Natrag

Razaranje

Kako je manastir Gradac postao konzervatorski OK koral

Obračun u osinjem gnezdu

Kada je donet Zakon o krivičnim delima protiv naroda i države i gde bi ga danas bilo potrebno primeniti, zbog čega se 50 godina odlaže spasavanje fresaka u manastiru Gradac, ko se protivio njegovoj obnovi a ko je i zbog čega prvi put sprečio malterisanje njegovih fasada? Kada je urađen projekat sanacije fasada i ko je dva puta sprečio njegovo izvođenje, ko je preko manastira prao pare, zbog čega je manastir tražio pomoć Ministarstva pravde, ko je započeo sanaciju i malterisanje enterijera crkve i čije su sujete time bile jako pogođene i ko je koga "drukao", a zbog čega su podnete prijave za zlostavljanje na poslu? Na ova pitanja odgovore je potražio Stanislav Živkov, istraživač Magazina Tabloid

Stanislav Živkov

Još davne 1946. godine donet je Zakon o krivičnim delima uperenim protiv naroda i države koji se odnosio na razne zločine, veleizdaju, saradnju sa okupatorom i slično ali je od posebnog značaja jedan član zakona, konkretno: član 3 stav 13, kojim se krivičnim delom uperenim protiv naroda i države smatraju aktivnosti poput rušenja, paljenja razaranja ili oštećenja saobraćajne infrastrukture, vodovoda, i uopšte javne imovine.

Velika je šteta što se taj zakon odavno ne primenjuje, jer da se primenjuje odavno bi bilo sagrađeno i najmanje dva puta prošireno specijalno odeljenje za konzervatorske štetočine Republičkog zavoda za urnisanje spomenika zahvaljujući čijem neradu i štetočinstvu su brojni neprocenjiivi spomenici kulture dovedeni doslovce do ruba propasti. O svemu tome najbolje govore najnovija dešavanja u doživotnoj trakavici oko radova u manastiru Gradac.

Smatra se da je manastir sagrađen u poslednjoj četvrtini 13. veka kao zadužbina Jelene Anžujske. Građen je u stilu raške škole ali po prvi put sa stilskim elementima gotičkog stila što ukazuje da su projektanti verovatno došli iz Francuske. Manastir je za vreme turske vladavine uglavnom bio bez monaha i vremenom pretvoren u ruševinu koja je zbog svog ruševnog stanja 1910. godine prekrivena zaštitnom konstrukcijom , tj. krovom nošenim stubovima koji je donekle zaštitio zidove i preostale freske od daljeg propadanja, ali je tokom vremena i sam taj krov propadao i bilo ga je potrebno povremeno obnavljati.

Na žalost na freskama se nije ništa radilo i odmah nakon II svetskog rata zabeležene su situacije da su velike površine fresaka otpadale sa zidova i bile uništavane. Na žalost veliki deo fresaka uništen je jer su tragači za blagom u nekoliko navrata razvaljivali vrata na crkvi i kopali rupe u njenim zidovima tražeći navodno skriveno blago Srbije, izveden iskop prvih drenažnih kanala i oslobađanje od zemljanog nanosa prostora zapadno od Bogorodičine crkve. Izvršena je konzervacija zidova, popravljen zapadni portal i obnovljena zaštitna krovna konstrukcija. Deo fresaka skinut je sa zidova i prenet u Narodni Muzej u Beogradu. Pedesetih godina započete su rasprave o tome da li uopšte treba potpuno obnoviti crkvu ili ne. Naime, iako je crkva bila građevinski očuvana u sličnom obimu kao i ona u Sopoćanima, sticajem okolnosti u njoj je ostalo sačuvano daleko manje fresaka što je kasnije korišćeno kao izgovor za insistiranje na konzervaciji crkve a ne na njenoj potpunoj arhitektonskoj restauraciji. Kao glavni zagovornik arheološke konzervacije crkve pojavio se Đurđe Bošković direktor Arheološkog instituta koji je prvenstveno kao istaknuti član SK a daleko manje kao stručnjak predstavljao sivu eminenciju službe zaštite spomenika kulture u kom svojstvu se bavio svime i svačime a najmanje praktičnom konzervacijom na terenu.

Tako se i povodom predstojeće obnove gradačke crkve razvila polemika između stručnjaka i „stručnjaka" ali zahvaljujučći pokojnom prof. dr Vojislavu Đuriću koji je šezdesetih godina shvatio da je jedini način za spas mnogih spomenika arhitekture njihova obnova uspelo se u rekonstrukciji gradačke crkve, Tako je Republički zavod za zaštitu spomenika kulture izveo opsežne radove na crkvi, pod rukovodstvom arh. Olivere Kandić prema a projektu obnove Bogorodičine crkve koji su izradili Slobodan Nenadović i Olivera Kandić. Radovi su obuhvatili dogradnju delova zidova koji su nedostajali, obnovljeni su tambur, kupola, svodovi, arkadni frizovi, prozori sa mermernim okvirima, krovni pokrivač, oltarska pregrada, dva svećnjaka i pločnik. Tokom obnove crkve postavilo se i pitanje obnove malterne obloge njenih fasada pošto su delovi originalnog maltera u to vreme još delom bili sačuvani na fasadama crkve kroz koje bio još izraženiji prodor vode kroz porozne zidove i isoljavanje na freskama. Kao glavni zagovornik nemalterisanja fresaka pojavila se sama Olivera Kandić koja je panegirično insistirala da se fasade ne smeju malterisati jer se mora prikazati kako je crkva lepo građena. Štaviše na jednoj od sednica stručnog veća Republičkog zavoda Kandićka je izjavila da će se obesiti ako se fasade omalterišu na šta joj je jedan od slikara konzervatora poručio da se obesi što pre kako bi se uopšte nešto sačuvalo od fresaka u Gradcu. Pošto su se u Zavodu svi bojali gubitka „stručnjaka„ poput Olivere Kandić, umesto da se sprečavanje prodora vlage kroz zidove reši zaštitom fasada malterisanjem , započelo se sa rešavanjem problema pojave podzemnih voda i bujica a ne sprečavanjem prodora vode kroz zidove od šupljikave sige.

Kako bi se rešio problem podzemnih voda a usput nešto i saznalo o arheologiji samog kompleksa , sistematska arheološka istraživanja započeta su 1962. godine, pod rukovodstvom arheologa Aleksandre Jurišić i arhitekte Olivere Kandić ali porta nikada nije istražena u celosti, a prilikom obnove crkve uopšte nije bila ustanovljena dubina temelja crkve ali su zato kopanjem bujičarskih kanala smatrali da je problem vlage u zidovima rešen.

Naravno, prekopavanje porte se i dalje nastavilo, pokušavalo se sa kopanjem upojnih bunara i novih drenažnih kanala ali i pored raznoraznih pokušaja drenaže manastirske porte apsolutno se ništa nije postiglo na uklanjanju podzemnih voda iz porte, tako da su 2004 godine započeta istraživanja crkve i porte za potrebe zaštite crkve od vlage pod rukovodstvom arheologa Emilije Pejović i arhitekte Svetlane Vukadinović. Istraživanja su napokon dala važne podatke (prvi put je utvrđena dubina temelja), ali je zato Emilija Pejović dala nemerljiv doprinos arheološkoj nekrofiliji pošto je prekopavajuči manastirsku portu prikupila nekoliko kubika ljudskih koščurina koje je neko trebao da antropološki izanalizira a da neko drugi još skuplje plati iste te nepotrebe analize .Iako je u istom tom periodu bilo predviđeno, i iako su to čak i pokušali, i iako su čak i imali obezbeđena sredstva, slikari konzervatori su se iz Gradca vratili neobavljenog posla jer naprosto nije bilo moguće išta raditi u uslovima užasne vlage i potpuno mokrog fresko maltera sa koga su naslage izlučenih soli neprestano krunile I uništavale bojeni sloj tako da je od fresaka najvećim delom zapravo ostala isprana podloga sa tek ponekim naznakama nekadašnjeg izgleda. Posle više obraćanja Uprave manastira Gradac Republičkom zavodu radi zaštite crkve Blagovesti od vlage 7. Jula 2006., u Zavodu je napokon obrazovana Komisija za pregled programa, projekata i izvođenje radova u manastiru Gradac u sastavu: Episkop žički G. Hrizostom, prof. dr Miodrag Ralević, arhitekta, docent dr Miodrag Marković, ist. umetnosti, Momčilo Pavlović, ist. umetnosti, Marija Jovin, arhitekta, Miodrag Mišljenović, građ. inženjer, Marin Brmbolić, arheolog, Aleksa Jelikić, hemičar, Dragan Sučević, slikar konzervator, Branislav Orlić, pravnik, koordinator. Već 10. jula 2006, održana je Sednica Komisije, kojoj su prisustvovali svi članovi.

Izvestioci su bile arhitekta Brana Stojković Pavelka i arheolog Emilija Pejović. Komisija je utvrdila akutnu ugroženost arhitekture i slikarstva crkve manastira Gradac i donela zaključke da prioritet treba dati radovima na zaštiti crkve i fresaka, da su dosadašnja arheološka istraživanja dala dovoljno podataka za projekat i da treba započeti izradu projekta zaštite od vlage, u sklopu čega je potrebno da se crkva hitno omalteriše spolja i unutra.

Septembra 2006., Republički zavod pozvao je Projektantski biro Albo-inženjering da dostavi ponudu za izradu projekta zaštite crkve od vlage i malterisanja zidova. Mere tehničke zaštite (uslovi za projekat prema zaključcima Komisije) izrađene su u Republičkom zavodu i dostavljene projektantu. ALBO-inženjering izrađuje (kao donaciju) Projekat zaštite i prezentacije crkve, a odgovorni projektant je Marija Jovin.

Projekat je dobio saglasnost Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture. Na sanaciji crkve se ništa od tada nije radilo, ali je zato 14 meseci kasnije, tačnije 6. Novembra 2007. Godine Republički zavod je na osnovu mišljenja tadašnje Velike komisije) doneo Rešenje o oglašavanju ništavnim Rešenja kojim su utvrđeni uslovi za preduzimanje mera tehničke zaštite za izradu projekta zaštite crkve manastira Gradac, čime je sprečena ne samo zaštita crkve od vlage, već i izrada projekta. Iako je i vrapcima na glavi bilo sasvim jasno da su i crkva i freske u njoj u katastrofalnom stanju, decembra 2007.

Republički zavod za 2008. godinu planira kao prioritet nastavak sistematskih arheoloških istraživanja porte i utvrđivanje granica nekropole Pošto je skandalozno ponašanje nove direktorke Republičkog zavodaVere Pavlović Lončarski već tada bilo poznato javnosti februara 2008. Ministarstvo kulture poništava Rešenje Republičkog zavoda o poništavanju Rešenja o uslovima i nalaže Republičkom zavodu da ponovo odlučuje o istom. Imperija uzvraća udarac već aprila 2008. kada je Republički zavod ponovo doneo isto Rešenje kojim se ponovo poništavaju uslovi za projektovanje zaštite crkve od vlage. Pomak je ipak napravljen, jer se sada poništava i saglasnost Republičkog zavoda na Projekat zaštite crkve koji je kao donaciju uradio "Albo inženjering". Još su ostali neponišteni Nacionalni investicioni plan i "neistinito" ugrožena crkva manastira Gradac.

Maja 2008. godine, posle poništavanja Projekta sanacije i prezentacije crkve koji je kao donaciju izradio Albo Inženjering, u skladu sa politikom zaustavljanja nepoželjnih radova pod rukovodstvom nepoželjnih stručnjaka direktorke Vere Pavlović Lončarski, Republički zavod je angažovao privatno preduzeće "Beoinženjering" za izradu projekta zaštite crkve od vlage, ali po ceni od 790.000 dinara kako bi se po ko zna koji put u manastiru napravila nekakva melioracija, tj. drenaža terena oko crkve, a arheolog Emilija Pejović morala da kopa mesecima, možda i godinama (kao u Mileševi) naravno uz naplatu dnevnica. Kako bi se posao otegao rešeno je i da se kopa drenaža i oko ekonomskih zgrada da bi se demonstrirala navodna briga za bezbednost monahinja. Inače pre desetak godina u ovim novinama objavljen je i relativno sitan lopovluk Emilije Pejović: tokom arheoloških radova u manastiru Gradac, koje je predvodila Emilija Pejović, bilo je i pokušaja kriminalnih radnji.

Naime nakon desetak radnih dana Emilija Pejović je zahtevala od manastirske Uprave da joj opere novac i to tako što je od Manastira tražila da joj napiše priznanicu na 48.000 dinara za smeštaj kao manastirsku uslugu iako je u to vreme privatni smeštaj u okolini koštao po osobi koštao 400 dinara, dok je Pejovićeva tvrdila da plaća 1.500 dinara i da joj trebaju neke sitnice, poput kolica, zaboravivši pri tome da nabaci četku sapun i vodu, što izgleda veoma retko koristi. Sve u svemu narednih desetak godina apsolutno ništa nije rađeno na zaštiti fresaka, osim što je pre neku godinu čak predloženo da se fasada delimično prekrije olovnim pločama kako bi se sprečio prodor vlage kroz poroznu sigu.

Time je napokon priznato da je crkva vlažna, a osim toga razgrađeni malter u spojnicama fasada u nižim delovima zamenjen je zemljom koja prilikom konzervatorskih radova uopšte nije isprana nego je preko blata vršeno fugovanje produžnim malterom koje su usled mraza pod pritiskom smrznutog blata vrlo brzo popucale i ispale a iz zemlje iza njih počelo da raste zelenilo. Veći deo površine blokova sige u nižim zonama pokriven je lišajevima. Istovremeno fuge u zoni sokla vidno propadaju pucaju i ispadaju iz svojih ležišta. Osim toga potpornji fasada vidno su odvojeni od crkve jer su spojnice između ravni zidova i kontrafora ispucale.

Na površinama zidova vidljive su nove pukotine koje osim preko spojnica idu i preko blokova sige pošto tokom obnove nikome nije palo na pamet da utvrdi dubinu temelja, nikakve intervencije nisu pri obnovi crkve izvedene u temeljnoj zoni niti su temelji prilikom obnove crkve uopšte statički konsolidovani, već je vertikalnim i horizontalnim serklažima ugrađenim u nadziđivane delove izvedeno samo delimično statičko obezbeđenje objekta. Još uvek su na nekim mestima na fasadama sačuvani ostaci prvobitnog maltera.

Tanak, uglačan sloj krečnog maltera je štitio zidove od sige i freske u unutrašnjosti od vlage.

Svi podaci za rekonstrukciju maltera postoje, ali Olivera Marković Kandić koja je radila na obnovi crkve nije želela da primeni najbolju moguću zaštitu poroznih zidova jer joj je najvažnije bilo da prikaže lepu tehniku gradnje zidova koji se zahvaljujući njenoj pretnji vešanjem uveliko danas raspadaju. Osim starih pukotina na zidovima, danas su uveliko raspucale i konzervatorske spojnice od cementnog maltera Štaviše pucanje je takvog intenziteta da su na nekim mestima popucali i blokovi sige u starim zidovima kao i konzervatorske spojnice, što rečito pokazuje na stalno sleganje zidova i posle radova na obnovi, što uopšte ni ne čudi jer tokom obnove uopšte nije bilo izvršeno ispitivanje stanja temelja i utvrđivanje njihove dubine niti je izveden bilo koji zahvat na njihovom ojačanju i sanaciji iako ih vekovima ispiraju podzemne vode!

Unutrašnjost crkve je takođe namerno ostavljena neomalterisana i crkva deluje nezavršeno i grubo a velike količine kristalisanih soli na površinama fresko-maltera i površine zidova pod zelenim algama odaju sliku nekontrolisanih prodora atmosferske vode kroz zidove odnosno kroz porozne blokove sige kojom je crkva u celosti ozidana,do unutrašnjosti crkve a istovremeno se uništavaju i malobrojne preostale freske. Uglavnom pre svega zbog sistematskog nerada Republičkog zavoda za urnisanje spomenika kulture, manastirska uprava rešila je da stvar preuzme u svoje ruke pa se tako prošle godine javila na konkurs Ministarstva pravde za dodelu sredstava iz oportuniteta (za neupućene ukratko: oportunitet predstavlja olaksanje za citav pravosudni sistem, kako sudovima, da smanje broj predmeta, tako i okrivljenima, da uz ispunjavanje odredjenih obaveza tj. plaćanje određene svote novca izbegnu procesuiranje za krivično delo koje su izvršili, te na taj način izbegnu krivičnu evidenciju) i na tom konkursu manastir je dobio 8.585.000 dinara radi realizacije projekta konzervacije prezentacije i restauracije fresaka u unutrašnjosti manastirske crkve. Projekat je izrađen u samom Zavodu, autor projekta je slikar konzervator Marijana Protić i dobio je saglasnost Ministarstva kulture.

Međutim, po sistemu „da komšiji crkne krava" u samom Zavodu nakon početka radova počelo je podmetanje klipova u točkove pošto su se odjednom za poslove oko konzervacije i restauracije slikarstva kao stručnjaci oglasili upravo oni koji sa time nemaju blage veze: arhitektonsko odeljenje zavoda predvođeno dvaput smenjenim pomoćnikom ministra kulture za prljave poslove Miladinom Lukićem, inače istim onim koji je unakazio Gradac gradeći nakazni konak, javni klozet i hotel za kokoške i koji kako će se pokazati za dugi niz godina apsolutno ništa nije radio u samom Gradcu iako je bio član ekipe koja je radila projekat konzervacije fresaka da bi n akraju zbog nerada bio uklonjen iz tog tima!

Elem Lukiću je jako zasmetalo što je Protićka predvidela plombiranje živopisa, odnosno malterisanje svih površina zidova sa kojih su freske otpale i ostalih većih i manjih oštećenja, nakon čega bi se samo na površinama za koje postoje podaci što na samom spomeniku, što na starim fotografijama izvršilo restaurisanje pojedinih manjih delova fresaka kako bi se postiglo njihovo vizuelno integrisanje.

Lukiću je zasmetala činjenica da se neko ko po njemu nije stručan, konkretno Marijana protić, uopšte upustio da izvodi radove na konzervaciji i prezentaciji fresaka za koje je dobio sve potrebne dozvole, pošto po Lukiću malterisanje i plombiranje fresaka nije u nadležnosti slikara konzervatora već arhitekata a onako usput je pokazao da je zaštitnik lika i dela šefice arhitektonskog odeljenja zavoda dr Marine Nešković kojoj je momentalno drukao da su zidovi u gradačkoj crkvi delom omalterisani i to po projektu osobe koja po njemu nije stručna jer nema licencu izdatu od strane Inženjerske komore Srbije iz čega proizilazi da bi po Lukiću slikari konzervatori trebali da istodobno završe i arhitekturu i dobiju projektantsku licencu za građevinske radove kako bi mogli da se bave konzervacijom i restauracijom fresaka!

Svoj kreativni doprinos dala je i kunsthisteričarka Aleksandra Davidov za koju niko živi u Zavodu ne zna šta uopšte radi, osim što je u Zavod dospela kao kćerka akademika Dinka Davidova i zavodske sekretarice. Uglavnom Davidovka je tražila od Protićke crteže sa ucrtanim površinama koje će biti malterisane da bi bilo moguće videti u kakvom će odnosu one biti sa ostatkom živopisa a to pošto joj nije bilo jasno kako će prezentacija izgledati, budući da je to jedan od aspekata konzervatorskih radova za koji je nužna stručna saradnja sa istoričarem umetnosti, što je navodno jako važno a zapravo se radi o tome da je Davidovka takođe bila član tima Marijane Protić koji je radio projekat konzervacije i restauracije gradačkih fresaka, ali je zato poput Koštunice naprasno ispala neobaveštena o tome da je projektom predviđeno malterisanje golih delova unutrašnjosti crkve do visine kupole a ovim je samo potvrdila da niko živi, pa ni sama Davidovka ne zna šta uopšte radi u Zavodu što se vidi iz činjenice da pojma nije imala šta uopšte sadrži projekat u čijoj pripremi učestvuje, a verovatno ni ne zna da više nije u tom timu! Naravno to joj uopšte nije bilo dosta pa je pod izgovorom da se radi o planiranoj drastičnoj promeni izgleda unutrašnjosti crkve iz 13.veka (a koja je prvobitno iznutra cela bila omalterisana, a ne oderana) čak postavila pitanje da li je ta odluka odobrena od strane Stručnog saveta RZZSK kao da je ta neformalna odluka važnija i „starija" od odluke Ministarstva kulture kojim je dobivena saglasnost za radove na freskama. U to vreme Protićki je već svega bilo dosta pa je Davidovki odgovorila da je za Projekat dobila sva odobrenja, da je "joj dosta mišljenja raznih istoričara umetnosti i ostalih", da cela crkva "mora biti omalterisana" i da "kome se ne sviđa, može posle, kada se završi malterisanje, da dođe i budakom razbija malter". Međutim Aleksandra Davidov je istovremeno čačnula direktno u arhitektonsko osinje gnezdo i to tvrdnjom kako se isoljavanje na površini fresaka pojavljuje i u crkvama čiji su zidovi iznutra omalterisani u potpunosti, jer vlaga dolazi s druge strane zida.

S obzirom da živopis u Gradcu dramatično propada, neophodno je ukloniti uzroke njegovog propadanja, tj. Crkvu u Gradcu omalterisati spolja, kao što je izgledala kada je bila podignuta, upravo da bi malter sprečavao prodor vlage do živopisa čime se automatski zamerila raznoraznim štetočinama Zavoda odnosno zaštitnicima imena i dela Olivere M. Kandić koji su preko društvenih mreža pokrenuli pravu harangu protiv Marijane Protić, njenog šefa Vojina Nikolića i generalno protiv svih slikara konzervatora koji su svi stali iza svoje koleginice. Ipak, kulminacija celog slučaja usledila je odlaskom Marijane Protić na bolovanje a zavodske štetočine doživele su pravi šok kada je Protićka 27. jula pismeno zatražila zaštitu od zlostavljanja na radu.

U zahtevu se pored ostalog navodi kako su se kolege Lukić i Davidov nakon promene sastava tima za Gradac verovatno jako potresli, "...i dugo razmišljajući uložili ogroman napor da skrenu pažnju sa svih razloga zbog kojih se to desilo i videli priliku u meni. Nije mi baš sasvim jasno kako su došli do svih zaključaka koje pominju kao argumente protiv mene, ako uzmemo u obzir da sa kolegom Lukićem nikada nisam imala nikakvih dodirnih tačaka u okviru profesije, što je veoma čudno s obzirom da smo bili zaduženi za isti objekat od 2005. godine, a on se našao prozvan da sudi o mojoj stručnosti. Što se tiče koleginice Davidov moj odnos sa njom se svodio na susrete u okviru slikarskog ateljea kada bi dolazila da vidi šta ima da se pojede kod nas ili kad joj zbog dosade treba zabava. Ono što sam od nje 2011 dobila kao odgovor na poziv da dođe u Gradac jer imamo skelu u priprati bilo - 'neka, imam ja fotografije', i to je bio moj jedini 'profesionalni' odnos sa njom...Sve njihove optužbe smatram besmislenim i neosnovanim pa se shodno tome njima nisam ni bavila, takav moj odnos je verovatno ovim osobama dao vetar u leđa i mislili da će ovakvim optužbama prikriti prave razloge veštačkim podizanjem tenzije. To im nije bilo dovoljno, očigledno, pa su rešili da stvar izbace na društvene mreže, napominjem da ni jedna od navedenih osoba sa mnom nije direktno razgovarala niti mi se obratila po ovom pitanju, sve kombinacije su se izvodile meni iza leđa, sa kojom namerom nisam sigurna. Napominjem da se sve njihove tvrdnje svode na rekla - kazala. Već neko vreme, preko mesec dana, trpim zlostavljanje na radu od strane kolega Miladina Lukića, Aleksandre Davidov i nešto kraće od koleginice Sanje Kesić Samo da napomenem da je poslednjih mesec dana na terenu jako bitno za privođenje poslova kraju, da se radi no ceo dan i da niko iole normalan u toj situaciji nema vremena da se bavi animiranjem dokonih mozgova. A o tome šta su sve zavodski dokoni mozgovi spremni da urade, videće se vrlo skoro!"

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane