Natrag

Otvoreno pismo

Predsedniku Republike Srbije, gospodinu Aleksandru Vučiću

Ima li kraja žrtvama?

Čitateljka Magazina Tabloid napisala je pismo Aleksandru Vučiću i zamolila našu redakciju da ga objavimo. Pismo počinje rečima: "...Poštovani, verujem da ste upoznati sa dešavanjima u fabrici 'Milan Blagojević' u Lučanima i stoga Vas molim da u celini objavite moje otvoreno pismo, jer samo zajedno možemo doći do istine i pravde". Ipak, u pismu kaže da ona i dalje "u duši veruje u Vučića!"

Uprkos ovoj njenoj teškoj zabludi, redakcija objavljuje pismo u celini.

...

Poštovani Predsedniče,

Moja odanost i vera u Vas, kao čoveka koji će promeniti stanje u ovoj državi, bila je do pre nekoliko meseci nepokolebljiva. Moja motivisanost za veličanje Vašeg rada, imena i dela, urodila je požrtvovanim angažovanjem u radu stranke. Bila sam jedan od najvrednijih članova u Lučanima, nesebično predana svim aktivnostima stranke, bila sam neko ko Vas je bodrio sa porodicom na svim mitinzima. A onda, onda je došao dan 14.7.2017. godine, kada je moj brat, Milomir Milivojević, tragično nastradao u fabrici „MB Namenska" u Lučanima, u eksploziji izazvanoj u neuslovnom objektu koji je generalni direktor Radoš Milovanović pustio u rad bez upotrebne dozvole. Naša borba za pravdom i istinom, borba za zatvaranje objekta (bez dozvole, bez tendera za gradnju, bez tehničkog prijema, bez pozitivnog mišljenja o protivpožarnoj zaštiti i bez PZI izdatog u MUP-u), svela se na ćutanje države.

Moj Predsednik je zanemeo pred jednim starcem, lokalnim bahatnikom koji preko fabrike puni sopstvene džepove, koji iz penzije već 15 godina rukovodi i koji na jedan isti način opstaje i odoleva svim promenama vlasti.

Moj Predsednik je zatvorio oči da ne vidi smrt mog brata koji je preminuo zbog tuđih interesa, a ne interesa države.

Moj Predsednik je zapušio uši da ne čuje kako ranjene duše porodice mole za pravdu.

Kao da moj Predsednik nema brata i ne zna kolika je to ljubav. Učili su nas naši roditelji, vredni radnici skromnog porekla da budemo patriote, da volimo, da stvaramo, ali da tuđe ne diramo. Zato nas valjda nikada nisu naučili šta je interes. Jer da jesu, ja Vam danas ne bih pisala ovo pismo.

Radoš Milovanović bi nas isplatio i kupio naše ćutanje o tome kako je kroz objekat E-03-A, koji je divlje gradio u sred vojne fabrike. Mi smo, Predsedniče, izgubili sve, sem ljubavi i istine. Ali naša ljubav nema više koga da prigrli, a našu istinu niko ne sme da čuje.

Radoš Milovanović 40 godina ubeđuje sve, i nas i Vas, da je na čelu fabrike zato što je najveći poznavalac baruta, najveći stručnjak u zemlji. Ne, on je najveći stručnjak za „pranje" para i zato je u osmoj deceniji života još uvek na čelu fabrike. I kako reče u jednom intervju, njemu barut miriše na profit, a nama na smrt našeg dragog Milomira.

Preklinjem Vas Predsedniče, umijte se svakom mojom suzom, otvorite oči i budite čovek koji će stati na put daljim stradanjima u ovoj fabrici. Preklinjem Vas, sklonite tog čoveka, Radoša Milovanovića, koji zauzima mesto nekom mladom stručnjaku, koji će otići trbuhom za kruhom u drugu državu. Radošu Milovanoviću je samo važan novac i fudbalski klub „FK Mladost" i „LFK Mladost", dva kluba, menjajući po potrebi račune i memorandume ova dva kluba, jednako lako kao što pokojnog radnika zameni novim i nastavi dalje.

Ukupno 21 stradali radnik za vreme njegove vladavine. Hoćete li, Predsedniče, mirno spavati ako u tom objektu ponovo nastrada nečiji sin i brat? Zapitajte se da li bi isto postupili pravosudni organi i drugi organi države da se ova tragedija dogodila nekome bližem vlasti i sistemu?

Meni ostaje još samo nada da će moj Predsednik, čije sam ime sa ponosom pronosila, pronaći hrabrosti da čoveka koji je za 40 godina sahranio 21 radnika i veruje se, prigrabio za sebe približno toliko miliona, poslati tamo gde mu je mesto.

Zar je jedan Radoš Milovanović moćniji i jači od Vas, Predsedniče? Jači od Vaše politike, od vaše borbe protiv korupcije, jači od sistema? Ili se Republika Srbija sada zove Republika INTERESA, a nas patriote još niko nije obavestio o tome?

Ako je tako, bojim se, moj Predsedniče, da će u ovoj državi ostati da rade i žive samo takve sede glave poput Radoša Milovanovića, a mi mladi ćemo vrednost, kojima su nas učili naši roditelji, morati da potražimo na drugom mestu, daleko od Srbije.

Ukoliko kod građana Srbije stvorite duboku inferiornost prema ovakvim zataškavanjima istine, smeštenim u folder „strogo poverljivo", dubina našeg potonuća kao nacije biće veća, a Radoš Milovanović postaće Vaša velika mrlja.

Ja Vas molim, kada se večeras vratite u zagrljaj Vašeg sina, setite se da su iste takve ručice grlile moje roditelje, a sada ih grli crna zemlja i znaćete šta Vam je činiti.

U dubini duše znam da se nisam prevarila verujući u Vas, pitanje je samo u kojoj meri istina dolazi do Vas, jer poluistina uglavnom postaje najveća laž. Bar Vi to možete dokučiti i razotkriti.

Svoje živote u preduzeću MB Namenska su ostavili: Slavko Prpetić; Alija Baljić, Milijan Ilić, Milorad Milovanović, Mihajilo Rućić, Dragiša Popović, Stanislav Iikarić, Milutin Urošević,Miladin Mijailović, Miloljub Jovanović, Milisav Rokić, Zoran Rurović, Stanko Gavrilović, Petar Jaćimović, Duško Vujović, Miloljub Janković, Dragiša Vulović, Radiša Zatežić, Miodrag Radičević, Mila Marinković, Radenko Dostanić, Miloljko Kovaiević, Miljko Nicović, Milun Prokopijević, Vera Nikolić, Vesna Davidović, Dragana Korićanac, Radovan Karadžić, Vladan Nikolić, Darko Žebić, Milojko Ignjatović, Milomir Milivojević - najmlađa žrtva, 25 godina

Ima li kraja nesrećama i žrtvama u Namenskoj proizvodnji? Možemo li dozvoliti da nam deca ginu zbog tuđih grešaka i propusta. Za mandata Radoša Milovanovića je 21 poginuli radnik ove fabrike.

S poštovanjem,

Mirjana Milivojević,

sestra stradalog Milomira Milivojevića,

radnika „MB Namenska" u Lučanima

podeli ovaj članak:

Natrag