeme čuvao je samo za sebe. To se nije svidelo vođama ganga. Kad nisu uspeli da se ugrade, Šijan i Čume su odlučili da ga lično oporezuju. Namamili su ga u Surčin, kidnapovali i spakovali u privatni zatvor. Za otkup su tražili milion maraka. Nisu znali na kakvu su se ciciju namerili.

- Pucajte, pare ne dam! - vikao je Peconi, spreman i da ga surčinski zlikovci ubiju i raskomadaju, da ga niko ne nađe, samo da ne da pošteno opljačkani novac.

Ipak, na kraju su se nagodili, pristao je da plati pola miliona maraka, ali slučaj nije prijavio policiji. Peconi je skupo platio školu, ali isplatilo se. Trajno se distancirao od Šijana i Čumeta i bitno je promenio odnose sa Krmivojem i Limunom, koji su shvatili da je uspešniji, bogatiji i moćniji od njih. Takođe, pojačao je mere bezbednosti. Pored ličnog, angažovao je i policijsko obezbeđenje i raširio je mrežu plaćenih policijskih starešina, sudija i političara.

Nije se odrekao samo šverca, naročito cigaretama. Od 1998. do 2003. u tom poslu zaradio je više od 100 miliona evra. Preko fiktivnih firmi iz Jugoslavije, Makedonije i Bosne kupovao je cigarete od „Makedonija tabako". Fiktivna su bila i preduzeća sa čijim kamionima se obavljao transport robe. Kamioni su imali lažne bosanske registracije, a korišćeni su falsifikovane dozvole i lažni pečati carinarnica, samo su vozači imali originalne dokumente. S papirima, koji su prikazivali da voze pirinač, kamioni su u Srbiju ulazili preko graničnih prelaza u Preševu i Tabanovcima. Čim bi prešli granicu, menjane su tablice. Cigarete su istovarane kupcima ili su skladištene u jednom zemunskom magacinu.

Na sličan način Peconi je pare iznosio iz Srbije. Neposredno pred NATO bombardovanje, procenio je da mu je novac sigurniji u mađarskim, nego u srpskim bankama. Kako su izgledale te akcije nedavno je opisao izvesni D.M, koji je u njima učestvovao kao vozač kamiona.

- Novac smo iznosili u torbama poznatim kao „krmače". Tokom 1999. u nekoliko navrata sam i ja iznosio pare u Mađarsku. Pred put bi mi njegovi ljudi doneli novac na dogovoreno mesto na Novom Beogradu ili Zemunu, po tri velike torbe „krmače", pune para, ukupno oko pet miliona maraka. Novac sam krio ispod kreveta u kamionu ili u rezervnom točku, a vozio sam ga na parking u Segedinu. Tu sam ga predavao Peconijevim ljudima, koji su ga nosili u banku. Na granicu smo dolazili s praznim kamionima i srpskim i mađarskim policajcima i carinicima smo govorili da idemo u Segedin na utovar čokolada, koje treba da vozimo za Beograd. Kad smo se vraćali, i na jednoj i na drugoj granici smo govorili da smo prazni jer je utovar otkazan. Novac smo vešto skrivali, tako da ga policija nikad nije otkrila - opisao je insajder D.M. za „Kurir".

Uporedo sa švercom, Peconi se bavio i legalnom proizvodnjom cigareta. U Podgorici i Banjaluci pravio je „Fast", koji je prodavao po znatno nižoj ceni od konkurencije. Iako zakon zabranjuje reklamiranje duvanskih proizvoda, preko RTS-a i Pinka vodio je agresivnu kampanju „Kupuje se na kioscima, a nisu novine". Osnovao je „Monus" i otvorio fabriku u Inđiji, opet suprotno zakonu, ali uz podršku DOS-ove vlasti. Dragoljub Marković ga je upoznao sa svojim kumom Zoranom Đinđićem, pa su eliminisane sve prepreke za njegovo poslovanje i legalizaciju para stečenih kriminalom.

U to vreme šef policije Dušan Mihajlović je objavio tzv. Belu knjigu u kojoj se, pored svih kriminalaca, nalazi i ime Predraga Rankovića, označenog kao pripadnika Narandžićeve grupe u surčinskom klanu. Peconija nije uznemirio taj pokušaj reketiranja, opušteno je nastavio svoj posao sve do ubistva Đinđića. Uhapšen je tokom „Sablje", ali posle tri meseca je pušten na slobodu, samo s optužnicom za utaju poreza.

Tužilaštvo je utvrdilo da je njegovo preduzeće „Monus" od januara do decembra 2002. godine, prikazujući falsifikovanu dokumentaciju, utajilo oko 2,6 miliona dinara poreza. Suđenje u beogradskom Četvrtom opštinskom sudu je pretvoreno u farsu. Peconi se pojavljivao na prvih deset ročišta, koja su odlagana zbog izostanka drugooptuženog Aleksandra Milenkovića, odgovornog lica u „Monusu" ili nekog od njihovih pravnih zastupnika, najčešće Zdenka Tomanovića. Postupajući po odredbama Zakona o krivičnom postupku, sudije su omogućile otezanje postupka. Posle osam godina, kad je proces obustavljen zbog zastarelosti, Odeljenje za nadzor Ministarstva pravde utvrdilo je da su sudije Aleksandar Veljić i Snežana Petričić neopravdano odugovlačile suženje. Pored njih, postupak su vodile sudije Aleksandar Ignjatović, Vesna Živković, Aleksandar Perišić i Katarina Obradović. Završna reč je održana 29. oktobra 2012, da bi dan kasnije sud odbacio optužnicu zbog zastarevanja krivičnog dela.

Na sličan način, Peconi je rešio problem s optužnicom koja ga je tretila da je, s dvojicom rukovodilaca preduzeća za vodne puteve „Ivan Milutinović", Žarkom Šurlanom i Aleksandrom Stojanovićem, tokom 2000. godine zloupotrebio službeni položaj i oštetio firmu za 225.000 maraka.

Ipak, čak i svemoćni Peconi ponekad upadne u problem s pravosuđem, kad se nameri na sudiju koji poštuje zakon na isti način kao on. O tome svedoči njegov problem sa Sperancom Jančić, predsednicom Privrednog suda u Pančevu. Jančićeva je donela presudu u sporu preduzeća „Viacom Tim" i Peconijeve pančevačke firme „Luka Dunav". Nezadovoljan, Ranković je izdao saopštenje u kome je istakao da Speranca Jančić i njen suprug, bivši tužilac i advokat, „kontinuirano sprovode organizovane kriminalne radnje". Ko se suočio sa Sperancom, zna da Peconi ne laže. Kukanje mu nije pomoglo, Privredni apelacioni sud je potvrdio presudu.

Bez obzira na povremene probleme s pravosuđem, Ranković je uspešno razvijao biznis. Uvek uz pomoć političara iz vlasti. Tako je bilo i kad je BAT, jedna od najvećih svetskih kompanija, došla u Srbiju. Vlast je preuzela obavezu da reguliše tržište duvana. U skupštinskoj proceduri se našao predlog izmene zakona o akcizama, kojim je trebalo da se ujednače cene cigareta. Čim je taj predlog stavljen na dnevni red u Skupštinu, tačnije u Poslanički klub SPS-a stigla je ekipa iz „Monusa". Posle burnog razgovora, Branko Ružić je podneo amandman, kojim je Peconijev „Fast" zadržao povlašćeni status na tržištu. Ružić je objasnio da se time štiti životni standard siromašnih pušača, a to su na glasanju podržali poslanici Demokratske stranke Srbije i Čankovih „ligaša".

To nikoga nije začudilo, znalo se da Peconi ne finansira SPS iz ljubavi, nego iz interesa. Informacije o toj vezi stigle su do Vašingtona, preko depeše koju je potpisao tadašnji američki ambasador Majkl Polt.

- Naši izvori izveštavaju da postoje tvrdnje da je Ivicu Dačića u velikoj meri finansirao Predrag Ranković, zvani Peconi, vlasnik nekoliko kockarnica u Beogradu. U nastojanju da „legalizuje" svoj novac Ranković je kupovao preduzeća i pružio veliku finansijsku pomoć SPS-u. Navodno veliku novčanu pomoć dao je Dačiću direktno - navodi se u Poltovoj depeši.

Drugi izvori su isticali i Peconijevu saradnju sa Mlađanom Dinkićem. Kao potpredsednik vlade i ministar privrede, Dinkić je, u borbi protiv sive ekonomije, vodio akciju „prijavi komšiju", nagrađujući sa po 500 dinara svakog ko cinkari prodavce koji ne izdaju fiskalni račun. Istovremeno, nije mu palo na pamet da proveri poslovanje Peconijevih firmi.

Peconijevim biznisom bavio se Čume. Sa statusom zaštićenog svedoka, Čume u poslednje vreme nije mogao baš da opet kidnapuje Peconija, pa se zadovoljio ucenom. Mesecima mu je slao mejlove sa skeniranim dokumentima koji Peconija terete za šverc cigarete. U emotivnim porukama, pozivajući se na „staro prijateljstvo", obećavao je da će, ako dobije pristojnu nadoknadu, ćutati kao zaliven i da dokumenti nikada neće stići u medije ili do policije. Peconi se nije upecao, ignorisao je ucenjivačke mejlove. Da bi ga podsetio na svoju prisutnost, Čume je u junu 2010. iscenirao saobraćajni incident.

Na autoputu kod beogradske „Arene", na kolonu s Peconijevim vozilima naleteo je „mercedes" sa švajcarskim tablicama u kome se nalazio Ljubiša Buha. Došlo je do „češanja" u kome je stradao retrovizor na automobilu Peconijeve pratnje. Kad je prepoznao Buhu, jedan telohranitelj je ispalio nekoliko metaka u njegovom smeru. Buha je zaustavio „mercedes" pozvao policiju i s osmehom prišao i zagrlio Peconija, smirujući ga rečima „batice, ovo je bilo stvarno nepotrebno".

Batica Ranković je priveden, ali nije zadržan, pošto je utvrđeno da ni on, ni njegov vozač nisu bili naoružani. U pritvoru je završio pucač Bojan Smiljković, koji je još od 2004. radio u Peconijevom obezbeđenju iako je bio aktivni policajac. Smiljković je osumnjičen za pokušaj ubistva svedoka saradnika. Uz njega je bilo i jedno „vojno lice", što dokazuje tradicionalnu spregu policijskih i vojnih službenika i kriminalaca.

Mnogo veći problem Peconija je zadesio u martu prošle godine, kad ga je izrešetao Željko Rutović. Incident se dogodio u hotelu „Prag", na proslavi koju je priredio novi vlasnik Srđan Milovanović. Iako se priča da su na slavlju bili Andrej Vučić i Petar Panić, zveda večeri postao je Peconi. Dok je sedeo u separeu, prišao mu je Rutović, nekadašnji kolega iz zvezdarskog klana i sada iz ugostiteljskog biznisa. Peconi u vlasništvu ima skadarlijske kafane „Dva bela goluba" i „Tri šešira", kao i „Butik" na Trgu republike, dok je Rutović gazda „Kalenića", „Trandafilovića" i „Orašca". S namerom da prošire taj biznis, obojica su hteli da privatizuju zemunski kultni restoran „Venecija". Izgleda da je Peconi bio brži, pa je, preko svog saradnika Aleksandra Kajmakovića, 2015. godine iznajmio „Veneciju" s idejom da je kupi. Rutoviću se to nije svidelo, pa je iskoristio susret u „Pragu" da izvređa nelojalnog konkurenta. Peconi je uzvratio psovkama, pa je svađa prekraćena revolverskim hicima.

Rutović je iz tašne „pederuše" izvadio oružje i ispalio nekoliko metaka u noge protivniku. Kad je Peconi pao, crnogorski žestoki momak nekoliko puta ga je udario pepeljarom i nogom u glavu. Tek tada su skočili Peconijevi telohranitelji, gađajući stolicama napadača. Rutović je bez problema pobegao iz Beograda u Podgoricu. Peconi je završio u Urgentnom centru, ali odbio je da sarađuje s policijom. Bez obzira na snimke bezbednosnih kamera, po svemu sudeći, odgovornost će opet preuzeti neko od telohranitelja, a dvojica vinovnika sukoba naći će način da se pomire. Već u prvoj vesti o pucnjavi strogo kontrolisani mediji počeli su da minimiziraju slučaj. Kao, posvađali su se zbog neke starlete. Rutović je uvredio devojku, a Peconi je džentlmenski stao u njenu odbranu.

- To veče sam došla na slavlje vlasnika TV Kopernikus i nisam znala ko dolazi, niti me je zanimalo. Pucnjavu nisam čula, ali sam videla gužvu i brzo shvatila šta se dogodilo. Pucnjavu nisam mogla da čujem jer je bilo dosta ljudi i male dece, koja su pevala i vrištala. Svima nam je život bio ugrožen, ali ne mogu da pričam mnogo zbog istrage. Nije na meni da otkrivam ko je napadač, već na policiji. Ja nisam bila predmet svađe, imam lep poslovni odnos sa gospodinom Rankovićem i gospodinom Srđanom Milovanovićem. Potresla sam se jer sam dovedena u direktnu vezu sa punjavom - rekla je pevačica Tijana Radivojević.

Potresen je bio i Aleksandar Vučić, uplašen da se ne pominje ime njegovog bate Andreja. Nije mu prijatno ni što je umešan Srđan Milovanović, čiji brat Zvezdan je poverenik Srpske napredne stranke za Niš. Zato je ceo slučaj brzo nestao iz medija.

Ostale su samo teške povrede na Peconijevim nogama, zbog kojih se otežano kreće. Za utehu, preživeo je, može da nastavi da širi poslovnu mrežu, čiju vrednost je sam procenio na milijardu evra.

Strani investicioni fondovi nedavno su pokazali interesovanje da kupe industriju ulja „Vital", „Rubin" i fabriku cigareta „Monus". Iako je vladalo uverenje da će Ranković, posle ranjavanja i pod pritiskom velikih kreditnih obaveza, pristati na prodaju, on je odbio kupce. Bez obzira na finansijske probleme i loše uslove na tržištu, Peceni ne želi da se odrekne imperije „Invej" u čijem sastavu se, pored pomenutih firmi, nalaze „Ratar", „Albus", „Milan Blagojević" Smederevo, ugostiteljsko preduzeće „Stari grad", hotel „Kasina", televizija Hepi, internet provajder „Verat net", „Medela", Luka Pančevo, fabrika lekova „Srbolek", „Sunce", „Siti port", restoran „London" i kafana „Tašmajdan". Umesto da uspori, Peconi je na sednici Skupštine akcionara „Rubina" obećao da će nastaviti da kupuje sve što može, čak i od samog sebe. Svi su mu se smejali, ali on je čak i to sproveo u delo.

Preko svog preduzeća „Komak-pan" iz Pančeva, Ranković je na Beogradskoj berzi već kupio 21,3 odsto akcija somborske fabrike ulja „Sunce", koje se nalazi u vlasništvu njegove firme „Cesun". Ako postoji način da u kupovini od samog sebe nešto zaradi, Peconi će ga naći.

U tome je vešt. Kao i u podmićivanju političara, policajaca i sudija, zahvaljujući kojima je nekažnjeno stekao imovinu vrednu milijardu i po evra. Sve na štetu građana Srbije, najsiromašnijih u Evropi.U sledećim brojevima opisaćemo detaljn ije koga je sve Peconi kupio i za koliko para.

A 1. Tortura nad robovima i Marićem

Iako važi za trenutno najbogatijeg Srbina, Predrag Ranković je zadržao skromnost. Živi u istom kraju u kome je odrastao, odeću kupuje na rasprodaji, škrtari na svemu, naročito na platama svojih radnika.

U svakom preduzeću koje je kupio zaveo je strahovladu, u sindikate ubacio svoje sluge, zabranio štrajkove, pa i prigovore na uslove rada. Kako se odnosi prema radnicima opisala je novinarka „Novosti", koja ga je jednom prilikom pratila u poseti fabrici ulja „Vital".

- Dok je šetao kroz pogon samo je delio kazne. „Vidi onoga, došao u crvenim patikama na posao, skini mu 30 odsto s plate", rekao bi poslovođi. Drugog radnika je kaznio sa 20 odsto jer ga nije pozdravio, trećeg s 50 odsto jer se podbočio. Nije se potrudio ni da pita kako se zovu ljudi koje kažnjava - rekla je novinarka.

Torture nije pošteđen ni Milomir Marić, glavni urednik Televizije Hepi. Dok je u studiju ili redakciji, Peconi preko bezbednosnih kamera prati svaki njegov pokret. U početku mu nije dozvoljavao da izađe iz zgrade. Čim bi primetio da ide ka vratima, zvao bi ga da se vrati. Kasnije je smislio veću pakost. Puštao bi Marića da ode s televizije, pa bi ga nazvao i rekao da se hitno vrati.

- Sto puta se desilo da iz Zemuna dođem do Trga republike, taman pomislim da sam ga se rešio, a on bi me zvao da dođem na sastanak, imamo nešto važno da rešimo. Kad bih stigao, ostavljao bi me da satima čekam, da bi mi na kraju rekao da idem kući, da se odmorim. Ne znam zašto mi to radi - kukao je Marić.

Naravno, on dobro zna u čemu je problem.

- Ako moram da Marića plaćam 5.000 evra mesečno, mora da odradi svaki cent - tvrdi Peconi, tvrd na parama, ali poslušan pred Marićevim zaštitnikom Vučićem.

Danas Marić može da prizemi Peconija. Dovolkjno je da pozove Vučića.

Ipak, bolje je prošao nego Isidora Bjelica, koja je nameravala da pobegne iz Srbije zbog Peconijevih pretnji.

- Peconi me maltretira i vrši teror nada mnom. Poslao mi je tužbu da sam mu ukaljala ugled. Šalje mi sumnjive osobe, koje mi prenose njegove pretnje. Njegova namera je da se ti ljudi okome na mene i moju porodicu i onda me nateraju da napustim Srbiju. Dosta mi je više svega. To je osoba koja ima novca i može da kupi šta hoće, ali i da radi šta hoće. Nema respekta, vrši teror, jer je najmoćniji. Pre bolesti sam platila veoma visoku sudsku taksu, ali prosto se ne može protiv njega. Želim da zaštitim svoju porodicu - tvrdila je Bjelica.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane