Natrag

Tabloid istražuje

Kako Vučićev režim "izgrađuje" prosvetne ustanove u Srbiji i gde stvarno ide novac od tih "projekata"

Đaka sve manje, škola sve više

Naprednjački režim aktivirao je još jednu veliki "praonicu" novca. Oko 100 miliona evra već je određeno za "rekonstrukcije", "dogradnje" i "saniranja" osnovnih i srednjih škola u Srbiji. Režim ovde vidi veliki posao, impresivna sredstva i odličan profit. Ali, jadno i zapušteno srpsko školstvo, čiji objekti često više liče na avetinjske lavirinte, ne treba da se nada nikakvim veličanstvenim poduhvatima. Izvođači radova (tamo gde ih i bude), imaju zadatak da urade posao što jeftinije, a naplate ga što skuplje. No, režim ovako plitke pameti, platiće na kraju i što nije planirao da plati. Onaj ko je odlučio i škole da pokrade, nema na nebesima nijednog saveznika. Ovde, u zemlji Srbiji, ima i saveznika i "posleovnih partnera". Ovih dana i ministar prosvete Mladen Šarčević, pokrenuo je masovnu akciju ukidanja i "spajanja" osnovnih i srednjih škola, kako bi taj prostor stavio na raspolaganje "poslovnim preduzetnicima" bliskim Vučićevom režimu.

Nikola Vlahović

U Srbiji postoji ukupno oko 4.000 osnovnih i srednjih škola (u Beogradu ih ima 273), zajedno sa isturenim odeljenjima, u kojima ima 656.000 učenika. Više od dve trećine svih školskih objekata u Srbiji stariji su od pedeset godina, a tek jedna četvrtina od njih zadovoljava minimalne standarde. Oko 200 škola do nedavno nisu imale ni vodu. Deo njih je u međuvremenu priključen na vodovodnu mrežu, a dobar deo je i dalje ostao bez nje. Veći deo školskih zgrada u Srbiji, doslovno se raspada.

Sve se ovo dešava jer, navodno, investicioni budžet Ministarstva prosvete ne može da podmiri sve potrebe. Ipak, činjenice govore da je veliki novac iz donacija i kredita poslednjih sedam godina ulagan u "projekte" koji su plaćeni milionima evra, a ni do danas nisu realizovani. Zbog nemara prosvetne administracije propao je svojevremeno i deo kredita Svetske banke od dva miliona evra namenjen isključivo za izgradnju i popravku mokrih čvorova u više od 800 škola. Ali, tu ideju je Vučić iskoristio u predizbornoj kampanji galameći u svakom svom nastupu ludila: "...U svaku školu, svaki vrtić ću da odem! I lično ću da proverim kako izgledaju ti toaleti! To je moj posao. Meni to nije teško, zadovoljstvo mi je..."

Duboko u kriminalu, i ministar prosvete Mladen Šarčević, osetio je priliku da zgrabi deo profita za sebe pa je radosno izjavio: "...Ove godine ćemo oboriti rekord ulaganja para u škole. U pitanju su veliki grantovi. Ovih 99 škola su najmanje milion evra po školi...". Računa Šarčević da će od blizu 100 miliona evra, u saradnji sa Vučićevom "zadrugom", oteti makar deset. Poučen prethodnim primerima kad su velika sredstva iz budžeta prebacivana na izgradnju i rekonstrukciju učeničkih i studentskih domova, gde su režimske privatne firme odlično zaradile, ali je posao urađen polovično ili uopšte nije urađen, Šarčević se sprema da od ove investicije otme toliko da može da otvori još makar dve privatne srednje škole (uglavnom, za one koji mogu da plate i za decu "elite").

Prvih dana septembra meseca 2018. godine, Kancelarije za upravljanje javnim ulaganjima, na čijem čelu je Vučićev "rizničar" Marko Blagojević, krenula je u "novi investicioni ciklus" u 15 opština širom Srbije. Reč je, navodno, o velikim investicijama u renoviranje osnovnih i srednjih škola, koje podrazumevaju i "rekonstrukcije" 18 školskih ustanova za koje je Vučićev režim najavio da će biti "gotovi ove jeseni". No, uprkos tome što na renoviranje čeka oko 150 škola širom Srbije, režimska propaganda uporno tvrdi da je 108 školskih objekata "već završeno", mada je poznato da su u samo tri opštine (Irigu, Kladovu i Priboju) obnovljeni, a da će mnogi drugi još čekati na kompletno renoviranje.

U jednoj od brojnih zamerki koje je Srbiji uputila Evropska komisija, pominje se i stanje školskih zgrada i opreme, pa je naglašeno da školski objekti u Srbiji "uglavnom" nisu funkcionalni, bezbedni, energetski efikasni i pristupačni za osobe sa invaliditetom, te da se pri rekonstrukciji ne poštuju svi savremeni standardi. Vlasti u Srbiji pri izgradnji ili renoviranju postojećih objekata tvrde da rade "štedljivo" kako ne bi ugrozili "uglavnom skromne budžete lokalnih samouprava", a da se zahvaljujući tome dobijaju objekti koji su "prilagođeni potrebama đaka".

Sa svojevrsnim cinizmom, to "objašnjava" i Marko Blagojević, pa ističe da je "svaki od tih objekata neuporedivo jeftiniji za održavanje posle rekonstrukcije", da su navodno svuda su zamenjeni sistemi za grejanje koji su "uglavnom bili skupi i neefikasni".

Kako, uopšte, Blagojević sprovodi "strategiju" obnove školskih objekata u Srbiji, ako znamo da oko njega sede pravnici bez iskustva, da lokalne samouprave niti imaju niti znaju da pripreme odgovarajuće projekte? Odgovor je vrlo jednostavan. Što je lokalna samouprava nespremnija, to je Vučićeva družina sa Markom Blagojevićem na čelu, agresivnija. Mada je reč o poluinformaciji, Blagojević je požurio i da lažno prikaže stanje tvrdnjom da je u poslednje dve godine obnovljeno 107 škola širom Srbije "u koje se decenijama nije ulagalo". Šta je tamo realno uloženo, i ko je od odobrenih sredstava "pola Šarcu dao", nije teško zaključiti na osnovu angažovanih izvođača radova (tamo gde ih je zaista i bilo).

Primer za takvo nešto je i rekonstrukcija škole u opštini Irig koja je koštala okruglo milion evra. Za renoviranje škole u Priboju, gde su u jednom objektu i mašinska, elektrotehnička i osnovna škola, potrošeno je čak četiri miliona evra, a što je za sada najskuplji pojedinačni školski objekat u Srbiji. I nije reč o tome da Priboju nije trebao takav objekat, ali, njegova realna cena je znatno niža, a troškovi izgradnje, znatno veći. To je pravilo Vučićevih "dunđera" koga se drže svugde: od Beograda na vodi, do Priboja na Limu.

U takozvanim stalnim "renoviranjima" školskih zgrada i drugih objekata koji se smatraju školskim ustanovama, prema svim relevantnim procenama, godišnje se u Srbiji prosečno "okrene" oko dvadeset miliona evra novca nepoznatog porekla. To je novac koji se nigde ne vidi, ni u okviru budžetskih isplata (jer ih tu i nema) ni "na terenu", gde bi trebalo da bude uložen.

Tragovi ovog novca uvek vode prema raznim privatnim izvođačima radova, pa čak i nevladinim organizacijama, ali i vladinim agencijama koje nude uslugu "opremanja" objekata koji nikada nisu ni bili sagrađeni. U ovakav kriminal, uključene su pre svih lokalne samouprave, gde vladaju režimski klanovi, nesposobni da naprave prave projekte i samostalno, bez dirigovanja iz stranačke "centrale", pristupe otvorenim EU fondovima (a, ima ih i upravu su namenjeni obnovi škola na ovom delu Balkana).

Po Vučićevom naređenju, takozvana Kancelarija za upravljanje javnim ulaganjima, najavila je da će i vojvođanske škole dobiti neke "mrvice", pa je određeno da to bude oko150 miliona dinara. Ali, iza ove male sume (s obzirom na stanje u kome se nalaze vojvođanske škole), krije se veći posao: Vučićeva "zadruga" ima u vidu 53 školske ustanove - osnovne i srednje škole, predškolske ustanove i domove učenika, koji će navodno biti određeni za rekonstrukciju, adaptaciju, sanaciju i investiciono održavanje objekata (što je i na zvaničnom sajtu pokrajinske vlade bilo potvrđeno). No, čim je predsednik Izvršnog veća Vojvodine, Igor Mirović "podelio" nepotpisane ugovore "kandidatima" i najavio da će biti raspisan "novi konkurs sa novim sredstvima", postalo je jasno i kako će "investicija" biti sprovedena: samo one školske ustanove na čijem čelu sede direktori, članovi i simpatizeri Srpske napredne stranke, mogu da se nadaju nekom novcu. Određen je i "postotak" koji će iz svake isplate biti "preliven" u stranačku kasu ili u džepove lokalnih funkcionera.

Dakle, i u ovom, kao i u svakom drugom poslu, Vučićev mehanizam sistemske korupcije i pranja novca, funkcioniše isključivo unutar njegove "zadruge". Na primeru Novog Sada, gde ovakve "projekte" sprovodi dvojac Mirović-Vučević, to je skoro očigledno. Prošle godine je iz pokrajinskog budžeta "podržano" 122 takva "projekta" a samo jedan od njih je koštao 250 miliona dinara. Reč je bila o sanacija zgrade Osnovne škole u Bečeju. Dakle, tamo su "sanirani" krov, prozori, vrata, fasada i podovi, a Kancelarije za upravljanje javnim ulaganjima uplatiće još 100 miliona dinara za rekonstrukciju objekta. Nakon što je "rekonstrukcija" uveliko obavljena!

Iza priča o "rekonstrukcijama" škola i "energetskoj efikasnosti", nevešto se kriju planovi o otimačinama koje se nazivaju u javnosti "uštedama". Dok je još bio gradonačelnik Beograda, tokom protekle godine, i sadašnji ministar finansija Siniša Mali, izveo je "programsku tačku" sa "investicijama u škole", gde je i zvanično nestalo blizu 900 miliona dinara. Da bi u javnosti predstavio kako "svaka para ide namenski", obišao je rekonstruisanu salu za gimnastiku u OŠ "Gavrilo Princip" u Zemunu, gde je skoro pobegao nakon pitanja: "...A, koliko je stvarno ovo koštalo?" ali je pre toga rekao: "...Ove godine smo izdvojili skoro 890 miliona dinara za rekonstrukciju i uređenje škola na teritoriji grada. U svakoj školi bi trebalo nešto da bude urađeno..." Trebalo je ali nije. A, ni tih 890 miliona dinara je negde potrošeno u međuvremenu.

Vučićev ministar prosvete, koji se raduje kao malo dete pri samoj pomisli da će "milion evra po školi" biti investicija, navikao je da prisvaja tuđi novac i bavi se "prosvetnim biznisom". Pre nego što je postao javni službenik, Mladen Šarčević je privatne škole otvarao i sa ljudima koji su bili "sa one strane zakona", pa je sa jednim od njih delio i vlasništvo nad gimnazijom „Luča" u Podgorici, prvom privatnom školom u Crnoj Gori (koju je kasnije prodao sestri Mila Đukanovića, Ani Kolarević, za čitavih 400 hiljada evra).

Šarčević je svoju poslovnu imperiju otvaranja privatnih škola počeo tokom devedesetih u saradnji sa firmom „Interspid", kojom je dirigovao i Marko Milošević, sinom nekadašnjeg predsednika Srbija Slobodana Miloševića. Pravdao se često Šarčević zbog svojih "podzemnih veza" pa je govorio: "...Sa mnom je i pokojni Giška sedeo u učionici u klupi i šta sad, treba da se ubijem što je Giška bio što je bio".

Deo novca kojim je Šarčević otvarao privatne škole u Srbiji i Crnoj Gori, došao je i od "sive zone". Podsetimo da je vlasnik firme "Interspid" bio Petar Komljenović, a njegovo i ime njegove firme spominjalo se 2003. godine u izveštaju policijske akcije „Mreža" u kojoj su pobrojane firme i pojedinci koji su učestvovali u švercu cigareta tokom devedesetih.

Šarčević je u vlasništvu tokom 2003. i 2004. godine imao i srednju školu „Kosta Cukić". Danas je suvlasnik gimnazije „Ruđer Bošković", koju je, između ostalih, pohađao Danilo Vučić, sin Aleksandra Vučića. Suvlasnik je i istoimene osnovne škole i predškolske ustanove. Hvalio se ministar: "...Dosta znam o obrazovanju jer sam prošao sve nivoe, a ono što ne znam, znam ko zna". A, onaj ko zna, taj i ima. U Crnoj Gori, na primer, nije znao ministra prosvete, ali je znao ko ga zna. Tako je došao do Slobodana Backovića, bivšeg ministra prosvete u Crnoj Gori. Šarčević i danas tvrdi da je u Srbiji i regionu u to vreme samo on imao iskustva sa privatnim školama, tako da su na njega bili upućeni svi zainteresovani investitori.

Ali, Šarčević se sprema za nove igre. Od prvog septembra u šest opština i gradova u Srbiji prestaće da radi 14 srednjih škola, a umesto njih biće formirano sedam novih. Potvrdio je to i njegov pomoćnik za srednje obrazovanje i vaspitanje i obrazovanje odraslih Aleksandar Pajić. Odluka o gašenju 14 škola u Nišu, Kragujevcu, Novoj Varoši, Kladovu, Kuršumliji i Babušnici doneta je 9. avgusta na sednici Vlade, a Pajić kaže da se ovim potezom mislilo pre svega "na interese učenika i na uštede u budžetu". Istina je nešto drugo. Šarčević planira da isprazni sve te objekte i da u neke od njih useli privatne škole, pa čak i neke "lake univerzitete". Ono što na taj način ne "utopi", biće prodato raznim "investitorima" kao "objekti u eksluzivnim zonama".

U prvoj fazi ove Šarčevićeve "reforme", 38 srednjih škola biće "upareno" i formirano 19 novih. To u praksi znači da će u nekom gradu gde postoje dve škole sa malo đaka u velikim zgradama, obe biti ugašene i od njih formirano novo pravno lice.Pojedine srednje škole od jeseni neće postojati. Neke male biće ugašene, a odeljenja pripojena drugim, većim školama. Od dve škole praviće se jedna - sa jednim direktorom, administracijom i zgradom.

Zvanično, prostor koji ostaje nakon gašenja određenih škola biće adaptiran, njegova namena utvrđena "u skladu sa potrebama lokalne samouprave". Kada su u pitanju ljudi koji će nakon gašenja škola biti otpušteni, Šarčević je već napravio liste tehnoloških viškova prema kriterijumima koji važe i za druge zaposlene.

Šarčević planira da traje dokle god Vučić traje, a po mogućnosti i posle njega. Da misli na svoju budućnost, vidi se i po tome što je već neke školske objekte planirao za decu migranata (kojih, zvanično ima oko 15 hiljada, a nezvanično dvostruko više). Tako je ove jeseni u devet beogradskih osnovnih škola ove školske godine krenuo 81 đak migrant, dok će na teritoriji cele Srbije u 33 osnovne škole biti 348 đaka migranta, sa planom daljeg upisivanja. Takođe, od ove godine će 40 dece migranata biti uključeno u obavezni pripremni predškolski program. U Centru za azilante u Krnjači delili su rančeve i propratni školski pribor za svu decu iz centra koja kreću u školu.

Komesar za izbeglice i migracije Vladimir Cucić zajedno sa Šarčeviće, hvalio se sledećim činjenicama: "...Srbija je praktično jedina zemlja na ruti Zapadnog Balkana koja je prošle godina kao obavezno uvela pohađanje osnovne škole, a ove godine i predškolske nastave. Drago nam je da između 350 i 360 dece u osnovim školama, ima još između njih 50 i 60 koji idu u srednju školu, kao i nekoliko njih koji pohađaju zanate i fakultete"

Zanimljivo da je javnosti u Srbiji promakao podatak da je školi pribor za decu migranata iz Krnjače obezbedila fondacija "Su Chi", budistička fondacija koja ima više od 30 miliona članova u više od 60 zemalja širom sveta, i da ona u Srbiji ima izuzetno jako uporište.

Sekretar za obrazovanje i dečju zaštitu Grada Beograda Slavko Gak izjavio je 3. septebmbra ove godine, da će u narednoj školskoj godini biti više od 180.000 đaka, od čega će biti "iz migrantske populacije". Gak je poučen Vučićevim "plemenitim" nastupima i sam rekao da su se "...oni (migranti) našli u ovim uslovima ne svojom greškom, ali smo mi tu kao Grad i Republika Srbija da im omogućimo ono što je obavezno i što niko na svetu ne može da im uskrati, obrazovanje, i da taj proces učinimo lakšim".

Predstavnik fondacije "Su Chi" Rudi Paf bio je fasciniran servilnošću srpskih vlasti pa ih je pohvalio: "...Ljudi u Srbiji su veoma ljubazni i efikasni, te da čine sve što mogu da ispune svoj težak zadatak..."

I dok Šarčević, Cucić i ostala Vučićeva družina pripremaju demografske i etničke eksperimente, stanje u srpskom školstvu nije nikada bilo gore. Naime, u osnovnim i srednjim školama u Srbiji trenutno radi 457 nestručnih nastavnika iz matematike, 239 nastavnika iz fizike, 109 nastavnika iz informatike, 133 nastavnika nemačkog jezika i 48 nastavnika engleskog jezika. Reč je o nastavnicima koji nemaju potrebno obrazovanje propisano pravilnicima Ministarstva prosvete. To u praksi znači, da u proseku jedan nastavnik matematike radi u tri odeljenja, a da opet svako odeljenje s ima po dvadesetak učenika, znači da u ovom momentu oko 27.000 osnovaca i srednjoškolaca ima nestručnog nastavnika matematike. Izvor ovih podataka, u jednom nezavisnom istraživanju, bili su direktori i sekretari škola te ovim brojkama treba dodati bar još barem deset odsto nestručnih lica, jer ima onih koji su prećutali da imaju nekog nastavnika koji je nestručan ali im je važno da radi u školi.

Ministar prosvete Šarčević, i ovde se istakao izjavom: da se "odomaćilo" da matematiku i fiziku predaju ljudi koji završe menadžment.

Pred zaključenje ovog broja Magazina Tabloid, u svim režimskim medijima objavljena je vest da je "stigla građevinska dozvola za rušenje škole u beogradskom naselju Leštane", te da počinje izgradnja nove škole čije će otvaranje, navodno, da se desi septembra 2019. godine. Dakle, rok izgradnje-godinu dana. No, problem je što će više od dve stotine đaka morati za to vreme da bude raspoređenu u Osnovnu školu "Miloje Vasić" u Kaluđerici i to prevozom koji će opština Grocka organizovati zajedno sa Gradom Beogradom.

Za prevoz će morati da poveruju takozvanom glavnog gradskom menadžeru, Goranu Vesiću, koji ga je i obećao.

Ipak, pravo pitanje je, kako to da Vesiću i njegovom "duhovnom inspiratoru", glavnom gradskom arhitekti Milutinu Foliću, nije na pamet pala ideja da novu školu (za koju tvrde da će biti "znatno veća i sa više đaka") na drugoj lokaciji u Leštanima (a, tih lokacija ima), kako dvesta đaka i njihovih porodica ne bi imali saobraćajnu traumu i druge svakodnevne nevolje koje iz ove idiotske ideje proizilaze. Nova škola je potrebna, ali mučenje ljudi nije moralo da se desi. No, Vesić je Vučićev "obnovitelj", "vizionar", koji zajedno sa sebi sličnim režimskim klovnom, Milutinom Folićem, polako zakopava glavni grad u naprednjačku grobnicu.

U pomoć im je pritekao i Dragoljub Simonović, zvani Sima Ciganin, predsednik opštine Grocka (na čijoj teritoriji je i naselje Leštane), bivši direktor upokojenih Železnica Srbije, osvedočeni režimski poltron i štetočina, koji tvrdi da će nova škola 2019. godine u septembru mesecu, "...moći da primi skoro četiri puta više učenika nego sad!" Čitavih 720 učenika, umesto sadašnjih 220, uzviknuo je Sima Ciganin i dodao da će to biti "najmodernija škola na teritoriji opštine Grocka, a možda i šire!"

Ništa tako ne govori o "hitnoći" da novac upumpan u ovakve poslove, bude što pre i potrošen. Priča o 720 učenika (kojih Leštane nema), samo je pokriće za "investiciju" koja će zvanično "pojesti" makar četiri miliona evra, a nezvanično - čuće se. Tako će to izgledati i prilikom realizacije svih "grantova" za koje Vučićev ministar prosvete, Mladen Šarčević tvrdi da će biti realizovani u 99 škola, te da su "reda veličine" milion evra "po školi".

A 1. Sela bez đaka

Svaka peta škola u Srbiji ne zadovoljava osnovne higijenske uslove, a u 73 škole deca nemaju ni gde da operu ruke i mogu da koriste, u najboljem slučaju, samo poljski WC. Škole u srpski selima su u jadnom stanju. A, ni đaka nema ili ih je sve manje. Ne postoje osnovni infrastrukturni uslovi, puteva pristojnih, tako reći i nema, vodu donose ručno sa bunara, elektro-mreža je slaba, pokrivenost mobilnim signalom takođe nikakva. U nekim drugim zemljama (Slovenija, Austrija) ohrabruju ljude da ostanu na selu, ravnomerno razvijaju celu teritoriju, dovodeći u svako selo svu infrastrukturu, od puta do brzog interneta, pa onda male fabrike, u kojima uglavnom rade žene, da bi ostale i zasnovale porodicu...

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane