Ekonomija

Monetarna tranzicija: pretvaranje tekućeg novca u kapital (3)

Kojim putem i kako dalje

Dok se protekle zime grupa režimskih tajkuna i lažnih ekonomskih proroka na Kopaoniku zabavljala predstavljajući srpsku ekonomiju uspešnom, svi realni pokazatelji govorili su da je Srbija postala evropska deponija prljavog novca, špekulativnih poslova, robovske radne snage i kriminalnih apetita odnarođene vlasti. Jedan od malobrojnih nezavisnih ekonomskih mislilaca na prostorima nekadašnje zajedničke jugoslovenske države, prof. dr Slobodan Komazec, u vezi sa tim činjenicama, a tragajući za mogućim rešenjima za izlazak iz naprednjačkog zabrana, postavio je u svom razmatranju nekoliko bitnih pitanja: postoji li prostor za formiranje nacionalne akumulacije (štednje), kako privredni faktor da formira sopstvenu akumulaciju i postepeno poveća stopu samofinansiranja, uz sve manji oslonac na bankarski kredit i može li bankarski kredit umesto da ostane "sisaljka" za izvlačenje sredstava iz privrede i sabljenje njene sopstvene razvojne moći, da postane poluga u finansijskom osposobljavanju privrede za razvoj?

Prof. dr Slobodan Komazec

„Guverner centralne banke se budi i ustaje s brigom o statistici inflacije, ali i ne privrednom rastu, zaposlenosti i socijalnim problemima društva". Nije novac sam sebi cilj, njegova „stabilnost" odvojena od stabilnosti, kvaliteta ekonomije i dinamike privrednog rasta , zaposlenosti, raspodele i dr.

Stabilnost novca izvire iz stabilnosti privrede i njenog kvalitetnog brzog rasta. Novac i kredit treba da „služe privredi i društvu", a ne da budu sredstvo eksploatacije i razaranja privrede i druljtva (kroz spekulativnu ekonomiju i zloupotrebu novca do čistog kriminala).

Da navedemo samo najnovije promene pogleda na koncepciju vođenja isključivo stabilizacione monetarne politike. Tako donedavna direktorka FED-a Dženet Jelen, smatra da FED ne treba da poklanja suviše pažnje stabilnosti cena u odnosu na nezaposlenost i privredni rast. Umesto da budu zabrinuti zbog inflacije-centralne banke treba da usmere pažnju na jačanje privrede. Dženet Jelen je glasala za agresivniju ekspanzivnu monetarnu politiku, protiv je deregulacije finansijskih tržišta, uz uvorenje veže regulacije banaka i rigorozne njihove kontrole. To je koncept koji već niz godina zagovaram.

Sada se zagovara model u kojem se umesto „ciljanja inflacije" uvodi model programiranja nominalnog bruto domaćeg proizvoda (koji sadrži uz realni rast privreda i programiran rast cena). Model je mnogo realističniji, jer uključuje privredni rast kao dominantan cilj monetarnog regulisanja i politike, a ne samo programiranu inflaciju. To znači da se model gradi za jednu nerazvijenu privredu, privredu bez akumulacije ili kapitala za razvoj, ali sa značajnim neiskorišćenim domaćim faktorima razvoja koje treba pokrenuti i koristiti.

Uz aktiviranje mrtvih kapitala, znanja, motivacije za profit i razvoj, uz okretanje preduzeća poslovanju i razvoju-osnovne su poluge novih profitabilnih uzlaganja domaćeg i stranog kapitala. To je istovremeno privreda koja nema razvijeno novčano tržište, tržište kapitala, koja ima značajan neto odliv kapitala u inostranstvo. Dakle, finansijski doping i ex ante stvaranje kapitala preko bankarskog sistema je efikasan metod oživljavanja privrede i svih tržišta. U tu funkciju se stavlja i nova uloga monetarne, fiskalne politike i sistem raspodele i cena (sve podeljene privrednim preduzećima, a ne sferi preraspodele kao do sada).Neokejnzijanizam je sada u novom konceptu potpuno „okrenut na glavu" u odnosu na važeću doktrinu koja dominira u razvijenim kapitalističkim privredama. Naime, iz navedene teorije i makroekonomske politike, deficitarno finansiranje budžeta radi podsticanja tražnje u krizno-deflatornoj situaciji privrede ide na podsticanje tražnje i finalne potrošnje, te time izvlačenje privrede iz krize, sada se -zamenjuje proizvodnim deficitarnim finansiranjem proizvodnog sektora (preduzeća).

Time je, istovremeno, ukomponovan aktivan novac i kredit iz Šumpeterove teorije rasta i kontrola ponude novca radi osiguravanja likvidnosti privrede iz „ekonomije ponude". Politika niske kamatne stope kejnzijanske teorije vezana za profitnu stopu („marginalnu efikasnost kapitala"), praćena je politikom relativnog snižavanja poreza i javnih rashoda i politikom uravnotežavanja javnog sektora na nižem nivou uveća u bruto domaćem proizvodu (relativno snižavanje javnih rashoda i prihoda).

Smirivanjem cena efekat nove ponude novca i kredita banaka, uglavnom se iscrpljuje u povećanju proizvodnje i korišćenju kapaciteta, te porastu zaposlenosti i likvidnosti privrede.

Povećanje ponude, porast korišćenja kapaciteta i rada u privredi (koja je sada bez novca i štednje potrebne za pokretanje investicija i razvoja) je magistralni pravac nove koncepcije stabilizacije i razvoja.To je , u osnovi, proces pokretanja ekonomskog rasta u kojem je ukomponovan i tehnološki proces i proces prestrukturisanja privrede. To je, po nama, jedina osnova za nerazvijenu privredu koja je utonula u duboku krizu, bez neto priliva kapitala (uz neto odliv kapitala u inostranstvo i spekulativnu sferu, koji je veži od ukupnog prirasta bruto domaćeg proizvoda ) i u kojoj je potpuno izostao proces formiranja novog kapitala. U takvoj privredi celokupan prirast bruto domaćeg proizvoda odlazi na plaćanje kamate na strane dugove.

Proces formiranja svežeg kapitala uz pokretanje investicija neposredno je vezan za duboku reformu monetarno-kreditnog, finansijskog sistema, spoljnotrgovinskog i sistema raspodele. Svi navedeni segmenti se moraju staviti u funkciju jačanja i finansijske konsolidacije sektora privrednih preduzeća (nasuprot tome, do sada se provodila prodaja, „sanacija" kroz prodaju preduzeća. To je i proces dovođenja stranih banaka i kapitala. Smatra se da „čim se banke saniraju da će doći novi kapital u njih". Strane banke će postepeno kod nas postati vlasnici preduzeća. To je strateški promašaj u čije šire objašnjenje ovde ne možemo ulaziti.Istovremeno, danas su u potpunoj disfunkciji i finansijski sistem i raspodela s monetarnim sistemom, tako da monetarna politika deluje kontraproduktivno, dovodeći do širenja dugova i obaveza (kamata) iz dugova privrede (bez neposrednog delovanja na oplodnju i mobilnost kapitala, likvidnost reprodukcije i porast proizvodnje i prometa).

Potpuni finansijski kolaps privrede i slabe poslovne performanse su „normalna" posledica delovanja tih podsistema potpuno neprilagođenih privrednom sektoru. Sme li se desiti da naša zdrava preduzeća, s osiguranim plasmanom, kvalitetom i dr. ne mogu doći do kredita, dok ga slaba preduzeća neplaćanjem kao uteg vuku u nelikvidnost i krizu. Tu je osnovni krivac privredni sistem i makroekonomska politika. Mobilnost kapitala i nova koncentracija novca i novčanog kapitala u sektoru privrede trebalo bi istovremeno da razviju funkciju veže osetljivosti privrede na kamatu i profitnu stopu (kao i ponašanje štednje i držanje neuposlenih novčanih holdinga).

Skrivanje monetarnih faktora u pokretanju investicija i razvoja-monetarna hirurgija

Monetarna politika u privredi bez akumulacije, nedovoljno monetarizovanoj (totalno nelikvidna), uz to visoko zavisna od kredita banaka, ima dominantan znaiaj u razvoju privrede.Novac i kredit u dosadašnjoj monetarnoj politici predstavljaju komprimiranu i neutralizovanu snagu domaćeg razvoja. Banke i bankarski krediti treba da se stave u svoju „prirodnu" funkciju finansiranja razvoja i osiguravanju likvidnosti ili težljivosti reprodukcije.

Dosadašnji koncept više ne zagovara ni jedna država u svetu, čak ni MMF, napušten je sa osnovnom orijentacijom na zaposlenost, likvidnost i privredni rast. Program aktiviranja monetarnog sektora i kredita banaka, u koordinaciji s drugim segmentima u procesu pokretanja investicija i razvoja, a na osnovu postojećih „mrtvih kapitala" preduzeća, mogao bi se sažeti u sledećem: smirenim cenama na duži period od nekoliko privrednih ciklusa (najmanje dve godine), privredi treba preko poslovnog bankarstva (podržanog od monetarne politike) dati jeftine (niskokamatne) srednjoročne i dugoročne povoljne kredite, a time i kapital za razvoj.

Proces pretvaranja tekućeg bankarskog novca u kapital preduzeća time je otvoren (bez pokretanja inflatorne spirale). Javni sektor (porezi i doprinosi) i javne rashode treba smiriti, bez povećanja u navedenom periodu, a to, praktično znači i njihovo relativno snižavanje u rastućem bruto domaćem proizvodu.

Kako bruto domaći proizvod bude rastao, tako že relativno padati učešće javnih rashoda u društvenom proizvodu. To, praktično, znači da nastaje smirena raspodela i preraspodela podeljena, upravo, sektoru privrednih preduzeća-kakvu do sada nikada nismo uspeli da ostvarimo.

Poreskim dužnicima se ne može uračunavati zatezna kamata, jer ih upravo ona guši. Obračunavati samo godišnju stopu inflacije na dug. U visini plaćenih poreza i doprinosa privrednom sektoru, kako je navedeno, moguće je dati srednjoročne i dugoročne niskokamatne kredite (pri čemu kamatu treba vezati za profitnu stopu). Pošto je raspodela smirena (porezi, doprinosi, kamate, lični dohoci) nema ni odliva novca i dohotka u druge sektore. Sredstva ostaju u sektoru preduzeća, što automatski povećava raspoloživa sredstva (koja cirkulišu unutar privrede), te se otvara proces pretvaranja novca u kapital za pokretanje investicija. Razrađen je mehanizam sprečavanja odliva novca iz mase kredita u druge sektore od korisnika kredita.

Tvrdi se često da „ne vredi upumpavati novac u privredu, jer odlazi na plate zaposlenih i potrošnju-ako se ne srede finansije banaka i preduzeća. Bez toga, ekspanzivna monetarna politika ne bi ništa rešila. Ona bi samo dovela do novog inflatornog pritiska".

Upravo to tvrdimo, ali na potpuno drugačijem konceptu i strategiji. Aktiviranje ljudskog kapitala i znanja, novih ideja preko hipotekarnih i kombardnih kredita, omogućava pretvaranje mrtvih kapitala (zaloga) u novi, živi kapital sposoban za nove investicije. Tu se može povezati i novo zapošljavanje visokostručnih kadrova u privredi sa odobravanjem ovih kredita, koji se unose u fond za razvoj preduzeća, kao novi kapital (koji novozaposleni unose kao svoj akcijski kapital u fond za razvoj preduzeća). Ravnotežna kamata u potpunoj neravnoteži na svim tržištima nije moguća.

Zato, sa jedne strane, kamatnu stopu treba vezati za profitnu stopu u granama privrede, a, s druge strane, za kamatnu stopu na tržištima razvijenih privreda. Kamatna stopa nije osnovni regulator tražnje novca i kapitala, zbog čega bi u ovoj fazi uz novo upravljanje kapitalom veže samofinansiranje preduzaća, pretvaranjem društvenog u privatno-kolektivno vlasništvo u preduzećima, odgovornost za upotrebu kapitala, trebalo voditi politiku niske kamatne stope. Time se automatski obaraju troškovi finansiranja privrede. Stoga zagovaramo limitiranje (uz obaranje) aktivne kamate banaka. Uz finansijsku sanaciju privrednih preduzeća, manju kreditnu zavisnost, obaranje kamata u funkciji razvoja i povećanja akumulacije (kapitala) preduzeća, stvara se osnova za strukturnu transformaciju privrede.

Nedovoljno razvijena privreda s niskim per capita dohotkom od oko 4.600 evra neto (po odbitku odliva kapitala u toku godine), nedostatku kapitala i potpuno nerazvijenim institucijama i instrumentima tržišta kapitala, ni operacije kamatne stope nisu u stanju da regulišu ponudu i tražnju novca i kapitala. U izgubljenom poverenju u banke kamata ne može biti značajan faktor oživljavanja štednje stanovništva kod banaka.

Istovremeno, treba aktivirati povoljne stambene kredite na bazi prodaje deviza (sada isto tako fiktivnog i potpuno blokiranog kapitala). Time se može osigurati otplata eksternog duga (bar kamata) unutrašnjim dugom. Istovremeno imamo gašenje dva duga koji pritiskaju privredu i poslovne banke.

Neutralisati emisije novca na bazi platno-bilansne situacije (deviznih rezervi), čime kanali emisije novca treba u potpunosti das se okrenu sektoru privrednih preduzeća. Treba izmeniti tokove bruto primarne emisije novca. Primarnu emisiju preneti sa politike „otvorenog tržišta" i sistema kvantitativnog regulisanja ka kreditiranje banaka za sasvim određene namene. Redefinisati kategoriju „primarni novac", jer to on stvarno nije, (to je rezervni i gotov novac), a uvesti kategoriju kojom se efikasno provodi zacrtana monetarna politika i njena efikasna kontrola, čak i eh ante delovanje.

Ukinuti dinarsku obaveznu rezervu banaka, a osloborena sredstva banaka pretvoriti u vrednosne papire različitih rokova dospeća (5,10,20,30 dana) čiju cirkulaciju treba vezati, s jedne strane, za razvijeno „otvoreno tržište", a, s druge, za oscilaciju kamatne (eskontne) stope. Umesto kontraproduktivne i blokirajuće monetarne politike, predlažem kontrolisanu i privredi podeljenu ekspanzivnu monetarnu politiku (uz otklanjanje efekata na rast cena). Posebne rezerve za osiguranje loših kredita kao instrument kreditnog regulisanja-sada nemaju osnovu da ga dalje zadržavaju.

Ograničiti visinu aktivne kamatne stope banaka, gotovo identično ograničenju kamate u evrozoni. Uvesti selektivni sistem kreditiranja sa svim elementima proizvodnog stimulativnog kredita, uz njegovo uključivanje u podsticaje izabranih prioriteta u razvoju (izvoz, poljoprivreda, određene zalihe, robne rezerve, selektivni uvoz, određena (domaća) potrošnja stanovništva, prioritetne investicije i dr.). Kvantitativno monetarno regulisanje je sada izvedeno preko selektivnog regulisanja. Dakle, primarnu emisiju preneti sa politike „otvorenog tržišta" i kvantitativnog regulisanja na selektivne kredite banaka direktno vezane za realne privredne procese.

Napuljtanje koncepta „politike otvorenog tržišta" (repo operacije, kupovina HOV javnog duga i dr) i prelazak na usmerenu, razvojno orijentisanu, selektivnu monetarnu politiku, je neophodno.

Novac se veže za reproduktivne procese u privredi, kroz kreditiranje proizvodnje-prometa-zaliha-izvoza (i potrebnog selektivnog uvoza). Time se monetarna politika vezuje za reprodukciju i razvoj, a ne da se ex post kroz preraspodele (uglavnom nekontrolisane ili spekulativne) novčana masa kreće autonomno (stihijski), uz stalni odliv novca iz privrednog sektora u druge sektore finalne potrošnje (budžete, stanovništvo, inostranstvo). Preduzeća postaju „protočni bojler" za lošu upotrebu novca i kredita i narastanje spekulativne ekonomije.

Treba hitno „odgušiti" novčane tokove u privredi, ali i meru sektorske i osigurati joj potrebnu likvidnost. To je Gordijev čvor koga treba preseći. Zna li vlada kako to postići?

Privredni sektor ne raspolaže dovoljnim novcem za plaćanja (ne likvidan je). On raspolaže sa svega oko 26%-29% novčane mase. Dominantan je značaj novčanih likvidnih sredstava (depoziti i gotov novac u opticaju) u sektoru stanovništva (60%). Bez podrške centralne banke i monetarne politike problem nelikvidnosti privrede se zaoštrava, što se prenosi i na poslovne banke.

Razraditi mehanizam veže koordinacije i sinhronizacije mera razvojne monetarne i fiskalne politike, nasuprot trenutne potpune nekoordinacije, čak i međusobnog poništavanja efekata.

Sve mere i nova razvojna i usmerena (kontrolisana) monetarna i fiskalna politika zahtevaju potpunu kontrolu monetarnih, fiskalnih i platnobilansnih tokova. Bez navedenog ni jedna politika ne može biti efikasna i sa očekivanim rezultatima. Stihijski i nekontrolisani (načešće neželjeni) tokovi danas dominiraju. To je tada stihijska i spontano razvijena ekonomija. Tada se ni programirani ciljevi nikako ne mogu ostvariti (osim sluiajno).

Motor je, konačno, bez ulja, zaribao. Deflatorna zamka koja je vrlo zategnuta i dugo traje, ugušila je privredu, izazvala veliku nelikvidnost preduzeća i ogromna neplaćanja, a to koii inicijativu i privredni rast. Kontrola monetarnih tokova i namenskog korišćenja kredita banaka je preduslov ofanzivne razvojno usmerene monetarne politike. Do sada nekontrolisani monetarni tokovi, nenamensko korišćenje kredita, zloupotrebe i kriminal, nevraćanje ogromne mase kredita i sl. deluje destruktivno i inflatorno u privredi, uz omogućavanje kriminalnih finansijskih transakcija. Razraditi i primeniti ovde navedeni model sprečavanja odliva kredita iz privrednog sektora.

Istovremeno, zbog moguće primene deficitarnog produktivnog finansiranja, treba dati snažan podsticaj poljoprivrednoj proizvodnji, što je sastavni deo svakog programa deficitarnog finansiranja razvoja. Preusmeriti deficitarno finansiranje sa konačne potrošnje (budžeta) na produktivno finansiranje privrednog sektora (do sada je sanacija gubitaka i dubioza usmerena na javni sektor i poslovne banke), što će u onesposobljenoj privredi dovesti do novog blokiranja kapitala, uz potpuno onemogućavanje investicione potrošnje.

Nasuprot kejnzijanskoj antikriznoj politici podsticanja potrošnje i pokretanja rasta preko tada primenjenih budžetskih injekcija i sistema deficitarnog finansiranja raznih oblika konačne reproduktivne potrošnje, ovaj mehanizam treba direktno vezati za proizvodni proces (privredno-proizvodno preduzeće). Dakle, umesto stimulacije neproizvodne potrošnje, finansiranja budžetskih rashoda i deficita i podsticanja inflatorne tražnje, treba proces okrenuti prema podsticanju stvaranja akumulacije i oživljavanja investicija, odnosno proizvodnje i ponude.

Takvim konceptom se potpuno menja struktura kreditnog potencijala banaka, uz snažan porast sredstava (depozita) preduzeća, uz relativni pad sredstava stanovništva i kredita u inostranstvu, čime se i indirektno sanira bankarski sistem (preko sanacije privrede), dok kamatna politika omogućava zadržavanje novca iz kamatnog mehanizma u sektoru privrednih preduzeća, dakle unutar nacionalne ekonomije. Prestaje proces odliva dohotka i kontrola kamatnim sistemom u inostranstvo. Monetarna i fiskalna politika, konačno, na toj osnovi se sinhronizuju, dok privredna preduzeća dolaze do svežeg kapitala (tekući novac banaka se automatski pretvara u kapital preduzeća, uz dobijanje titulara kapitala).

Moguće je u ovoj prelaznoj fazi konsolidacije privrede i banaka jedan deo doprinosa iz dohotka i ličnih dohodaka ostavljati na nivou preduzeća (uz jačanje njihove likvidnosti i akumulacije, koja se oplođuje u preduzeću, a ne neproizvodno i nenamenski koristi. To se posebno odnosi na penzione fondove i izdvajanja za naučni rad. Ostavljena sredstva, kao i eventualno sniženje poreza na lične dohotke, ostaviti na posebnom računu preduzeća i koristi ga namenski.

Bez razvijene stabilizacione, razvojne i redistributivne funkcije državnog budžeta, nije moguće voditi efikasnu makroekonomsku politiku i složenu politiku javnog duga, a time i tržišta kapitala.

U pogledu koncepcije novog upravljanja kapitalom od zaposlenih, kapital postojećih preduzeća moguće je podeliti zaposlenim u obliku akcija na osnovu kojih oni zalogom tih vrednosnih papira dolaze do dugoročnog kredita u bankama. Ova sredstva se usmeravaju ne u potrošnji nego u fondove za razvoj preduzeća. Obaveze iz kredita prema bankama preuzimaju radnici, a ne kao do sada preduzeće, odnosno tajkuni koji su jeftino pokupovali preduzeća. Oni postaju vlasnici uloženog kapitala preduzeća.

Interes radnika za oplodnju i upotrebu kapitala se povećava, ali i za profit uz kojega on vraća kredite bankama. Struktura imovine preduzeća i vlasnički odnosi se iz osnova menjaju. Imovina dobija potrebnu elastičnost i mogućnost brze transformacije , koja upravo nedostaje našim preduzećima. Ovo se odnosi i na novozaposlene stručne radnike, koji zalogom imovine i dr. dolaze do ovog oblika kredita, a koji zapošljavanjem donose sobom kao kapital u preduzeće.

U potpunosti ukinuti i zabraniti deviznu klauzulu u sistemu kreditiranja i devizne kredite banaka. Vratiti monetarni suverenitet i nacionalni novac kao isključivo sredstvo plaćanja. Ukinuti subvencionalne kredite i subvencije kamata bankama. Ukinuti dinarsku obaveznu rezervu, a sredstva pretvoriti u hartije od vrednosti različitog roka dospeća.

Umesto kontraproduktivne i blokirajuće monetarne politike uvodi se kontrolisana i privredi podeljena ekspanzivna monetarna politika, uz potpunu kontrolu monetarnih tokova i korišćenja kredita banaka. Ukinuti deviznu obaveznu rezervu banaka, a sredstva s posebnog računa usmeravati u podsticaje izvoza, poljoprivredi, prioritetima u razvoju. Razmotriti i mogućnost odlaganja otplate dospelih kredita privrede kod banaka, a tako zadržana sredstva uneti u fond za razvoj preduzeća. Ovo se posebno odnosi na izabrane prioritete u razvoju.

U procesu nužne ubrzane tehnološke obnove preduzeća razmotriti mogućnost da amortizacija preduzeća postane osnova da dugoročno kreditiranje privrede i pretvaranje „mrtvih" u živi tekući novčani kapital. Banke na Zapadu su i same pribegle brojnim nestandardnim oblicima kredita u cilju spasavanja korporacija, berzi i osiguravajućih društava.

Do sada se, uglavnom, institucionalnim promenama nastojala oživeti privredna aktivnost i nekakav „investicioni ciklus". To je nemoguće bez finansijski i kadrovski (znanjem) osposobljene privrede. Ona mora da bude u stanju da prihvati i što brže apsorbuje razvojne i tehnološke impulse i motive za razvoj, te da takav impulsni rast može stalno da održava. Preduzeće, kao profitnu organizaciju, mora napustiti partiju (stranke) i politika, uz oslobađanje prostora za nauku, rad i stvaralaštvo. O takvim pravcima reforme privrednog i političkog sistema i osposobljavanja privrede za razvoj u nas se vrlo malo raspravlja (uz potpunu dominaciju nekritičkih stavova o potrebi privatizacije, svojinske transformacije preduzeća i sl).

Uglavnom, dominira interes za institucionalnim rešenjima, ali bez rešavanja materijalno-finansijske baze privrede, a to je upravo „karika koja nedostaje". Srbija mora napraviti generalni zaokret ka scientizaciji društva od neplodnog i sterilnog sloja političara-reprezentanata ka profitu i stvaralačkom korišćenju nauke (stvaranje kreativnog sloja menadžera).

Dakle, postoji vizija i putevi kako dalje. Ne smemo dozvoljavati neproučena i kritički nevalorizovana makro eksperimentisanja sistemom i generacijama. Stihijski procesi izazvani višegodišnjom krizom i zahtevom za sve bržim izlaskom iz krize su na sceni našeg društva i privrede, kao i „efekti ugledanja", pa i nekritičko prihvatanje tuđih rešenja i iskustava, posebno zapadnog kapitalizma u krizi danas. Time smo unapred osuđeni na zaostajanje i pravi tehnološko-naučni kolonijalni odnos.

„Stabilna privreda je ona u kojoj je ostvarena i održava se opšta tržišna ravnoteža". Osim stabilnih cena to znači odsustvo spoljnotrgovinskog i budžetskog deficita i puna zaposlenost. Deficiti se dozvoljavaju samo ukoliko se nalaze u planskim okvirima usmerenim na ubrzavanje privrednog rasta. Bez navedenog privreda je nestabilna. Stabilnost cena jeste važan uslov za trajan ekonomski rast, ali samo u slučaju da se to ne ostvaruje monetarnim restrikcijama i deflacijom, odnosno porastom nezaposlenosti „.

Bez obzira na to što je inflacija kod nas bila četiri-pet puta više od inflacije u EU, a sada se približava nivou u EU od 1,5-2%, da je permanentni budžetski deficit vrlo visok, a ogroman deficit spoljne trgovine i platnog bilansa održavaju veliku neravnotežu eksterne (i interne) ekonomije, stabilnost cena (antiinflaciona politika) je nedovoljna i ex ante deluje protiv razvoja i zaposlenosti.

I dalje ostaje problem budućeg kretanja inflacije i reakcije finansijskih tržišta na inflatorna očekivanja, ali i problem prevelike zaduženosti privrede i stanovništva po nepovoljnim uslovima.

Labava monetarna regulacija i slaba kontrola banaka ostaje kao veliki problem, koji nije teško rešiti. Jer, samoregulacija koju promoviše finansijska industrija , vidimo, ne funkcioniše. Vešto upravljanje privredom i masom novca postaje sve veži problem, ali ne na liberalizmu i dogmi tržišnog automatizma, već programiranoj i selektivnoj politici razvoja , sa izabranim prioritetima grana, oblasti, proizvodnje, a zatim njima podesiti kompleks stimulativnih mera razvojne politike. Pretpostavka za takvu razvojnu politiku je potpuna kontrola svih monetarnih, fiskalnih i platno-bilansnih tokova, kao i sistema raspodele. Bez navedenog i dalje je na sceni stihijski proces razvoja i destruktivni tokovi razaranja privrede i društva.

Usmeravanje kredita banaka

Zašto je potrebna kontrola monetarnih tokova? Upravo zbog ovih procesa transformacije i „zloupotrebe" novca i kredita u sistemu plaćanja. Bez strogog namenskog korišćenja kredita (ljto je sada moguće samo u prvoj fazi plaćanja) teško je voditi optimalnu i usmerenu monetarnu i kreditnu politiku. To je i razlog zbog iega se godinama zalažem za ponovno uvođenje SDK ili ZOP-a u nalj sistem.

Podela depozita na kratkoročne i dugoročne pre svega je pitanje konvencije vezane za vreme, ali i ne za izvore novčanih oblika. Iz navedenog sledi i podela na dugoročne i kratkoročne kredite banaka i celi sistem monetarnog regulisanja, ali i monetarne politike.

U čemu je razlika domaćeg novca i deviznog novca (deviza i valuta)? Devizni novac se tretira kao inostrana akumulacija (štednja), bez obzira na kojoj osnovi je ušao u zemlju (i na kojoj je osnovi nastao u zemlji svog porekla). Plaćanja se mogu vršiti za sve namene i sve potrebe (preduzeća, države, stanovništva).

Kupovinom ili prodajom deviza samo se vrši promena imovinskog salda vlasnika deviza. Centralna banka kupujući devize samo ih menja za domaći novac (po određenoj ceni - kursu). „Imovina" (devize) iz inostranstva služi kao osnova za emisiju primarnog novca. Ako centralna banka na deviznom tržilštu proda 40 miliona evra da bi „sprečila dnevne preterane oscilacije kursa" ona u stvari povlači domaći novac iz opticaja i smanjuje novčanu masu i likvidnost. Ako se uz to devize odliju u inostranstvo za dospela plaćanja - tada se smanjuje i likvidnost u međunarodnim odnosima. Vodi se dvostruka restriktivna monetarna politika.

Tada se i novčana masa (M1) i ukupna likvidna sredstva (M3) smanjuju za odgovarajuće iznose. Likvidnost se dvostruko snižava.

Nasuprot tome, ako centralna banka kupi devize na tržištu, ona pušta u opticaj dodatnu masu domaćeg novca, čime se povećava likvidnost i kupovna snaga (novčana masa).

Devize povežavaju devizne rezerve, iime se povežava i domaža i merunarodna likvidnost zemlje. Vodi se ekspanzivna monetarna politika na bazi deviznih transakcija, ali preko emisije domažeg novca, ane deviznog plažanja- Tu se nalaze i reljenja za nućan proces deevroizacije nalje ekonomije i finansijske sfere.

Poslovne banke se mogu direktno zadućivati u inostranstvu (prekograniini krediti), posebno kod svojih centrala. Uzimanjem kredita i prodajom deviza centralnoj banci vrlji se emisija domažeg novca i povežavaju devizne rezerve. Poslovne banke sada za tako dobijeni novac kupuju hartije od vrednosti centralne banke (repo operacije).Novac se poniljtava kod centralne banke , ali ostaje velika obaveza centralne banke za plažanje referentne kamatne stope. Emisija i poniljtavanje novca vrlje se „sporednim tokovima" (centralna banka-poslove banke, ali i obrnuto) i nema nikakve veze sa robnim tokovima i proizvodnjom u privredi. Zar imovina domažeg sektora ne moće biti osnova za primarnu emisiju? To sada mogu biti „izvedeni oblici imovine" kao hartije od vrednosti, a ne mogu robni oblici (proizvodnja, promet, izvoz, uvoz i sl), ljto se upravo dogara preko politike „otvorenog trćiljta" - kao osnovnog instrumenta monetarne regulacije, a to ne mogu (a trebaju) biti selektivni krediti za sasvim odrerene namene u proizvodnji, poljoprivredi, prometu, zalihama, pripremi proizvodnje za izvoz, izvozu, selektivnom uvozu i drugim namenama iz izabrane selektivne stimulativne monetarne politike centralne banke (a preko nje i poslovnih banaka).

Ekonomska istorija je pokazala da je osnovni model napretka i razvoja u svakom uspeljnom druljtvu „zasnovana na kontroli novca i kredita od strane javnog organa (centralne banke) definisanim sa standardima podrljke ćivotu, investicijama i proizvodnji".

Monetarna politika nije u funkciji privrednog razvoja, koji mora biti nućno podrćan pravom i usmerenom kreditnom politikom banaka. Ona je uglavnom u funkciji odnosa centralne i poslovnih banaka i generisanja finalne potroljnje kroz finansiranje budćetskih rashoda ,deficita budćeta, odnosno „sterilisanju" viljkova novca poslovnih banaka kupovinom hartija od vrednosti centralne banke). Ovde je monetarna poltika izgubila svoju osnovnu funkciju-podrćavanje privrednih procesa , razvoja i likvidnosti privrede , a okrenula se posledicama u obliku odrćavanja stabilnosti cena i deviznog kursa. Stabilnost cena kao osnovni cilj monetarne politike mogu birati kao iskljuiivi cilj visoko razvijene privrede, ali ne i nedovoljno razvijene, nelikvidne i prezadućene privrede u razvoju. Celokupan koncept monetarnog regulisanja u odnosu na privredni sektor i razvoj je pogreljan. Koncept je posuren od nekih razvijenih zapadnih privreda, koji ne odgovara naljoj privredi, a koje su ga nedavno i zvaniino napustile.

Nalja privreda je postala rob kredita i monetarne nemaljtine. Upravo je novac poietak i zavrljetak svakog ciklusa reprodukcije, a njega nema dovoljno. Nema ni efikasnih i zaokrućenih svih faza reprodukcije. Nema uspeljnog razvoja.

Umesto da automatski dobiju monetarnu podrljku za realne transakcije, preduzeža najvežu energiju gube u prećivljavanju i traćenju kredita kod banaka za podmirivanje dugova i obaveza, ne pitajuži za uslove.

Uz neophodno jaianje supervizije bankarskog sektora , potpune izmene monetarne strategije i politike, izmene kamatne politike-podeljenih privrednom sektoru (nije taino da se kamate ne mogu limitirati, ljto iini i EU), moguže je traćiti izlaz iz sve dublje krize, finansijskog kolapsa privrede i spreiavanje opljteg privrednog sloma. Kontrakciona monetarna i fiskalna politika, na kojima insistira MMF, gurnuli su privredu u duboku recesiju i deflaciju.

Siguran i zdrav bankarski sektor je vrlo znaiajan, ali on mora da obezbedi kapital za finansiranje privrede,, noviana sredstva za likvidnost reprodukcije preduzeža i novo zaposlenje. To je najsnaćnija poluga ekonomskog razvoja, samo se postavlja pitanje da li ih drćava efikasno i racionalno koristi i da li oni koji vode drćavu i privredu uopljte to znaju. Konaino, da li bankarski sektor koji je iglavnom u rukama stranog kapitala (78-80%) u poslovnoj politici uopljte, ima za cilj ekonomski razvoj, zaposlenost i dugoroino kreditiranje investicija ili goli interes za profit (na sve vilje osiromaljenoj i iscrpljenoj privredi i sektoru stanovniljtva). Stoga i zagovaram koncept postepenog transformisanja banaka iz ruku stranog kapitala u nacionalno bankarstvo.

(Nastavak u sledećem broju)

Glosa

Stav monetarne vlasti da stabilizacija cena znači stabilizaciju privrede „znači elementarno ekonomsko neznanje" (B. Horvat).