Natrag

Ekonomija

Grčka dužnička "vatra" i pljačkaško potapanje Srbije

Masovno ubistvo, masovnom štednjom

Da li je grčka drama završena? Da li je „kriza prošla" - kako se to često u dnevnoj štampi ističe? Konačno, da li je Grčka dobila slobodu da samostalno upravlja svojim ekonomskim, društvenim i razvojnim pitanjima? Kakvo je „zdravstveno finansijsko" stanje grčkog društva i privrede posle devet godina iscrpljujuće bitke za opstanak, u evrozoni"? Postvlajjući ova pitanja, naš ugledni ekonomista prof. dr Slobodan Komazec u svom istraživanju upozorava da je iskustvo Grčke veoma poučno za sve države (poput Srbije) koje krenu „putem bez povratka" u dugove i ucene svetskih kreditora, i što više gase (dugovima) „grčku vatru" ona se sve više razbuktava.

Prof. dr Slobodan Komazec

Da li se nešto bitno izmenilo posle konačnog „izlaska Grčke iz programa pomoći", kako se to sada naziva. Da li su stvarno položene osnove za održiv privredni i socijalni oporavak? Sve su to pitanja koja se moraju postaviti u traženju pravih odgovora zbog budućnosti Grčke .

Koji je to „put Golgote" Grčke kojim je morala proći u ovoj dužničkoj drami, koja je u stvari potpuno razotkrila ovakvi „monstruoznu kriminalnu prevaru" i „lance" kojima je gotovo decenijama okovana.

Međunarodni monetarni fond, Svetska banka i STO kao instrumenti globalizovanog zapadnog finansijskog kapitala uveli su najveći broj država (kao i Grčku) u beskrajni ciklus dužničkog ropstva. To je poznata doktrina „ekspanzivne i stabilizacione štednje" kojom se osigurava ravnoteža u ekonomiji i javnom sektoru. To je koncept ograničavanja potrošnje, posebno javne potrošnje. MMF je već dva puta priznao da vodi pogrešnu politiku štednje i „stezanja kaiša" u nizu država, posebno u Grčkoj („Siriza")

Nad Grčkom je izvršen videćemo nešto kasnije, pravi „finansijski genocid". Tu se najbolje vidi krah filozofije rigorozne štednje i uništavanje država i nacija.

Grčka je pod ogromnim teretom dugova, nepravde, odricanja i patnje - sveopšteg propadanja. Masovne demonstracije protiv finansijskog nasilja i bankarske diktature , bile su zakratko prekinute dolaskom „Sirize" i očekivanjima poboljšanja (2015. godine).

Od tada pritisci se i dalje nastavljaju , koncept štednje i dalje natura, a Grčka je klizila ili bankrotu i napuštanju EU i evrozone ili društvenim lomovima sa nastojanjima EU da ukloni ovu levu opciju i nepodobne - koji ugrožavaju opstanak evrozone. To je i put da se kroz „odlaganje pomoći" i insistiranje na rigoroznoj štednji izazove parlamentarna kriza i novi izbori s novom vladom.

Samo da se podsetimo „trojka" predstavlja nekoliko međunarodnih institucija koje su predstavnici interesa zapadnog krupnog kapitala: MMF, Evropska komisija (EU) i Evropska centralna banka. Ro su „zaštitnici" krupnog bankarsko - finansijskog kapitala i kreditora. Nastaje i širi se nova poruka „ubistvo štednjom", posebno u južnim državama EU. Posle pobede „Sirize" ova kovanica dolazi na transparentne sve masovnijih protesta. Na njima se traži da se napusti „mrak štednje" i „diktat efikasnosti" sa severa Evrope, posebno Nemačke.

Nametnuti koncept „štednje" od strane MMF i drugih institucija nosilaca interesa krupnog zapadnog finansijskog kapitala nije „put svile" , već „svileni gajtan" za najveći deo stanovništva, bilo trenutno zaposlenih ili ogromne mase nezaposlenih i socijalno ugroženih delova stanovništva. To je situacija u najvećem delu država zapadnog liberalnog kapitalizma , ali i svih država koje su ga nekritički prihvatile (ili im je nametnut preko instalisanih političkih struktura u tim državama). Postalo je jasno i potpuno ogoljeno da je to sukob krupnog finansijskog kapitala s jedne strane i sveta rada (radničke klase) i nacionalnih država s druge strane.

Dužnička kriza i ubijanje štednjom

U „lečenju" krize javnog sektora u kapitalizmu danas kroz koncepciju štednje, najveći deo se svodi na „stezanje kaiša" zaposlenih u javnom sektoru, smanjenje socijalnih rashoda, sužavanje prava zaposlenih, smanjenje plata i penzija, otpuštanja -dakle narastanje armije nezaposlenih i socijalno ugroženih. „Šrednja i smanjenje javne potrošnje nigde nisu delovali kao rešenje. MMF je to pokušao u L. Americi i Aziji i svaki put se krenulo u recesiju, a posle recesije u depresiju". Štednja neće podstaknuti ekonomski rast i zaposlenost, jer je kratkoročni cilj „trojke" poništavanje socijalne države i poraz sindikalnog pokreta, a to znači da su u funkciji krupnog finansijskog kapitala. Poslednji socijalni kapitalizam i socijalno - tržišno društvo je nešto drugo u odnosu na današnji brutalni kapitalizam. Apsolutizacija tržišnog automatizma podrazumeva privatizaciju, deregulaciju i apsolutnu slobodu kretanja kapitala, razaranje socijalne države, javnih službi i svega onoga što je vezano za „državu blagostanja".

Destruktivna pravila tranzicije kroz privatizaciju dovela su i do velike preraspodele bogatstva. Radnicima su uskraćena elementarna radna i socijalna prava. Naličje npr. „poljskog ekonomskog čuda" je da većina zaposlenih ima oročen ugovor) ugovor na određeno vreme, za određene poslove i sl. i da masovno dobijaju otkaz. Ovako je zaposleno čak 27% svih zaposlenih. Stoga nezaposlenost u svim privredama naglo raste.

Plaća se skupa cena eksploatacije u tranziciji. Razvija se haotični kapitalizam. Zaposleni i nezaposleni postaju kolateralna šteta takvog kapitalizma. Scenario narastanja krize se doslovno ponavlja: porast dugova, porast budžetskog deficita, bankarska slabost, nelikvidnost, nezaposlenost, kriza javnog sektora i dr.

I „Siriza" i „Podemos" (Španija) su reakcija na „napad neoliberalizma", čiji je produkt i rigorozna štednja. Merkelova zagovara štednju (smanjivanje budžetske potrošnje i tzv. fiskalnu konsolidaciju po svaku cenu, čak i država praktično pred bankrotom (Grčka, Italija, Španija, Kipar, Portugalija, Irska, Belgija, Slovenija i dr.), dok je Oland zagovarao drugi model - oživljavanje potrošnje, investicije u infrastrukturu (javne), podsticanje privrednog rasta, porast zaposlenosti, dakle izvlačenje iz krize kejnzijanskim modelom antikrizne politike. No, ovakav koncept nije prošao, a Oland je otišao.

Rešavanje razarajuće ekonomske i finansijske krize samo rigoroznom štednjom i smanjivanjem budžetskog deficita i javnog duga u svim državama dovodi do produbljivanja krize i pada vlada u 12 do 17 država, članica zone evra koje su provodili ovaj koncept (sve se to dogodilo u toku 2011. godine).

Rast dugova , pad standarda, socijalni potresi i nemiri u nizu država postavili su zahtev za dubljim reformama u gotovo svim državama članicama. Angela Merkel pokušava da revidira svoj stav o rigoroznoj štednji. Ona kaže: „Strategija smanjivanja državnog zaduživanja (štednja) počiva na dva stuba, a to su privredni rast i zapošljavanje". To je potpuni zaokret, ali je došao isuviše kasno. Odatle ona traži novi tzv. „pakt za podsticanje ekonomskog rasta".

Traži se nekakva ravnoteža (kompromis) strogog programa štednje (smanjivanje javne javne potrošnje) nasuprot „fiskalnom paktu". Fransoa Oland je ranije tzv."Fiskalnom paktu" i rigoroznoj štednji (stezanje kaiša, nezaposlenosti i osiromašenom stanovništvu do pucanja) suprostavio program podsticaja privrednog rasta. On traži investicije u velike infrastrukturne projekte kao podsticaj privrednom rastu i zaposlenosti. „Protivim se današnjoj Evropi banaka i finansija, koja uništava sebe, prošlost, tradiciju i budućnost" (Oland).

Videli smo nešto kasnije razorne efekte politike štednje na slučaju Grčke i njene razorne efekte u privredi i društvu. Finansijska aristokratija u Briselu nametnula je Grčkoj režim najsurovijeg programa štednje, što je dovelo do masovnih demonstracija, generalnih štrajkova i često potpune blokade javnih (državnih) funkcija. Nastao je drastičan pad životnog standarda , plate i penzije padaju za 30%, javne službe su u stanju kolapsa. Stoga nezaposlenost raste do 27%, uz pad BDP godišnje između 6% i 7%. Gasi se i zatvara stotine hiljada manjih radnji i trgovina.

Nezaposlenost je postala najveći problem, uz sve veće socijalne potrese i štrajkove ugroženog stanovništva. Velika nezaposlenost i recesija vode smanjenju budžetskih prihoda, što povećava budžetski deficit i dovodi do narastanja javnog duga.

Tri stotine uglednih akademika , ekonomista i profesora iz celoga sveta potpisnici su poziva EU, ECB I MMF („trojka") da poštuju demokratsku volju Grka i da počnu poštene pregovore za rešavanje dužničke krize u Grčkoj. Da li se ova kriza , konačno, završila poštenim pregovorima? Videćemo to na kraju.

Oni kažu da je „praksa pokazala da je primena radikalnih mera štednje destruktivna, da je dovela do fijaska , pogoršala finansijsku stabilnost i ugušila svaki privredni oporavak, investicije i dovela do nezaposlenosti.

„Grčkoj su potrebne hitne humanitarne mere, veće plate, nova radna mesta i investicije - to je pravi put izlaska iz krize". Tako je i Krugman istakao da je „Plan samo na štednji most koji nema izlaz". (Pol Krugman). To se pokazalo kao dobra dijagnoza, jer to nije štednja iz nacionalnog dohotka, već smanjenje potrošnje.

Evropska centralna banka (ECB) je popustila monetarne kočnice i vrlo agresivno je lansirala program ekspanzivnije monetarne politike (relaksirana monetarna politika) preko kupovine državnih obveznica. Kamatna stopa je toliko oborena da je postala negativna. Povećana likvidnost banaka , smatra se, omogućiće im da više kredita plasiraju u privredu. Ovako usmerena monetarna politika i slabljenje kursa evra treba da smanje deflatorni proces u privredi. Ako Nemačka ne uvede fiskalne stimulanse, poveća plate i potrošnju za javne investicije, teško je očekivati da će opravak EU i evrozone biti dugoročno održiv, posebno da li će do oporavka uopšte doći. Posebno se ističe potreba stvaranja bankarske , fiskalne , ekonomske i političke unije. To je zadatak koji je nemoguće ostvariti, posebno bankarsku, fiskalnu i političku uniju (taj problem smo široko istražili u studiji: Ekonomija straha i neizvesnosti - Kriza Evropske unije i evrozone, Beograd, 2013).

Zar V. Šojble (ministar finansija Nemačke) nije nastojao da stvori „centralizovanu fiskalnu vladu", što je prvi korak u stvaranje „političke unije". Politička unija se može stvarati (uz jaču dominaciju Nemačke - gotovo kao četvrti Rajh) „samo u uslovima krize, zastrašivanja drugih država koje su tada spremne da prenesu veći deo svog suvereniteta ma jaku fiskalnu i bankarsku uniju. Zašto nije moguć projekat izgradnje ove dve unije ranije smo analizirali u ovom listu.

Ciprasova vlada je bila u panici i zbog otvorene, a svesno skrivane od prethodne vlade, i zbog „rupe u budžetu" (16.03.2015.) od oko 15,5% deficita. Hitno je trebao novac (zbog otkrivene dodatne dve milijarde evra deficita).

Evropska unija traži ispunjavanje obećanih reformi Grčke vlade - odmah. U stvari od Grčke se traže „znoj i suze" da bi se dobila dodatna podrška za otplatu dugova. Od takve „pomoći" Grčkoj ide osam centi, a 92 centa odlazi nemačkim, francuskim, italijanskim i američkim bankama (koje drže grčke obveznice).

Cipras otvoreno odgovara: „...Grčka nije u stanju da dalje servisira enormni dug i sprovodi politiku mera štednje, bez restrukturisanja dugova". Ijoš kaže da u zemlji postoji "humanitarna kriza", a zatim nastavlja: „Dug više ne možemo da kontrolišemo i otplaćujemo kada je dostigao 178% bruto domaćeg proizvoda. Sa kamatama koje iznose u 2022. preko 24,5 milijarde , mi nemamo pravo rešenje za izlazak iz krize..." Da vidimo sada koliki je spoljni dug Grčke i prema kome je on formiran (ko su glavni poverioci), od čega zavisi i njihov stav...

Naravno da je uz visinu duga važna i dospelost obaveza (plaćanje) iz dugova u vidu kamata i otplata, jer to je ono što opterećuje privredu i devizne rezerve Grčke. Grčka u sledećih šest meseci (2015.) treba da plati 21,8 milijardi evra, a samo u martu 7,2 milijarde evra. U aprilu, maju i junu još 10 milijardi evra. Grčka u toku 2015. trebala je da isplati 22,5 milijardi evra. Od toga MMF-u 15,4 milijarde (u tome direktno MMF 8,7 mlrd i Evropskoj uniji 6,7 milijardi). To je sve dinamizirano po mesecima, da bi se drama učinila većom. Tako je u martu trebalo platiti 2,5 milijarde, u aprilu 600 miliona, maju 1,1 milijardu, u junu 2,6 milijardi, u julu 3,5 milijardi, u avgustu 3,7 milijardi i u septembru 1,4 milijarde. To su obaveze samo prema MMF i EU. Pored toga ostaje i obaveza od 7,1 milijardu evra prema privatnim poveriocima. Ogroman je to teret za Grčku privredu, koja je već devet godina u otvorenoj i oštroj krizi i ogromnoj nezaposlenosti.

Na poznatom referendumu Grci su rekli ubedljivo sa 61 odsto „ne" (oxi) daljim merama štednje i politici MMF i kreditora. Samo nekoliko dana kasnije pod snažnim pritiskom i ucenama spolja parlament donosi odluku da podrži Ciprasov predlog mera štednje i daljih odricanja za treći paket „pomoći" Grčkoj da ne bi bankrotirala i da može da vrati dospeli deo duga kreditorima. Grčka je trebala da uštedi 13 milijardi evra, dakle da smanji potrošnju, a „višak" da preda kreditorima, zajedno sa kamatom. Cipras je pod užasnim pritiskom i ucenom napravio ovaj salto-mortale(proveri str.7) Potrebno je snažan pritisak Nemačke, SAD, i Francuske što iz čisto finansijskih, što iz geostrateških (SAD) razloga - sprečavanja Grčke da se približi Rusiji.

Setimo se samo zatvorenih grčkih banaka, njihove nelikvidnosti, masovnog odliva (podizanja novca) iz banaka i bekstvo kapitala, dok Evropska centralna banka neće da ubrizga sveži novac i pomogne bankama, sve dok se ne nađe drugačiji program Sirize.

Dug Grčke je povećan u 2014. godini na 177% bruto domaćeg proizvoda, što ju je dovelo u zonu prezaduženosti i duboke razvojne krize. Ne postoji u ekonomskoj istoriji nijedan slučaj da je neka ekonomija izašla iz krize samo programom štednje. Rigorozna štednja samo produžava i produbljuje krizu. Mere štednje urušavaju i mentalno zdravlje nacije.

„Maligne"reforme i teške mere štednje imaju pogubno dejstvo na psihološko i emotivno stanje Britanaca, upozorile su stotine psihoterapeuta, savetnika i medicinskih radnika.

U otvorenom pismu koje je „Gardijan" objavio, grupa potpisnika, sastavljena od terapeuta, psihoterapeuta i stručnjaka za mentalno zdravlje, rekla je da je Britanija prošla kroz „radikalnu promenu" u mentalnom stanju običnih ljudi, nakon što je koalicija došla na vlast.

Oni su upozorili da ljude muče povećanje nejednakosti i siromaštva kao rezultat vladine politike štednje, a ta stvarnost generiše patnju širom zemlje. Rešenje se ne nalazi u većoj štednji u svim prezaduženim državama, već u rekonstrukciji spoljnog duga, otpisu dela duga i reprograma na 15-20 godina ostatka duga. Ovo posebno iz razloga kada se vidi poreklo sredstava koja formiraju javne dugove država. Cena fiskalne konsolidacije već do sada je u svim državama kao i u Grčkoj katastrofalna.

Katastrofalni su rezultati grčke krize u poslednje četiri godine: pad industrijske proizvodnje za 30%, pad penzija i plata 25-30%, 500.000 prodavnica je zatvoreno, 439.000 dece živi u siromaštvu, dok je nezaposlenost povećana sa 12% na 27%. Izgubljeno je oko milion radnih mesta.

„Strukturne reforme uništavaju prava radnika. Narasta sukob interesa rada i finansijskog kapitala. Gotovo 50% potrošača izjavljuje da ostaje bez novca čim pokrije osnovne potrebe. Masovno je bekstvo siromašnih u gradove, a iz Grčke u inostranstvo nastalo je masovno iseljavanje" (Videti: Statis Kuvelakis: Grčki kotao, zbornik radova „Kriza, odgovori, levica", Beograd, 2012, str. 4-88).

Cipras, konačno, je javno iznosio realan stav, da „Grčka nije u stanju da uredno servisira svoj dug „. To je ustvari priznanje , ne zvanično, da je država bankrotirala. Ovo iz razloga što su poznate sve posledice bankrota.

U svim državama Jugoistočne Evrope , koje su prihvatile model otvorene privrede na neoliberalnom konceptu i politiku štednje, dolazi do prave eksplozije spoljnog duga. Kod 14 država ovaj dug je povećan sa 115 milijardi dolara iz 1991, na 1.650 milijardi u 2013. godini, što predstavlja povećanje od preko 14 puta. Prosečna godišnja stopa rasta duga iznosi 12,3%, a rast bruto proizvoda 1-2 odsto.Po glavi stanovnika to iznosi 12 hiljada dolara, odnosno oko 77% per capita dohotka.

Naravno, ovde treba imati u vidu uz visinu i rast duga i obaveze iz duga, uslove duga (kamata, rok, otplata namena), korišćenje i efekti duga, opterećenje bruto proizvoda dugom, dinamiku rasta privrede i sve one faktore koji određuju stepen tereta spoljnog duga za svaku privredu.

Sada vidimo dve od najzaduženijih država u svetu (Japan i SAD), koje uz ogroman javni dug i ne pate od tog problema. Zašto? Zato što i jedna i druga država imaju svoju nacionalnu valutu , kojom centralne banke mogu da „skinu teret duga" i olabave omču duga. SAD imaju dolar kaom svetsku valutu, tako da svoje deficite izvozi i finansira iz inostranstva , s većim delom i preko svog FED-a (centralne banke). „Države koje imaju sopstvenu valutu nisu doživele krizu, bez obzira na visok deficit i javni dug (SAD, Japan, i V.Britanija)"(P. Krugman: Okončajte ovu depresiju. Odmah,Beograd, prevod 2013).

Najviši nivo javnog duga prema bruto domaćem proizvodu ima nekoliko razvijenih država. Ovde posebno ističemo sledeće: Japan 245%, Grčkas 178%, Italija 137%, Portugalija 131%, SAD 116%,Belgija 116%, Nemačka 98%, V.Britanija 93%, Španija 92%.I pored toga mnoge od njih ne ugrožava dužnička kriza i ne preti im bankrot. Ovo se posebno odnosi na one države koje imaju sopstvenu valutu i valutni suverenitet.

Dužnički teret se kontinuirano povećavao preko dospeća dugova i novog zaduživanja za njihovo finansiranje. Dužnička ekonomija je potpuno odvojena od realne ekonomije, a kamatni teret od profitne stope. Finansijska sfera se potpuno odvojila od realne sfere.

Gde su završila ovako visoko korišćeni krediti? Najveći deo se vratio kreditorima uz kamatu kao dodatak,a deo se kroz „finansijsku konsolidaciju „ banaka ponovo odlio u inostranstvo. Korist od dugova za Grčku ne postoji.

Šokovi i finansijska kriza - finansijski požar

Seizmička karta evropskih javnih finansija je danas vrlo razužena i po širini i po dubini tektonskih poremećaja. Finansijski požar se u Grčkoj stalno širi Evropom, preteći da se pretvori u finansijsku katastrofu kontinuiteta. Navodimo samo države kod kojih je već nastala dužnička kriza (kod kojih su do sada pale vlade koje su provodile „politiku štednje" Merkelove): Grčka, Španija, Portugalija, Italija, Irska, Kipar, Slovenija, Belgija, Finska, Slovačka, Holandija,Rumunija,Bugarska. Dakle , pala je gotovo polovina vlada u EU, a od 17 članica evrozone 12 vlada je palo.

Pod teretom enormnog duga od 380 milijardi evra praktično je moguć bankrot države u EU. Grčka stoga nije imala pristup finansijskom tržištu, a ako ga je imala to je bilo pod vrlo nepovoljnim uslovima. Centralna banka evrozone najavila je mogućnost i provodila politiku otkupljivanja javnih dugova, što će, po njima , stabilizovati finansijska tržišta. Ovde se emisija novca koristi za otkup kapitala. Emisija novca bez bilo kakve veze sa realnom. Ucene i omalovažavanja Grčke od strane „glavnih država u kreiranju pomoći" drugačije bi bile da nisu u pitanju veliki veliki investitori (banke i institucionalni investitori) iz Francuske, Nemačke, V. Britanije, i SAD koji su i uz velike rizike i profite plasirale ogromne kapitale u Grčku. „Spasavajući Grčku iz „dužničkog ropstva" EU u stvari spašava banke iz navedenih država - poverilaca, čime sprečava novi nalet krize i finansijskih lomova u njihovom bankarstvu. Da li se radi o začaranom krugu neprekidne krize? Najveći broj država - članica EU i evrozone posebno je inficiran „virusom" dužničke krize.

To znači da se preko pomoći Grčkoj u stvari spasavaju francuske i nemačke banke koje su najveći poverioci Grčke. Jer, najveće koristi od krize i „pomoći" državama u krizi imaju banke u zapadnim državama, američki hedž fondovi i vlasnici krupnog finansijskog kapitala. Deficit od 15% bruto proizvoda Grčka je morala po zahtevima EU da smanji na 3% do 2014. godine i ostvarila suficit u 2018. od 3,5 odsto. Mada je Cipras u početku prihvatio 1 posto da bi imao širi prostor za javni sektor i ostvarenje svog programa. Da li je to moguće? Apsolutno je to nemoguća misija, uz izazove sve masovnijih socijalnih potresa.

Soroš smatra da je kriza u Grčkoj početak kraja EU, ukoliko ne preduzme određene mere, ali ne ove pomoći kako čini. On smatra da je Grčka ušla u „ekonomsku spiralu smrti" i da EU nije trebalo da pruži Grčkoj pomoć od 110 milijardi evra. Grčka je iskoristila sredstva dobijena od EU i MMF početkom 2011. godine u obliku prve tranše kredita u visini od 20 milijardi evra. Time je otplatila jedan deo dospelih obaveza iz 2011. godine od 52 milijarde. To je prevelik teret za tu ekonomiju. On smatra da Grčka „zaista stegne kaiš i štedi" i da se tada samo kratkoročnim pozajmicama s povoljnim kamatama može pomoći Grčkoj da izađe iz krize, bez stvarno spektakularnih zaduživanja kod MMF, EDCB i Svetske banke. Takav recept „spasa" sa ogromnim sredstvima ne može pomoći Španiji, Italiji, Portugalu. Da li je Soroš u pravu?

Nasuprot njemu, Stiglic i Mencinger tvrde da razvijeni „samo stežukaiš drugima" , ali i ne sebi. Grčka je najizrazitiji i najteži slučaj „razarajućeg delovanja surovo nametnute i ubistvene terapije koju je u lečenju dužničke krize nametnula A. Merkel po nemačkom receptu. Soroš smatra da Nemačka „diktatom štednje vodi čitavu Evropu u depresiju" i da bi bilo najbolje da ova država napusti ovu monetarnu uniju. Stezanje kaiša ne može da dovede do izlaska iz krize, jer tada se radi o maloj potrošnji , a to dodatno smanjuje . Obuzdavanje krize rigoroznim „stezanjem kaiša" (štednjom) pretvoreno je u razvojnu i socijalnu omču prezaduženim privredama. Takva terapija je doživela potpuni krah. Sada se javljaju asimetrični šokovi krize unutar država EU. Talas krize se preliva s jedne na drugu državu. Plaća se skupa cena eksploatacije u tranziciji. Razvija se haotični kapitalizam. Zaposleni i nezaposleni postaju kolateralna šteta takvog kapitalizma. Scenario narastanja krize se doslovno ponavlja : porast dugova, porast budžetskog deficita, bankarska slabost, nelikvidnost, kriza javnog sektora i dr. Pad evra, visoke kamate na zajmove zaduženim državama ukazuje na to da sporazum EU i MMF kao što je slučaj sa Irskom, nije umirio investitore.

Sprečavanje novog naleta krize i lomova u bankarstvu

Evropska unija i MMF prihvatili su paket finansijskih mera koje treba da osiguraju stabilnost evra i pomoć državama evrozone koje su u finansijskoj krizi. Odobreno je 720 milijardi evra za spas evrozone, čime se nastoji zaustaviti dalje slabljenje evra. To znači da postoji spremnost i dogovor da se evro brani svim sredstvima. Da li postoji sposobnost EU da finansijski spase 45 milionsku Španiju ili 60 milionsku Italiju?

Pomoć Grčkoj je u stvari i akcija spasavanja evra i zone evra. Uslov za dobijanje kredita su rigorozne mere štednje, smanjivanje budžetskog deficita i javnog duga, ali i smanjenje nacionalne potrošnje u celini. Moralo se pribeći povećanju poreza na dodatu vrednost na 25%, uz postepeno smanjenje budžetskog deficita na 3%. To je brutalan program štednje. To su mere da bi se izbegao bankrot. Da li ste pročitali naslove , kao: „Evro nad provalijom". „Propao projekat zajedničke evropske valute". „Članice evrozone napuštaju evro i vraćaju se na nacionalne valute". „U budućnosti možemo očekivati raspad valutnog saveza u EU" i slično. Evroskeptici čak smatraju da je „uvođenje evra predstavljalo istorijsku grešku".

Krah evra je neizbežan, a njegovo spasavanje ugrožava opstanak evropskog jedinstva. Nasuprot tome, „elita" (Merkel, iz Nemačke smatra da bi krah evra značio i krah EU). Kriza koja potresa evrozonu uzdrmala je poverenje u evro, ali i uverenje da je „zajednička valuta bez alternative". Napuštanje evra predstavlajlo bi nedopustivu avanturu i „skok u prošlost, a vraćanje na marku predstavljalo bi preskup i rizičan poduhvat. Ceh napuštanja evra bio bi gigantski . Istina je da još niko nije izradio objektivnu analizu šta bi značio propast evra, raspad EU, povratak nacionalnim valutama, posledice i slom mehanizma prelaska na nacionalne valute, gubici i dobici iz ovog procesa. Sve se svelo na evroskepticizamili odbranu evra.Rešavanje krize modelom rigorozne štednje je „recept za ubistvo evra i samoubistvo Evropske unije".

Videli smo da kod svih članica EU dramatično rastu dugovi, deficiti budžeta i nezaposlenost. Budžeti su napregnuti do prskanja. Izdaci za nacionalne investicione programe i spasavanje banaka su ogromni. Mač bankarstva niza banaka je stalno prisutan. Strah od domino efekta je stalno prisutan, posebno oštrog prelivanja grčke krize na Portugal, Italiju, Španiju, Belgiju i dr. Ako Španija uđe u dužničku krizu to je „horor scenario". Ako evro padne pada i cela konstrukcija lisabonskog projekta.

Evropska unija nema rešenje za krizu

Ima li Evropska unija ideje kako da razreši dužničku dramu? „Evropa ne zna kako da se izbori sa eventualnim državnim bankrotom neke članice evrozone, što bi moglo lako dovesti do lančane reakcije" (Mario Dragi, direktor ECB).

Poplavni talas krize se stalno povećava i širi. Nametnuti koncept smanjivanja potrošnje i povećanja štednje prihvatila je vlada Grčke (Papandreu). On je isticao da „prvo treba da u sopstvenoj kući uvedemo red, a tek onda da razgovaramo o načinima oslobađanja od ekonomske zavisnosti prema EU". Grčka se nalazi pred kritičnim raskršćem i nije u situaciji da odbija „međunarodnu pomoć", jer sama ne može da reši svoje probleme. Pred Grčkom su tri puta:

1) Bankrotiranje države i proglašenje monatorija na dugove, dakle insolventnost države,

2) Izlazak iz evrozone, povratak drahmi i monetarnom suverenitetu. Da bi se Grčka isključila iz evrozone ona treba sama da zatraži napuštanje ove zone evra. To se neće dogoditi jer je evro Grcima sada potrebniji nego ikada. Konačno, ni mehanizam napuštanja evrozone ili izbacivanja neke države nije regularana

3) Podrška evropskih kreditora u prevladavanju teškoća.

Orijentacija je na ovaj treći put, uz ogroman pritisak na formiranje nacionalne štednje od 28 milijardi evra za popunjavanje budžetskog deficita, uz 50 milijardi evra koje treba osigurati privatizacijom velikih državnih preduzeća u sledećih pet godina (osigurano je samo oko 2,5 milijarde).

Ministri finansija u EU su doneli načelnu saglasnost da se za Grčku formira novi paket finansijske pomoći od 159 milijardi evra svežeg kapitala i to pre dospeća šeste rate već odobrenog kredita od 110 milijardi evra u septembru 2011. godine.

Evropska centralna banka smatra da bi odlaganje otplate duga Grčke (rekonstrukcija duga ili proglašenje bankrota) dovelo u nezavidnu poziciju sve grčke banke, pri tome se širom Evrope javljaju i opasna previranja na finansijskim tržištima. Da li su ovo dugovi grčkih banaka ili krediti banaka iz Nemačke, SAD, Francuske, Italije? Spasavanje se svodi na očuvanje kapitala tih banaka i sprečavanje velikih lomova u bankarskom sektoru i na finansijskim tržištima tih država. Međutim, koncept rešavanja krize uz pomoć „spasonosnih" fiskalnih paketa i novih masovnih dugova - doživeo je potpuni krah.

(Nastavak u sledećem broju)

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane