Natrag

Intervju

Razgovor sa Leonidom Rešetnjikovim, general-potpukovnikom SVR-a (Spoljna obaveštajna služba Rusije) u penziji

Čečeni me pitaju kada ću konačno postati Rus?!

Ovaj intervju s gospodinom Rešetnjikovim vođen je za uticajni ruski portal. General je nekoliko godina bio na službi u Ambasadi Ruske Federacije u Beogradu, autor je većeg broja knjiga, a bio je i direktor Ruskog instituta za strateška istraživanja

Razgovor vodili: Valerij Panov i Aleksej Timofejev

* Leonide Petroviču, pre pet godina radili smo veliki intervju na razne teme. Od tada se mnogo toga dogodilo: i državni udar u Kijevu, i povratak Krima u Rusiju, i naša operacija u Siriji... Sudeći po svemu, sadašnja geopolitička situacija je mnogo opasnija za Rusiju nego tada...

- Tokom proteklog vremena protiv nas se faktički otvorio novi front i mi smo ušli u borbu. Pravilno ste nabrojali sve ključne tačke, upravo kroz njih prolazi linija ovog fronta. Postoji pokušaj organizovanja snažne ofanzive protiv Rusije, veoma moćne. U Ukrajini, u Siriji, tu su i sankcije itd. Pre pet godina situacija nije bila takva, nije bila ni „predfrontovska", primećeno je blago sondiranje naših snaga, a sada se vodi otvorena borba protiv Rusije. Eto, u takvom svetu živimo, ali čini nam se da to i nije tako strašno, postoje drugi važniji problemi, a zaboravljamo pritom da se nalazimo u stanju hladno-toplog rata. Sa hladnim ratom čini se da je sve jasno, a topli - to su Sirija, Donbas itd.

* Izgleda da u raspirivanju napetosti oko Rusije ulogu okidača ima Ukrajina.

- A palac na tom okidaču je američki, ili, da tako kažemo, uslovnog neprijatelja. Oni su učinili sve da bi imali taj okidač. A pištolj je uperen u našu glavu - 600km od Moskve. I uvek mogu da nam kažu: „Mi tu ništa ne možemo, to ratuju Oružane snage Ukrajine, ratuje Ukrajina za oslobođenje svojih rejona." To je ozbiljno polje ne samo za raspirivanje napetosti, već i za realnu mogućnost započinjanja borbenih dejstava praktično na teritoriji naše zemlje. Meci već lete po Rostovskoj oblasti... A činjenica da su ambasadora SAD Džefrija Pajetu, iz Kijeva u kojem je bio sve vreme „majdana" i posle njega, prebacili u Atinu, govori o tome da je za SAD region između Istanbula i Sirije - supervažan. I za nas je Sirija supervažna oblast. I, tamo može da započne ono što će dovesti do požara na našoj teritoriji. Situaciju otežava Turska sa kojom SAD moraju nešto da urade, jer predsednik Erdogan neće više da im se potčinjava.

* Znači, naša pomoć Siriji bila je potpuno opravdana?

- Naravno. Generalno, u našoj istoriji u poslednjih 100 godina ovo je redak slučaj preventivnog napada. Iako se mnogi ljudi kod nas nisu mnogo udubljivali u to. U Siriji smo zadali udarac terorizmu i sada Amerikanci ne znaju šta da rade. U suprotnom slučaju, na tom potezu bi se sada vodila bitka, vodio bi se rat. Istorija će tek oceniti ovaj potez našeg rukovodstva. Bez obzira na to, napetost se ovde održava, posebno u vezi sa politikom Turske koja se, ponavljam, praktično izvukla od pritiska SAD. Tu je još i Ukrajina koja je za nas najneprijatnija.

* Generalni sekretar NATO Stoltenberg je nedavno rekao da će Ukrajinu primiti u ovu organizaciju. Da li vi mislite da će je primiti?

- U svakom slučaju, stalno će govoriti o tome, graditi odnose tako da u svakom trenutku Ukrajinu mogu da prime u NATO.

* Iako je Ukrajina praktično već odavno članica NATO...

-... I Gruzija, takođe.

* A da li će Amerika udariti na Iran ili se ipak neće na to odlučiti, a sve pretnje prosto predstavljaju instrument pritiska?

- Glavna stvar za shvatanje ovog problema je to da udar na Iran ne predstavlja zahtev i želju Amerike, već Izraela, na čemu on stalno insistira. Amerikanci odmeravaju do čega bi to sve dovelo, zato ne žure da udare. Iako, moram da primetim, Izrael veoma čvrsto insistira na tome, a oni u Americi, kao što je poznato, imaju jak lobi.

* Mediji izveštavaju da su se zahvaljujući pomoći Rusije proiranske snage povukle sa izraelske granice na teritoriju Sirije, da je napetost tamo oslabila. Na taj način, verovatno, može da se reši i pitanje udara po Iranu.

- Mislim da u Izraelu shvataju da je, u regionu, Iran jedina realna sila koja je nezavisna, samostalna i može da ugrozi njegove interese. Svi ostali nisu za to sposobni. Još dok sam bio u obaveštajnoj službi, prilikom susreta sa izraelskim kolegama, oni su to naglašavali i govorili: „Treba ograničiti Iran." Oni se plaše Irana.

* Bez obzira na to što Iran nije davao nikakvog povoda.

- Nije davao. I kada smo razgovarali sa iranskim kolegama, oni su sve vreme pokušavali da nam dokažu da je upravo tako. Ali, oni čine stvari koje su za Irazel neprihvatljive - jačaju svoju državu, već su stvorili pravu državu, ne kao arapske zemlje. Oni su stvorili solidnu armiju, i oni su fanatični borci. Sve to ne odgovara Izraelu, njihovo je mišljenje da treba da ih okružuju samo slabe države. Izrael je, obratite pažnju, čak podržao uništenje Sirije. Takođe, primećujem da u Izraelu ima sve više Arapa. Njihov broj može uskoro da premaši broj Jevreja. A tu je još i Iran, ogromna spoljna sila koja se razvija, ali koja je ideološki, idejno - neprijateljska. A u Izraelu donose zakon o tome da je to država jevrejskog naroda. Ja sam se bavio Iranom, boravio sam tamo i želim da istaknem da to nije agresivna država.

* A Balkan. Da li je kao i pre, evropsko bure baruta?

- Posebno sad, u konfrontacijama: Turska-Balkan, Turska-Grčka. Da bi ućutkali Erdogana, Amerikanci mogu da iskoriste ove okolnosti. Isto je i sa Makedonijom, Srbijom. Amerikanci ih stavljaju pod kontrolu i u svakom trenutku mogu da pokrenu mehanizam konflikta.

* A zašto mi nismo to uradili u odnosima sa Belorusijom, tamo takođe zri „narandžasta" snaga? Vidimo pokušaje da se naše zemlje razdvoje. Mala digresija. Posmatrao sam kako na času istorije u jednoj trendi školi u Minsku uče o imanjima, dvorcima poljskih magnata Radzivilov. A mi imamo bogatu zajedničku istoriju, ali u Belorusiji su praktično zaboravili 1812. godinu. Ima nekih koji tamo govore: Prvi svetski rat, to uopšte nije naš rat, mi nikakav odnos prema njemu nemamo...U suštini, to je ukrajinska politika.

- Veoma liči. Krajem 2016. godine, već sam odlazio iz Ruskog instituta za strateška istraživanja, u jednom intervjuu sam rekao, podrazumeva se bez ikakvih zlih namera i zadnjih misli, da je beloruski jezik stvoren odlukom CK RKP (b). Kakvu je to prašinu podiglo! A rekao sam istinu: književni jezik stvoren je odlukom boljševičke partije početkom 1920-ih.

Treba, konačno, da odlučimo, da li imamo saveznu državu ili nemamo. Da li se odvija međusobno približavanje, integracija, ili se ipak razdvajamo. Veoma mnogo je pitanja. Kako da se u Belorusiji ne dogodi druga Ukrajina.

* Tada sve može da se raspe. Kako se neočekivano, bar za običnog čoveka, promenila situacija u Jermeniji...

- Oni se već rasipaju. Ne daj Bože da se posvađaju sa Belorusijom...

* Da nemamo nuklearni štit i drugo savremeno naoružanje, verovatno bi se hladni rat već premetnuo u vrući?

- Odavno bi. Naravno, nuklearno naoružanje je faktor koji odvraća, ali postoji - i mi smo odjednom to shvatili! - i tzv. hibridni rat. Kada je moguće pretiti oružjem, ali ga ne koristiti, već delovati drugim sredstvima. Obratite pažnju, kada je počela realna aktivnost u dovođenju armije u borbenu gotovost - pre tri godine. Sada mi stalno vidimo obuke, vežbe, manevre, novu tehniku, oružje. I parade, koje pokazuju da smo spremni: ne samo da se vi spremate, već i mi. Mi shvatamo da naše rukovodstvo zaista ima relevantne informacije. Dosta nam je tužnog iskustva iz 1941. godine...Ministar spoljnih poslova Lavrov javno je izjavio da Moskva zna vojne planove NATO - to nije slučajno izrečeno.

Mi treba da se zapitamo i sledeće: zašto ono što se dogodilo u Siriji ne bi moglo da se dogodi na Kavkazu? Mislim na tzv. Islamsku državu (zabranjenu u Rusiji kao teroristička organizacija). U potpunosti bi moglo. A u Povoložju? Zašto da ne? To je globalistički levičarski projekat, tipični levi religiozni projekat.

U Ruskom institutu za strateška istraživanja objavili smo knjigu o Islamskoj državi. Pokazali smo da to nije desničarski konzervativni projekat, pa čak ne ni umereno centristički. Zato što oni, navodno za sreću celog naroda, pljačkaju opljačkano, dele na ravne časti, zalažu se za bratstvo, jednakost... A na našoj teritoriji je lakše od drugih realizovati levičarske projekte. Naš narod istorijski teži pravednosti, njegovi neprijatelji pokušavaju da iskoriste tu težnju. Lako im je da kod nas rašire ovu temu. Ovde za antiruske akcije postoji plodno tlo. Uz to, mnogi bogati ljudi se kod nas ponašaju neodgovorno u odnosu prema državi. Ponašaju se kao da posle njih dolazi potop, i to stvara realnu pretnju za nacionalnu bezbednost naše zemlje.

*Imamo utisak da su većina tih bogataša tipični kompradori (posrednici u spoljnoj trgovini za račun inostranih firmi).

- Tako je bilo devedesetih, sada je ipak drugačije: tipični kompradori su otišli u inostranstvo. A onima koji su ostali više ne odgovara da budu komoradori. Mnogi od njih shvataju da primitivno kompradorstvo iz devedesetih godina nije više moderno i da ne daje rezultate. U tom smislu, oni koji nam ne misle dobro, su pogrešili, okrećući taj sloj u Rusiji protiv sebe.

* Mislite da se naša buržoazija pokazala patriotskijom nego što su očekivali na Zapadu?

- Da, naša buržoazija je zaista pokazala visok stepen patriotizma. U svakom slučaju onaj njen deo koji nije otišao iz zemlje devedesetih. Vidimo da je naša buržoazija (u značajnoj meri, iako ne sva) ipak svesna toga koja je njihova država. Savremeni ruski buržuj, ne može kao glumac Serebrjakov da izjavi da ovde ne može da živi, ali može da zarađuje. Takvi glumci su za Zapad niko, a bogati preduzetnici - to su figure. Oni žele da država štiti njihove interese. I tako, u tišini, odvija se proces formiranja nacionalne buržoazije, ali smatram da je situacija veoma složena. I kod nas mogu nastati ekstremni levičarski projekti. A našim protivnicima je svejedno kakav je naš sistem, samo da je gore. Pitate šta se promenilo za pet godina? U suštini ništa - ni za pedeset, ni za pet vekova. Njima je važno da Rusija bude slaba, razjedinjena, to je za njih najbolja varijanta. Tako oni likvidiraju konkurenciju.

* Tu dolazimo do glavnog pitanja - Rusi u Rusiji...

- Dodirnuli smo ukrajinsko pitanje. Mnogi ne mogu da shvate činjenicu da ono što se dogodilo u Ukrajini ima stogodišnje korene, pa i mnogo starije. I to korenje je veoma jako. Mi smo se u našoj zemlji odrekli pozicije Rusa kao državotvornog naroda. Ljudi su izgubili identifikaciju sa pripadanjem jedinstvenom narodu. I mi smo postali taoci onoga što smo sami stvorili.

Evo, ja imam rođake u Ukrajini. Oni nisu voleli Lenjina, štaviše oni su antilenjinisti. Ali, kada je bila mogućnost, oni su branili spomenik Lenjinu u njihovom gradu. Zato što nisu mogli da nađu ništa drugo što otelovljuje Rusiju. Tri godine su išli i štitili ga, ali više nemaju snage, više niko ne ide. Oni su štitili Lenjina onda kada smo ga mi koristili u borbi protiv Rusije.

* On je postao svojevrstan simbol Rusije?

- Da. Da smo taj problem ranije rešavali, iako bismo smanjili tu šumu spomenika, ulica itd, bilo bi drugačije. A ispostavlja se da oni vide u nama tu sliku. I događa se nekakav začarani krug iz kojeg je veoma teško izaći. Ja sam se školovao u Ukrajini, i kako sam bio učenik starijih razreda, osećao sam na sebi ukrajinizaciju. Video sam kako se ona širi na ljude sa ruskim prezimenima, ruskog porekla. Čak su i Jevreje ukrajinizovali.

* Tamo je uočena i jedna do tada nezamisliva pojava - tzv. Judeobanderovci...

- Da, i to smo mi sami stvorili. Ali, na koga se žaliti? A s druge strane, mi razumemo svu komičnost te „suverene" države. Kada je ona postala suverena? Godine 1991. Kako da priznamo da se npr. Harkov zbog nečega našao u sastavu druge republike. Zašto se Donjeck tamo našao? Lugansk? Odesa, Krim? Zbog čega? Ko je to uradio? Treba imenovati te ljude. Pre nego što kažemo da postoji ukrajinski jezik, ukrajinske teritorije, treba reći kako su te ili neke druge teritorije ušle u sastav Ukrajine.

* Stvoren je utisak kao da je postojao neki strateški plan za odvajanje Ukrajine od Rusije.

- Postojao je. Prema popisima iz sovjetskog vremena, u Ukrajini je živelo 15-17 milona ljudi koji su se izjašnjavali kao Rusi. Ali, kako mi se čini, mi nismo uradili ništa kako bi se oni identifikovali sa Rusijom. Mi taj faktor apsolutno nismo iskoristili. Zašto? Kod nas, i u savremenoj Rusiji, tokom devedesetih, ljudi su se bojali da kažu reč „ruski", počeli su da je izgovaraju tek tokom dvehiljaditih.

* A zar se ranije nisu bojali?

- U SSSR-u su govorili „sovjetski". Mi nemamo i nismo ni imali politiku prema ruskom narodu. Mi imamo politiku prema tatarskom narodu, čečenskom narodu itd. A oni ljudi koji su u Ukrajini smatrali sebe Rusima izgubili su svoj identitet. Mi smo ih, sa svoje strane, izgubili kao Ruse, zato što oni nisu osećali da smo mi Rusi, da su Rusi državotvoran narod u Ruskoj Federaciji. Mi to i dalje ne priznajemo, nigde o tome ne pišemo.

* Leonide Petroviču, zar nije tako bilo i u carskoj Rusiji...

- U carskoj Rusiji je ipak proklamovano da postoji pravoslavni narod. I svi su razumeli da pravoslavni znači - ruski.

* I Tatari su pravoslavni, i Mordovci (stanovnici Mordovije) i Jakuti.

- Tačno, ali pravoslavni Tatarin, iskreno govoreći, to je već Rus. Evo, ja uopšte nemam velikoruskih (odnosno ruskih) korena, u meni teče maloruska (odnosno ukrajinska) i poljska krv, ali ja se osećam isključivo kao ruski čovek. Zato što sam ja pravoslavac, odrastao sam u ruskoj kulturi, i mene više ne zanima što su moji preci bili Malorusi (Ukrajinci) i Poljaci.

* „Rusko pitanje" je osnovno za našu državnost.

- Osnovno. Kod nas je decenijama, posebno odmah posle revolucije, „rusko pitanje" bilo zabranjeno. I, mi smo izgubili 17-18 miliona u Ukrajini! A još - i u Kazahstanu...

Dugo sam radio na Balkanu. Izvan Jugoslavije živelo je mnogo Srba. Oni su uvek govorili: „Srbi izvan Srbije - to je most majke Srbije i most prijateljstva sa drugim narodima." Na primer, Srbi koji žive u Rumuniji su most prijateljstva sa Rumunijom. Mi nismo tako govorili: Rusi u Ukrajini - to je naš most prijateljsva između Rusije i Ukrajine. Rusi u pribaltičkim zemljama - to je most prijateljstva sa Letonijom npr. Mi nismo tako govorili, zato što taj most nije imao drugi, glavni kraj, onaj u Rusiji. Mi se do dana današnjeg stidimo da vodimo politiku razvoja ruskog naroda kao civilizacijskog subjekta. Kada je počelo „krimsko proleće" - „rusko proleće", ispostavilo se da imamo mnogo ljudi koji su spremni da idu da se bore, da zaštite ruski svet. To su živi ljudi, kako njih nisu pritiskali, uništavali. Ali, to takođe nismo iskoristili i ne koristimo. Tema je već zatvorena. Malorusija je zatvorena. I o ruskom svetu se više ne govori...

* Šta mislite, zašto?

- Nažalost, mi nismo napravili otklon od „sovjetskog". Ta šema je još u našim mozgovima - sovjetski internacionalizam, sovjetsko shvatanje stvarnosti. Tako su nas naučili. Učili su nas pesnicom, bičem, da nekoga ne bismo uvredili...

Upravo sam se vratio iz Kalinjingradske oblasti. To je deo bivše Istočne Pruske. Vojno-istorijsko društvo podiglo je veoma lep spomenik na mestu znamenite bitke kod Gros-Jegersdorfa iz vremena Sedmogodišnjeg rata. Sa strane spomenika, estetski i umetnički apsolutno neopravdano, stoje dva ogromna gvozdena krsta. Spomenik je napravljen u istorijskom duhu, poput spomenika iz vremena Ruske imeprije. A ta dva crna krsta, jedan pravoslavni, a sa desne strane, kako smatraju, katolički (iako je krst - krst). Zašto su ih postavili, njima tu nije mesto? Da, i na spomeniku stoji krst. Pitaju me: niste se dosetili? Mislili smo: šta će reći Nemci? A spomenik je posvećen našoj pobedi! Kakve veze onda ima šta će reći Nemci?

Mi sve vreme mislimo šta će reći Tatarin? A šta će reći Čečen? Skoro sam bio u Čečeniji, tamo imamo odeljak Dvoglavog orla. Imali smo sadržajnu konferenciju. Nakon konferencije pozvali su nas na večeru. Bilo je 30 Čečena i nas petorica. Trpeza je tamo bez alkohola, zato su svi razgovori apsolutno trezveni. I nama, meni, knezu Trubeckoju, drugim članovima delegacije, rekli su: kada ćete vi postati Rusi? Dosadilo nam je. Postanite Rusi! Živite kao Rusi. Mi želimo da vi budete Rusi! I tada će, kažu, sve biti bolje i kod nas.

* Tim pre što danas „pripadanje sojvetskom" izgleda, prelazi u pripadanje liberalizmu.

- Da! Čečeni nam govore, a reč je o ljudima koji zauzimaju ozbiljne pozicije, prišli smo vam posle krvavog rata samo zato što smo videli da vi živite sa Bogom, a mi sa Alahom. Bićemo s njima, mislili smo, oni takođe poštuju tradiciju. Mi smo, generalno, bili poraženi takvom iskrenošću. A mi upravo sada ne živimo kao Rusi, i u tome je veoma veliki problem, problem ruskog naroda. Ne sme se veliki narod srozavati na nivo, rekao bih, drugorazrednog, nekakvog pomoćnog materijala. A ako, ne daj Bože, počne rat, opet će reći: dižite se Rusi, majka-domovina zove! Ustajte, ruski ljudi! Da, i drugi narodi su učestvovali u ratovima, ali osnovu čine Rusi... Milioni i milioni poginulih...

* Dobar primer je elitna vojska, npr. gardijski lovački puk avijacije Aleksandra Pokriškina. U puku je 1943. godine služilo 200 vojnika raznih nacionalnosti. Ali okosnicu letačkog sastava činilo je 33 pilota, 30 Rusa, dva Ukrajinca i jedan Belorus.

- Ali, upravo je ruska nacija do dana današnjeg slomljena. Ona nema ono što je imala u carskoj Rusiji. Otuda mnogi problemi u odnosima sa Ukrajinom, i sa Kazahstanom, Belorusijom. Gde su naše dostojanstvo i čast? Mi smo izgubili ove osobine, i kada se na balkonu Državne dume pojavljuju američki senatori, naši deputati ustaju i aplaudiraju im, prekidajući govor svog kolege. Vi pozdravljate ljude koji pritiskaju Rusiju, uvode nam najstrože sankcije. Skoro svi, osim deputata Poklonskog, ustali su, bar je tako prikazala televizija. To govori da imamo veliki problem sa čašću i dostojanstvom. Opet - šta želite? I opet - da slučajno nešto ne pomisle... * Ako nastavimo sa temom naše nacionalne bezbednosti, onda ćemo doći do zaključka da je i tu glavno pitanje - vraćanje ruskoj ideji, i tada ćemo opet biti nepobedivi. U vezi sa tim hteli bismo da vas pitamo o udruženju Dvoglavi orao u kojem ste danas zamenik predsednika. Aktivnost Udruženja je, jasno, upravo ono o čemu smo govorili?

- Da, mi želimo da rehabilitujemo istoriju.

* Ali mi skoro 30 godina živimo u drugom, a ne sojvetskom društvu i ponešto je već rehabilitovano. Izašao je veliki broj knjiga, postavljeni su novi spomenici. Šta biste tačno želeli da ojačate kada je o ovoj temi reč?

- Knjige se, nažalost, ne čitaju tako mnogo. Ni spomenika nije tako mnogo postavljeno kako se čini. Istina, postavljeni su spomenici posvećeni Prvom svetskom ratu. Mi smo doprineli odluci kolegijuma Ministarstva razvoja Dalekog istoka o čuvanju sećanja na imperatore iz dinastije Romanov kada je reč o osvajanju Dalekog istoka. U svakom regionu želimo da postavimo spomenik onom caru ili imperatoru tokom čije vladavine je započelo osvajanje tog regiona. Naprimer, naša inicijativa je da se podigne spomenik careviću Nikolaju, budućem caru Nikolaju II, kao graditelju Transsibirske železnice. Ne samo zato što je on u Vladivostoku objavio manifest i dovezao prva kolica, već i zato što je rukovodio celokupnom izgradnjom u vreme svoje vladavine.

* Kao što je poznato, podizanje spomenika je skupa stvar...

- Na TV Carigrad smo objavili poziv za sakupljanje sredstava. Mecene su se javile...

* Da li je podizanje spomenika glavni smer vašeg delovanja?

- Naravno da nije. Držimo mnoga predavana i seminare. Naši poznati stručnjaci stalno su na putu, istoričari Jegor Holmogorov, Pjotr Muljtatuli, Mihail Smolin, Sergej Perevezencev, Vladimir Lavrov. I ja sam mnogo putujem. Istakli smo inicijativu da se vrate istorijski nazivi ulicama i gradovima. Ove godine smo konačno uspeli da promenimo naziv ulice jednog od ubica cara, Vojkova, u Vladikavkazu. Vraćen joj je stari naziv - Roždenstvenskaja. Za to su zaslužni naše Osetijsko odeljenje i arhiepiskop Leonid. U 40 regiona i krajeva smo sporveli aktivnosti u vezi sa Carskim danima. Glavne aktivnosti su bile u Jekaterinburgu. Imali smo svoju grupu u koloni - 110 ljudi u rubaškama sa slikom dvoglavog orla. Išli smo u procesiji od Crkve svih svetih (Hram na Krvi, podignut na mestu gde su ubijeni Romanovi) - 21 kilometar. Postavili smo šator, delili vodu, podelili 200 knjiga, za više nije bilo sredstava. Generalno, bilo je više od 150 hiljada ljudi. U Kalinjingradu smo, na primer, održali umetničko-muzičko veče posvećeno carskoj porodici. Svirao je Kalinjingrafski simfonijski orkestar Arkadija Feldmana, prerevolucionarne melodije. Muziku je pratio glas koji je čitao tekstove, izložba fotografija, slika. Bilo je veoma dirljivo, ljudi su plakali. Dvorana je bila puna, došlo je više od 350 ljudi, i mladih i starih. Niko to nije očekivao...U Samari smo održali naučnu konferenciju. Učestovalo je 140 predavača, uključujući i kadetske korpuse i škole. Išao sam tamo sa istoričarem Aleksandrom Muzafarovim, zajedno smo nastupali. U nizu mesta smo otvarali spomen ploče, biste cara, postavljali informativne plakate u Vladivostoku, Orelu i drugim gradovima.

* Orel je grad tzv. crvenog pojasa?

- Da, ali mi tamo imamo jaku organizaciju, omladinu punu ideja. Mi mnogo radimo sa mladim ljudima. Imamo omladinske grupe u Habarovsku, Saratovu, Penzi, u pomenutom Orelu. I to, takođe, smatram dobrim dostignućem. Nećemo se hvaliti, ali smo pokazali da smo živa organizacija. Uzgred, Carski dani su veoma aktivno sprovedeni: više od 40 aktivnosti za 10 dana po celoj Rusiji, od Vladivostoka do Kalinjingrada. Dakle, radi se. Uz naše učestvovanje smo uspeli da vratimo istorijski naziv mostu preko Jeniseja - Nikolajevski, u Vladikavkazu smo uspeli da preimenujemo ulicu Vojkovsku. U Samari trg Urickog je postao Krimski trg. Snimamo i dokumentarni film, imamo i sajt Dvoglavi orao savremenog dizajna, i naše izdavaštvo je aktivno, praktično svakog meseca izađe po jedna nova knjiga.

* Uzgred, Leonide Petroviču, Dvoglavi orao je nova organizacija, da li biste ukratko mogli da kažete ko je inicirao njeno formiranje, kakvi su njeni osnovni ciljevi i zadaci.

- Dvoglavi orao je Udruženje za razvoj istorijskog ruskog obrazovanja (obrazovanja o ruskoj istoriji). Registrovali smo se u novembru 2016. godine, u to vreme sam još uvek bio direktor RISI. I ako ćemo pravo, ideja je moja. Podržao ju je Pjotr Petrovič Aleksandrov-Derkačenko koji je takođe radio u RISI. Nas dvojica smo zajedno razradili ustav organizacije, registrovali je i on je onda pitao: „Kada ćemo to da objavimo?" Odgovorio sam mu: „Sutra." Sledećeg dana on je umro. Neka je svetlo sećanje na njega!...

A zadaci? Generalno, već smo o njima govorili: vratiti Rusiji njenu istorijsku, autentičnu sliku. Očistiti našu istoriju od mitologije, kleveta, stereotipa. Da bi svi znali: mi imamo bogatu istoriju sa velikim pobedama, porazima, problemima, što je sasvim prirodno. Naša država se razvijala od male kneževine i stigla do Kalifornije, do Aljaske, do Varšave. Postala je ogromna.

O tome treba pričati, poklazivati, kako bi ljudi osetili vezu sa tim vremenima, da ne bi mislili da smo nastali pre sto godina. A baš tako misle. Nedavno sam se vozio taksijem, kad me pozvao Aleksandar Aleksandrovič Trubeckoj. Ja mu kažem: „Kneže, kakvu ću sad priču da vam ispričam." A vozač sluša i buni se: „Knez? Kakav sad knez? I vi ste s njim u kontaktu?" I taksista i mnogi drugi koji ne znaju, trebalo bi da znaju da je porodica Trubeckoj dala ogroman doprinos razviju Ruske imperije, a za njih su kneževi još uvek - klasni neprijatelji...

Ukratko, udruženje Dvoglavi orao rodilo se još 1894. godine kada je umro Aleksandar III. On je promovisao rusku istorijsku misao na svim poljima. Organizacija se zvala Društvo pristalica ruskog istorijskog obrazovanja (prosvetiteljstva). Zato smo i želeli da se tako registrujemo, ali su nam rekli da umesto reči „pristalica" napišemo „razvoj".

* Jednostavno ne znaju ruski jezik.

- Verovatno, ali da bi se registrovali, mi smo rekli „dobro, neka bude tako". I registrovali smo se kao Društvo sećanja na Aleksandra III. Ali, onda smo razmislili i shvatili da bi bilo neprimereno da se bavimo celokupnom istorijom, celom Rusijom pod imenom samo jednog cara. A dvoglavi orao - to je i grb Ruske Federacije, i simbol one istorije, one imperije kakvu smo imali. Dvoglavi orao je aktivno počeo sa radom od januara 2017. godine.

* Vi smatrate da u delu istorijskog obrazovanja naroda vaše Udruženje može da odigra suštinsku ulogu?

- Naravno. Mi, generalno, treba da razvijamo građansko društvo. A naše udruženje nije komercijalna organizacija koja se oslanja na novac koji dolazi sa Zapada, već se oslanjamo na novac naših ljudi koji vole istoriju. Nas finansiraju naši preduzetnici, patriote, koji vole Rusiju. Pre svega, to je predsednik Dvoglavog orla Konstantin Vaerijevič Malofejev. On voli Rusiju, verujući je čovek, ima samo 44 godine. On trenutno ulaže mnogo sredstava u našu organizaciju. I drugi pomažu. Postoje oni koji daju novac za konkretne projekte. Od države ništa ne dobijamo. Počasni predsednik regionalnog odeljenja našeg udruženja, Jevgenij Stepanovič Savčenko, je gubernator u Belgorodskoj oblasti. U Stavropoljskom kraju kopredsednik našeg udruženja je mitropolit Kiril.

* Imate odeljenja u mnogim gradovima?

- Imamo 49 odeljenja u oblastima. Na primer, imamo centralno odeljenje Rostovske oblasti, ali i jedno u gradu Šahtiju u istoj oblasti. Na njihovom čelu su deputati lokalnih skupština, istoričari, javne ličnosti, članovi Javne komore. Kada je na kongresu održanom 6. novembra prošle godine birano novo rukovodstvo, imali smo 29 odeljenja, a sada ih, ponavljam, imamo 49.

* Član može da postane bilo ko?

- Da. Ne postoji članarina, samo iznos koji se plaća prilikom ulaska u organizaciju od 3000 rubalja za Moskvu i 1500 za regione. U Moskvi trenutno imamo oko 900 članova.

* A da li u Rusiji postoje društvene organizacije slične vašoj?

- To su Vojno-istorijsko društvo, Rusko istorijsko društvo.

* Da li sarađujete sa njima?

- U kontaktu smo sa Vojno-istorijskim društvom. Neki članovi našeg Udruženja su i članovi Ruskog istorijskog društva. Ja sam član Centralnog saveta Vojno-istorijskog društva. Ali, postoji između nas jedna principijelna razlika: oni su ipak stvoreni odlukom „s vrha", a mi smo nastali „odozdo". Mi nismo tako formalni, nismo tako zvanični, tako statusni. Istina, i naše finansijske mogućnosti su manje...

* Mnogo putujete po Rusiji. I prošli put smo vas to pitali, pitamo vas i sad: šta danas osećate - optimizam ili pesimizam?

- I jedno i drugo. Ali, počeću od prvog, od optimizma. Ja imam 71 godinu i sećam se vremena kad je umro Staljin. Tada naš narod nije živeo tako dobro kao danas, u materijalnom smislu. Imamo realne mogućnosti da se razvijamo, da kažemo ono što mislimo, i govorimo čak i ono što nije potrebno govoriti...

* Želite da istaknete da u državi realno postoji sloboda?

- Realno postoji, i ljudi zaista žive dobro. Sećam se kad je moj otac, pukovnik Sovjetske armije odlazio u penziju, gotovo da je dostigao materijalni nivo mog dede, podoficira carske armije. Njegov puk je bio u Novominsku, to je kod Varšave, deda je imao sedmoro dece. Imao je komforan četvorosoban stan, moja baka je imala služavku koja joj je pomagala da vodi veliko domaćinstvo. Kada je moj otac otpušten iz službe uspeo je da kupi polovinu privatne kuće - tri povezane sobe sa šporetom na drva, dvorišni toalet, do centra grada 20 minuta hoda. Penzija nije bila loša, 200 rubalja.

* A kakvi su vam još utisci o Rusiji?

- U velikim gradovima postoji razvoj. U malim i srednjim vlada pustoš. Mnogo zavisi i od toga da li grad ima domaćina. Uzmimo za primer grad Dankov (Lipeckaja oblast). Uređen, održavan, čist, blista, kadetska nastava u školi. Sve je dobro. Istina, ne žive u nekom bogatstvu, mada su nas lepo ugostili kada smo bili u poseti. Razgovarali smo sa rukovodiocem rejona i shvatili da je reč o pravom domaćinu. Odmah nam je bilo jasno zašto tamo sve izgleda tako dobro održavano.

U rodnom mestu mog oca, u selu Rakitino, živi 10 hiljada ljudi. Rekao sam šefu sela: „Čak su vam i ivičnjaci popravljeni i obojeni, a nemate novca." A on odgovara: „Novac daju za sve. Ali, malo. Ako ih potrošite za ono za šta su vam dali, onda će i ivičnjaci biti obojeni." On obilazi selo i ako vdi bačenu praznu flašu od mleka ili krefira, onda starešinu tog kvarta čeka veoma neprijatan razgovor.

* Faktor čovek?

- Faktor čovek ima veoma veliku ulogu. Bio sam u Habarovsku, odmah se vidi da se grad razvija. A kako se promenio Vladivostok posle samita!... Ali, postoje i oni drugi utisci. Brine to što ljudi, s jedne strane, ne cene ono što danas imaju, zaboravili su kako je bilo u ne tako dalekoj prošlosti. A sa druge strane, u raspoloženju vlasti pojavio se elemenat uljuljkanosti: neće preterivati, kažu, a Moskva je daleko.

* Izgleda da u našem ruskom društvu, generalno, vlada raspoloženje samozadovoljstva.

- Čini mi se da naša vlast nema dovoljno kadrova, ali ne po broju, nego po kvalitetu. Sve se ulaže u tehnokrate, a to je opsno. Sve treba uložiti u ljude koji imaju ideje - mi živimo u Rusiji - odnosno u one koji su odgovorni i savesni. Oni često nisu prijatni. Evo, ja sam bio direktor Ruskog instituta za strateška istraživanja (RISI). Dešavalo se da vidiš čoveka sa kojim ti nije prijatno da komuniciraš, koji nije prilagodljiv, ali kome radi glava, koji se svojski trudi. Vi ga ohrabrite, pomognete mu, i on da sve od sebe. A kod nas često biraju mirne, tihe, poslušne ljude. A onaj koji je miran i tih, nema čvrstinu i stav, lako ga je korumpirati. Ali potraga za čovekom sa stavom kod nas je potcenjena, počevši od vrha.

* Sećamo se, nakon prelaska sa mesta načelnika analitičkog odeljenja Spoljne obaveštajne službe na mesto direktora Ruskog instituta za strateška istraživanja, govorili ste da se nadate da ćete se odmoriti. Tada niste uspeli, možda se sada odmarate?

- Žena mi govori: „Ti radiš više nego dok si bio u Institutu." Zasita, sve vreme putujem, letim. Bio sam na Uralu, u Sibiru, na Dalekom istoku, u Centralnoj Rusiji... Za godinu i po dana upoznao sam Rusiju onako kako nisam nikad pre.

* Onda, Leonide Petroviču, imamo za vas još jedno pitanje. O planovima Udruženja u bliskoj budućnosti.

- Za ovu godinu imamo planove, ovo je Carska godina, 100 godina od ubistva carske porodice. Taj plan je uključivao i obeležavanje 140 godina oslobađanja Balkana, Bugarske, 200 godina od rođenja cara Aleksandra II. Imamo nekoliko međunarodnih projekata u Grčkoj i Srbiji, „Ruski dani u Vojvodini", „Ruski dani na Lemnosu". U tom delu smo praktično ispunili planove za ovu godinu. Ali, najveći problem sa kojim se susrećemo jeste vraćanje istorijskih naziva ulicama u našim gradovima. Tu se borimo koliko i kako možemo. Kada se završe opštinski i regionalni izbori, izaćićemo sa novom inicijativom za promenu naziva bar onim ulicama koje nose imena ljudi koji su sami sebe nazivali teroristima, poput svih onih Kaljajevih i Željabovih ulica... Ne možemo da se borimo protiv ideologije terorizma ne osuđujući svoje teroriste, već ih slaveći.

* Kao što vidimo, situacija i u Rusiji i oko nje je složena.

- Veoma složena situacija, i mi to moramo da shvatimo. Kod nas je sada opoziciono mišljenje moderno, popularno, sve se kritikuje, pre svega državno rukovodstvo. Dosadilo im je, kažu...Mnogi ne razumeju, kao što nisu razumeli ni 1917. kada su kritikovali cara Nikolaja II. Oni ne razumeju do čega to može dovesti. Ti ljudi moraju da se sete šta se zatim dogodilo. Kritikovali, kritikovali, a onda su, u najboljem slučaju, pobegli u inostranstvo, a u najgorem su streljani. Ne treba ponavljati tu priču.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane