Natrag
Ekonomija
Pljačka decenije: kako je vladajući režim lažirajući slobodno tržište paralisao srpsku ekonomiju (4)
Od lažnih teorija, do stvarnog ništavila
„Teorija ponude" nastala kao posledica monetarizma i liberalizma (u čijoj je osnovi „reganomika" i „tačerizam"), polazeći od stava neoliberalizma, objektivno postaje zastupnik interesa monopolističkog kapitala uz brzu i nesputanu reprivatizaciju javnog sektora u privredi. Ova, očito konzervativna teorija, zalaže se za maksimalno ograničavanje prava radnika i smanjivanje njihovog udela u raspodeli nacionalnog dohotka, uz adekvatan porast učešća profita i privatnog kapitala. To je imalo za posledicu da su troškovi rada (plate i najamnine) za poslednjih dvadeset godina smanjile učešće u bruto domaćem proizvodu. Nezaposlenost se ogromno povećala, a socijalna slika društva se stalno pogoršava - dovodeći do sve većih antagonizama rada i finansijskog kapitala. Osnovni stubovi obećane „države blagostanja" su srušeni, konstatuje prof. dr Slobodan Komazec, naš ugledni ekonomista u svojoj analizi režimske "primene liberalizma" u Srbiji.
Prof. dr Slobodan Komazec
U savremenom državno - monopolističkom kapitalizmu danas gotovo ništa nije ostalo od uobičajenog shvatanja tradicionalno slobodnog tržišta. Njega najvećim delom reguliše država, s jedne strane i monopolističke organizacije i krupni finansijsko - bankarski kapital s druge strane. Proizvodnja i ponuda gotovo su regulisane , a cene i devizni kursevi su malo gde odraz samo igre ponude i potražnje, dok su troškovi reprodukcije sve više pod uticajem transfernih i drugih rashoda države, odnosno regulativne politike razvoja i raspodele. Danas državni rashodi učestvuju u bruto domaćem proizvodu većine razvijenih zemalja od 35-59%, dok regulisanje privatne i javne tražnje postaje sastavni deo razvijenih mera anticiklične ekonomske politike.
Istina je da je došlo do negacije automatizma tržišne privrede uz istovremenu afirmaciju državnog intervencionizma, odnosno razvoja monopolističkog kapitalizma nepotpune (dirigovane) konkurencije. Država i dalje nastoji da očuva socijalnog sistema (koji ne predstavlja brigu privatnog kapitala) sigurnost, podsticanja privatnog preduzetništva , preraspodele dohotka i osnovnih mera makroekonomske politike, te stvaranja povoljnog „poslovnog okruženja" u kojem privredni subjekti treba samostalno da se ponašaju. Sve je to vezano za sve brži apsolutni i relativni rast državnih prihoda i rashoda.
Stalni i sve veći pritisak javne potrošnje i poreskih izdvajanja dovode do otpora daljem rastu poreza u privredi, ali i preteranom ukupnom zahvatanju države i državnoj „neprivrednoj i neracionalnoj potrošnji". Istovremeno se javlja i kritika državne regulativne funkcije (potrebe za socijalne izdatke, nezaposlenost, regionalni razvoj, zaštitu okoline i dr.), jer to smanjuje efikasnost kapitala, dovodi do opadanja produktivnosti rada i opšteg pada profitne stope i mase profita. Smanjuje se i interes privatnog kapitala za investiranjem, jer se rizici povećavaju, poreski tereti rastu, a cena kapitala (kamata) se povećava u borbi protiv inflacije.
Sada se zahteva ograničavanje javnog sektora, snižavanje poreza biznisu i smanjenje regulativne ekonomske funkcije države. To treba da osigura širi prostor za privatni kapital i privatnu inicijativu i veći profit. Ovaj „novi konzervatizam", kako se obično naziva, narastao je kao otpor daljem širenju „države blagostanja" i „ekonomije blagostanja". To istovremeno znači i oštro suprostavljanje kejnzijanskoj ekonomskoj doktrini deficitnog budžetskog finansiranja - koja fiskalnim podsticajima, javnim rashodima i ekspanzivnom monetarnom politikom treba da oživi privrednu aktivnost i spreči ulazak privrede u fazu recesije.
Taj monetarizam „ekonomije ponude" i „nacionalnih očekivanja", kao nova doktrina, trebalo je da napravi zaokret u ekonomskoj misli i strategiji od javnog ka privatnom sektoru, od javnog neproizvodno-socijalnog ka privatno-profitnom sistemu. Ona, u osnovi, znači povratak neoklasičnoj teoriji i politici, povratak „magičnoj snazi tržišta", slobodnoj privatnoj inicijativi , „ekonomskoj dinamici proizvođača", ali i filozofiji nacionalnog ponašanja pojedinaca i „inherentnoj stabilnosti privatnog sektora". Država treba da smanji i ograniči svoje mešanje u privredu, to će umesto nje činiti odnosi ponude i tražnje i privatni kapital pod motivom profita.
Evropska unija zastupa interese najbogatijih i najrazvijenijih država -članica i krupnog finansijskog kapitala, prihvativši neoliberalni model stabilizacije i razvoja. Briselska administracija istovremeno želi centralizaciju vlasti i sredstava i koncentrisanu moć nasuprot državama -članicama.
Magična snaga tržišta koju zagovara neoliberalizam čikaške škole je u potpunom raskoraku sa stvarnim odnosima u ekonomijama razvijenih kapitalističkih država. Više ideološkog i za druge države insistiranje na slobodi tržišnih odnosa, praćeno je, sve više, ograničenim delovanjem tržišta, manipulacijom i ponudom i tražnjom od monopola i države, što mje posebno izraženo u međunarodnikm ekonomskim odnosima. To je „roba za izvoz" koju treba da prihvate i provedu u život druge države i sve privrede u tranziciji. Slobodan pristup tržištima, otvorena vrata za inostrano privatno investiranje, sloboda privatne preduzimljivosti, propagiraju se baš zato da bi se time omogućila ekonomski i finansijski jačim državama i zemljama dominacija nad slabijim i zato zavisnim zemljama. Te privrede treba „otvoriti", učiniti ih nezaštićenim i visoko zavisnim o stranom(zapadnom) finansijskom kapitalu. To je doktrina lažnog liberalizma koja osigurava finansijski i tehnološki neokolonijalizam razvijenih država, i novi sistem eksploatacije preko dugova i finansijskog kapitala -kojim danas upravljaju banke iz razvijenih privreda.
Državni intervencionizam, krize i faktori rasta
Državna intervencija u privredi je nužnost u otkljanjanju slabosti tržišnog mehanizma, koji bi s jedne strane privredu mogao odvesti u inflaciju i preteranu konjukuturu i disproporcije, a sa druge strane u veću krizu i nezaposlenost. Automatizma i potpuno slobodnog (liberalnog) tržišta više nema, posebno iz razloga što se na svim tržištima javljaju privredni subjekti, država i stanovništvo sa njihovim raspoloživim dohotkom, potražnjom, štednjom i investicijama, ali i snažni međunarodni monopoli i oligopoli, koji dominantno utiču na globalne finansijske i privredne tokove.
Državni intervencionizam nastao širenjem kejnzijanske doktrine anticikličnog i antikriznog delovanja države (radi otklanjanja slabosti tržišnog mehanizma i slabosti stihijskog ponašanja privatnog kapitala) vodili su porastu javnih rashoda države. Stavljanjem pod državnu kontrolu svih vitalnih segmenata privrede država usmerava razvoj.
Država danas ne želi da ispusti kredit i novac iz ruku, upravlja njima kao snažnom polugom u razvoju, ali i iz razloga da se spreče ponavljanje velikih lomova u kreditnom sistemu, bankrotstva banaka i rastrojstva finansijskog sistema u celini (poučeni iskustvima iz velike ekonomske krize). Podsetimo se samo najnovijih događaja oko krize hipotekarnog tržišta u SAD i prihvatanja centralne banke SAD (FED -a) da interveniše s nekoliko 700 milijardi dolara da spasava hipotekarne banke, finansijska tržišta, korporacije za nekretnine i opštu likvidnost privrede i bankarskog sektora.
Dakle, brojnim intervencionim mehanizmima države (vojna ekonomija, javni radovi, javne investicije, nacionalizacija, participacija, zapošljavanje u javnom sektoru, uvoz i izvoz kapitala, kreditna politika, kamata, cene, međudržavni krediti, nabavke države i stvaranje rezervi, carine, devizna politika i dr.) nastoje da se reše , ili pak ublaže, narasle protivrečnosti savremenog kapitalizma. Ovde se ima u vidu kriza, budžetski deficit, platno-bilansni deficit, nezaposlenost, inflacija, depresivna stanja ciklusa, monetarna kriza, reprodukcija i dislokacija kapitala, finansijske i berzanske krize i sl.). To iz osnova menja odnose i faktore rasta kapitalističkih privreda. Naravno, ovde treba imati u vidu da se u sklopu javnog sektora i fiskalne politike nalaze sledeći delovi: zaposlenost u javnom sektoru, školstvo, zdravstvo, armija, sudstvo, policija, socijalno staranje i dr.
Sada se pred ekonomsku teoriju u istraživanju savremenog kapitalizma opravdano postavljaju sledeća pitanja:
1) Odnos države i privatnog kapitala u formiranju ukupne funkcije potrošnje i investicija,
2) Delovanje države i ponašanje celokupne privrede, nasuprot ranijem dominantnom delovanju privatnog kapitala i privatne privrede,
3) Osnovanost teorije nedovoljne potrošnje kao faktora kriza u savremenom kapitalizmu, s obzirom na redovno visoku potrošnju koja danas stalno prati razvoj kapitalizma, posebno preko vrlo razvijenog kreditnog mehanizma, i eksplozivnog širenja javnih rashoda,
4) Delovanje visokih socijalnih i vojnih rashoda, uz formiranje i strukturu ukupne potrošnje, posebno u formiranju robnih i kupovnih fondova (ponude i tražnje na tržištu),
5) Da li je kapitalistička država uspela dugoročno da ovlada većim brojem konfraktora koji deluju nasuprot cikličnom kretanju privrede s tendencijom pada profitne stope,
6) Da li je profitna stopa u svim sektorima osnovni motiv ponašanja, ili postoje i drugi motivi posebno u korporativnom i viosoko monopolizovanom kapitalizmu,
7) Šta se događa za profitnom stopom, neiskazivanjem stvarnih rezultata poslovanja, profita i rentabilnosti ukupnog kapitala u uslovima internacionalizacije kapitala (povezane sa ozbegavanjem oporezivanja privatnog korporativnog kapitala),
8) Danas ne treba da se suzbije deflacija, već hronična inflacija, ali ni da se posebno stimuliše tražnju da bi se privatni kapital ohrabrio za investicije. To je usko povezano s „iluzijom novca", kada je novac dugo, ali neumereno, korišćem kao sredstvo za oživljavanje tražnje , što je dovelo do sve većeg razdvajanja realnog i nominalnog dohotka.
Stalni rast dugova, emisije novca i kamata na javni dug vode autonomnom rastu dugova i nekontrolisanoj emisiji novca. Masa novca se brzo i stalno povećava, a njegovo svođenje na normalan, niži nivo, redovno izostaje. Isto tako, korišćenje novca za finansiranje državnog budžeta uglavnom kasnije nije smanjivalo (otplatama i poništavanjem novca i gašenjem dugova). To je dovodilo do stalnog rasta dugova, emisije novca, kamata na javni dug i ponovo nove emisije novca. Stalna inflacija praćena novom emisijom vodi visokoj tražnji u odnosu na ponudu. Rešavanje privrednih problema i kriznoinflatornog mehanizma danas se sve više traži u regulisanju ponude, a ne regulisanju globalne tražnje.
Ekonomski mehanizam zasnovan na principima kejnzijanske teorije i finansijske politike sve više se preusmerava na društvene investicije preko stimulisanja državnih investicija u nauku i tehnologiju, obrazovanje, pripremu i preusmeravanje zaposlenosti.Socijalna infrastruktura se iz osnova menja, ali uz stalno slabljenje i drobljenje radničkih sindikata (pregovaračka snaga sindikata stalno slabi).
Kriza se produbljuje, nezaposlenost se povećava, proizvodnja konstantno opada, socijalno raslojavanje društva je sve veće (oformljena je vrlo bogata manjina, uski sloj od 5-8% stanovništva, uz najveći deo osiromašenog stanovništva). Patologija društvenog života se širi kao zaraza.
Mogućnosti zapošljavanja su sve manje, obzirom na investicije ne oživljavaju, uz istovremeni potreban brz tehnološki razvoj. Nelikvidnost privrede je izuzetno izražena, a cena novca i kredita visoka. U eksternoj ekonomiji dolazi do enormnog rasta deficita trgovinskog i platnog bilansa, uz sve brži rast inostrane zaduženosti i obaveza iz eksternih dugova (kamata i otplata). Budžetski deficit ima tendenciju da „eksplodira" i da se sve više oslanja na primarnu emisiju centralne banke i depozite poslovnih banaka,a u krajnjem slučaju na uvoz kapitala za finansiranje ne samo deficita budžeta, već budžetskih rashoda u masi.
Krizno stanje ekonomije traži odgovor na pitanje: može li se (i kako) iz krize ka ekonomskom rastu? Da li i dalje zadržati koncepciju liberalnomonetarističkog tipa i savete inostranih stručnjaka (predstavnika svetskog finansijskog kapitala, MMF, Svetske banke i predstavnika EU)? Može li se od „divljeg kapitalizma" koji je na sceni ka organizovanom socijalno-tržišnom sistemu (kao, uostalom, sistemu koga je do sada imala privreda Evropske unije)?
Monetarna politika centralne banke pod dominantnim uticajem neoliberalne dogme
Centralna banka i dalje ističe primarni cilj monetarne politike „borba protiv inflacije", uz korišćenje visoke bazne kamate,a zatim restriktivna politika novca i kredita, „čvrst" i precenjen kurs domaćeg novca, politika uravnoteženog budžeta i dr. što je sve sastavni deo neoliberalizma i monetarizma danas. Restrikcija i smanjenje javnih rashoda (posebno socijalnog i transfernog karaktera ), praćeni deregulacijom i visokom liberalizacijom spoljne trgovine i unutrašnjeg tržišta, rušili su jedan socijalni sistem i ravnoteža u društvu , a oslobodili prostor za divljački pljačkaški sistem kapitalizma prvobitne akumulacije kapitala.
Može li se poći alternativnim putem u tranziciji i izlasku iz kompleksne krize?
U bežanju od vulgarnog marksizma i potpune etatizacije privrede, socijalno uravnoteženog , ali i neefikasnog privrednog sistema, rukovodstvo države i privrede je krenulo u obnovu starog kapitalizma, ali sada vulgarnog tipa, turbokapitalizma zasnovanog na pljačkaškom odnosu prema društvenom kapitalu. Da li je formiran kompleksan model razvoja i privrednog sistema?
Ekonomiji više odgovara neokejnzijanska doktrina koja kombinuje i tržišnu i državnu regulaciju.Potpuno slobodnog tržišta danas nema u svetu. U vreme recesije koristi se široki arsenal mera stimulativne fiskalne i monetarne politike, u fazi inflacije restriktivna politika u ova dva područja. Novi kejnzijanski model makroekonomske politike treba da omogući uz veće delovanje tržišta (ne automatizam) i brojne funkcije „države blagostanja".
Cilj ekonomskog razvoja nije samo rast proizvodnje i bruto domaćeg proizvoda, već i zaposlenosti i veće socijalne jednakosti (pravedniji ekonomski razvoj i humanije društvo). Naravno, iz navedenog sledi i monetarna stabilnost - koja kao trajni cilj može biti samo izvedena iz kvalitetnog i dugoročnog brzog ekonomskog razvoja. Tu je upravo uloga države preko javnih finansija postala, u fazi krize, dominantna. Radi se o vrlo složenom stimulativnom delovanju javnih prihoda, javnih rashoda, javnog duga, javnih investicija, zaposlenosti u javnom sektoru, transfernim rashodima, socijalnim davanjima i dr.
Upravo o navedenim stimulativnim merama države u podsticanju ekonomskog rasta i zaposlenosti, ali i očuvanju dovoljne socijalne ravnoteže, šire govorimo u narednim delovima ovog rada.
Nova strategija fiskalne politike-koncept generalnog zaokreta
Mogućnosti delovanja poreske i ukupne fiskalne politike preko njenih mera i instrumenata kao faktora stimulisanja ekonomskog rasta, investicija i štednje, a posebno u politici otklanjanja deficita budžeta i smanjenja tereta u rizika javnog duga, nalazi se u središtu interesa reforme javnog sektora. Poseban aspekt našem istraživanju dali smo funkcionalnim odnosima razvojno usmerene poreske politike i poreskim stimulansima i olakšicama i strukturi javnih rashoda. Ovo posebno iz razloga što se u najvećem broju savremenih država najveći deo poreske politike ne vodi više u čisto fiskalnom cilju - dakle osiguravanje dovoljnih budžetskih sredstava za finansiranje javnih (budžetskih) rashoda. Stimulativna poerska politika izbila je u prvi plan. Istovremeno se i nekim državama poreska politika, u sklopu ukupne fiskalne politike , često usmerava na stabilizacione ciljeve, dok su razvojni ciljevi omali više sekundarni značaj. U savremenoj poreskoj i fiskalnoj politici upravo nefiskalni ciljevi dobijaju priznat, posebno razvojni i socijalni, a zatim dolaze stabilizacioni ciljevi.
U poreskoj politici se nizuzetno malo pažnje posvećivalo poreskim stimulansima i olakšicama, posebno na području stimulisanja ainvesticija, štednje i pokretanja drugih faktora, ali i samom strukturnom i regularnom razvoju. Upravo su ovo postala područja koja dobijaju primarni značaj u razvoju gotovo svih savremenih privreda.
Uz čisto teorijska istraživanja stimulativne fiskalne i poreske politike posrbnu težinu dajemo statističko-matematičkim istraživanjima funkcionalnih odnosa i kvantigikaciji efekata pojedinih oblika poreskih stimulansa i olakšica (oslobađanja) na sektoru investicija , štednje, platnog bilansa i privrednog razvoja. Poseban akcenat dajemo istraživanju funkcija poreskih stimulansa i olakšica i ponašanja dohodaka, sklonosti investiranju, sklonosti potrošnji i štednji sektora privrednih preduzeća i stanovništva, ali i javnog sektora (i njegovog ponašanja u slučajevima velikih stimulacija i poreskih oslobođenja). Delovanje poreskih stimulansa na formiranje odnosa štednja - investicije,dohodak - potrošnja, uvoz - izvoz i dr. su u samom središtu naših kvantitativnih istraživanja. To je i osnova ocene o uspešnosti fiskalne politike u celini, ali i mera monetarne politike (na sektoru platnog bilansa i stabilizacije cena).
Politika poreskih podsticaja i olakšica se nije dovoljno izučavala u finansijskoj i fiskalnoj teoriji , dok je u fiskalnoj politici to bio više „dodatak" prema osnovnim drugim fiskalnim ciljevima usvojene budžetske politike. Makro-aspekt poreske i fiskalne politike je dominirao, dok je strukturno i kvalitativno delovanje ostalo po strani.
Ovo područje je ne samo nedovoljno istraženo , već je ostalo i na periferiji istraživanja, posebno iz aspekta vođenja restriktivne fiskalne(poreske) politike koja se vodi u najvećem broju država u sklopu poznate teze: liberalizacija - defiskalizacija - decentralizacija - deregulacija, a sve u svetlosti dominantne neoliberalne teorije i politike stabilizacije.. One uključuju smanjivanje uloge države u privredi i smanjivanje poreskog tereta, javnih rashoda, javnog duga i budžetskih deficita. Iz navedenih razloga detaljnije smo istražili efekte i mogućnosti redukcije (smanjivanja) javnih rashoda poreskog tereta i njihove veće ili manje elastičnosti na dubinu i složenost ekonomske krize. Detaljno se istražuju pojedini oblici poreskih podsticaja i oslobađanja u sklopu stimulativne razvojne fiskalne(poreske) politike, nasuprot redistributivnoj i stabilizacionoj funkciji ove politike koje su do sada bile dominantne.
Poreski stimulansi investicija, štednje i potrošnje
Detaljnije smo istražili poreske stimulanse na ponašanje investicija (i njihove strukture, „sklonosti investiranju", formiranju i usmeravanju investicionih sredstava i dr.), ali i štednje , potrošnje i platno - bilansne tokove. Radi se u osnovi o glavnim makroekonomskim agregatima čije ponašanje određuje i tempo i kvalitet ekonomskog rasta i zaposlenosti (a time i stabilnost nacionalne ekonomije, ali i platnobilansne odnose). Da li je kejnzijanska anticiklična politika efikasna u dominantno spekulativnoj ekonomiji?
U istraživanju smo kao prioritet postavili osnovni cilj usmeren upravo na područje otkrivanja prirode , uzajamnih odnosa, jačine delovanja, odgođenih efekata, pravaca delovanja, sporednih i neočekivanih efekata poreskih stimulansa na osnovne privredne i finansijske makroagregate.Pri tome smo nastojali da istražimo i otkrijemo koji su to oblici poreskih stimulansa najpovoljniji , najefikasniji i najbrži i sa kontrolisanim i očekivanim efektima na dohodak, proizvodnju, potrošnju, štednju i investicije, ali i na kompoziciju izvoza u uvoza (robe i kapitala, odnosno robe i kapitalne investicije) i konačno zaposlenosti.
Nastojali smo da otkrijemo samo prirodu tih odnosa i veza, ali i kvalitet i čvrstinu njihove povezanosti, sa mogućnostima eventualnog korišćenja fiskalne i posebno poreske politike kao faktora stimulisanja i oživljavanja ekonomskog rasta uz aktiviranje umrtvljenih realnih domaćih faktora razvoja (posebno na području štednje i investiranja kao glavnih generatora razvoja).
Savremena finansijska teorija posvećuje sve veću pažnju efektima brojnih mera i istrumenata fiskalne politike. Savremena država je svojim učešćem u bruto domaćem proizvodu dostigla takav nivo da često postaje osnovni generator tražnje i preraspodele u privredi i društvu. Ako se tome doda i javni dug i budžetski deficit („dopunski" kreditno finansiran) tada je to postalo dominantno, kako u razvijenim, tako u nerazvijenim privredama. Država je danas prihvatila brojne druge, čisto proizvodne funkcije, uz klasične socijalne i redistributivne. Sve više se i postavlja pitanje strukture javnih prihoda i i investicija (intervencija) kojima podstiče i stimulativno deluje na ekonomski rast i proizvodnju, a posebno neproizvodnih i socijalnih (transfernih) rashoda. To je bitna komponenta, posebno kada se želi sagledati ekonomska, socijalna i razvojna komponenta javnog sektora i javnih rashoda (i prihoda),, ali i njihova struktura u pogledu veće ili manje elastičnosti. Time i veće ili manje podesnosti za vođenje efikasne ukupne fiskalne politike. Bez ove politike i politike raspodele dohodaka, nikada i nigde ni monetarna politika ne može biti efikasna, bar na duži rok, i delovati u željenom razvojnom pravcu. To se mora imati u vidu kako se govori o predimenzioniranoj javnoj potrošnji i „poreskim pritiscima" koji „guše" privredu i ugrožavaju proizvodni sektor, odnosno investicije i razvoj.
Učešće javnih rashoda kreće se i do 50% u bruto domaćem proizvodu, a redovnih prihoda budžeta oko 42%, što znači da se „ugrađenik" budžetski deficit dopunski finansira pozajmljivanjem na finansijskom tržištu ili kod bankarskog sistema. Dakle, izvan formiranog bruto domaćeg proizvoda. Da pogledamo najnovije podatke za Srbiju.
Dakle, ugrađeni i sistematski budžetski deficit se finansira pozajmicama, što dovodi do stalnog rasta javnog duga. Izgleda da je time smanjen „pritisak" na raspodelu bruto domaćeg proizvoda , međutim, kada dospeju kamate i otplate iz dugova - tada treba osigurati sredstva za te budžetske obaveze ili iz prirasta bruto proizvoda ili novim zaduživanjem da bi se servisirali dospeli dugovi.
U savremenoj fiskalnoj teoriji ekonomska neutralnost fiskaliteta ustupila je mesto ekonomskim i socijalnim delovanjima (vanfiskalnim ciljevima), koje se zasnivaju na filozofiji savremenog intervencionizma i ideologiji aktivnog uključivanja u ekonomske tokove reprodukcije. Pluralistička struktura poreskog sistema, komponovana od neposrednih i posrednih fiskaliteta, funkcionalno je osposobljena za mobilizatora fiskalnih resursa za finansiranje budžetske potrošnje. Fiskalne mere i instrumenti u funkciji sticanja poreskog prihoda i fiskalnog retransfera finansijskih resursa u sektor privrede , stanovništva i banaka, odnosno inostranstvo, ukomponovana je u mehanizme stabilizaciono-razvojne ekonomske politike i alokativno - redistributivne mehanizme države na području fiskalnog dirižizma (makro koncept) i fiskalnog intervecionizma (mikro koncept).
To je globalna slika položaja i značenja javnog sektora i osnovnih instrumenata javnih finansija. Budžetski deficit u razvijenim privredama postaje sve veći teret za javne finansije i finansijsku ravnotežu u njima. To dovodi do ogromnih preraspodela nacionalnog bogatstva i neproizvodne upotrebe kapitala u neproizvodnoj budžetskoj potrošnji (vojni, transferni socijalknirashodi).
Fiskalna kriza uku kriza javnog sektora vezana za novu globalnu i finansijsku krizu doveli su do prave eksplozije javnih rashoda, javnog duga i budžetskog deficita u svim državama. Ovo se posebno odnosi na članice EU i evrozone.
Javni dug razvijenih privreda u odnosu na bruto domaći proizvod pokazuje sve veći teret (procenat), ali i prema drugim makro agregatima. To postaje sve veće opterećenje za javne finansije , stvaraju se veće bankarske napetosti, uz sve manji manevarski prostor za prebacivanje dela ovih sredstava na privatni sektor (poreze). Inercioni rast duga se brzo i oštro ispoljava, dok realna kamata na dug apsorbuje veliki deo tekućih priliva budžeta, ali i sve veći deo prirasta bruto proizvoda.
Dug 18 članica evrozone u 2017. iznosi 12,7 biliona evra.
Učešće javnog duga u bruto domaćem proizvodu evrozone iznosi preko 80%, a budžetskog deficita umesto 3% po Mastrihtu, čak 7% . Stopa nezaposlenosti je povećana na 11,9%, dok je privreda i dalje u recesiji koja se produbljava. U EU postoji 27 miliona nezaposlenih (10,7%), a u evrozoni 17,8 miliona (11,9%).
Evropska unija se u novoj krizi nalazi na prelomnoj raskrsnici. Traži se kompromis između programa obuzdavanja (snižavanja) javne potrošnje (štednje) i podsticaja oživljavanju privrednog rasta i porasta zaposlenosti(Oland). To je strateški sukob u koncepciji saniranja privrednog sektora i otklanjanja krize javnog duga na relaciji Oland - Merkelova. Merkel je konačno odustala od svog tvrdog stava tvrdeći da je potreban i privredni rast i porast zaposlenosti.
Veliki budžetski deficit, koji se u nekim državama kreće i do 14% bruto domaćeg proizvoda, uz visoke realne kamate na tržištu zajmovnog kapitala (pozajmice za finansiranje deficita države) vode i poskupljenju kredita za privatni sektor. To vodi stalnom rastu deficita i javnog duga, što dovodi do krize razvoja niza grana, usporava tempo rasta i povećava nezaposlenost - čime se slabi prihodna strana budžeta (porezi i doprinosi stanovništva i korporacija). Deficiti i javno zaduživanje ulaze u proces autonomnog rasta novog zaduživanja da bi se platila kamata i dospela otplata duga.
(Nastavak u sledećem broju)
Natrag