Natrag

Književnost

Treći esej: režim protiv pisaca, pisci protiv režima - Dragiša Vasić, heroika i tragedija (11)

Koliko bogova, toliko i otadžbina

Pisci koji nisu bili po volji obrenovićevskog režima, krajem Devetnaestog i početkom Dvadesetog veka, smatrali su se suvišnim. Tako ih je tretirao režim, a tako su i oni sebe doživljavali. U uvodnom eseju govorio sam o tri takva pisca, Janku Veselinoviću, Bori Stankoviću i Radoju Domanoviću, kojima se sudbina poigravala kao vetar uvelim lišćem. Bili su zavisni od vlasti, i kad su bili protiv i uz nju. Dolaskom komunista na vlast, sredinom Dvadesetog veka, tretman suvišnih pisaca je pooštren: oni su postali zabranjeni pisci. A to je značilo da im je onemogućen književni i javni život, da su bili zatočenici savesti, robijaši na slobodi. Ovaj tretman su dobili pisci koji su preživeli rat i komunističku odmazdu. Neki od njih nisu preživeli rat. U ovom eseju Ivana Ivanovića, poslednjeg srpskog pisca-disidenta, autor se bavi Dragišom Vasićem, najznačajnijim nepoželjnim (suvišnim) piscem onoga vremena.

Ivan Ivanović

Tako, u „Crvenim maglama", pratimo put dva ispisnika, studenta prava Aleksija Jurišića i učitelja Đorđa Hristića, rezervne kapetane iz balkanskih ratova, koji kreću u novi rat. Obojica su pod teretom rastanka od voljenih žena, sa strahom misle šta će biti od njihove veze. Aleksije je posle mnogo lutanja, sa dvadeset šest godina života, našao sebe u ljubavi sa Natalijom, Natašom, koju je upoznao na vojnoj vežbi u jednom malom gradu. Samo što se sa njom verio, mora u rat, oblači kapetansku uniformu. Đorđe je junak prethodnih ratova, proslavio se kao najbolji oficir, taman se oženio Beograđankom, lepoticom Jelenom, pre dvadeset tri dana, mora u treću vojnu. Drama ova dva prijatelja i ratna druga počinje mobilizacijom srpske vojske za treći rat u kratkom roku od tri godine. Njihove sudbine se tokom rata i okupacije prepliću i udaljavaju.

Kapetan Hristić, ljubomoran na svoju lepu ženu za kojom se okreće celi Beograd, podnosi molbu za pozadinsku službu, kako bi bio što bliže njoj. Kapetan Jurišić na to gleda sa prezrenjem. Dragiša Vasić slika njihov unutrašnji život, njihovu podsvest, moguće pod uticajem Frojdove psihoanalize. Hristić povlači molbu za pozadinu, ali smišlja gori plan.

U jednoj borbi sam sebe ranjava i tako dospeva u bolnicu. U blizini je svoje lepe žene, ali ga rastržu unutarnji strahovi. Kad dobije pismo iz baterije da se ispituje kako je došlo do njegovog ranjavanja, odluči da se smesta vrati na front i u jednom okršaju junački gine. Tako je ovaj ratnik presudio sam sebi. Jurišić je preživeo rat, ali njegova duša je duboko ranjena svim onim što se dešavalo na frontu. U Beogradu sreće Hristićevu udovicu Jelenu, koja u njega uvlači crv sumnje o Natašinom ponašanju u toku okupacije. No Nataša umire i to Aleksija razori. Ne vidi nikakav smisao daljeg života, pokušava samoubistvo. Dospeva na psihijatrijsku kliniku. Dragiša Vasić sa velikim majstorstvom daje njegov unutrašnji monolog, u kojem se prepliću prošlost i sadašnjost. Prošlost njegovih predaka je seljački zdrava, a njegova sadašnjost je bolesna.

Ali te prošlosti više nema. „Ona stara, mahnita vera, svu moju krvavu dedovinu pretvorila je u jedan veliki grob u kome mirno leži ona bujna, ona divna sadržina i skromnost. I obuzet, ponekad, nekim slatkim osećanjem prošlosti ja još čujem: kako iz narodnog srca bije ono sveže i prirodno staro." Ali kako je to staro nepovratno iščezlo u srpskim ratovima, kapetan Jurišić se okreće sestrušini Rusiji u kojoj se desila revolucija. „I opet ja ne mogu a da ne slutim: kako je jedino dobro ono što je naša velika sestrušina uradila, jer jedino tamo ne vidim onog starog crvljivog nameštaja i soba mi se njena čini čudom izvetrena". Tako se u Jurišiću sukobljavaju dve ideje: „A otud (iz Rusije) vuku se neke crvene, krvave magle i vele da u njima ima puno nove i divne vere i obećanja"; „Hteo bih još ja od one stare vere i hteo bih uvek da se nađem u onom crnom mraku pred crvenom olujom. I obuzet, ponekad, nekim slatkim osećanjem prošlosti ja još čujem: kako iz narodnog srca bije ono sveže i prirodno staro." Dakle, u kapetanu Jurišiću, ali i u Dragiši Vasiću biju se tradicija i revolucija.

Student prava, ratni kapetan, Aleksije Jurišić završava život u ludnici, u košmaru crnih magli srpske prošlosti i crvenih magli ruske revolucije. Dragiša Vasić ga kažnjava smrću, jer ne može da se opredeli koja je magla gušća. Ipak, Dragiša Vasić vidi izlaz iz tog košmara u Bogu. (Zabeležemo je da je pisac bio izuzetno religiozan čovek). „Jadni Jurišić, kao da je za taj krst, koji je onako veselo i smerno poneo za sve ljude i ne kriveći nikoga, za onu dobrovoljnu žrtvu, imao naknadu jedino u onom otkrovenju tajne o sreći, u onom isceljenju od duševnih muka koje smrtni trpe.

Izbavljajući ga od niskih želja i od svega sitnog, otimajući od njega razum koji je vinovnik svih patnji, kao da ga je Gospod lišio i svih strasti, pa mu u dušu uselio pokoj, onaj najveći mir i pokoj koji mu daje ključ svih pitanja što se sama po sebi otkrivaju, kad mu sve postaje jasno, prosto, sjajno, veliko, radosno i lako. Eto, tu sreću i taj pokoj, kome streme milioni stvorova za-vađenih dole, zaglušenih mržnjom, žderući se među sobom, ali sanjajući uvek o rajskom posmrtnom blaženstvu, on je postigao na zemlji. Na njoj dole on je poznao raj. Ali onaj osmejak, čaroban i čudan, zašto, dragi brate, mi nikad postići nećemo?"U pripoveci U gostima Dragiša Vasić je provukao sličnu ideju, ali je još jasniji. (Pripovetka je koherentnija od romana.) I ovde srećemo dva kapetana, ratna druga, koje je rat upropastio. Tema je ista kao u romanu, pa se ja neću na njoj zadržati. Ali ono što je gotovo neverovatno, to je da Dragiša Vasić u priču uvodi komuniste! Naime, u kupe voza Beograd - Niš, rezervisanom za narodne poslaniuke, u kojem su kapetan koji putuje u provinciju da poseti svog ratnog druga i jedan narodni poslanik iz te provincije, upadaju nezvani gosti, jedan trgovac sa svojom ženom, tipičan skorojević, i grupa studenata. Razgovor među putnicima odslikava posleratnu državu, Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca.

Studenti raspravljaju o lektiri koju čitaju. Student koji je invalid (u ratu je izgubio prste na desnoj ruci) upravo čita roman Anatolija Fransa „Pečenjarnica kod Kraljice Pedoks". Raspravlja sa drugim studentom, koji je roman pročitao, o sličnosti junaka romana opata Koanjara sa Siranom de Beržerakom. U razgovor se umeša ošišana studentkinja, koja ističe ruskog pisca Arcibaševa, slikara ruske revolucije, pristalicu terorizma, za koga kaže da je Srbiji potrebniji nego ikad.. Studentkinja poziva čitača da im se pridruži (komunistima), jer se oni pripremaju za terorističke akcije. Oslovljava ga sa „druže". Student invalid odgovara:

Tako, u „Crvenim maglama", pratimo put dva ispisnika, studenta prava Aleksija Jurišića i učitelja Đorđa Hristića, rezervne kapetane iz balkanskih ratova, koji kreću u novi rat. Obojica su pod teretom rastanka od voljenih žena, sa strahom misle šta će biti od njihove veze. Aleksije je posle mnogo lutanja, sa dvadeset šest godina života, našao sebe u ljubavi sa Natalijom, Natašom, koju je upoznao na vojnoj vežbi u jednom malom gradu. Samo što se sa njom verio, mora u rat, oblači kapetansku uniformu. Đorđe je junak prethodnih ratova, proslavio se kao najbolji oficir, taman se oženio Beograđankom, lepoticom Jelenom, pre dvadeset tri dana, mora u treću vojnu. Drama ova dva prijatelja i ratna druga počinje mobilizacijom srpske vojske za treći rat u kratkom roku od tri godine. Njihove sudbine se tokom rata i okupacije prepliću i udaljavaju.

Kapetan Hristić, ljubomoran na svoju lepu ženu za kojom se okreće celi Beograd, podnosi molbu za pozadinsku službu, kako bi bio što bliže njoj. Kapetan Jurišić na to gleda sa prezrenjem. Dragša Vasić slika njihov unutrašnji život, njihovu podsvest, moguće pod uticajem Frojdove psihoanalize. Hristić povlači molbu za pozadinu, ali smišlja gori plan. U jednoj borbi sam sebe ranjava i tako dospeva u bolnicu. U blizini je svoje lepe žene, ali ga rastržu unutarnji strahovi. Kad dobije pismo iz baterije da se ispituje kako je došlo do njegovog ranjavanja, odluči da se smesta vrati na front i u jednom okršaju junački gine. Tako je ovaj ratnik presudio sam sebi. Jurišić je preživeo rat, ali njegova duša je duboko ranjena svim onim što se dešavalo na frontu. U Beogradu sreće Hristićevu udovicu Jelenu, koja u njega uvlači crv sumnje o Natašinom ponašanju u toku okupacije. No Nataša umire i to Aleksija razori. Ne vidi nikakav smisao daljeg života, pokušava samoubistvo. Dospeva na psihijatrijsku kliniku.

Dragiša Vasić sa velikim majstorstvom daje njegov unutrašnji monolog, u kojem se prepliću prošlost i sadašnjost. Prošlost njegovih predaka je seljački zdrava, a njegova sadašnjost je bolesna. Ali te prošlosti više nema. „Ona stara, mahnita vera, svu moju krvavu dedovinu pretvorila je u jedan veliki grob u kome mirno leži ona bujna, ona divna sadržina i skromnost. I obuzet, ponekad, nekim slatkim osećanjem prošlosti ja još čujem: kako iz narodnog srca bije ono sveže i prirodno staro."

Ali kako je to staro nepovratno iščezlo u srpskim ratovima, kapetan Jurišić se okreće sestrušini Rusiji u kojoj se desila revolucija. „I opet ja ne mogu a da ne slutim: kako je jedino dobro ono što je naša velika sestrušina uradila, jer jedino tamo ne vidim onog starog crvljivog nameštaja i soba mi se njena čini čudom izvetrena". Tako se u Jurišiću sukobljavaju dve ideje: „A otud (iz Rusije) vuku se neke crvene, krvave magle i vele da u njima ima puno nove i divne vere i obećanja"; „Hteo bih još ja od one stare vere i hteo bih uvek da se nađem u onom crnom mraku pred crvenom olujom.

I obuzet, ponekad, nekim slatkim osećanjem prošlosti ja još čujem: kako iz narodnog srca bije ono sveže i prirodno staro." Dakle, u kapetanu Jurišiću, ali i u Dragiši Vasiću biju se tradicija i revolucija.Student prava, ratni kapetan, Aleksije Jurišić završava život u ludnici, u košmaru crnih magli srpske prošlosti i crvenih magli ruske revolucije. Dragiša Vasić ga kažnjava smrću, jer ne može da se opredeli koja je magla gušća. Ipak, Dragiša Vasić vidi izlaz iz tog košmara u Bogu. (Zabeležemo je da je pisac bio izuzetno religiozan čovek). „Jadni Jurišić, kao da je za taj krst, koji je onako veselo i smerno poneo za sve ljude i ne kriveći nikoga, za onu dobrovoljnu žrtvu, imao naknadu jedino u onom otkrovenju tajne o sreći, u onom isceljenju od duševnih muka koje smrtni trpe. Izbavljajući ga od niskih želja i od svega sitnog, otimajući od njega razum koji je vinovnik svih patnji, kao da ga je Gospod lišio i svih strasti, pa mu u dušu uselio pokoj, onaj najveći mir i pokoj koji mu daje ključ svih pitanja što se sama po sebi otkrivaju, kad mu sve postaje jasno, prosto, sjajno, veliko, radosno i lako.

Eto, tu sreću i taj pokoj, kome streme milioni stvorova za-vađenih dole, zaglušenih mržnjom, žderući se među sobom, ali sanjajući uvek o rajskom posmrtnom blaženstvu, on je postigao na zemlji. Na njoj dole on je poznao raj. Ali onaj osmejak, čaroban i čudan, zašto, dragi brate, mi nikad postići nećemo?"U pripoveci U gostima Dragiša Vasić je provukao sličnu ideju, ali je još jasniji. (Pripovetka je koherentnija od romana.) I ovde srećemo dva kapetana, ratna druga, koje je rat upropastio. Tema je ista kao u romanu, pa se ja neću na njoj zadržati. Ali ono što je gotovo neverovatno, to je da Dragiša Vasić u priču uvodi komuniste!

Naime, u kupe voza Beograd - Niš, rezervisanom za narodne poslanike, u kojem su kapetan koji putuje u provinciju da poseti svog ratnog druga i jedan narodni poslanik iz te provincije, upadaju nezvani gosti, jedan trgovac sa svojom ženom, tipičan skorojević, i grupa studenata. Razgovor među putnicima odslikava posleratnu državu, Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca.Studenti raspravljaju o lektiri koju čitaju. Student koji je invalid (u ratu je izgubio prste na desnoj ruci) upravo čita roman Anatolija Fransa „Pečenjarnica kod Kraljice Pedoks". Raspravlja sa drugim studentom, koji je roman pročitao, o sličnosti junaka romana opata Koanjara sa Siranom de Beržerakom. U razgovor se umeša ošišana studentkinja, koja ističe ruskog pisca Arcibaševa, slikara ruske revolucije, pristalicu terorizma, za koga kaže da je Srbiji potrebniji nego ikad...Studentkinja poziva čitača da im se pridruži (komunistima), jer se oni pripremaju za terorističke akcije. Oslovljava ga sa „druže". Student invalid odgovara:

Student invalid odgovara: „Gospođice, ja sam vam rekao već da me još ne možete tako oslovljavati. Ja nisam komunist, još manje anarhist, niti vaš drug. Toliko sam vam hteo reći, jednom zasvagda. Ja ja bih hteo ali ne mogu. Oprostite, ali vi baš jako podsećate na ovu Doru Baršovsku. Svi mi samo imitiramo, zar ne? Govorimo otvoreno. Ali mene ništa više ne može da zagreje, kao nekad pre ratova. Nema organizacije, nema sredine u koju čovek može da uđe bez rezerve. A posle: ja sam se razočarao, užasno razočarao; nemam više vere. Y ratu žrtvovao sam se jer sam verovao da sloboda vredi više od života, borio sam se za bolje društvo to jest nadao sam se da će ljudi postati bolji. Zar ne? Svi smo tako. Ko nije verovao da će zlo biti kažnjeno? Ko je sumnjao u Pravdu? Ko nije verovao u bolje dane? A danas, šta smo dočekali? Onaj mali deo što je postao bolji zamorio se. On je samo nemi svedok onoga što danas rade oni odmorni koje rat nije nimalo izmenio ili bolje koje je rat utoliko izmenio što im je sasvim iskvario srca. A šta je sa slobodom? Kad smo nosili teže okove od ovih što ih danas, inače umorni, vučemo? Okovi to vam je nagrada. Za njih su pali milioni. I zar posle svega što sam video, doživeo, trpeo, treba svesno da zažmurim pa da ponova verujem? I šta? Kome da verujem? Za čim da pođem? Šta je to što sad treba da ustalasa ljudska srca, da ponova rasplamti ono plemenito, nezainteresovano oduševljenje koje se ugasilo? Koja je to reč života koju, kao buktinju prave svetlosti, treba sad da pronesu oni izabrani usred ove mračne i perverzne generacije? Ja ne znam. Ja zaista ne znam. I zato, kad mi govorite o vašem idealu, ja sam hladan - potpuno hladan. Jer to što tražite ne odgovara objektivnim uslovima i nije to ono sasvim novo što smo mi tražili i nejasno zamišljali u ratu, noseći naše Krstove Stradanja. I ko danas, posle rata, može reći da je već gotov sa svojom duševnom organizacijom, da zna šta hoće i da je to što hoće istinska i najveća Pravda? A vi? Kažite sami. Vi biste nešto hteli, a to što hoćete to nije iz vas, iz nas, neposredno. Recite samo: zar vi niste Rusi bez ruske duše? Imate nešto od nje, možda, ali nije sva i nije vaša. Zato nema Korenjeva i Neznamova. I još ih neće biti.

A, u novom poretku kome težite, verujte, gospodarili bi kod nas opet odmorni, to jest koji nisu stradali, jer oni što stradaju uvek se umore do vlasti, koju prihvataju oni vešti iz mišijih rupa. Ja nisam naivan, ja više ne verujem, ne znam u šta i kome da verujem, nemam ideala. Nemojte me zvati: druže."Sa ovim se ne slaže „krezubi" student, koji nije izgubio veru u bolje društvo. „A ti, brajko, kad nemaš ni volje ni ideala, skrsti ruke kao što si skrstio, trpi, škripi zubima i gledaj šta se radi. Kad bi svi govorili kao ti, šta bi bilo? Srećom ne misle svi tako.

Treba se, brajko, očajno napregnuti, treba razmisliti šta da se radi. Neka nas je u početku šaka ljudi. Dosta. Bolje išta nego ništa. Jer danas i nema prave opozicije. A zašto nema opozicije? Zato, što ljudi misle pogrešno kao ti i nemaju ideala. Mi treba da stvorimo istinsku opoziciju. Jer šta je narod bez opozicije? Opozicija, rekao je Renan, čini čast jedne zemlje. Što se mene tiče, ja imam ideala: Pravda. I ja, niti mogu, niti hoću da skrstim ruke. Ja sam polomio zube škripeći, sad hoću drugom da polomim rebra. Eto takav sam, besan, sagorevam, ne mogu dalje da gledam šta se radi na naše oči.

Živiš li ti u Beogradu, prikane? Imaš li oči? Ruku nemaš, znam. I ne kaješ se što si je dao. A ja bih se kajao, vidiš. Eto, sam si mi kazao: stegne li malo reakcija, afere se zataškaju, a ratni bogataši izmile. Svuda: na ulici, u pozorištu, na trkama; svuda oni i njihovi fijakeri, automobili, toalete, bes, rasipanje, nemoral, kockanje u ogromne sume; sve preko naših leđa." Krezubi student odjednom prepoznaje u trgovcu, koji sa svojom ženom za to vreme jede piletinu, ratnog bogataša! Ošišana studentkinja to potvrđuje. Trgovac skače kao oparen: „Komunista, to je boljševik, to je neradnik, to je buntovnik. Svaki danas može da zaradi, ako hoće i koliko hoće. A vi ste vrlo neučtivi i drski". Student mirno uzvraća: „Ja sam vrlo neučtiv čovek. Ali vi ste vrlo ratni bogataš, a ja vrlo predratni student. Ja i ovi ovde. Vrlo!"

Nastaje svađa u kupeu, trgovčeva žena se okomljuje na ošišanu studentkinju, naziva je pogrdnim imenima, a trgovac joj kaže da bi je ubio da mu je ćerka, naziva je „rđo kusa"! Na to je studentkinja smrtno ciknula, tako da se umešao narodni poslanik da bi smirio situaciju. U tome je uspeo, nastalo je ćutanje sve do Lapova, kad su oni prešli u kragujevački voz, a na jug nastavili samo kapetan i krezubi student. Za Dragišu Vasića bio je to sukob dva sveta!

U reminescenciji, kapetan se spominje svog drugovanja i ratovanja sa kapetanom Nikolom Glišićem, kome ide u goste u Vujanovac (Aleksinac?). To je sumorna, duboko pesimistična slika. U Vujanovcu kapetan pripovedač zatiče svog kolegu Nikolu Glišića kao totalnog alkoholičara. Glišić je zanemario sve, kuću, ženu, porodicu, davi se u alkoholu, noći provodi u kafani sa propalim svetom, uz cigansku muziku. Svom pobratimu govori: „Palanka kao palanka...

To ti je grob svih snova, moj pobratime. Nema, da kažem, staroga života, nema prijateljstva, nema ničega. Lažemo se, spletkarimo, svađamo se i pijemo.To ti je sve". „Svi su danas bolji od mene, pošteniji od mene: svi patrioti, a ja nevaljalac, propalica. A kad je trebalo izvlačiti, ja sam izvlačio a oni su se izvlačili, i sinove izvlačili, i sluge izvlačili; i sad svi bolji od mene, pošteniji od mene, pametniji od mene." Valjao je nekad ovaj đida, samo je pogrešio što nije umro na vreme, na frontu. U društvo se umeša onaj krezubi student i zatraži da im izrecituje jednu pesmu, koja najbolje odslikava posleratno stanje u novoj državi.

Nikola neće da čuje da to bude pesma Vojislava Ilića Mlađeg, dosta mu je tog prevaranta. „Ni većeg zabušanta, ni dosadnijeg patriote!" Traži poštenijeg pesnika i krezubi student recituje Dušana Vasiljeva, pesmu "Čovek peva posle rata". (Podnaslov Vasićeve priče glasi Čovek priča posle rata.)

Inače, Vasićeva priča se završava tragično, samoubistvom bivšeg ratnika kapetana Nilkole Glišića. (Dušan Vasiljev je rođen 1900. godine u Kikindi, u Ugarskoj. Živeo je više u Temišvaru. Otac mu je ratovao u austrougarskoj vojsci. On se prijavio u srpsku vojsku i učestvovao je u ugušenju albanskog ustanka, kao i Dragiša Vasić. Vasiljev je bio blizak komunistima. Umro je 1924. godine u Kikindi. Pesmu Čovek peva posle rata objavio je u časopisu Misao 1920. godine i odmah ušao u modernu poeziju. Dragiša Vasić je o toj pesmi napisao tekst 1928. godine. Pesma Čovek peva posle rata ušla je u školsku literaturu posle Drugog svetskog rata i ja sam je kao profesor predavao đacima. U isto vreme Dragišu Vasića, koji je branio komuniste pred sudovima, i koji je pesmu uvrstio u svoju najbolju pripovetku i kasnije o njoj napisao esej, nisam ni smeo da pomenem.)

Meni je isto tako interesantna Vasićeva priča iz knjige „Utuljena kandila" Rekonvalescenti, u kojoj se raspravlja o patriotizmu. Jedan od bolesnika u vojnoj bolnici je profesor Ljubišić, koji se oporavlja od tifusa. Kroz njega Dragiša, verovatno, sam govori. Povod za raspravu je taj što se bolničar Milosav zaplakao kad je video u koferu svog pretposstavljenog vezene šumadijske čarape.

Evo kako profesor Ljubišić to komentariše svom sabesedniku, takođe tifusaru, s kojim vodi beskrajne razgovore. „Evo ti na: niko se ne trudi da razume ovog čoveka. Samo onako tek da se kaže: zašto si plakao? To pitaju čoveka koji četvrti Božić provodi u ratu, nekoliko godina van zemlje u kojoj se rodio, na koju je navikao, koju voli i u kojoj je ostavio svoju porodicu i imanje. Rasplakale su ga šumadijske čarape. Dabogme. A zašto? Zato, brate, što od svoje granice i od nekoliko godina pa dosad, sve što je video za njega beše novo, različno od njegovog, nepoznato: i priroda i klima, varoši i sela, i hrana i običaji i nošnja, sve novi oblici i boje stvari. Škrofulozne i čvornovate masline, pod kojima je uzdisao na Krfu, nisu jedno isto što i onaj njegov hrast pod kojim je, čuvajući stado, pevao u svojoj otadžbini. Arbanija sa svojom divljinom, pa onda usijani Halkidik, pa vrući Alžir i Tunis, sa svima svojim egzotičnostima, more i Maćedonija, sa svojim karpama i kamenjacima, sve to bilo je za njega novo, tuđe, drukčije, dotle neviđeno. Šumadijske čarape, dabogme. Jer to je njegovo, originalno, isključivo njegovo, a on to godinama nije video. Eto zato je plakao. A, osim toga, to je seljak i patriot, to jest instinkt, jer on nije patriot po razumu. Y njemu je jedan predački ostatak, jedno nasleđeno osećanje, i sve što radi, on radi kao navijen. Zar nije tako? I onim vezenim čarapama on je video svu Srbiju. A ti si drugo i ja sam drugo, i onaj tamo advokat, na primer. Da iznesu ceo naš muzej pred nas, mi se ne bismo zaplakali. Jer kod nas je razum. Jer mi razmišljamo o toj otadžbini, razgledamo je sa svih strana; pretresamo i njene pogreške prema nama, kritikujemo i osuđujemo, katkad, ako hoćeš, mr-zimo, jer mi nemamo više za nju suza, jer mi nismo više patrioti..."

„Nismo dabogme, to jest ja nisam, ja znam o sebi i o sebi govorim. A ti se sećaš kako je onaj nemački oficir što je prošle godine poginuo na frontu Some uzviknuo na jednom mestu svoga dnevnika:

„Otadžbino, čime si me tako zadužila da od mene zahtevaš ovolike i ovako grozne patnje?" Pita se čovek, nego šta, a i mi smo počeli da se pitamo, jedva jednom. Jest. Drugo je Milosav, a drugo sam ja: on je instinkt, ja sam razum. Ja hoću da objasnim i da ispitam onaj predački ostatak, ono osećanje što sam nasledio, ono mistično što u meni večno tinja, a protiv čega se racionalno večno buni. Ja hoću da se pitam: je l ta otadžbina bila pravična, plemenita, mudra, je l prema svima svojim sinovima bila podjednaka? Ja hoću da znam: je l' me ta otadžbina istinski volela, je l' prema meni ispunila sve obaveze majke, pa da za nju padnem i žrtvujem se kao njeno dete?"...„Jer, otadžbina danas, to je prazna reč, apstrakcija. Patriotizam danas, to je veštačko osećanje. Jer šta je patriotizam? Patriotizam je rodilo mnogoboštvo, ne? Patriotizam antički, patriotizam starih, to je druga stvar, to mogu da razumem. Onda je otadžbina bila religija. Onda Bog nije bio svuda i na svakom mestu. Njihova božanstva, to su bili njihovi mrtvi očevi čije su duše stanovale u kućama svoje dece i nigde na drugom mestu. Koliko Bogova, toliko otadžbina.

(Nastavak u sledećem broju)

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane