Natrag

Amerika

Kuda ide pomoć koju dele bogate siromašnim zemljama

Od Trumanovih jaja do Maršala

Po tvrđenju Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD) tokom 2016. godine 30 zemalja članica Komiteta pomoći razvoja podelili su 142,6 milijardi dolara kao finansijsku pomoć siromašnijim zemljama. Sjedinjene Države, Nemačka, Velika Britanija, Japan i Francuska dali su najveći deo strane pomoći. Kina ne pripada toj organizaciji, a sumu njene pomoći siromašnijima Peking ne objavljuje, ali se po nekim podacima ta zemlja nalazi na samom vrhu država donatora. U proseku Amerika je tokom poslednjih deset godina kao pomoć podelila blizu jedan odsto svog državnog budžeta, što bi bilo 32 do 34 milijardi dolara. U odnosu na svoju ekonomiju Švedska, na primer, je poklonila deset puta više od Amerike. Osim novca za pomoć civilnom društvu, Sjedinjene Države mnogim državama dodeljuje i vojnu, bezbednosnu, donaciju, koja nije mala, uzmimo Izrael kao primer, i u tom slučaju iznosi 3,2 milijardi dolara godišnje, zaključuje Milan Balinda, urednik Magazina Tabloid i dugogodišnji novinar američkog dnevnika Majami Herald

Milan Balinda

Po nekim podacima Kina je između 2000. i 2014. ponudila 350 milijardi pomoći stranim zemljama. Radi se o 140 država i teritorija u kojima Kina sponzoriše više od 4.000 projekata, a sve to skupa stavilo bi Kinu kao najvećeg darodavca sveta. Samo u 2009. Kina je ponudila 69,9 milijardi kao pomoć, a to bi bilo dvostruko više nego što normalno godišnje daje Amerika. Veći deo kineski pomoći usmeren je na razvoj trgovine, a manji na razvoj industrije i blagostanje. Najviše od tih kineskih para dobijaju zemlje članice kineskog razvoja poznatog po imenu Jedan pojas jedan put. Dakle, najviše se radi na transportu, stovarištima i komunikaciji. Donacije za poljoprivredu, šumarstvo i ribarstvo iznosile su samo tri odsto celokupne sume.

Na drugom mestu izdašnih donatora nalazi se Amerika. Od 2002. godine Američka agencija za međunarodni razvoj (USAID) postepeno je podizala budžet spoljne pomoći i sada je nešto veći od 32 milijardi dolara. Sve skupa, što uključuje i druge američke agencije, međunarodna pomoć iznosi godišnje oko 34 milijardi dolara. Tokom 2016. fiskalne godine, što su poslednji dostupni podaci, Amerika je finansijski asistirala preko 100 zemalja. Izrael, Avganistan i Egipat najveći su primaoci američke pomoći. Više od jedne trećine tog budžeta za pomoć usmeren je na dugogodišnje projekte koji promovišu privredni rast i programe javnog zdravlja. Oko 23 odsto doniranog novca usmeren je kao humanitarna pomoć u slučajevima prirodnih nesreća.

Nemačka sa sumom od 24,67 milijardi u 2016. nalazi se na trećem mestu donatora. U odnosu na prethodnu godinu taj budžet pomoći porastao je za 36,1 odsto i to pre svega zahvaljujući pomoći upućenoj bliskoistočnim izbeglicama. Budžet pomoćo iznosi 0,7 odsto bruto nacionalnog dohotka. Velika Britanija pomaže sa 18,01 milijardom. Pakistan, Etiopija i Avganistan su zemlje koja svaka dobija po 300 miliona pomoći iz Londona. Nigerija, Sirija, Sijera Leone, Južni Sudan i Tanzanija primaju svaka nešto više od 200 miliona. Japan sa pomoći od 10,37 milijardi nalazi se odmah iza Britanije.

Za Ameriku sve je počelo nakon Drugog svetskog rata i sa takozvanim Maršalovim planom. Taj plan je bio najuspešniji američki program strane politike u čitavoj njihovoj istoriji. Francuska, Italija, Velika Britanija, Zapadna Nemačka i druge zapadne evropske zemlje dobile su tadašnjih 13 milijardi dolara pomoći što bi danas iznosilo nekih 135 milijardi dolara, a potrebno je uzeti u obzir da je tada u Evropi, i u svetu, živeo mnogo manji broj ljudi. Tim novcem omogućen je ekonomski oporavak, podignut moral stanovništva i smanjena je privlačnost komunizma. Sve je to dobro poznato, ali šta je manje poznato je da je Maršalov plan najviše doprineo početku tenzija Hladnog rata između Zapada i Istoka. Maršalov plan je utabao put NATO savezu i cepanju Evrope. Juna 1947. general Džordž C. Maršal, poznat kao „organizator pobede" i šef generalštaba za vreme Drugog svetskog rata, nalazi se tada na mestu ministra spoljnih poslova u Trumanovoj administraciji. Tokom jednog predavanja na Harvard univerzitetu objasnio je stanje u Evropi i objasnio da je potrebno da Amerika „uradi sve što je u njenoj moći" i pomogne posrnulom kontinentu. Bilo je to istorijsko izlaganje koje je promenilo američku spoljnu politiku.

Maršalova zapažanja bila su veoma jednostavna i veoma jasna: ekonomske krize uzrokuju socijalno nezadovoljstvo, a to nezadovoljstvo proizvodi političke krize. Evropski nacionalni dugovi bili su astronomski, a monete i banke bile su veoma slabe. Rudnici i fabrike su se raspadali. Pruge i pomorstvo bili su skoro neupotrebljivi. Prosečan seljak nije mogao da proizvodi jer nije imao sredstava da nabavi ono što mu je za proizvodnju potrebno i većina obradivih površina nisu obrađivane. Nije bilo dovoljno hrane po gradovima Evrope. Zaključio je da ako se Evropa ne oporavi, popašće pod komunističke vlasti, a na čemu je Staljin sve vreme radio. Komunističke partije već su imale jaku podršku u Francuskoj i Italiji, a građanski rat između levice i desnice već se odigravao u Grčkoj. Američki političari su se zabrinuli da će u Zapadnoj Evropi Kremljin postići hegemoniju na celoj teritoriji Evrope bez da ispale i jedan metak. Istovremeno je shvaćeno da je američki izolacionizam jedan od uzroka Drugog svetskog rata. Izazovi nisu bili toliko tehničke prirode, koliko potreba za političkom vizijom koja bi se bazirala na, pre svega, kulturnom nasleđu.

Maršalov plan je uključivao i Zapadnu Nemačku i pre svega njene kapacitete u proizvodnji uglja i čelika. To se nije dopadalo ni Moskvi ni Parizu i Francuzi su zahtevali garancije da Nemačka neće opet ojačati i postati agresivna. Te je garancije dobila i Američka je vojska još dugi niz godina ostala u Nemačkoj, praktično do samog ujedinjena Istočne i Zapadne Nemačke. Maršalov plan je bio ponuđen celoj Evropi. Rusiji i zemljama komunističkog bloka, ali je Staljin to odbio plašeći se za opstanak njihovih političkih sistema i društvenog uređenja, pa je tako „izvisila" i Jugoslavija. Osim „Trumanovih jaja". Mada, sve one hidrocentrale i železare, putevi i elektrifikacija... kreditirani su američkim kreditima i donacijama jer je nakon rata Jugoslaviji bio veliki problem imati dovoljno hrane. Nema te hidrocentrale koju mogu da izgrade gladni radnici. Malo po malo francusko-nemački dogovor o uglju i čeliku prerastao je u tesno saradnju unutar Zapadne Evrope, NATO paktu i kasnije Evropskoj Uniji. Američki predsednik Bil Klinton i njegovi savetnici naivno su verovali da mogu da izazivaju ruski bezbednosni parametar bez posledica. Svaki santimetar pomeranja NATO saveza ka istoku povećavao je rusko nepoverenje prema Zapadu.

Ali, pre nego što je Džordž Maršal transformisao američku spoljnu politiku u Evropi, izgubio je političku borbu u Kini. Nakon Drugog svetskog rata tokom 13 meseci, od kraja 1945. do početka 1947, on je bio specijalni izaslanik u Kini gde je radio na pokušajima da se prekine rat između Mao Cetunga i Čiang Kajšeka. Postigao je veoma zavidne rezultate, a onda se umešao Staljin i rat se nastavio sve dok komunisti nisu pobedili. Tako je Amerika izgubila Kinu, a deo te krivice bez sumnje pripada i generalu Maršalu. Druga je stvar što novac sam po sebi nije dovoljan da bi se stvorio i uspešno sproveo Maršalov plan. Sjedinjene Države su utrošile ogromnu sumu novca u Iraku i Avganistanu, do kraja 2017. to bi bilo preko 208 milijardi dolara. Sa tim novcem postignuti su mizerni rezultati.

U ondašnjoj Evropi postojala je većinski apolitična birokratska struktura koja je bila sposobna i raspoložena da radi na rekonstrukciji svojih zemalja, a to nije slučaj ni u Iraku ni u Avganistanu. Potom, u Evropi je postojao unutrašnji i spoljni bezbednosni mir, nije bilo ni Al Kaide, ni Talibana, a ni Islamske države. Vlade Iraka i Avganistana nikad nisu postigle potpunu kontrolu nad zemljama u kojima vladaju.

Bilo kako bilo, pomoć stranim zemljama čini Ameriku sigurnijom, ili to je makar bio njihov stav sve do nedavno. Prošlog marta Bela kuća predložila je smanjenje međunarodne pomoći za 33 odsto. Mnogi kritičari strane pomoći koriste argument da se opravdanost te pomoći bazira na „anegdotnim podacima" i pogrešnim verovanjima u moć dolara da transformiše zemlje kojima je pomoć upućena. S druge strane, čak je i Ministarstvo odbrane prepoznalo važnost meke moći koja se fokusira na programe namenjene da „zadobije srca i um" američkih neprijatelja. I dok niko ne poriće važnost Maršalovog plana i njegovu ulogu u posleratnoj Evropi, sumnje postoje kako takva novčana pomoć deluje u modernom vremenu. Postoje podaci da zemlje koje dobijaju najviše sredstava po glavi stanovnika kada je u pitanju zdravstvena briga, veoma brzo postižu merljivo pojačanje u državnoj stabilnosti i manji stepen korupcije, između ostalog. Veza između zdravstvene pomoći i mira prerasla je u takozvani koncept „strateška zdravstvena diplomatija". Shvaćeno je i prihvaćeno da pomoć za zdravstvo ispunjava dva cilja - humanitarni i strateški. Vojna i druge vrste pomoći igraju svoju ulogu do izvesnog stepena, ali za zdravstvenu je dokazano da donosi brze i opipljive rezultate.

Među zemljama koje najviše donacija dobijaju od Amerike na prvom mestu je Avganistan, uključujući ekonomsku, humanitarnu i bezbednosnu pomoć. Sledi Jordan pa Kenija. Potom Tanzanija, Uganda, Zambija i Nigerija. Kada se kao merilo uzme samo bezbednosna pomoć (za vojsku, policiju i slično) na prvom mestu je i dalje Avganistan, a sledi Izrael. Nakon Izraela idu Irak i Egipat, a onda Sirija i Jordan. Nedavno je budžet USAID smanjen za 30 odsto, kao i budžet Ministarstva spoljnih poslova koje takođe dodeljuje pomoć stranim zemljama. Američki predsednik Tramp objašnjavao je odluku o smanjenju budžeta pomoći sledećim, između ostalih, rečima u jednom intervjuu za Vašington post: „Pogledajte samo neke zone naših gradova. I onda vidite, znam jer sam video, gradimo škole u Iraku i oni ih dignu u vazduh. A onda mi podignemo drugu školu i ta će se dići u vazduh... A opet mi ne možemo da sagradimo školu u Bruklinu. Nemamo novac za obrazovanje jer ne možemo da gradimo u našoj sopstvenoj zemlji... I kom trenutku kažeš 'Hej, moramo da povedemo brigu o nama samima'." Ni jedna od 20 zemalja na vrhu liste koja dobija pomoć od Amerike ne nalazi se na Zapadnoj hemisferi. Radi se o siromašnim i razorenim zemljama.

Administracija Bele kuće objavila je prošlog 19. avgusta da neće potrošiti više od 200 miliona dolara koje su odvojene za pomoć Palestincima na Zapadnoj obali i Gazi. Slična odluka doneta je prethodne nedelje da se neće potrošiti 230 miliona koje je obezbedio Kongres da bi se stabilizovale zone u Siriji. To je samo deo sume novca za koju je administracija rekla da razmatra da ukine, a radi se o tri milijarde pomoći namenjene zemljama širom sveta.

Inače, Vašington smatra da je Hamas koji upravlja zonom Gaze teroristička organizacija. Zaustavljanje novca dogodio se samo nekoliko nedelja pre nego što zaključi fiskalna godina i stoga Kongres ne bi imao vremena da reaguje. Sjedinjene Države zaustavile su doprinos Ujedinjenim Nacijama koje operišu škole i zdravstvene klinike u palestinskim izbegličkim logorima. To bi bilo u zonama Zapadne obale, Gazi, Jordanu i Libanu. Američka ambasadorka u UN, Niki Hejli, rekla je da Amerika neće dati više novac za to delovanje UN. Što se palestinskih izbeglica tiče radi se o više od pet miliona ljudi. To su deca, unuci i praunuci Palestinaca koji su proterani iz svojih kuća 1948. godine kada je formiran Izrael. Palestinci insistiraju da su tih pet miliona duša još uvek izbeglice i da kao takvi imaju pravo da se vrate u svoje kuće.

Jedan od razloga što je obustavljena pomoć Palestincima je i taj da palestinske vlasti (PA) plaćaju porodicima martira-terorista kao i zatvorenicima koji su osuđeni zbog terorizma u Izraelu. Moguće je da PA ne koristi američke donacije, ali kad njih ne bi bilo onda bi oni morali da snose troškove umesto Amerike i možda im ne bi ostalo novca za pomoć teroristima i njihovim familijama. S druge strane, koristeći finansijska sredstva kao političko oruđe pritiska uglavnom ne funkcioniše i PA neće zbog toga promeniti svoju utabanu politiku.

Sve do sada Sjedinjene Države su bile zemlja koja je najviše pomagala Palestincima mada nije direktno pomagala budžetu Palestinaca, kao što to radi Evropska Unija, već je ta pomoć išla preko raznoraznih svetskih organizacija. Zaustavljanje fondova za Palestinske potrebe dolazi u trenutku velike napetosti između Palestinaca i Vašingtona. Palestinci su bojkotovali američke funkcionere i odbijaju da nastave pregovore sa Izraelom. Bilo je nekih novih ideja koje je promovisao Trampov zet Džerid Kušner, inače izaslanik Bele kuće za pregovore oko mirnog rešenja između Palestinaca i Izraela. Pogoršanje se zaoštrilo nakon što je Amerika premestila svoju ambasadu iz Tel Aviva u Jerusalim.

Američki predsednik je rekao liderima američkih Jevreja i njihovim rabinima, uoči Roš Hašana praznika, da će pomoć Palestinskim autoritetima biti zaustavljena sve dok „ne postignemo dogovor". Predsednik je rekao svoje komentare nakon pitanja čuvenog pravnika Alena Deršovica da li bi jevrejsko društvo moglo da bude optimističko u pogledu postizanja mirovnog dogovora. „Mislim da je odgovor veoma jako - da! Zaista verujem da ćemo postići dogovor. Nadam se. Bila bi to velika stvar kad bi se dogodila." Odmah nakon američke odluke da „kazni" Palestince, Velika Britanija je objavila da će dati više novca palestinskim izbeglicama da bi se nadomestili fondovi za zdravstvo i školstvo. Izrael je rutinski kritikovao Ujedinjene Nacije, odnosno njihovu agenciju, da se ponaša pristrasno jer dozvoljava da se njihovi prostori po školama i klinikama koriste od strane militantnih Palestinaca.

UN se odbacile takve tužbe kao neosnovane. Sečenjem paketa pomoći američka administracija „poravnala se" sa tvitom koji je još 2. januara objavio Donald Tramp u kome je stajalo da Palestinci primaju „stotine miliona dolara", ali da Sjedinjenim Državama ne daju „ni zahvalnost ni respekt".

Neki američki funkcioneri tokom ove godine reagovali su na najavu Bele kuće o rezanju fondova insistirajući da bi tako nešto moglo da dovede do pobuna među Palestincima, specijalno u Jordanu gde se nalazi nekoliko miliona palestinskih izbeglica. Među funkcionerima nalazio se i ministar odbrane Džejms Matis kao i tadašnji ministar inostranih poslova Reks Tilerson. Na to im je indirektno odgovorila ambasadorka u UN Niki Hejli koja je isticala naklonost nekih agencija Ujedinjenih Nacija prema Palestincima i njihove anti-izraelske stavove.

Među zamrznutim fondovima našlo se i 25 miliona namenjenih mreži palestinskih bolnica u Istočnom Jerusalimu. To bi bilo šest bolnica od kojih su dve visokog ugleda: Augusta Viktoria bolnica i Sent Džon. To su hrišćanske bolnice sa izraelskom licencom i kulturološki su palestinske, tvrdi Džerusalim post. Te dve bolnice su u tesnoj saradnji sa dve poznate izraelske bolnice u Zapadnom Jerusalimu.

Krajem avgusta američko ministarstvo odbrane je objavilo da zamrzava pomoć Pakistanu u iznosu od 300 miliona dolara. Razlog za takvu odluku opravdava se optužbom da pakistanska vlada nije ništa uradila na suzbijanju terorizma. Ovo zamrzavanje je samo deo obustavljanja finansijske pomoći Islamabadu koje je najavljeno od strane američke administracije još u januaru. Tvrdi se da Pakistan ne preuzima dovoljno jake mere za suzbijanje delovanja Talibana i drugih terorističkih grupa.

Inače, Pakistan služi kao glavni put kojim se snabdevaju američke trupe u Avganistanu. Donald Tramp je tvitovao januara meseca pritužbe na ponašanje Pakistanaca: „Sjedinjene Države su blesavo kao pomoć dale Pakistanu više od 33 milijardi dolara u poslednjih 15 godina, a oni nama nisu dali ništa osim laži i prevara, smatrajući da su naše vođe budale. Oni teroristima koje tražimo u Avganistanu daju utočište, sa malo pomoći. Nema više!"

Po jednoj odluci američkog ministarstva odbrane koju je Tramp potpisao prošlog marta, Pakistancima se neće dati novac da pokriju troškove svojih odbrambenih operacija ukoliko Amerika to konkretno ne odobri, a u skladu sa učinkom u borbi protiv terorizma. Nedavno izabrani premijer Pakistana, Imran Kan, nasledio je klimavu ekonomiju i očekuje se da će se povesti pregovori sa Međunarodnim monetarnim fondom za zajam od 12 milijardi dolara. Američki državni sekretar Majk Pompeo u julu je upozorio da novac od strane MMF ne bi smeo da bude iskorišćen da bi se vratili dugovi Kini. Amerika je takođe tražila da se Pakistan stavi na globalnu terorističku „sivu listu" što bi u mnogome otežalo Islamabadu da dobije međunarodne kredite. Pakistan je do sada nekako izbegao da stigne na tu listu.

Prima li Amerika pomoć? Amerika je takođe primala pomoć iz mnogih stranih izvora. Ali to je bilo u ranijim vremenima. Tokom rata za nezavisnost svaka veća bitka imala je pomoć iz inostranstva, bilo u ljudstvu, opremi ili novcu. Međunarodna pomoć takođe je poslata nakon udara uragana Katrina, ali generalno Sjedinjene Države nerado primaju stranu pomoć. Mnoge zemlje nude Americi pomoć nakon raznoraznih prirodnih katastrofa, ali se ta pomoć uglavnom ljubazno odbija. U pomoć bi moglo da se računa i reakcija NATO zemalja nakon terorističkog napada na zgrade bliznakinje u Njujorku. Isto tako, neke zemlje su dodelile Americi besplatne vojne baze na svojim teritorijama.

A 1: Kako USAID deli novac pomoći

Američka agencija za međunarodni razvoj (USAID) je američka vladina agencija koja je odgovorna za administraciju svih civilnih donacija za inostranstvo. Osnovana je 1961. godine i glavni joj je štab u Vašingtonu. U njihovom statutu stoji da im je misija da se bori protiv krajnjeg siromaštva i promoviše razvoj. Zalaže se za demokratska društva istovremeno doprinoseći bezbednosti i blagostanju Sjedinjenih Država.

Veoma mali deo novca, negde oko četiri odsto, USAID daje direktno stranim vladama. Gro dolara se raspoređuje organima civilnog društva. Retko ta agencija daje sredstva direktno, već za to koristi razne načine distribucije. Sarađuje sa raznim fondacijama, nevladinim organizacijama, lokalnim i regionalnim organizacijama, kooperativama, privatnim volonterskim organizacijama i međunarodnim organizacijama. U te međunarodne spadaju i agencije Ujedinjenih Nacija. Razlog zašto se novac ne daje vladama je taj da u vladama ima korupcije.

Koriste se i nevladine organizacije, tzv. Krovne, čiji je jedini zadatak da predlaže USAID gde bi novac trebalo uputiti i kasnije ta sredstva raspoređuju. Inače, američka inostrana pomoć je kompleksni sistem agencija sa više od 20 federalnih agencija.USAID je jedna od njih, mada daleko najveća od ostalih, osim kada se radi o vojnoj pomoći i tada novac ide preko Ministarstva inostranih poslova.

USAID je polu-nezavisna agencija koja operiše pod političkim voćstvom američkog predsednika, Ministarstva inostranih poslova i Saveta za nacionalnu bezbednost. Sama dobija fondove preko Ministarstva inostranih poslova. Pomoć koju svet dobija od Amerike nije ograničena samo na delovanje državnih agencija. Mnogi programi širom sveta zavise od privatnih donacija. Sam Bil Gejtc, osnivač Majkrosofta, do sada je u humanitarne svrhe svih vrsta, najviše u zdravstvo, uložio preko 23 milijarde dolara. A velika novćana pomoć Izraelu stiže od evangelističkih crkava Amerike, a i ostatka sveta. Evangelisti to rade da bi se ispunila proročanstva o povratku Isusa koji će se pojaviti samo ako su Jevreji još u Izraelu i ako obnove Hram na istom mestu na kome je bio u doba kralja Davida, u Jerusalimu.

Inače, oko 49 odsto američke pomoći inostranstvu ide kroz američkih neprofitnih i profitnih kompanija i američkih obrazovnih institucija. Ostatak ide preko međunarodnih i lokalnih organizacija. Kritičari američkih programa pomoći tvrde da taj novac ne postiže ono zašta je namenjen zbog loše organizacije distribucije i korupcije. Još 2013. godine današnji predsednik Tramp tvitovao je da „Svaki peni od 7 milijardi dolara koje idu u Afriku za vreme Obame biće ukraden - korupcija je razuzdana!"

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane