Natrag

Kosovo i Metohija

Šta samoproglašenoj paradržavi na Kosovu znači stvaranje "vojske"

Parada u pogrešnom smeru

Takozvana Skupština kosovskih separatista gotovo jednoglasno (glasao 101 od prisutna 102 poslanika) usvojila je predlog „zakona" (pravno je neprihvatljivo da ilegalno telo donosi zakone) o transformaciji takozvanih Kosovskih bezbednosnih snaga u vojsku. Da li slučajno tek do ovoga je došlo 14. decembra, na dvadesetu godišnjicu masakra u kafiću „Panda" u Peći kada je u terorističkom napadu ubijeno šest a ranjeno petnaest srpskih mladića, odnosno dece. Mediji se nisu bavili poklapanjem datuma, još jednim u nizu u savremenoj srpskoj istoriji, smatrajući ga nerelevantnim, iako simbolika surovo i ilustrativno pokazuje da se još jedna albanska država gradi upravo na srpskoj krvi.

Ivan Maksimović (Kosovska Mitrovica)

Bez obzira na izjave zapadnih zvaničnika i licemerno negodovanje, transformacija jedne separatističke paravojne formacije, proistekle iz međunarodno prepoznate pa onda politički rehabilitovane terorističke organizacije kosovskih Albanaca, izvršena je isključivo u propagandne svrhe i nikakav drugi karakter i značaj nema. Ovo je svojim komentarom potvrdio i Hašim Tači navodeći da to predstavlja „čast, bezbednost i blagostanje Kosova".

Okupirano Kosovo ne može da govori o časti, za bezbednost se brine NATO odnosno KFOR a blagostanje je duboko bolna tačka ove priče. Albanski analitičar sa KiM, Imer Muškoljaj kaže da separatistička „vlada svakako pokušava da izgradi bar jednu uspešnu priču nakon među brojnim neuspesima koji su je zadesili ove godine".

U svom zajedničkom tekstu albanski novinar Ismet Hajdari i američka novinarka Sali Mejers, o tome da kosovski Albanci provociraju srpske vlasti odlukama o svojoj vojsci, pozivajući se na eksperte, navode da će trebati najmanje decenija da prođe dok ta vojska ne postane borbeno sposobna! Izjavu Ane Brnabić da je na stolu i opcija prodora srpske vojske na KiM, kao reakcije na osnivanje vojske separatista, Ramuš Haradinaj je nazvao nemogućom jer „Srbija zna da će Amerika braniti Kosovo". Eto čemu "vojska Kosova" služi...

Saga o lažnoj nezavisnosti kosovskih Albanaca, skupa sa političkim životom njihove zajednice, zapala je u najdublju političku i ekonomsku krizu koja se može izjednačiti sa onom od pre nešto više od 100 godina, oko 1909., kada je Austrougarska carevina umalo odustala od osnivanja države Albanije. Ogromnim naporima i lukavstvima ta kriza je prevaziđena, to isto dešava se i danas kada se povlače opsežni međunarodni potezi za spasavanje ovog albanskog političkog mrtvorođenčeta na KiM.

Kao gladne zveri puštene iz kaveze, preplavljeni euforijom izazvanom „oslobođenjem" Kosova i Metohije 1999. godine, proteranim srpskim snagama bezbednosti i nealbanskim stanovništvom, te odrešenim rukama da nad Srbima nekažnjeno izvrše genocid, Albanci nisu ni mogli da shvate da je jedino što su tada dobili samo oglodana kost koju su do danas već sasvim ižvakali. Međutim, vrlo brzo slavu „pobede" koju je NATO izborio potamneli su glad, visoka stopa nezaposlenosti, kriminal najvišeg ranga, nove individualne slobode suprotne tradicionalnim vrednostima, ekstremno siromaštvo, pljačke fondova koji su stizali kao pomoć Albancima nakon rata...

Vođe terorističkih bandi našle su se na najvišim političkim položajima i sav plen prisvojili za sebe a pokrajinu podelili na nekoliko kriminalnih zona odakle i danas kroz odlično organizovane kriminalne aktivnosti ubiraju novac. Nacionalni duh kosovskih Albanaca je slomljen, skrušen i u beznađu. Boli i to što nekadašnji uzor demokratije i ljudskih vrednosti, najodaniji albanski saveznik Amerika, otvoreno aminuje sve te aktivnosti pa čak i učestvuje u njima.

„...NATO okupacija Kosova odgovara ciljevima spoljne politike SAD. Ona obezbeđuje izrazito militarizovanu zonu uticaja SAD u južnoj Evropi. Obezbeđuje militarizaciju strateških pravaca gasovoda i transportnih koridora koji povezuju zapadnu Evropu sa Crnim morem. Takođe štiti trgovinu heroinom od više milijardi dolara, koja koristi Kosovo i Albaniju kao tranzitne lokacije za pretovar avganistanskog heroina u zapadnu Evropu" zabeležio je profesor Mišel Čosudovski još 2008. godine. To isto je čak javno potvrdio i nekadašnji šef jedinice UNMIK policije u Prištini, kanadski detektiv Stjuart Kelok, rekavši da „kriminalci sa Kosova rasteraju narkotike po Evropi uz prećutno odobravanje SAD". Ne treba zanemariti činjenicu da je američka agencija za borbu protiv droge označila Albance sa Kosova kao druge po važnosti krijumčare narkotika na svetskom tržištu kao i da je Avganistan odmah posle Amerike priznao ilegalno proglašenu „nezavisnost" separatista zbog čega je na ruskoj internet mreži „Runet" bio popularan vic: „...Proizvođač heroina priznao nezavisnost distrubutera". I povodom osnivanja vojske Kosova svetske medijske agencije su isticale da je ta odluka podržana od SAD, kako je to bio slučaj i sa proglašenjem „nezavisnosti" 10 godina ranije, a opsesivna „ukrašenost" Prištine američkim zastavama ovim povodom, stavlja tačku na to.

To ujedno pruža i odgovor na pitanje zašto je ova okupirana srpska pokrajina, iako pod vojno-političkim protektoratom „civilizovanog" dela sveta, na nižem stepenu razvoja nego pre okupacije 1999. godine? Pre svega jer je nemoguće baviti se ovakvim transferom „robe" u uređenom društvu visokog standarda koje poštuje slobode građana. Otpor bi bio neprestan i snažan. Zbog toga je neophodno podgrevati tenzije i stvarati atmosferu konflikta kako bi javnost bila okupirana drugim problemima. Kada se pogleda unazad do 1999. godine, sasvim jasno se može uočiti da Amerika, NATO i EU periodično pribegavaju metodi "ubrizgavanja nacionalizma", iliti agresivnog ispoljavanja mržnje i netrpeljivosti kod Albanaca na svake četiri do pet godina.

Nakon okupacije i progona Srba i nealbanaca 1999. godine, usledio je martovski pogrom 2004. godine. Vremenom siromaštvo postaje dublje, glad veća nemiri sve izvesniji...Četiri godine kasnije, 2008., Amerika navodi separatiste da proglase "nezavisnost" protivno međunarodnom pravu ali ulaže i ogroman napor u svetu da ta njihova ilegalna odluka bude prihvaćena. Opet euforija i glavni problemi ostaju po strani. Ciklus se ponavlja, marta 2011. u Briselu se pokreće dijalog a na leto dolazi do nemira na severu Kosova i podizanju barikada. Sporazum je konačno parafiran 2013. godine kada su instalirani i administrativni prelazi, a 2018. „nastaje" vojska.

Malo šta bi od ovoga uopšte bilo moguće da je režim u Beogradu imao dostojanstvene i razumne predstavnike umesto svega suprotnog već godinama a što je danas metastaziralo u vlast jednog, bezobzirnog, beskrupuloznog, odnarođenog Vođe. O kakvoj se ličnosti radi vidimo po tome što iako je vrhovni komandant oružanih snaga, nalazio se na čelu obaveštajnih službi i ima moć da kontroliše i upravlja svim oružanim formacijama u Srbiji, Vučić je odlučio i da se okruži okorelim kriminalcima koji su spremni da izvrše svako njegovo naređenje pa i da ubiju ako mu to zatreba da održi vlast. Odlične, kako sam kaže „istorijski dobre odnose" je uspostavio sa svim političarima u okruženju koji takođe imaju upliv i veze sa organizovanim kriminalom. Na „suprotnoj strani" ostao je samo goloruk i izgladnjen narod. Sve to donosi moć i zaradu ali i nužnost da se povinuje onome ko ga u tome štiti pa su tako "reket", koji Vučić plaća za svoju patronažu, postali vitalni interesi Srbije.

Danas Vučić kontroliše sve od opozicije, preko medija do direktora svake firme i institucije. U nedostatku političkih oponenata on se ponaša osiono i bahato prema novinarima i nevidljivim sagovornicima. On je svestan da izdaja koju sprovodi mora da naiđe na otpor. Nažalost, ne nailazi pa on nastavlja da učestvuje u temeljnom procesu ostvarivanja albanskih ciljeva na Kosovu i Metohiji gotovo nestvarno otvoreno.

Danima je najavljivao osnivanje „vojske Kosova" i na sav glas ridao ali srpskoj javnosti a ne onima koji imaju moć da to spreče, jer ga i samog ti isti poseduju. Od "snažnijeg" otpora i reakcije ostalo je saopštenje koje su vodeći mediji u Srbiji preneli 13. decembra da će Vučić provesti 72 sata u obilasku vojnih baza u Kopnenoj zoni bezbednosti duž administrativne linije sa KiM. Međutim, već sutradan, 14-tog, je u Beogradu primio članicu Izvršnog komiteta Svetskog ekonomskog foruma Martinu Larkin.

Zanimljivo da je video sa ovog sastanka zvanično postavljen na FTP server Ministarstva odbrane sa čime ovaj sastanak zvanično nije imao nikakvog dodira. Nešto kasnije tog dana održao je konferenciju za medije takođe iz Beograda. U petak, 15-tog decembra, bio je gost u studiju TV Prva u emisiji uživo gde nije govorio o situaciji na Kosovu i Metohiji već o sutrašnjim lokalnim izborima u Lučanima! Pojedini mediji su preneli da je posetio vojsku „na nepoznatoj lokaciji" ali bez video priloga. Inače put do Kopnene zone bezbednosti traje oko 4 sata u jednom pravcu. U nedelju, 16-decembra, održao je još jednu konferenciju za novinare uživo iz stranačkog štaba u Beogradu gde se hvalio pobedom na lokalnim izborima u Lučanima. Tako su protekla 72 sata a na šta niko nije obratio pažnju. Mediji i opozicija u Srbiji kao da će mu pre zameriti da kojim slučajem progovori istinu nego da nastavi da ovako bezočno obmanjuje javnost.

Ta silna vojska „albanskih" separatista, zbog koje su režimski tabloidi i mediji zapodenuli pravi pravcati rat sa kosovskim Albancima, posle nekoliko dana je već postala bajata tema a sam Vučić je u Briselu izjavio da je on spreman da ponovo pokrene dijalog a od zahteva ima jedino taj da se takse kosovskih separatista snize sa 100% i svedu na ranije. Ništa više. No, ako se prisetimo nešto ranijeg pisanja Magazina Tabloid (broj 410) upravo o odnosu Vučića prema „administrativnim prelazima", vrlo lako ćemo shvatiti da je i ova igra sa taksama samo običan paravan koji treba da posluži kao opravdanje za donošenje najpogubnijih odluka o odricanju od sopstvene teritorije u korist separatista.

Prema izveštaju takozvane „kosovske carine" naplata je 2013. godine činile oko tri četvrtine budžeta u odnosu na sve prihode lokalnih „samouprava" kako navodi ekonomista Greg Mils koji precizira: „prihodi od carina su od vitalnog značaja za funkcionisanje kosovske vlade, s obzirom na žalosnu ekonomsku zavisnost zemlje od uvoza". Naplata carine za sever pokrajine po prvi put je uvedena 2014. i već te godine ostvaren je prihod od 868,570 miliona evra što je bilo za 34,520 miliona više nego prethodne. Prošle, 2017. godine, prihod je dostigao milijardu i šest miliona evra! To je vrlo blizu ukupnoj sumi stranih donacija i onoj koja stiže iz albanske dijaspore što znači ukupnom prihodu koji na godišnjem nivou ostvaruju albanski separatisti do ove je trebalo da postane njihov najvažniji izvor prihoda, što je juna 2016. u Briselu dogovorena izgradnja još dva nova prelaza. Dakle, podaci nepobitno pokazuju da je najsnažniju ekonomsku injekciju lažnoj državi na Kosovu ubrizgao je upravo Aleksandar Vučić.

Da li bi onda, u takvoj situaciji, neko bio toliko nepromišljen da drakonskim povećanjem taksi blokira sebi vitalni dotok novca i još da za tu odluku dobije punu podršku svojih mentora Amerike, Britanije i Nemačke? Naravno da ne. Sve je to deo šireg dogovora a po saznanjima Magazina Tabloid neposredno pre uvođenja taksi na Kosovo i Metohiju je stiglo 250 šlepera robe iz centralne Srbije. Takođe, s obzirom na pooštrenu situaciju na EiM albanska policija se nije usuđivala da vrši kontrolu prelaza na severu pokrajine pa je u pomoć pozvala KFOR koji je presreo jedno vozilo i pozvao lokalnu jedinicu kosovske policije da zapleni robu. To se više nije ponovilo jer se KFOR po nečijem naređenju ubrzo povukao i prestao da se bavi tom vrstom kontrole.

Tako da transformacija dojučerašnjih KSB (Kosovskih snaga bezbednosti) u „vojsku Kosova", ne predstavlja ništa drugo do puki marketinški trik i nekoliko američkih višenamenskih vozila "Hamer" više. Kako se u pomenutom tekstu albansko - američkih novinara navodi, u ovom trenutku ta „vojska" broji 2.500 pripadnika a maksimum će biti 5.000 ali i će ona i tada „biti minorna u poređenju sa (srpskom) armijom koja broji 30.000 pripadnika i raspolaže borbenim avionima". Ona ne može da bude pretnja po bilo čiju bezbednost pa čak ni na severu KiM gde situacijom vlada KFOR.

Osim u jednom slučaju - da usled užurbanosti centri moći pribegnu već oprobanoj metodi progona Srba koja je do sada uvek bila najpouzdanija u rešavanju sporova oko teritorija nastanjenih Srbima. Takvo rešenje mogla bi da predupredi jedino Vlada Srbije ali ne ova Vlada pod kontrolom Aleksandra Vučića čiji je savetnik Toni Bler, lični i stranački prijatelj Gerhard Šreder, koji finansira prdizbornu kampanju Hilari Klinton i jedva kontroliše euforiju i emocije prilikom dočeka solju i pogačom Jensa Soltenberga, Džozefa Bajdena, Angele Merkel... i drugih agresivnih zagovornika NATO bombardovanja i ubica Srba koji čak i danas javno nastupaju sa potpuno istih pozicija kao i te 1999. godine.

Srbi na Kosovu i Metohiji nisu ni blizu onome kako ih predstavljaju mediji bilo pod direktnom i kadrovskom kontrolom Vlade u Beogradu, bilo mediji na srpskom na KiM koji su na budžetu raznih zapadnih NVO i Vlada bilo američke, britanske, nemačke ili neke druge EU zemlje. Veštački protesti protiv taksi koje vode najpouzdaniji Vučićevi ljudi, gde direktori I šefovi svoje radnike vode u koloni dva po dva iz firme do mesta protesta, i zastave koje kače na balkone, izloge i ograde, predstavljaju puku ikonografiju. Srbi znaju da ne mogu da računaju na pomoć države koju vodi Aleksandar Vučić jer se već nekoliko godina nalaze pod njenim otvorenim terorom. Uzdaju se jedino u Boga i nadaju se da neće dozvoliti novo krvoproliće i stradanje srpskog naroda i teše se da "čovek snuje, Bog odlučuje". Ali kada im se pogledi sretnu, spontano se iz grudi otme dubok uzdah i sa velikom brigom i strahom u očima nemoćno odmahuju glavom umesto bilo kojih reči.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane