Natrag

(P)likovi

Traži se vođa puča

Glava mu na panju

Svaki zločinac najbolje zna koliku kaznu zaslužuje. Tako i Aleksandar Vučić. Neko smatra da je dovoljno da podnese ostavku na funkciju predsednika, ima i onih koji predlažu lustraciju, dok odlučniji opozicionari zahtevaju da se u sudskom postupku utvrdi njegova odgovornost za zlo koje je naneo Srbiji. Realniji od njih, diktator je priznaje da je u borbi za vlast založio svoju ludu glavu. O ceni koju će Vučić morati da plati, piše njegov bivši saradnik i prijatelj Predrag Popović, nekadašnji urednik u Dnevnom Telegrafu, Nacionalu i Pravdi, aktuelni zamenik glavnog urednika Magazina Tabloid.

Predrag Popović

U strahu su četvore oči. Koliko je uplašen, Vučić ih trenutno ima 44, minimum. A, nijednim ne vidi izlaz iz problema koje je napravio drugima i sebi. Račun je stigao na naplatu. Ispostavlja mu se svake subote na protestima u Beogradu i širom Srbije. Razlozi za paniku su ozbiljniji od samih protesta. Ovakve demonstracije, mirne i tihe, bez oročenih zahteva i primenjivih rešenja za slučaj da budu odbijeni, ne brinu Vučića. Ljudi se okupe, neki nezavisni intelektualac im ispriča neku tužnu priču, oni prošetaju ulicama i po Tviteru i Fejsbuku podele selfije. Uljuljkani u politički korektnu rutinu, takvi protesti ne mogu da ugroze diktaturu.

Međutim, Vučić je svestan opasnosti da protest postane marš. To je pokušao da suzbije političkom likvidacijom Saše Jankovića, jedinog opozicionog lidera koji je od početka zmiju gađao u glavu. Umesto da se zamajava pred zgradom RTS-a, kampanjom u Lučanima i sličnim tricama, Janković je šest meseci, iz petka u petak, dolazio pred Predsedništvo Srbiji, da Vučića pita ko je ubio Olivera Ivanovića, ko pere pare u "Beogradu na vodi", ko se ugradio u prodaju RTB Bora i PKB-a, ko je rušio Savamalu, kad će biti vraćen novac opljačkan od penzionera i sva ostala pitanja s kojima će, kad za to dođe vreme, morati da se pozabavi nadležno tužilaštvo. Janković je uporno predlagao da opozicija ispostavi samo jedan uslov - da, posle Vučićeve ostavke, sledeće izbore organizuje privremena vlada. Lideri Saveza za Srbiju ipak su se odlučili za mekšu varijantu, zadovoljivši se samo zahtevom za promenom izbornih uslova. Kakvi god bili uslovi, bez obzira na birački spisak, broj i političku pripadnost kontrolora i zastupljenost opozicije u državnim medijima, pobediće naprednjački kartel. Nema načina da se spreči podmićivanje i zastrašivanje glasača i obezbedi pošteno brojanje glasova. Da nije sujetan, Vučić bi već pristao na tražene ustupke, ništa ga ne košta. No, ne želi da žuri. U sadističkom zanosu, naslađuje se zlostavljanjem građana. Poslednjeg januarskog vikenda, kad je napadao sneg, po direktnom Vučićevom naređenju sabotiran je javni saobraćaj i ulice nisu očišćene, kako bi građani sa što više muke stigli do platoa ispred Filozofskog fakulteta. Ni to nije umanjilo broj učesnika na protestu. Nije uspela ni namera ubačenih provokatora da izazovu podele među liderima Saveza za Srbiju, pa ni korisnih idiota, koji su hteli da protest povedu prema rezidenciji u kojoj, bespravno, stanuje Tomislav Nikolić. Svi znaju da je ustanak počeo samo s jednim ciljem - oslobođenjem Srbije od tiranije Aleksandra Vučića.

Toga je i on svestan, zato kuka kao Damjanov Zelenko.

- Protesti mi ne mogu ništa. Narod ne želi dreku i buku. Napadaju samo mene i nikoga više iz Srpske napredne stranke i drugih stranaka iz vlasti. Misle, ako mene obore, doći će na vlast. Neka napadaju, ne plašim se. Uopšte ne postoji nešto čime mogu da mi zaprete. Žele moju glavu na panju? Može! Glava na panj! - priča Vučić.

U jednoj rečenici ističe da se ne plaši jer je nedodirljiv, a u sledećoj, kad proradi podsvest, priznaje da je spreman da stavi glavu na panj, gde misli da joj je mesto.

Vučić zna koliko zla je naneo svim građanima Srbije. Veleizdaju je proglasio za pragmatični patriotizam i za državnost albanske republike Kosovo uradio više nego njegovi poslovni i politički partneri Hašim Tači i Ramuš Haradinaj. U marketinškoj predstavi u Lapljem selu, Snežani Dabić iz Istoka obećao je traktor, a Albancima je dao 15 odsto teritorije Srbije, svu državnu imovinu, fabrike, rudnike, infrastrukturu, energentski i telekomunikacijski sistem, pravosuđe, školstvo, vojsku...

Iz Srbije je oterao 600.000 mladih i obrazovanih Srba i obezbedio prijem duplo više migranata s Bliskog istoka. Od njegove vlasti u inostranstvo je pobeglo više od 10.000 lekara i oko 45.000 medicinskih sestara. Neka idu, briga Vučića, njemu nisu potrebni, on se leči u Londonu, Moskvi i Tel Avivu. Kad je pretukao prvu suprugu, operisana je u Parizu, a sve troškove je platio Miroslav Mišković. Lečenje druge supruge u Beču, takođe od posledica prebijanja, finansirao je Slobodan Kvrgić.

Dok se borio za vlast, sirotinji se predstavljao kao Robin Hud, obećavao je da će tajkunima oteti nezakonito stečenu imovinu i podeliti je narodu. Kad je zaseo na tron, ispunio je polovinu tog obećanja. Oteo je što god je mogao, ali zaboravio je da podeli, sve je zadržao za sebe. Na tajnim žurkama, saučesnicima iz vrha kartela hvali se kako je zgrnuo dve milijarde evra i postao najbogatiji evropski političar. U javnim nastupima, zarad populizma, priča da živi skromno, od male plate, a u vlasništvu ima samo garsonjeru od 31 kvadrat, koju je kupio uz nesebičnu pomoć mame Angeline, koja je prodala dve njive u Bečeju i poklonila mu pare. Istovremeno, njegovi kumovi kupuju državne vile za po milion evra i na Dedinju dižu zamkove vredne po četiri-pet miliona evra. Proglasio je "zlatno doba", a narod živi kao u kamenom.

Srbi pate od TBC-a i sličnih bolesti, koje su iskorenjene pre pola veke; nemaju novac za meso, pa jedu hleb triput više nego Evropljani; voze automobile čija prosečna starost je 17 godina; zbog bede ubijaju se deca i starci...Vučićeva policija nije rešila nijedno od 120 mafijaških ubistava, ali svakodnevno hapsi očajnike koji mu na društvenim mrežama psuju majku lopovsku. Na udaru javnih izvršitelja, zbog neplaćenih računa za komunalije, nalazi se oko 700.000 penzionera. Nesrećnicima koji kasne s otplatom kredita plene se stanovi i kuće, a tajkunima koji duguju milione evra vlast daje bespovratne kredite.

Na ovim stranicama malo je mesta da se nabroje svi zločini, ali zna se da je za njih odgovoran Aleksandar Vučić. On je kreirao pljačkaški mehanizam koji rastura državu i narod. Nije Vučić lično namestio svaki tender, oteo tuđu firmu ili zemlju, ali bez njegove zaštite to ne bi smeli da rade pripadnici naprednjačkog ganga. Bez njegovog odobrenja, Zlatibor Lončar ne bi smeo da ubire proviziju od sporne kupovine medicinske opreme za KBC Niš, Zorana Mihajlović ne bi napravila štetu od više desetina miliona evra prilikom izgradnje auto-puteva, Goran Vesić ne bi trošio 8 miliona evra na honorare pevačima i ostalim novogodišnjim zabavljačima, niti bi Telekom kupovao Kopernikus za 200 miliona evra...

Otkad je ušao u politiku, Vučić je naneo nenadoknadivu štetu Srbima i Srbiji. Suludim huškanjem na rat izazivao je tragediju koja je odnela hiljade života i promenila sudbine nekoliko miliona prognanih. Ko je slučajno preživeo, sad se nalazi na udaru naprednjačke horde. Iako je svestan posledica svojih avantura, Vučić tvrdi da mu je savest čista. A, od njegove savesti nema ništa prljavije i krvavije na srpskoj političkoj sceni.

Koliko god da se gica, ne može da pobegne od odgovornosti. Hteo je svu vlast u svojim rukama, da odlučuje o svemu, o tuđim sudbinama i imovini. S tim ciljem napravio je Srpsku naprednu stranku ovakvom kakva je. Okružio se kriminalcima, pohlepnim prevarantima, političkim konvertitima, propalicama i kompleksašima s lažnim diplomama i biografijama; društevni talog uvalio je u direktorske i ministarske fotelje. Okupio je najprimitivnije parazite, digao ih deset nivoa iznad realnih kompetencija i ispunio im sve snove o bogatstvu i moći. Šekspirova rečenica "pakao je prazan, svi đavoli su ovde" vrlo realno opisuje stanje u Srpskoj naprednoj stranci.

Okupirao je medijsku scenu i prilagodio je svojim kompleksima. Pomoću štapa i šargarepe prinudio je većinu televizija i novina da služe njegovim interesima. A, interesi su mu jednostavni - mediji moraju da hvale njega i satanizuju svakoga ko ne veruje njegovim lažima.

Da bi nahranio vlastitu alavu sujetu, Vučić je prinudio sve poltrone da mu se dive. U toj bolesnoj igri učestvuju razne sorte nesrećnika, od fudbalera i pevačica, do akademika, pisaca, oficira i, naravno, ministara. Nenad Lalatović, trener niškog Radničkog, predlaže da se Vučićev predsednički mandat produži na 50 godina. Nada Macura, kroz duboke uzdahe, strasno priznaje da je Vučić super frajer. Veselin Šljivančanin tvrdi da bi dao život za Vučića. Od Šljivančanina mnogo veću sramotu predstavlja general Milan Mojsilović. Načelnik Generalštaba Vojske Srbije ne propušta priliku da Vučića nazove vrhovnim komandantom. Ustav Srbije i Zakon o vojsci ne poznaju taj termin, ali Vučić voli kad mu tepaju da je vrhovni komandant, pa uvlakači to rade. Mojsilović se godinama školovao, učestovao je u ratu u Hrvatskoj i Bosni, napredovao je od komandira voda do načelnika Generalštaba, ali sad pristaje da se vođi ulizuje na najprimitivniji način.

Veću bruku predstavljaju samo Ivan Živković i Đorđe Milosavljević, režiser i scenarista serije "Koreni". Filmski genijalci usudili su se da falsifikuju roman pokojnog akademika Dobrice Ćosića. Iz političkih razloga prepakovali su scenu u kojoj Aćim Katić razgovara sa sinom Vukašinom o budućoj snajki.

- Čija je tvoja izabranica? - čvor je Aćimovo lice.

Vukašin teško izgovori:

- Tošićeva ćerka.

- Tošićeva ćerka?! Naprednjaka Tošića?

- Jeste, njegova!

- Moj sin da se oženi ćerkom mog najvećeg neprijatelja? Narodnog krvopije! Moj Vukašin Tošićev zet?!

Nema veze što je Ćosić pisao o političkim odnosima pre Prvog svetskog rata, RTS-ovi tzv. umetnici su u toj replici naprednjaka prebacili u liberale. Istu izmenu uneli su i u Vikipedijinom opisu serije. Ne može "narodni krvopija" da bude naprednjak čak ni ako je rođen sto godina pre aktuelnog krvopije Vučića. Što je najgore, patološka potreba za ulizivanjem vođi nije zasmetala nijednom glumcu, ni Žarku Lauševiću, Slobodi Mićalović, Anici Dobri, Nenadu Jezdiću, nikome... Svi su ćutke pristali da hrane sujetu obolelog vladara.

Taj simptom pokazuje koliko se razmahala zaraza izazvana vučićevskim virusom. Srpsko društvo je uvek bilo bolešljivo, slabog imuno-sistema, ali nikad kao danas, kad umetnici i intelektualci ropski slede najgori deo vladajućih kliconoša. Koliko je to opasno i gde vodi, nekad je znao i Aleksandar Vučić.

U beogradskoj osnovnoj školi Kralj Petar, krajem 1994, otkazana je dečja predstava "Zlatna ribica". Vlastima se nije svidela šala o tome da zlatna ribica može svima da ispuni sve želje, samo ne i Mađaru koju hoće da postane Srbin. Aluzija na Mihalja Kertesa bila je dovoljna za represiju. Mlađani radikal Vučić tim povodom je grmeo: "Ovaj slučaj pokazuje da je režim ušao u fazu ludila iz koga ne može da se izvuče, zabranjivanje predstava i, uopšte, slobode mišljenja najavljuje kraj diktature". Danas naprednjački režim radi isto. Zabranjena je predstava Minje Bogavac "Crvena", niška biblioteka nije dozvolila promociju knjige nepodobnog novinara Srđana Škora, iz lazarevačke biblioteke "Dimitrije Tucović" je uklonjena izložba karikatura Dušana Petričića i Predraga Koraksića Koraksa.

- Iako u našoj stranci postoji škola mišljenja koja smatra da je naš predsednik Aleksandar Vučić veći Srbin i od Svetog Save, ja to neću reći, ali zasigurno neću pogrešiti ako kažem da je odmah do njega - rekla je Maja Gojković na prošloj Svetosavskoj akademiji u beogradskom Narodnom pozorištu.

Dok je ona izgovarala te budalaštine, pored nje je ćutke stajao i klimao glavom patrijarh Irinej. Gojkovićkino ulizištvo može i da se razume. Jezik još čuva dupe, da ne završi na dugogodišnjoj robiji zbog korupcionaške afere u kojoj je uništila ATP Vojvodinu. No, Irinejeva podrška Vučiću, koga brani čak i od građana koji protestuju, to je tema koja će svoj epilog dobiti u kazanu, tamo gde su sumpor, plač i škrgut zuba.

Vučić laže čim zine, pa voli i da poltroni njega lažu. Sviđa mu se kad ga veličaju i uveravaju da je najpametniji, najhrabriji i najlepši. Ozari se kad mu kažu da je besmrtan. Čega se pametan stidi, tome se Vučić raduje.

Kad ga ne lažu dovoljno, on to radi sam. Sredinom decembra, kad je bio u Francuskoj, izmislio je dirljivu priču o susretu sa "Srbinom iz Bora", šoferom koji je, čim ga je video, zaustavio kamion i prišao da se pozdravi. Mesec dana kasnije, u nedostatku mašte, ponovio je isti igrokaz. Dok je šetao Davosom, ugledao ga je taksista Mile Stanković. Oduševljeni Mile je prikočio, istrčao iz vozila, pritrčao Vučiću i priznao da mu je najveća želja bila da se upoznaju. U takve bajke ne veruje ni Suzana Vasiljević, ali nema veze, diktatoru gode.

Prijalo mu je i da u Davosu održi predavanje o slobodi medija u Srbiji. Stranim političarima i novinarima požalio se da Sergej Trifunović režimske kerbere naziva ološom i kurvama, a za ubistva Dade Vujasinović, Slavka Ćuruvije i Milana Pantića okrivio je "bivšu vlast".

- Ta ubistva su se dogodila pre 30, 20 i 15 godina, a tadašnja takozvana demokratska vlast nije pomerila nijedan od tih slučajeva sa mrtve tačke. Uprkos borbi sa duhovima prošlosti, podignuta je optužnica i suđenje optuženih je gotovo finalizovano - rekao je Vučić.

Nedostajalo je još samo da se pohvali da je danas stanje mnogo bolje nego kad je jedan krvoločni psihopata vodio ministarstvo informisanja, zabranjivao domaće i strane medije i stvarao atmosferu linča u kojoj je streljan vlasnik Dnevnog telegrafa. Na Vučićevu žalost, ni strani novinari nisu zaboravili da je upravo on taj duh prošlosti koja traje. Zato su ga rastužili izveštajima i naslovima poput onog iz Dojče velea: "Neprijatelj medija ima reč".

Da ga je Frojd upoznao, danas bi psihoanaliza bila bogatija i kompleksnija, ali i ovako je ostala definicija koja vrlo realno opisuje Vučića: "Prvi znak ljudske gluposti je odsustvo stida".

Srpski diktator ne zna za stid. To mnogo govori o njegovoj inteligenciji. Dok je izgledalo da će vladati sto godina, razne moralne kreature laskanjem su osvajale njegovu milost i prateće političke i finansijske benefite. Šta zaista misle o njemu, vidi se sad, kad je prigustilo. Čim se narod pokrenuo, na ulici tražeći njegovu smenu, Vučić je ostao sam. Nijedan normalan naprednjak, koji ima gram ljudskog dostojanstva, nije stao u odbranu diktatora. (Vladimir Đukanović, Miša Vacić i Simo Spasić se ne računaju, ne zadovoljavaju navedeni kriterijum.)

Pametniji među njima, a ima i takvih, već pripremaju povlačenje na rezervni vatreni položaj. Na novogodišnjem koktelu u ambasadi jedne zapadne države Željko Mitrović je, pred nekoliko svedoka, svoj odnos prema vladaru objasnio tvrdnjom da ne podržava Vučića, nego Srbiju, odnosno onoga ko dobije poverenje naroda. Juče je to bio Vučić, sutra će biti Đilas ili Jeremić; Mitroviću je, kaže svejedno, stalo mu je samo do toga da se Srbija razvija, a i Pink sa njom.

Za razliku od Mitrovića, koji se u uvijenoj formi distancira od diktatora i priprema transfer na stranu budućih pobednika, Milomir Marić ne ume da sputa svoj brutalni cinizam. Glavni urednik Hepi televizije sve češće ima potrebu da iznosi anegdote iz susreta s Vučićem. U jednoj od njih, kad evocira uspomene na predizbornu porodičnu emisiju, u kojoj je ugostio Aleksandra, Angelinu i Anđelka, Marić prepričava šta se dešavalo po izlasku iz studija. Tobože šokiran, tvrdi da tata Anđelko nije hteo da ide u porodilište da vidi prvorođenog sina. Kad je skupio snagu i otišao, priča Marić, imao je šta da vidi. Štapom je gurao malog Aleka i čudio se šta je to...

Naravno, Marić laže. Ipak, poznavaoci njegovog lika i zlodela znaju da se ne bi usudio na takve šale kad ne bi bio siguran da Vučić nezaustavljivo pada. Na javnoj sceni ne postoji precizniji lakmus od Marića. Svakom vladaru je bio lojalan do poslednjeg dana. Godinama se divio inteligenciji Mire Marković, da bi je, čim je pala s vlasti, opisivao kao primata. Zorana Đinđića je opisivao kao vizionara i reformatora. Na onaj svet ispratio ga je pričom da je bio običan đilkoš u skupom odelu. Borisa Tadića je zasipao izlivima tople devojačke nežnosti. Tadić još nije napustio kabinet predsednika, a Marić je počeo da ga opisuje kao budalu koja je poverovala vidovnjakinji Ružici Kralj da će dobiti još jedan mandat. Sudeći po tome, ako njegov instinkt ne greši, Srbija je sve bliže oslobođenju od Vučića. Ima i drugih, ozbiljnijih signala. Podršku protestima protiv diktatora nedavno je potpisalo nekoliko stotina univerzitetskih profesora, nezavisnih intelektualaca i advokata. Na spisku advokata nalazi se i ime Gorana Pejića, zastupnika Bus Plusa i Globaltela. Iako mnogi puritanci nerado gledaju na saradnike okupatora i ne prihvataju njihov alibi - mi samo radimo svoj posao - Pejićeva odluka da javno podrži pokret oslobođenja Srbije od njegovih klijenata predstavlja značajno ohrabrenje za sve kolebljivce, koji još vagaju na koju stranu da krenu. Ni vodeći funkcioneri SNS-a ne žele da brane Vučića. Pod pritiskom, kad baš moraju, poneki od njih pristane da kaže neku uvredu na račun Đilasa, Jeremića i Obradovića. Neko to radi jer je ucenjen, neko zato što se plaši, a ostali samo idu linijom lakšeg otpora, kako bi izbegli sukob sa uspaničenim vođom. Svi samo čekaju njegov pad, pa da u javnosti i pred sudovima počnu da peru ruke i svu krivicu svaljuju na njega. Kad krenu ispovesti s naslovima - kao nekad u Kuriru: "Srbijo, izvini", "Vučić mi pretio", "Vučić me naterao", "Nisam hteo, ali morao sam zbog porodice" - razotkriće se način na koji je funkcionisalo naprednjačko zločinačko udruženje. Iskazi svedoka saradnika ugasiće Vučićevu nadu da će mu suditi istorija. Takvo suđenje pretvorilo bi se u farsu, ali pravo, fer i pošteno, utvrdiće njegovu stvarnu odgovornost za uništavanje Srbije. Vučić nema razloga da se žali. Posle fašizma, nema kajanja. Sam je izabrao svoj put. Okupio je lovce na plen i poveo ih u pohod na državu i narod. Od takvih opskurnih likova, njemu nalikih, nije ni mogao da očekuje lojalnost. Zajedno su harali, ali sav teret odgovornosti strovaliće se na njegova nejaka pleća. Sitnije naprednjačke ribe provući će se kroz mrežu, krupnije će je rastrgnuti, samo će Vučić ostati upetljan, bez snage i sposobnosti da se izvuče bez kazne. - Čovek je fantastično biće. Kad je stvaralac, pa ima fantaziju - milina. Kad nije stvaralac, a ima fantaziju, onda mi lečimo - govorio je psihijatar Vladeta Jerotić. Vučić je stvarao samo laži i prevare. Stekao je ogromnu imovinu, ali sad može samo da fantazira o političkoj penziji. Umesto psihijatara, za njegovo lečenje biće nadležan Specijalni sud za organizovani kriminal. Vučić i ne krije strah od kazne, za koju pretpostavlja da će biti - glava na panj, zato bi mu bilo pametno da prihvati predlog koji mu je na jednom protestu uputio Nikola Kojo. - Aleksandre Vučiću, ovo je kraj. Izvršio si svoj blickrig, atak na kapital, resurse i pamet ovog naroda. Uspeo si, mora se priznati, vrhunski si obavio ovaj posao. Koristio si naš novac, koristio si naš nedostatak hrabrosti i spremnosti da se odupremo tvojoj hajdučiji i bahatosti. Silovao si i ucenio kompletno stanovništvo. Silovao si svojim konferencijama za štampu, redovnim, vanrednim, pretećim, ponižavajućim... Silovao si vađenjem dece iz smetova, rušenjem Savamale, Er Srbijom, padom helikoptera, kupovinom Kopernikusa... Suspendovao si pravo i pravdu i pogasio sve institucije. Rešio si da budeš i institucija i zakon i pravda. Zaigrao si se, Aleksandre. Zato te pozivam da abdiciraš, kralju svega što ti pada na pamet. Abdiciraj, samokrunisani i imaćeš olakšavajuće okolnosti - rekao je Kojo ono što misle svi normalni građani Srbije. Možda bi ga Vučić i poslušao kad bi bio slobodan čovek. Međutim, on je okovan pohlepom i, još važnije, strahom od suočenja sa zlom koje je godinama širio na sve strane. Bolje od svojih žrtava, Vučić zna da ne zaslužuje olakšavajuće okolnosti, zato priča da će pre položiti glavu na panj, nego što će abdicirati i pružiti Srbiji šansu da se mirno reši njegove tiranije. Uzalud preti. Koliki je junak već videlo se u oktobru 2000, kad je prvi put padao s vlasti. Još se nije razišao dim iz Skupštine, a Vučić je već zbrisao u Crnu Goru, da se skriva u Župi Nikšićkoj. Sad, kad prigusti, odjuriće kod Orbana, da pravi društvo svom dvojniku Gruevskom. Ako u tome ne uspe, završiće u Zabeli, gde mu je i mesto. Vojislav Šešelj tvrdi da zapad traži vođu puča, koji će Vučiuća privesti pravdi. Lepo je to čuti, pa makar to rekao i Šešelj.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane