Natrag

Intervju

Eva Ras, glumica, pisac, društveni hroničar...

Baba Eva štancuje romane

Pred kraj 2018. godine, naša slavna glumica Eva Ras dobila je od Saveza jevrejskih opština Srbije nagradu za roman "Galaktička Jevrejka"! U nadahnutom razgovoru za Magazin Tabloid, Eva Ras između ostalog kaže da se oni koji danas idu u protestne šetnje ulicama Beograda, nadaju da će se pojaviti neki novi Marko Kraljević koji će makar da ukine svadbarine!

Razgovarala: Nađa Andrejević Keleri

"...Ako padneš ustani, opet i opet, i jednog dana više nećeš padati jer ćeš biti toliko snažna da nećeš moći ni da se sapleteš...", reči su dede naše slavne glumice Eve Ras, koje su joj se duboko utkale u dušu. Te reči su tajna njenog umetničkog trajanja, koje su je naučile upornosti. Zahvaljujući toj istoj upornosti, ovih dana je Eva Ras ovenčana nagradom Saveza jevrejskih opština Srbije SJOS za roman Galaktička Jevrejka! Tim povodom,vidno uzbuđena Eva za Magazin Tabloid kaže:

- Uspeh! I Danilo Kiš je dobio tu nagradu! I on je učestvovao na anonimnom konkursu pod šifrom umesto svoga imena! A ime u koverat ako se žiriju dopadne delo. Tek tada! I ja sam među pobednicima! Kad sam turila vest na društvene mreže, svi su samo čestitali. A šta je prethodilo nagradi?! Odbijanja, šikaniranja ali ja oduvek znam, moje je da nudim a da bih ponudila moram pre toga da napišem. Da bi roman Temura bila objavljena prvog januara 2018., ja sam celu prethodnu godinu obijala pragove izdavača, znači roman sam napisala 2016 - 17. godine i dok sam se tresla od lupanja vrata pred mojim nosem već sam pisala roman - Galaktička Jevrejka. Jer odbijanje ne treba nikoga da zaustavi. Jedna se vrata zalupe druga će se otvoriti. Mnogi koji ne pišu romane pomisle kako ova baba Eva štancuje romane, a štancovanje podrazumeva nešto lako, što se turi u kalup i za tili čas se istrese i gotov je! A romani se pišu kao što ratari obrađuju oranice, redom kako treba da bi pšenica nikla i rodila. Sad mogu i da umrem, odužila sam se svojim precima, dve književne nagrade za 2018. godinu - jer nagradu za roman Temura, smatram za najveću književnu nagradu u Srbiji. Roman će biti na spisku za otkup knjiga Ministarstva za kulturu i informisanje!

Ne krije Eva da ovih dana hoda ulicama Beograda i po Zemunu. Gura se po javnom prevozu, jer obožava praznike. Doček Nove godine je širom planete prihvaćen praznik. Da je ona, kako kaže - neka kraljica, sve bi učinila da ljudi stalno nešto slave.

"...U mom narodu je tako od pamtiveka, najveći jevrejski praznik je subota! Šabat! Uprkos tome nam je svake nedelje taj praznik za koji cele nedelje skupljamo najlepše stvari kako bismo je proslavili u najvećoj radosti, okupamo se još pre zalaska sunca u petak, obuvamo najudobnije cipele, najlepše haljine, kuvamo najukusnija jela da dočekamo praznik i toga dana ništa ne radimo! Skoro dve hiljade godina su Jevreji opstali bez države zahvaljujući baš Šabatu, nisu se utopili u tugu, nisu se odrodili od svog identiteta jer su svake nedelje slaveći Šabat pamtili ko su i nadali se da će jednog dana ponovo biti narod koji ima i svoju državu.

Negde sam pročitala kako je Napoleon Bonaparta prošao jednom prilikom kraj sinagoge baš kad se posetio Tisha B'Av, čuo otuda plač i kuknjavu... Poslao je svoga emisara da sazna o čemu se radi, zašto u sinagogi narod plače i rida. Vrativši se, emisar ga je obavestio da Jevreji plaču jer im je Hram srušen. "Zašto ja o tome nisam obavešten", nervirao se Napoleon. "Kad se to dogodilo, koji Hram je bio njihov?" - "Gospodaru", odgovorio je emisar, "...na današnji dan pre više od 1.700 godina u Jerusalimu su Rimljani srušili njihov Hram." Napoleon je malo poćutao, zamislio se a zatim rekao: "Narod koji toliko dugo oplakuje svoj srušeni hram i opstaje kroz sve duge vekove, sigurno će ga ponovo izgraditi."

Koliko te dotiče politička situacija u Srbiji, s obzirom da su na beogradskim ulicama svake subote protesti nezadovoljnih građana!?

- Dotiče me, jer se stidim intelektualaca koji su već odavno potpuno izgubili kormilo. Napadaju beznačajne događaje i ne vide suštinske greške. Njima je važno da u izveštajima novinara se ne omalovažava broj prisutnih na tim šetnjama, oni se prebrojavu umesto da se bore za potrebne promene. Napadaju trapavu, mladu novinarku Barbaru kako je njen izveštaj bio uvredljiv za demonstrante. A njen izveštaj je bio poguban za nju samu. Bilo je to samo jedno mišljenje, ali onima koji protestvuju izgleda važnije da je neko žrtveno jagnje nego da suvislo formulišu svoje zahteve. 'Dođi da te vodim u šetnju i gledamo izloge da obećavam šta ću ti sve kupiti', govorio je moj pokojni Ras i ja sam ga obožavala a ovi šetači na kraju 2018 godine ne samo da nam ništa ne daruju nego ništa i ne obećavaju, makar šarenu lažu, ne! Oni hoće da utvrde tačan broj šetača i sabiraju koji mediji ih ne podržavaju. To nikome nije potrebno, a oni koji idu u šetnje nadaju se da će se pojaviti neki Marko Kraljević koji će da ukine makar svadbarine!

Na Kosovu je sve teži opstanak preostalih Srba. Na veliku globu prema proizvodima koji stižu iz Srbije, svet ne reaguje. Nema hleba, nema mleka, nema lekova...

- Mislim da je svaki građanin Srbije od 17. februara 2008. godine, dužan da se ponaša tako kao da je njemu lično otet deo imovine... Nikada nijedan jedini građanin Srbije ne bi smeo to da zaboravi dok je Kosovo tuđe, jer ako bismo klicali samoproklamovanoj državi, ispalo bi da su strane velesile u pravu. Srbija je sada odsečena od svog jezgra, čini joj se nepravda, otima joj se prošlost, blati sadašnjost - ali ništa nije večno. Imamo kablovsku TV mrežu, govorimo i poneki strani jezik pa možemo da pratimo kako svet komentariše događaje, podsmevaju nam se i govore da se njihove odluke ne preinačuju emocijama građana.

A, ja sam slušala na demonstracijama studente koji su se pitali - kako bi to izgledalo kad bismo svi, tako nenaoružani, peške krenuli i stigli do Kosova?! Šta bi sa nama na granici činila Međunarodna upravljačka grupa? Bi li pucali u nenaoružanu svetinu, da li bi imali spremnih pet miliona metaka da nas sve potamane, ili bi tražili pojačanje Evropske unije, Amerike? Zar je zaboravljen pravi mirotvorac Gandi (Mohandas Karamcand Gandhi) koji je od kolonijalne Indije stvorio nezavisnu državu oslobodivši je engleske valadavine, bez oružja, izlaskom ljudi na ulice?

Iako se godinama boriš sa opakom bolešću, uspevaš da budeš vedra i nasmejana. U čemu je tajna tvoje borbe sa kancerom, jer mnogi ljudi nakon bombardovanja naše zemlje od strane NATO agresora, dele tvoju sudbinu?

- Moramo da živimo od toga što nam je preostalo. Sa bolešću neki žive dugo - kao ja, neki odmah odlete na onaj svet. Ja živim sa tim.

S obzirom da si pre mnogo godina ostala bez ćerke Krune i muža Radomira Stevića Rasa, neumorno glumiš, slikaš i pišeš."Ono što te ne ubije, to te ojača" kao da je tvoja zvezda vodilja?

- Nije me to ojačalo, oni su umrli nisu me napustili i ja ih volim kao da su i dalje sa mnom. Življenje posle njih mi je pokazalo da je život jači od svih tragedija, ali to nije moja zasluga. Naprosto, podnosila sam udarce i preživela. Ali nisam ih podnela, to je varka. Ja jesam živa i jako se trudim oko svog tela, ali ne razmišljam o mojim pokojnicima - odložila sam ih. Nisu sve moje knjige posvećene njima ali stavljam u svaku jedan deo moje ogromne ljubavi prema njima koja nikako ne prestaje. Neko vreme, dok su knjige bile u rukopisu, spopadao bi me strah da ih otvorim i pročitavam. Uvek se bojim da li ću moći da se suočim s prošlošću i sa njima koji su mi darovali ljubav koja nikada ne umire.

U svom poslednjem romanu Temura pišeš o sestri bliznakinji sa kojom si delila majčinu utrobu i sa kojm si i danas u dosluhu.

- Kad sam bila mala, stalno sam pričala o njoj, čim sam progovorila tražila sam je po imenu Temura, ona se rodila mrtva i moji nepismeni seljaci su se iščuđavali kako to dete zna kad je tek prozborilo. Roman je o njoj i o tim trenucima koje smo zajedno provele u majčinoj utrobi. Tada su me smatrali ludačom, a danas je to evidentno da fetusi u utrobi majke imaju uspomene i da se njima tamo dešavaju razne stvari. Imala sam fazu kada sam se pitala da li sam ja ona, pa sam ja umrla tamo, a sad ona živi ovde. 'Ti si živa. I znaš više od mene,' - govorila je Temura - 'neću da se rodim jer hoću da budem zvuk violine, svake violine na planeti Zemlji, da budem muzika na strunama. To ne bih mogla kad bih se rodila živa sa tobom. Ne tuguj, Nirito, kad god čuješ zvuk violine, znaćeš da sam to ja i da je moj život mnogo više od tvog živog života koji te čeka, jer je taj život pun suza u nadolazećim godinama godina. 'In the tears and years to come'. Celoga života pisaćeš svoju autobiografiju.'

Kako bi volela da vidiš Srbiju u budućnosti. Ima li nade za nas, da se opet uzdignemo kao narod, država i ljudi?

- Volela bih da ljudi budu ovakvi kakvi su i sada - divni, saosećajni i jaki koji se nose i sa velikim nedaćama, ali bih volela da vođe više vole taj narod nego što ih vole u toku mog dugog života, jer kako god su se političke ličnosti smenjivale, svi su uvek narod žrtvovali misleći da je narod zato i narod i biće narod jer može da podnese i kad im se ukine mnogo toga. Volela bih da im se ništa ne zakine nikada više.

Novac je postao gospodar sveta, života, čovečnosti. Izgubilo se ono ljudsko u ljudima, zbog čega?

- A kada nije bilo izgubljeno? U mom dugom životu samo sam gledala kako ponižavaju narod. Rodila sam se u jeku Drugog svetskog rata i taman sam stasala da posle rata vidim gladan narod, iscrpljen od rata u dugim redovima kako čekaju pred mesarom da bi zaposlenima udelili na tačkice svinjske kosti i papke. Bila sam beslovesno dete tek ispilela, ali sam pitala mamu: " Zašto ne prodaju meso, kome su prodali meso, ko jede meso, a nama na tačkice daju samo svinjske glave i oglođene koske?" To se ništa nije promenilo, sirotinja je srećna i kad im bace oglođene koske i dlakave svinjske uši, jer i to im ne bacaju često.

Da si kojim slučajem na početku svog životnog puta, da li bi opet bila glumica ili bi se malo zamislila nad glumačkom sudbinom u Srbiji?

- Sasvim je svejedno čime se čovek bavi, važno je da živi častan život uprkos izazovima da postane skot prodane duše, da podvaljuje i unesrećuje druge oko sebe. Nema velikih i malih života, svi smo mi Božja stvorenja i naš život vredi isto toliko koliko i život jedne smrdibube, svačiji je život najdragoceniji na planeti Zemlji, samo neki nadmeni praznoglavci misle da su oni mnogo više od drugih. A lepota života je upravo u tome da nam je svima Bog podario.

Glosa

Sirotinja je srećna i kad joj bace oglođene koske i dlakave svinjske uši, jer i to joj ne bacaju često!

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane