Natrag

Kosovo i Metohija

Uoči Vučićevog izvršenja "nemoguće misije", ili: šta će ostati od nas?

Cena jedne samovolje

Srbe na Kosovu i Metohiji ne čeka ništa dobro. U jednoj skorašnjoj televizijskoj emisiji (N1), nekadašnji političar iz jugoslovenskih vremena, Azem Vlasi, koji je i sam na meti pojedinih ekstremnih Albanaca, prozvao je rukovodstvo u Beogradu da je odgovorno za potpunu kriminalizaciju severnog dela pokrajine, gde "administracija iz Prištine nema ni promil uticaja" te upoređuje situaciju sa Gračanicom gde "Srbi žive u miru i suživotu sa Albancima". Dopisnik Magazina Tabloid iz Kosovske Mitrovice, Ivan Maksimović, daje jednu drugu sliku stanja koja govori da su kosovsko-metohijski Srbi žrtve i jednih i drugih vlasti i da im je perspektiva sve mračnija.

Ivan Maksimović (dopisnik iz Kosovske Mitrovice)

Aleksandar Vučić je danas jedini predsednik države koja se nalazi u odsudnom istorijskom trenutku za čije rešenje on nema nikakav predlog. Tačnije, nema predlog koji bi smeo da iznese iako već mesecima pa i godinama najavljuje „bolne poteze" a, prema pisanju Blica od januara ove godine, Vučić traga za „najmanje lošim rešenjem, jer dobrih rešenja nema"! A zašto nema?

Jasno je da je Vučić na vlast doveden a ne izabran. Svi znamo i sećamo se situacija sa izbornih jedinica širom Srbije gde ni jedno bezakonje otvoreno sprovedeno nije kažnjeno već su počinioci nagrađeni. Od džakova sa navodnim glasačkim listićima iz kontejnera u Pančevu 2012. godine, preko „skandiranja batinašu Zelji u Majuru" (jun, 2015., Blic), kidnapovanja funkcionera sa parkinga u sred bela dana u Apatinu (jun, 2016., Telegraf), pa do poslednjih pretnji, bombi, zastrašivanja, podela i „sumnjivih lica" (oktobar 2017, DW).

I posle svega izgleda da mnogima još uvek nije dovoljno jasno, pa da razjasnimo i to: Vučić nije tu da bi donosio dobre već da bi sprovodio loše odluke širom zemlje, naročito u vezi Kosova i Metohije, a koje su već donete izvan Srbije.

Briselski sporazum je parafiran 2013., kada je Vučić obavljao funkciju prvog potpredsednika Vlade Srbije, ministra odbrane i koordinatora službi bezbednosti. Upravo su ti sektori najaktivnije i agresivno učestvovali u otuđenju dela državne teritorije Republike Srbije i primoravnju Srba sa KiM da takvu odluku prihvate.

Opravdanje veštački konstruisanog poniznog i nemoćnog položaja države Srbije, traži se u militantnom „snaženju" albanskih vojnih jedinica na KiM kroz sve češće najave „mogućeg napada" Albanaca na sever pokrajine radi fantazmagoričnog „zauzimanja" teritorije koja im je u potpunosti predata i koju naročito od 2014. godine, kada Vučić po prvi put dobija mandat da formira Vladu, u potpunosti i kontrolišu.

Gde su sada nestali svi oni silni hvalospevi o srpskim pobedama u Briselu od „5:0"? Možda su ispali iz džepa Marku Đuriću dok su ga jedinice specijalne jedinice „privremenih pokrajinskih organa" sa lisicama na rukama vodile kao trofej kroz grad - jer je „bez odobrenja ušao na teritoriju Kosova"...

Kakav će odnos kosovski separatisti imati prema srpskom narodu i nakon predaje svega što su tražili do sada, postalo je jasno nedavnim talasom nasilja nad Srbima na Kosovu i Metohiji. Napade u kojima je čak i smrću prećeno srpskoj deci a ispred toga u medijskim izveštajima naglašavano da je „škola oštećena", ili onaj u Starom Gracku kada je suzavcem pripadnik „kosovske policije" (Albanac) povredio oči petogodišnje srpske bebe, predstavnik američke administracije u Prištini, Greg Delavi, nazvao je „incidentima nekoliko ljudi usmerenih ka nekoliko individua iz srpske manjinske zajednice"! Da li može sitnije od toga? On možda ne ali srpski mediji mogu pa su tako preneli vest o „zabrinutosti američkog ambasadora za Srbe na Kosovu"! Naglo prekidanje talasa nasilja pokazalo je da se i nasilno ponašanje Albanaca i te kako može kontrolisati i bez upotrebe vojske, kada privid mira jeste u interesu nečijih ciljeva. Ali, ako zagrebemo ispod površnih dnevnih vestiju medija na srpskom jeziku a američko - zapadnom budžetu, videćemo onu istinsku „kosovsku realnost".

Vozač sanitetskog vozila iz Goraždevca, Vesko Kastratović, iz sela starijeg od Pećke Patrijaršije i jedinog opstalog nakon 1999. godine u Pećkom okrugu, na pitanje kako danas žive Srbi na KiM nakon kratkog razmišljanja jednostvano ocenjuje „...smrt je najbliža, ako si Srbin!".

Smrt za koju niko neće odgovarati jer je ili deo scenarija ili „izdvojeni incident" recimo „usmren ka individui"... Bilo šta samo ne smrt još jednog Srbina na njegovoj dedovini.

Goraždevac ne oseća promene o kojima smo nakon svake runde pregovora slušali u medijima. Telefonskog signala nema, sloboda kretanja je uslovljena i ograničena kao i ranije... Bezbednost se može meriti samo nedostatkom volje Albanaca da Srbima bude nauđeno. Nije rešeno ni jedno nedelo od ubistva dece na Bistrici 2003. godine, pa do poslednjih krađa koje su sve češće.

„Kada za jednu noć, za tih nekoliko sati krađe, lopovi odnesu plen u vrednosti od desetak hiljada evra, što u stoci što u poljoprivrednim mašinama, to nije krađa, to je pljačka, to su samo komite radile u prošlim vremenima" kaže Kastratović u razgovoru za Magazin Tabloid. I on je nedavno bio žrtva provale. Ustao je na vreme, probudio ga je lavež prestrašenog psa. Tumarajući po prostranom dvorištu baterijskom lampom, oko 2 sata po ponoći, nadajući se da je pas uznemirom stokom pobeglom iz štale, na donjoj kapiji predviđenoj za ulazak poljoprivrednih mašina, susreo se oči u oči sa provalnikom.

„Prvo sam ga opsovao na albanskom pa onda na srpskom, iz sve snage! Ne znam ko je, glava mu je bila umotana duksericom. On je stajao i posmatrao me kao da se baš ništa ne događa. Da se naježiš! Onda se posle nekoliko trenutaka jednostavno okrenuo i hladnokrvno otišao. Iskreno, nisam smeo da krenem za njim. Čovek koji bez imalo straha ide u pljačku i tako ulazi u tuđa dvorišta, nije sam i sigurno je naoružan. Znaju da sada Srbi mogu da pucaju samo petardama za Božić i ništa drugo. Stanje je takvo da ako ga vidim mogu samo da mu pomognem da utovari moje stvari i da ih odnese, ništa drugo" kaže Kastratović.

O realnim posledicama zločina niko javno ne govori jer je na čitavom Kosovu i Metohiji zacementirana sprega između lokalnih predstavnika i Srba i Albanaca, službi kosovskih separatista, lokalnih medija i zajedničkog zapadnog EU - američkog mentora i finansijera.

Postava kadrova na svim nivoima i mestima nije zasnovana ne samo na negativnoj selekciji već i na ličnoj spremnosti da izvrše svaku zamisao i naređenje predstavnika ili velikog Vođe, što im naročito imponuje pa makar bilo i najsramnije.

I tu, na obodu evropske civilizacije krcatom biserima srpske duhovnosti i kulture, drama i ironija ne prestaju da se prožimaju. Ono što zovemo „dolaskom međunarodnih snaga" a ne okupacijom Kosova i Metohije, čizmom i ognjem uspostavilo je svoju vladavinu i ubira plodove. U okviru tog procesa predstavnici lokalnih državnih organa vlasti Nebojša Zelenović, gradonačelnik Šapca, i Nemanja Pajić, predsednik skupštine grada Šapca, 18. juna su posetili „lokalnu samoupravu" opštine Peć po sistemu takozvane „republike Kosovo"! Grad iz koga su svi Srbi proterani a na čijoj se teritoriji nalazi i Goraždevac. Međutim, susret sa Srbima ovog sela bio je periferan, površan, formalan...dok je sastanak sa predstavnicima albanskih separatista ocenjen kao uspešan, obećavajući i dobar poslovni poduhvat.

Zelenović je član stranke Zajedno za Srbiju, frakcije nekadašnje DS, zbog čega je veoma pogodan kao meta napada što ne bi bio slučaj da je član SNS-a. Drvljem i kamenjem posuli su ih režimski mediji ali i Povereništvo Srpske napredne stranke u Šapcu, naročito zbog fotografisanja ispod zastave tzv „republike Kosovo" u nekoliko navrata.

Pogođen optužbama Zelenović je objasnio da je projekat "Seed" ( support of educational and employment development in Albania,Kosovo and Serbia, dakle KiM smatra odvojenim od ostatka Srbije) nastao „na osnovu međudržavnog sporazuma Vlada Austrije i Srbije 2009. godine, a Grad Šabac se priključio prošle godine. Toj konferenciji su prisustvovali državni sekretar u Ministarstvu lokalne samouprave Ivan Bošnjak, u vreme kada je sadašnja premijerka Ana Brnabić bila na čelu tog ministarstva, kao i ambasador Austrije Johanes Ajgner i predstavnici Austrijske razvojne agencije. Zelenović je naglasio da su „sa svim aktima sa kojima radi Grad Šabac upoznata sva tela u Vladi Republike Srbije"!

Inače, predstavnici opštine Peć po sistemu tzv „republike Kosovo" prošle godine su zvanično boravili u opštini Šabac u okviru ovog projekta! Da li uopšte znamo koliko je takvih zvaničnih „međudržavnih" sastanaka već održano i šta se uopšte dešava kada je u pitanju kidanje suvereniteta Srbije pod okriljem Vučićeve Vlade? Ne znamo, naravno. Znamo ono što vlast želi da „znamo".

Za to vreme „uslovi života Srba" na Kosovu Metohiji kroje se, bez sumnje, preciznim i dobro osmišljenim planom kroz otvorenu podršku mikrokriminalnih struktura oformljenih u okviru lokalnih vlasti u svakom srpskom selu. Te lokalne kabadahije, kadrovi „dokazani" još za vreme vladavine Slobodana Miloševića, danas su mahom članovi „Srpske liste", odnosno SNS-a, ili ređe drugih rascepkanih partija nastalih kao revolt na obest i bahatost lokalnih lidera ove Vučićeve liste ali i apetita nastalih raspuštanjem svake kontrole protoka sredstava namenjenih ovdašnjem ugroženom stanovništvu.

Tako svi tvrde da je dovoljno da se ne složite, ne da se suprotstavite već samo da se ne složite sa nekim iz „stranke", bilo koje, i odmah postajete njegov najljući neprijatelj...Svako preti svojim „resorom" - od ukidanja socijalne pomoći, koja je ne malom broju srpskih porodica na KiM jedini izvor prihoda, do gubitka posla ili lošeg uspeha vašeg deteta u školi!

Nema razlike ni u jednoj srpskoj sredini. Narod je zaplašen osećanjem da su sve službe i kadrovi na onoj drugoj strani, da nema zaštite ni pomoći. Veruje da državni vrh to ne zna, državni vrh je jednom napravio predstavu od toga u Lapljem Selu i to je bilo sve od interesovanje za probleme preostalog srpskog življa. Sve je svesno prepušteno predstavnicima lokalne vlasti i oni su ti koji baš o svemo odlučuju.

Takvo okruženje primorava mlade da odlaze jer je do zaposlenja nemoguće doći ako niste na neki eksplicitan način „podobni". Ovakvo bahaćenje je samo iz Goraždevca u zadnjih nekoliko godina nateralo 170 mladih da napusti selo, kako tvrde meštani, a samo u prošloj godini čak njih 80! Taj broj na oko 700 preostalih Srba je katastrofalan! A samo do 2014., neposredno posle parafiranja Briselskog sporazuma, tu ih je živelo oko hiljadu!

Detaljno će vam opisati zašto su tu ostali, u šta su verovali a šta im nikada ne bi palo na pamet da bi im se moglo dogoditi, kako im je sada tu gde su ostali i kako je njihovoj deci koja su otišli u potrazi za poslom ali samo u privatnom razgovoru i zahtevati od vas da o tome ne govorite ili makar ne pominjete njihova imena. Ne, to svakako nije zašto ćete njihovu decu videti u društvu kriminalaca pa onda optužiti sve druge da su za to krivi, već „da je postojalo interesovanje države za njih, makar bi jednom mladom čoveku posao bio obezbeđen a to se moglo urediti ali nije"!

Čemu onda živote izdanih, izneverenih i zloupotrebljenih ljudi razvlačiti po novinama?

Razumljivo, ne žele da se o njima govori kao o jadnicima, lakše im je do se nose sa pogaženim dostojanstvom i razočarenjem u tišini i anonimnosti. Onoj anonimnosti o kojoj će Vučić govoriti kao stanju u kome „ni jedan Srbin nije ubijen", kako „nema prodaje kuća i imanja", da „Srbi ne odlaze", i kako država vodi računa o svom narodu i pomaže mu da opstane. Istini za volju ovo poslednje donekle i jeste tačno, Vučićeva vlast Srbima na Kosovu i Metohiji pomaže da opstanu ali sa izvesnim detaljem - van Kosova i Metohije.

Dakle, bez ikakve sumnje u to možemo da zaključimo da je vlast stvorila obrazac po kome se odnosi prema Srbima sa Kosova i Metohije i čvrsto ga se drži. Plan za Kosovo i Metohiju postoji, njegovo sprovođenje je u toku a ono što vidimo, kako Vučić i sam kaže, jeste upravo „najmanje loše rešenje", dobrog neće biti. Barem što se Vučića i njegove vladavine tiče. A to će nas koštati. Mnogo, možda i nenadoknadivo.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane