Natrag

Svedočanstvo

U susret raspletu (ili novom zapletu) kosovsko-metohijske drame

"Sveti rat" i heroin na Kosovu

U početku su snage NATO bombardovale Jugoslaviju, primoravavši je da joj se potčini, a zatim su ostali u zemlji, dozvoljavajući Oslobodilačkoj vojsci Kosova da pljačka i razara. OVK je mogla činiti sve što poželi. Usled etničkog čišćenja praktično svo nealbansko stanovništvo je bilo proterano sa Kosova, i to se dešavalo na očigled kontingenta od 40 hiljada vojnika NATO pakta. O tome je kvalifikovano, činjenicama, svedočio i Džejms Biset, bivši ambasador Kanade u Jugoslaviji i Albaniji, u knjizi Viljema Engdala "Američki sveti ratovi", čije poglavlje u prevodu Paje Ilića, ekskluzivno donosimo čitaocima Magazina Tabloid

......

Džihad i CIA dolaze na Kosovo

Borbena dejstva u Bosni i Hercegovini završena su 14 decembra 1995. godine potpisivanjem Dejtonskog sporazuma u Parizu, koji je omogućio da se završi rat u Bosni koji je trajao tri i po godine i organizuje dugoročna okupacija zemlje vojskom NATO pakta. Poluge upravljanja su bile u rukama NATO-a, a ne Evropske unije. Bosna i Hercegovina, nekada višenacionalna federativna republika, faktički je postala muslimanska država i pod kontrolom NATO i MMF-a.

Još pre završetka bosanskog sukoba Vašington je prebacio pažnju na Kosovo, čije je albansko stanovništvo bilo prvenstveno muslimansko. Pri tom je Kosovo uvek bilo nestabilan region, još od vremena srednjevekovlja prelazilo je „iz ruke u ruku". Sada se ovde odvijala priprema za otvaranje drugog fronta protiv Srbije. Klintonova Administracija je otprilike istovremeno dobila informacije o bogatim rezervama nafte i gasa u rejonu Kaspijskog mora i nameravala je steći kontrolu nad cevovodom preko Balkana, da bi kontrolisala naftne tokove i, pre svega, držala ih dalje od Rusije1.

U decembru 1995. godine vašingtonski Institut za naftu, koji predstavlja interese glavnih naftnih kompanija SAD, objavio podatke o kaspijskom basenu, smeštenom severno od Avganistana. Prema navedenim procenama, u Kaspijskom regionu se nalaze „dve trećine istraženih svetskih rezervi ili 659 milijardi barela nafte". Kavkaz je za SAD postao, blago rečeno, strateška sfera interesa.

Ono što sledi je autoru 2006. godine rekao major hrvatske armije u penziji, sa svoje strane je to saznao iz privatnog razgovora 1995. godine, odmah posle iznenadno završenog rata u Bosni. Hrvatski vojnik je razgovarao sa starijim oficirom CIA-e u Zagrebu, sa kojim se upoznao za vreme rata u Bosni, i pitao ga je zašto su Amerikanci tako neočekivano završili rat. Službenik CIA je odgovorio, da je u tom momentu Vašington smatrao važnijim izgradnju stalne vojne baze na Kosovu, odakle bi mogli kontrolisati ceo region, uključujući i Bliski Istok i Kakvaz.

Mali planinski rejon Kosova otcepljen je od Srbije i pretvoren u bazu NATO pakta

Klintonova administracija i Pentagon su naložili obuku buduće Oslobodilačke armije Kosova (OVK) privatne američke grupe plaćenika, formiranih od bivših boraca američkog specnaza i vojske. Po rečima bivšeg pukovnika Armije SAD Dejvida Hekvorta, oficiri oružanih snaga SAD u penziji koji su radili za američku privatnu vojnu kompaniju PVK - "Profesionalni vojni resursi" (engl. - Military Professional Resources Incorporated, MPRI), nisu samo obučavali lični sastav OVK, koji se sastojao od muslimana-sunita, nego i učestvovali zajedno s njima u borbenim dejstvima protiv jugoslovenskih vladinih snaga.

Bivši službenik Agencija za nacionalnu bezbednost (ANB, eng. - NSA) Vejn Medsen saopštava da je OVK lansirana u američkim i drugim zapadnim medijima, zapravo predstavljala zajednicu kosovskih mafijaških grupacija koje se bave prometom narkotika, što je bilo poznato dugo pre početka saradnje SAD sa njima. Medsen ističe da ja tajna podrška OVK-u počela otprilike 1996. godine, odmah nakon okupacije Bosne snagama NATO-a, kao „zajednički" projekat CIA-e i Federalne obaveštajne službe Nemačke (BND. nem. - BND). Zadatak osnivanja i finansiranja OVK prvobitno je bio naložen Nemačkoj: oni su koristili nemačku uniformu, oružje iz Istočne Nemačke; finansiranje je delimično vršeno iz prihoda od prodaje narkotika. Takvi su podaci stručnjaka analitičkog odjela obaveštajne službe Džona Vitlija".

Klintonova administracija nije bila zainteresovana za podršku umerenim snagama na Kosovu, koje su bile otvoreno za diplomatsko rešenje razmimoilaženja sa Beogradom. Lideri OVK koje je postavio Vašington, optuživali su za ubistva umerenih kosovskih Albanaca, pa i nekih od onih koji su podržavali mirovni sporazum iz Rambujea.

Prema podacima Državne televizije Albanije, OVK je u odsustvu osudila demokratski izabranog predsednika Republike Kosovo Ibrahima Rugovu na smrt. Tokom mirovnih pregovora u Rambujeu Vašington je namerno povukao „umerene" kosovske Albance u drugi plan dajući prednost džihadistima iz OVK, koji garantovano ne bi pristali da se stvar završi mirno. Vašingtonu je bio potreban rat, a muslimanska OVK je bila njegova armija.

Do 1998. godine OVK je stekla potrebno iskustvo vođenja rata i subverzivne delatnosti pod rukovodstvom službenika koje su angažovali Pentagon i MPRI. Istovremeno su mudžahedini koje su unajmile SAD i Nemačka iz Avganistana, Saudijske Arabije, Bosne i drugih zemalja, obučavali borce OVK partizansko-diverzantskoj taktici. Finansiranje je išlo iz Saudijske Arabije i Kuvajta. Jedan od komandira elitnog odreda OVK, koji je učestvovao u kosovskom sukobu, bio je Muhamed al-Zavahiri, brat egipatskog džihadiste i veterana avganistanskog i bosanskog rata Ajmana al-Zavahirija, koji je u to vreme bio zamenik Osame Bin Ladena.

Heroinski „borci za slobodu"

U kosovskom sukobu džihadisti OVK dejstvovali su zajedno sa vojskom NATO; natovci su ekstremiste OVK zvali „borcima za slobodu". U maju 1999. godine u jeku „humanitarnog" bombardovanja avijacije NATO na Jugoslaviju, u čijem sastavu su u tom momentu ostali samo Srbija i Crna Gora, list Washington Times je objavio senzacionalni materijal. Po dokumentovano potvrđenim informacijama Klintonova administracija je bila odlično upoznata o krijumčarenju heroina, koji vrše američki saveznici na Kosovu.

U članku su bili navedeni sledeći podaci, koji su postali poznati iz dokumenata koje su dobili novinari: "...Agenti službi za borbu sa narkoticima u pet zemalja, uključujući i SAD, ubeđeni, da je OVK povezana sa širokom kriminalnom mrežom sa centrom u Albaniji, koja se bavi krijumčarenjem heroina i kokaina za širenje po Zapadnoj Evropi i, u manjoj meri, po SAD. Dokumenti potvrđuju postojanje veze članova albanske mafije sa narko kartelom krijumčara, koja ima sedište u prestonici pokrajine Kosovo - Prištini.

Kartel se sastoji od etničkih Albanaca, koji su istovremeno članovi Nacionalnog fronta Kosova, čiji je ratoborno krilo OVK. Dokumenti govore da je to jedna od najuticajnijih organizacija u svetu, koja se bavi krijumčarenjem heroina (izdvojio autor - V. E.). Trgovina narkoticima po celom nizu kopnenih i morskih maršruta - iz Turske preko Bugarske, Grčke i Jugoslavije u Zapadnu Evropu i druge regione - toliko je intenzivna i obimna, da su službenici obaveštajnih službi nazvali tu mrežu "balkanska maršruta".

U izveštaju o delatnosti OVK i njenoj organizovanoj trgovini heroinom, koji je za američku vladu pripremila Agencija za borbu sa narkoticima saopštava se da je u tom momentu veliki deo heroina koji je konfiskovan u Evropi, tu dostavljen upravo „balkanskom maršrutom". U izveštaju se ističe, da se organizacija koja se bavi krijumčarenjem narkotika, sastavljena od etničkih kosovskih Albanaca, smatra „drugim glavnim prevoznikom narkotika na "balkanskoj maršruti", koja jedino zaostaje za turskim kriminalnim grupama". Dalje je rečeno: „Kosovski trgovci narkoticima su poznati po svojoj surovosti i umešanosti u međunarodnu nezakonitu trgovinu oružjem".

Ove informacija su ignorisali kako veliki mediji, tako i Klintonova administracija. 1998. godine, godinu dana pre početka nesankcionisanog bombardovanja Jugoslavije, Državni department SAD je OVK stavio na spisak međunarodnih terorističkih organizacija, objašnjavajući to time što se finansiranje Oslobodilačke vojske Kosova vrši prihodima od međunarodne trgovine narkoticima i na račun kredita dobijenih od poznatih terorista - mudžahedina, pa i Osame Bin Ladena. „1998. godine oni su bili teroristi, a sada, iz političkih razloga, postali su "borci za slobodu"", - rekao je jedan od visokih činovnika u američkoj Agenciji za borbu sa narkoticima, koji je želeo da ostane anonoman. Očigledno su svi činovnici u Vašingtonu delili blagonaklon odnos Klintona i njegovog okruženja prema OVK:

Lideri OVK su prolazili obuku i logorima koje je organizovao Osama Bin Laden i drugi posle njega čovek „Al-Kaide" Ajman al-Zavakiri, bivši član egipatske „Muslimanske braće". Herion, kojim je OVK preplavila Zapad, proizvodio se u Avganistanu, gde se posle progona sovjetske vojske 1989. godine smestio Bin Laden sa svojim mudžahedinima koji sarađuje sa narkokartelom Hekmatijara. Preko kriminalne mreže koju je organizovala OVK iz Avganistana su na Zapad prevozili heroin za iznos oko dve milijarde dolara godišnje!

Ekstremisti OVK su bili nemilosrdni. Čak je i Human Rights Watch, Vašingtonska nevladina organizacija, koje je podržavala kosovare i OVK, saopštila da „na OVK leži odgovornost za ozbiljne zločine… uključujući pljačke i ubistva Srba i etničkih Albanaca, koji su mogli sarađivati sa vlastima… napadima na Srbe, Cigane i druge nealbance, kao i na etničke Albance iz drugog političkog lagera… sveopšte sistematske paljevine i pljačka kuća u vlasništvu Srba, Cigana i drugih nacionalnih manjina, razaranje pravoslavnih crkava i manastira..."

Jednom rečju, Amerikanci su odlično znali koga oni podržavaju pod vidom OVK. Džejms Bizent, dok je bio ambasador Kanade u Jugoslaviji i Albaniji, napisao je 2001. godine: "...Već 1998. Centralna obaveštajna agencija u saradnji sa britanskom Specijalnom avijacionom službom naoružala je i pripremila članove Oslobodilačke armije Kosova u Albaniji za organizovanje oružane pobune na Kosovu...Računalo se na to da će požar na Kosovu dati povod za invaziju NATO..."

I došlo je do invazije bez obzira na to što su pri tom bili grubo prekršeni Statut NATO-a i Statut OUN. Klintonovska „demokratija" je diktirala svoje zakona međunarodnog prava, koji se svode na staru maksimu „ko je jači, taj je i u pravu".

Etnička čišćenja srpskog stanovništva

Koristeći muslimanske borce OVK koje su obučili džihadisti, koji su uvežbavali svoje veštine ubistva na Srbima, Amerikanci su računali da isprovociraju pravi odgovor Miloševićeve armije, koji bi mogao opravdati bombardovanje Jugoslavije od strane snaga NATO-a. U februaru 1996. godine ekstremisti OVK, koje su saudijski mudžahedini i američki konsultanti obučili za vođenje terorističkih delatnosti, izvršili su niz napada na policijske urede i jugoslovenske zvaničnike na Kosovu, koje je u to vreme ulazilo u sastav Jugoslavije.

Agim Čeku, ratni komandant OVK, ranije je rukovodio hrvatskim snagama koje su učestvovale u etničkim čišćenjima u Srpskoj Krajini, usled koji je oko 350 hiljada Srba bilo prinuđeno da napusti svoje domove i pobegne u srpski deo Jugoslavije. Za obuku boraca OVK na čijem čelu je bio Čeku, Pentagon je koristio instruktore one iste privatne vojne kompanije MPRI, za čije usluge se obraćala za pomoć i hrvatska armija u pripremi operacije „Oluja". Džihadisti i kriminalci iz OVK (alb. - Ushtria Zlirimtare e Kosoves, UZK) dobili su amblem u duhu tradicije Austro-Ugarske monarhije Habsburga.

OVK koju su usmeravali Amerikanci pljačkala je službenike snaga bezbednosti Jugoslavije, usled čega je jugoslovenska vladina vojska je pretrpela ozbiljne gubitke. To je, kao što se i očekivalo, izazvalo opsežne uzvratne operacije od strane Jugoslavije. Do marta 1996. godine vršenje terorističkih i kontra-terorističkih operacija prinudilo je Srbe koji žive u mnogobrojnim selima na teritoriji Kosova da se sklanjaju od surovosti OVK u brdovitim krajevima. „...Provokacije od strane OVK, pogotovo po ličnim svedočanstvima, zasede na straži koje dovode do smrti ljudi i drugih gubitaka, direktno su prekršili postignuti sporazum u oktobru Ši Rezoluciju 1199 Saveta Bezbednosti OUN", - ističe Roland Kejt koji je u to vreme bio načelnik lokalnog odeljenja verifikacione misije OBSE za Kosovo (MPK).

I izveštaju Komiteta SAD za poslove izbeglica piše: „Oslobodilačka armija Kosova… vrši napade sa ciljem 'čišćenja' Kosova od srpskog stanovništva". Vrhovni komesar OUN za izbeglice saopštava o 55 hiljada prinudno raseljenih, uglavnom kosovskih Srba koji su morali napustiti svoje domove i pobeći u Crnu Goru ili Centralnu Srbiju: „...Više od 90 sela na Kosovu sa mešovitim stanovništvom koje su do sada su napustili Srbi, a preostalo srpsko stanovništvo nastavlja odlaziti". Savet NATO-a je proglasio OVK za „glavnog inicijatora surovosti", koji je „pokrenuo, verovatno brižljivo planiranu kampanju provokacija".

Do 1998. godine OVK je aktivirala napade na beogradska državne zvaničnike na Kosovu. Do tada je Oslobodilačka armija Kosva u svom sastavu imala oko 500 obučenih boraca. Međutim, zahvaljujući isporukama oružja i obuci boraca, koje su organizovale SAD, Nemačka i Velika Britanija, OVK se ubrzo pretvorila u veliku partizansku armiju koja je brojala 30 hiljada ljudi17.

Nemačka obaveštajna služba u saradnji sa Vašingtonom igrala je ključnu ulogu u pretvaranju OVK u stvarnu silu. 1996. godine u britanskom nedeljniku The European izašao je članak koji je napisao francuski ekspert koji je tvrdio da su „nemačka civilna i vojna obaveštajna služba učestvovale u obuci i snabdevanju pobunjenika sa ciljem jačanja uticaja Nemačke na Balkanskom regionu...

Pojava OVK 1996. godine podudarila se imenovanjem Hansjorga Gajgera za novog šefa BND-a, Federalne obaveštajne službe Nemačke. Službenici BND-a bavili su se odabiranjem boraca za organizaciju komandne strukture od 500 hiljada Kosovara u Albaniji. Intervencija SAD i Nemačke, vršena je rukama džihadista OVK, pretvorila je mali sukob u ozbiljnu krizu. I NATO je iskoristio tu svojeručno stvorenu krizu kao izgovor za početak oružane agresije protiv Jugoslavije.

Do 1999. godine Klintonova administracija je bila spremna da natera zemlje koje se nisu slagale sa NATO-om da počnu druge za svu istoriji postojanja te alijanse avio udare; prvi put je ta taktika primenjena tokom operacija u Bosni i Hercegovini četiri godine ranije. Otpočevši 1999. godine bombardovanje Jugoslavije, zemlje NATO-a su krenule protiv Saveta Bezbednosti OUN, prekršile Statut OUN pa čak i Statut NATO-a, koji dozvoljava primenu vojne sile samo u slučaju napada na zemlju članicu alijanse.

Koristeći kao izmišljeni izgovor podatke o masovnim etničkim čišćenjima albanskih muslimana na Kosovu, koje je navodno izvršila Miloševićeva srpska armija nagoveštavajući „humanitarnu katastrofu", predsednik Bil Klinton je naredio da se otpočnu vazdušni udari po civilnim i vladinim ciljevima u Srbiji, ignorišući odluku OUN i mišljenja drugih, ne toliko odlučnih zemalja-članica NATO-a. Operacija Oružanih snaga SAD nosila je kodni naziv „Milosrdni anđeo" (eng. - Noble Anvil). Međutim, ništa milosrdno u njoj nije bilo.

Za mnoge je postalo zapanjujuće to što je praktično jednostrana Klintonova odluka da bombarduje Beograd, koje do tada nailazila na odlučan protest od strane nemačke vlade Helmuta Kola, podržana od formirane posle izbora 1998. godine „crveno-zelene" koalicije socijal-demokrata novog kancelara Gerharda Šredera i „Partije zelenih" ministra inostranih poslova Joške Fišera. Fišer je na iznenađenje onih koji su upoznati sa političkim životom Nemačke, uspeo naterati svoju tradicionalno aktivnu partiju da podrži nesankcionisano bombardovanje NATO pakta, što je Klintonu obezbedilo toliko neophodnu podršku saveznika NATO-a19.

Klinton je bezočno lagao Amerikance, tvrdeći da su akcije Srba na Kosovu po svojim razmerama bile uporedive sa Holokaustom.

Po rečima reportera CNN, „optužujući Srbiju za "etnička čišćenja" na Kosovu uporediva sa genocidom nad Jevrejima u godinama Drugog svetskog rata, svojim strasnim govorom predsednik Klinton je nastojao da obezbedi podršku javnosti za odluku o slanju američkih snaga u rata sa Jugoslavijom, čija je perspektiva postajala sve verovatnija u svetlu neuspeha mirnog procesa i diplomatskog rešenja".

U maju 1996. godine ministar odbrane SAD Vilijam Koen pretpostavljao je da broj žrtava genocida nad albanskim stanovništvom koji je provela srpska vojska može dostići 100 hiljada ljudi. Ipak, nakon pet meseci posla završetka NATO bombardovanja otkriveno je samo 2108 tela, što je svakako tragično, a ne može biti opisano terminom „genocid", imajući u vidu protekle vojne operacije.

Raketno-bombaški udari snaga NATO-a, predvođeni SAD-om trajali su od 24 marta do 10 juna 1999. godine. Beograd je bio razoren, i Milošević je pristao da povuče jugoslovensku vojsku sa Kosova uz uslov da OUN tamo pošalje mirovni kontingent za zavođenje reda. Rat u Jugoslaviji koji je trajao skoro deset godina se završio.

Za to vreme, Vašington je već postigao sve što je želeo: Kosovo je postalo novi vojni bedem Amerikanaca na Balkanu, srpski otpor je faktički bio slomljen, došlo je do kraha jugoslovenskog ekonomskog modela „trećeg puta".

Posledice rata na Kosovu

Nakon dve godine posle rata Džejms Biset, bivši ambasador Kanade u Jugoslaviji i Albaniji, pisao je: „U početku su snage NATO-a bombardovale Jugoslaviju, nateravši je da joj se potčini, a zatim su ostajali po strani dozvolivši Oslobodilačkoj vojsci Kosova da ubija, pljačka i razara. OVK je mogla činiti sve što poželi. Usled etničkog čišćenja praktično svo nealbansko stanovništvo je bilo proterano sa Kosova, i to se dešavalo na oči kontingenta od 40 hiljada vojnika NATO-a. Štaviše, u kršenju rezolucije 1244 Saveta Bezbednosti OUN, koja je imala za cilj prekid nasilja, NATO je odlučno odbio da razoruža borce OVK. Umesto toga ona je pretvorila tu šaroliku terorističku grupaciju još uvek zvala Zaštitni kosovski korpus, navodno pozvan da obezbedi red i mir".

Bivši lideri Oslobodilačka vojske Kosova sada se proglašavaju vladom Kosova, uspešno su razvijali svoj heroinski biznis uz očiglednu podršku od strane CIA-e i vlade SAD. 2000. godine časopis Mother Jones saopštava da je posle bombardovanja NATO pakta kao podršku OVK količina heroina, čiji su veliki deo isporučivali kosovski Albanci, iznosila je skoro 20% do ukupne količine heroina konfiskovanog u Americi, premašivši skoro dvostruko vrednost od pre četiri godine. U Evropi po procenama eksperata, „kosovski Albanci kontrolišu 40% tržišta heroina".

Džihadistan

Dakle, Vašington je od OVK formirao vladu Kosova. Po rezultatima izbora, koji su održani u regionu 2007. godine, Hašim Tači je proglasio pobedu svoje „Demokratska partije Kosovo", bez obzira na to što je samo 45% stanovništva izašlo na glasanje, a Tačijeva partija skupila samo 34% glasova - to jest faktički ga je podržalo svega 15% stanovništva. Pošto je po preliminarnom sporazumu sa Vašingtonom Tači morao dobiti vlast, u ovom slučaju za Amerikance demokratske procedure nisu bile toliko važne.

U januaru 2008. godine Hašim Tači je postao predsednik vlade Kosova. On je na mestu premijera zamenio bivšeg vojnog komandanta Oslobodilačke vojske Kosova Agima Čekua. To je izazvalo diskusije u Srbiji, u kojoj Čekua smatraju ratnim zločincem zbog njegove delatnosti dok je bio komandir hrvatske armije tokom operacije „Oluja", kada je u srpskim selima u Hrvatskoj vršeno etničko čišćenje.

17. februara 2008. godine bez bilo kakve javne rasprave ili zakonskog osnova Tači je proglasio nezavisnost Kosova od Srbije, uprkos protivljenju ne samo Rusije i Srbije, nego i mnogih evropskih država. Tači je postao predsednik vlade nove „nezavisne države" - Republike Kosovo.

NATO je i ranije predlagao „prevremenoj vladi" formiranoj od članova OVK da uzme pod svoju kontrolu civilne državne institucije. Posle vojne okupacije Kosova od strana NATO-a Oslobodilačka vojska Kosova je preuzela rukovođenje opštinama i državnim službama, uključujući i škole, bolnice i policijske stanice.

Formalno je vlast bila u rukama OUN, pri tom je Organizaciji za bezbednost i saradnju u Evropi (OBSE) postavljen zadatak da obuči i organizuje rad kontingenta od 4.000 policajaca za „zaštitu građana" pod jurisdikcijom OVK Ministarstva javnog reda. Na potčinjenim OVK policijskim formacijama leži značajan deo odgovornosti za masovna ubistva mirnih stanovnika.

Ipak, neki ljudi van Kosova prema Tačiju su se ipak odnosili oprezno. U izveštaju švajcarsko-italijanskog pravnika Dika Martija, objavljenom decembra 2010. godine na sajtu Saveta Evrope, Hašim Tači je nazvan rukovodiocem kriminalne grupe kosovskih Albanaca „Drenica", koja se bavi krijumčarenjem oružja, narkotika i ljudskih organa, izvađenih srpskim zatvorenicima. Vašington nije obratio pažnju na te podatke.

Jedan od rezultata rata takođe je neviđeno jačanje pozicije džihadista „Al-Kaide" na Balkanu koje podržavala Saudijska Arabija.

Po rečima profesora Džona Šindlera, Bosnu sa njenom „najprozapadnijim društvom u čitavom muslimanskom svetu, pretvorili su u Džihadistan, nateravši je da prođe kroz laž, surovi sukob i bezrazložnu stranu intervenciju".

Ubrzo je Hašim Tači krenuo u redovne zvanične posete Saudijskoj Arabiji, jednoj od prvih koja je priznala kosovsku kvazidržavu. Tači se sa Saudijcima dogovorio o finansijskoj podršci i, postavši za njih „brat po duhu" otvorio Kosovo za širenje ideologije vahabizma.

Saudijska Arabija, glavni sponzor mudžahedina na Balkanu, počela je ulagati značajne napore za podršku islamu na teritoriji bivše Jugoslavije: oko 150 savremenih džamija se pojavilo u maloj Bosni i na Kosovu. Ova mreža se koristi za širenje ideja strogog saudijskog islama vezabijskog usmerenja u regionu koji se ranije odlikovao umerenom muslimanskom tradicijom.

Saudijci su potrošili 22 miliona dolara na izgradnju grandiozne džamije kralja Fahda u prestonici Bosne Sarajevu. Imami u saudijskim džamijama, izgrađenim po celoj Bosni i Hercegovini i na Kosovu, postali su fanatične vehabije, koje propovedaju fundamentalističku ideologiju džihada.

Posle rata nezaposlenost na Kosovu je dostigla katastrofalno visok nivo od 45%. Kosovo je bilo spremno da se proda, saudijski fundamentalisti su u najmanju ruku u to bili uvereni. „Tokom poslednjih 10 godina primetila sam aktivni priliv saudijskog novca, - govori Flaka Sudi, vlasnica nezavisne kosovske medijske kompanije Koha Media.

- Oni su podržavali džamije i pri tom uvodili svoje principe i ideologiju. Oni su nalazili najsiromašnije ljudi u unutrašnjosti i nudili im stabilne mesečne zarade samo da bi prihvatili ideologiju i počeli nositi feredžu".

Nakon više od deset godina posle završetka rata kosovske novinare je uznemiravala organizovana saudijska vehabijska grupa, koja je imala vidljiv finansijski uticaj na više muslimansko rukovodstvo Kosova. Vrhovni muftija Kosova Naim Ternava bio je optužen za dobijanje sredstava od vehabijskih elemenata iz Saudijske Arabije. Kosovski novinari su pokazali da je religiozna administracija Ternave primala platu na adresu lokalnih džamija od muslimanskog fonda „Al-Vakf al-Islami" (eng. - AWAI), saudijska dobrotvorna organizacija osnovana u Džedi.

U Vašingtonu se tokom godina rata u Jugoslaviji pojavilo dovoljno argumenata za proširenje NATO-a na istok. Mađarska, Poljska i Češka su postali njihovi partneri, što je bilo prosto nezamislivo još pre nekih pet godina. Bosanski rat 1992-1995. godine je postao oganj u kome je izrastao i ojačao pokret globalnog džihada. Realizujući svoj globalni plan preustrojstva sveta posle Hladnog rata, tajno su ga podržavali CIA i Pentagon preko Saudijske Arabije i drugih kanala.

Bacivši hiljade bombi i nanevši štetu od 40 milijardi dolara ekonomiji i infrastrukturi Srbije, Pentagon je pristupio stvaranju jedne od najvećih američkih vojnih baza u svetu nedaleko do Gnjilana na jugoistoku Kosova - „Kamp-Bondstil". Ova ogromna tvrđava, u koju staje 7 hiljada vojnika, sa aerodromom i najvećim savremenim sredstvima veze obezbedila je Sjedinjenim Državama dominantno i, očigledno stalno vojno prisustvo u strateški važnom Balkanskom regionu.

Rusija u fokusu

Još nisu uspeli završiti ni bombardovanje Srbije, kada je u junu 1999. godine američka vlada pripremu tehničko-ekonomske opravdanosti trans-balkanskog cevovoda AMBO (eng. - AMBO), čijom realizacijom je trebalo da se bavi „Albansko-makedonsko-bugarska naftna korporacija", koju podržava vlada SAD i banka „Ferst Boston". Vašington je predlagao da se naftovod provede od Burgasa, bugarske luke na Crnom moru, preko Makedonije do albanske luke Vlore (Valone) na Jadranskom moru. Cevovod dužine 912 km treba da postane alternativa turskim moreuzima i ruskim cevovodima za transport kaspijske nafte na Zapad. Sledeći korak nove evroazijske strategije Vašingtona predviđao je gubitak kontrole nad naftnim rezervama Kaspija i Kavkaza, koju je Rusija zadržala tokom čitavog hladnog rata, koji je sada trebalo da se nađe u rukama velikih engleskih i američkih naftnih kompanija.

Govoreći o uspostavljanju kontrole nad Srbijom i Kosovom od strane NATO snaga, visoki predstavnik američke vlade Džozef Grandmejson izjavljuje: „Perspektiva garancija bezbednosti u regionu od strane američke vlade, kao i obezbeđivanja finansijskih garancija čini ovaj projekat (AMBO) daleko privlačnijim". Pripremom tehničko-ekonomske opravdanosti projekta cevovoda AMBO bavila se Kellogg Brown & Root, podeljenje kompanije Halliburton, još dok je na njenom čelu bio Dik Čejni.

Imajući posle rata u Jugoslaviji „Kamp-Bondstil" kao uporišnu bazu na Balkanu, Vašington, odmah za njim i njegovi džihadisti, prebacili su pažnju na Rusiju i bivše sovjetske republike sa muslimanskom većinom. Tako je stanovništvo prvenstveno muslimanskih republika u sastavu Ruske Federacije Čečenije, čijom teritorijom prolazi strateški ruski naftovod sa Kaspijskog jezera, postalo novi cilj džihadističke mreže Vašingtona. Pod američkom kontrolom su trebale da se nađu bogate naftne rezerve dve bivše sovjetske republike: Azerbejdžana i Kazahstana.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane