Pogled iz Moskve

Sumrak Evrope se događa pred našim očima

Pet razloga zbog kojih je raspad Evropske unije neizbežan

Stotine milijardi evra podrške, koje su formalno date da „podstaknu" Istočnu Evropu na to da počne da živi na osnovu sopstvene snage, nisu dovele do očekivnog rezultata. Naravno, ovde ne može postojati nikakva nezavisnost, čak nije moguće održavati ni trenutni nivo razvoja bez subvencija iz Brisela. A program pomoći završava se već 2020. godine. U suštini, ovo je prvi preduslov za kolaps EU. Za dokazivanje stvarnih američkih namera dovoljna je obična logika. Evropa ima tehnološke mogućnosti i proizvodne potencijale kako bi zadovoljila sve potrebe EU i Amerike, dok Sjedinjene Države, sa svoje strane, imaju i tehnološki i proizvodni potencijal kako bi u potpunosti snabdevale i američko i evropsko tržište svojim robama. Posledično, jedna od njih će morati da ode. Ili tačnije, da postane hrana drugoj.

Ruslan Hubiev

Nije tajna da je Evropska unija prvobitno bila stvorena od strane šest evropskih rimokatoličkih država, radi pomaganja industriji čelika i uglja. Kreirana je u obliku homogene evropske asocijacije za rešavanje zajedničkih problema. Početna verzija je mnogo polagala na obrazovanje, jer je ujedinjavalo ljude sličnog mentaliteta, zajedničke vere, kulture i zajedničkih predstava o vrednostima u njihovim državama.

Međutim, do našeg vremena se sve ovo pretvorilo u puku formalnost. Unija uglja i čelika, koja je nastala 1950. godine, bila je pre svega ekonomski projekt, dok je sadašnja verzija Evropske unije strogo birokratska. Prva Unija je izabrala za vođe ljude iz industrije i one koji su omogućili ekonomski napredak Evrope, a druga se proširila na 28 zemalja potpuno nesistematski.

U početku Uniju je stvarao kapital Francuske, Nemačke, Italije, Belgije, Holandije i Luksemburga i jednostavno je iskoristilo želju ljudi da ne dozvole novi rat. Projekat je koristio pacifističke težnje u društvima i projavio nadnacionalni projekat sveevropske birokratije. Ipak, čak i u pogledu delimičnog odricanja od suvereniteta, unija uglja i čelika još uvek ujedinjavala ravnopravne igrače, te je stoga bila relativno stabilna, što se ne može reći za sadašnji obrazac EU.

Moderna Evropa je preklapanje nekompatibilnih elemenata, pri čemu njene ključne članice sada promovišu ideju evrozone sa „dve brzine", a eksterni igrači su već počeli da je razvaljuju...

Retrospektiva

Umanjenje značaja stare Evrope u svetskoj politici otpočelo je davno. Ključni rubikon za ovo bio je 30-godišnji rat koji istoričari formalno dele na I i II svetski rat. Naravno, Evropa to nije planirala, posebno posle neočekivanog uspeha i pobede SSSR-a. Još početkom XIX veka Napoleon je dalekovido izrazio mišljenje da ako Evropa nastavi svoju ekspanziju prema Rusiji, onda će pre ili kasnije se naći između između dve vatre. To se dogodilo. Kao rezultat Prvog i Drugog svetskog rata, Evropa je potpuno izgubila svoj položaj hegemona.

Na kraju XX veka Sovjetska Rusija i SAD su konačno podelile svet, a stari svet se vratio na tačku u kojoj je postao arena sovjetsko-američke konfrontacije. Još veći gubitak nezavisnosti u spoljnopolitičkim pitanjima Evropu je doživela posle 1991. godine. Upravo tada je Unijam dobila fatalnu neravnotežu, jer je prenaglo progutala istočnoevropske „republike", a koje su s njom nespojive. Istovremeno, suprotno očekivanjima, nije došlo do ravnopravnog udruživanja. Zapadna Evropa je samo progutala Istočnu, ne prihvativši je kao ravnopravnu članicu. Posle pljačke i isisavanja resursa istočnoevropskih država, uništavanja industrije koju je izgradio SSSR, Stari svet je još u povoju ubio nepotrebnog konkurenta. Vlade istočnoevropskih članica EU Brisel je posadio na iglu subvencija, a lojalnost stanovništva kupovana je kreditima.

Zapadna roba koja je preplavila police država Istočne Evrope, brzo je ugušila glasove razuma, iako su samo pozivali da se misli na budućnost, kao i posledice ovako bezumne politike. Prema njima, uz ovakav trend, nove evropske države će konačno izgubiti svoju subjektivnost već za 10 do 20 godina. Zapravo one će postati potpuno zavisne i neće moći same da ništa stvoraju. Projavljene godine su prošle i mi sada vidimo kakva se situacija pojavila.

Stotine milijardi evra podrške, koja su formalno date da „podstaknu" Istočnu Evropu na to da počne da živi na osnovu sopstvne snage, nisu dovele do očekivnaog rezultata. Naravno, ovde ne može postojati nikakva nezavisnost, čak nije moguće održavati ni trenutni nivo razvoja bez subvencija iz Brisela. Ali program pomoći završava se već 2020. godine. U suštini, ovo je prvi preduslov za kolaps EU.

Zapadna Evropa ne može više da „hrani" rusofobni kordon u aktuelnoj situaciji, posebno Nemačka, koja sa iznenađenjem posmatra kako se Poljskoj dodeljuje više sredstava nego što je dobila cela Zapadna Evropa tokom Maršalovog plana. Samo u periodu od 2004. do 2014. godine, Varšava je od Brisela dobila 101,3 milijardu evra u specijalizovanim programima. Međutim, Nemačka je umela da iskoristi daleko manje sredstava koja je dobila, te se sada pojavljuje kao evro-donator, dok Poljska i dalje želi da prima 11 do 18 milijardi dolara godišnje na svoj račun.

Uzrok drugi: EU-SAD

Od momenta pojave unipolarnog sveta i uraganskog širenja EU, samo je porastao sukob između država člnica i EU. Kada se Moskva naglo vratila u arenu velikih sila, Anglosaksonci su odlučili da uspore njen razvoj tuđim rukama, tačnije rukama Evropske unije. Neizabrani funkcioneri EU pod pritiskom Sjedinjenih Država i Britanije počeli su da daju destruktivne direktive zemljama članicama.

Od besmislenih sankcija nisu stradali samo ljudi, već i biznis, a to je već pogađalo i na ambicije rukovodeće klase svake zemlje. Antiruske sankcije su po inerciji podržane, ali unutar same EU počela je da se oseća podela. Do danas, nijedan sastanak i pregovori koji su održani o ovim pitanjima nisu ništa rešili, jer ne uzimaju u obzir koren problema. Da se i nije pojavio rat elita u Sjedinjenim Državama, onda bi na vlast došle stare transnacionalne elite u liku Buša, Klintona, ili nekog trećeg, a tada bi se raskol pojavio sam od sebe.

Obećanja da će se nadoknaditi nanete štete EU izazvana antiruskim sankcijama neštedimice su davali Amerikanci iz Obaminog tima, međutim na vlast u Vašigtonu su došli potpuno novi ljudi. Tramp je odbio da plati račune, a rusofobija je pala na ramena samih Evropljana. U tome leži koren neočekivano nasilne reakcija brojnih političkih snaga EU i apela koji su stigli iz većeg dela Evrope da se zaustave antiratske sankcije. Pored toga, prethodna američka establišment imao je po pitanju EU konzervativnije stavove.

Planirano je da ozloglašeni trgovinski sporazumi tipa Transtihookeanskog partnerstva (TTP) ujedini tržišta Evrope i drugih američkih satelita i odvoje ih tarifnim barijerama od konkurenata tipa Kine. Evropska unija bi u tom slučaju, u drugoj fazi, postala američko tržište.

Ekonomija Amerike bi postepeno istiskivala evropske proizvode, čak i sa evropskih tržišta, što je bio tzv. meki scenario. Kasnije, Moskva se pojavila na svetskoj sceni i tron hegemona se zaljuljao. Rezultat toga je da sadašnji američki establišment ne može više da traži alternative, sredstva za protivdejstvo su potrebna odmah, i stoga EU aktivno urušava.

Po inerciji, birokratska elita Evrope pokušava da ubedi druge članove o svojo korisnosti, ali u stvarnosti oni nikome ne trabaju. Njen zadatak je bio da obavlja funkcije američkog birokratskog nadzornika Evropske unije, ali pošto se planira otpis EU, nadgradnja je beskorisna. Ironično, ali u ovom slučaju, imati posla sa pojedinačnim zemljama, a ne sa Unijom je istovremeno korisno i za Rusiju i za Sjedinjene Države.

Razlog tereći - unutrašnja ekonomija

Sa ekonomske tačke gledišta, Evropska unija ima praktično iste zemlje sa kojima je počela. Nemačka, Francuska, Beneluks (Belgija, Holandija i Luksemburg), a takođe i Italiju. Svi ostali žive od subvencija, tj. na njihov račun i tako guše sistem. Cela Istočna Evropa se u jednom trenutku jednostavno prodala za novac, dajući suverenitet, iako su zbog njega formalno napustili Moskvu. Sada su ekonomske realnosti takve da je politika beneficija u pređašnjem obliku ukinuta, Stari svet preživljava teškoće i već je postao predmet prekomorske ucene.

Koren ekonomskih razloga za raspad leži u činjenici da sadašnja EU ne može na drugi način rešiti postojeće probleme. U jednom trenutku, on je lično uništio industriju i ekonomiju Grčke, Pribaltičkih država, Poljske, Mađarske i drugih zemalja koje su joj pripadale kako bi apsorbovale njihova tržišta, radni i naučni potencijal. Kao rezultat toga, Stari Svet ih je lično posadio na iglu subvencija i time i samog sebe osudio na još veću probleme.

Pravde radi, važno je razjasniti u čiju su korist subvencije delovale. Formula je bila prilično kolonijalna - potrebno je uništi proizvodnju drugih zemalja, a zatim da im pozajmiti novac. Uostalom, očigledno je da će se ta sredstva potrošiti na robu iz metropole. Međutim, sada su izvori subvencija iscrpljeni. Britanija, koja napušta EU i uplaćuje u budžet oko 12 milijardi evra, uskoro će prestati da to čini, a na pragu stoji evropsko-američki trgovinski rat.

Uzrok četvrti - migranti

Za rušenje Evrope elite, koje su na vlasti u institucijma Sjedinjenih Država koriste stare mehanizme. Konkretno, oni reanimiraju projekat migracija koje je stvorio čovek, što podriva društva ove ili one zemlje iznutra. Jedina razlika je u tome što je spoljni scenario zaustavila Moskva, tako da sadašnja varijanta podrazumeva korišćenje već postojećih migrantskih resursa u EU.

Dokaz da je pokrenut proces o kome govorimo je francuski pokret žutih prsluka, odnosno ono što se dešava iza prljavih zavesa. Dok Evropa sa čuđenjem posmatra postupke francuske policije, demonstranata i korake vlasti, predsednik Republike tiho i neprimetno potpisuje zakon o migraciji. Bukvalno, samo pre neki dan, Makron je stavio svoj potpis na dokument za koji je obećao da ga Francuska neće potpisati. Naravno to je bilo pre početka štrajkova. Sada se ne može govoriti o bilo kakvom zatvaranju granica, a umesto da se smanji broj migranata, Pariz se sprema da prihvati još više migranata.

Sa tačke psomatranja uobičajene logike, ovo se čini apsurdnim, naročito zbog prisustva ekstremnog javnog izraženog nezadovoljstva parazitiranjem migranata u francuskom društvu. Ali ironija situacije se zaključuje u tome da su organizatori protesta isti ljudi koji su zainteresovani za kolaps EU. Upravo zato je francusku ulicu u trenutku potpisivanja dokumenta iznenada prestala da interesuje ovo zlosutno pitanje.

Za podelu, ne postoji ništa bolje od veštačkog jaza između stvarnosti i pozicije štampe. Stoga, dok se Francuzi masovno prelaze iz gradova gde ima migrantima u bezbednija mesta, dotle mediji govore sve suprotno.

Tako je sredinom februara, pod pritiskom Nezavisne organizacije za standarde štampe (Independent Press Standards Organisation), britanskog organa za kontrolu medija, čuveni tabloid "Daily Mail" bio primoran da objavi kolumnu korektivnih izmena i dopuna. Jednostavno rečeno, tabloid se izvinuo svima što se usudio da objavi reportažu o stvarnoj situaciji sa migrantima. U članku se opisuje totalna islamizacija čitavih regiona i različitih gradova EU, kao i posebno kritična situacija po ovom pitanju u Francuskoj.

U prvi mah može se učiniti da je pokornost kojom „najslobodnija štampa sveta" ispravlja članke na prvi zahtev vlasti predstavlja iznenađenje, ali realnost je ta da su anglosaksonski mediji uvek bili samo sredstvo politike. Jedina razlika je što su to ranije radili van Unije, a sada unutar Evropske unije. Pritisak na ogorčenje mase ima za cilj da potkopa već dugo grejani čajnik evro-tolerancije, što je još jedna pretpostavka za kolaps EU.

Uzrok peti - globalna avantura

Koren problema je taj što kriza kapitalizma i nedostatak tržišta sve više vraća naizgled civilizovani zapadni svet u svoj pravi "divlji" oblik. Otvaranje novih tržišta za finansijsko parazitiranje Zapada ometa Kina, a paljenje lokalnih sukoba, pučeva i ratova - Rusija, kao rezultat toga, moramo da pustimo svoje ljude na klanje.

Za dokazivanje stvarnih američkih namera dovoljna je obična logika. Evropa ima tehnološke mogućnosti i proizvodne potencijale kako bi zadovoljila sve potrebe EU i Amerike, dok Sjedinjene Države, sa svoje strane, imaju i tehnološki i proizvodni potencijal kako bi u potpunosti snabdevale i američko i evropsko tržište svojim robama. Posledično, jedna od njih će morati da ode. Ili tačnije, da postane hrana drugoj.

Okidač za pokretanje situacije u opisanom smeru bio je ekonomski položaj samih SAD. Tačnije trenutak u kojem je globalna dužnička ekonomija izgubila svoj glavni pokretač za svoj rast - a to je mogućnost da stvara nove dužničke jame. Za funkcionisanje sistema dolara, koji je u potpunosti izgrađen na američkoj vojsci i veri investitora, Amerika je morala stalno stvarati nove sukobe. Revolucije i ratovi mogu pogoditi bilo koji region koji nije pod kontrolom dolara. Države čiji su resursi nacionalizovali su rušene, a sistemi u kojima je dolar već bio prisutan bili su opterećeni revolucijama. Širenje dužničkih jama i izvoz dolara nije dozvoljavao da se prestane sa njegovim štampanjem.

Međutim, od 2015. godine i dolaska Moskve u Siriju sve je počelo da ide u drugom smeru. Veliki sukob na koji su se Amerikanci stavili ulog nije se dogodio. Sirija je opstala, anuliranje nacionalnih država i prelivanje triliona dolara u ranije nacionalizovanu imovinu nije se dogodilo, a najvažnije rute i izvori energije nisu prešle u ruke Sjedinjene Države, pri čemu je kontrola nad terorističkim vojskama izgubljena.

Od tada, pokušaj produženja postojanja dolarskog sistema stvaranjem novih finansijskih jama i haosa počeo je aktivno nailaziti na zajednički otpor Moskve i Pekinga. EU se ponovo našla između dva požara. Da bi se kriza ekonomije američkog dolara odgodila, potrebno je „jesti" Evropu, a da bi se „pojela" prvo se mora razrušiti.

Glosa

Zapadna Evropa je samo progutala Istočnu, ne prihvativši je kao ravnopravnu članicu. Posle pljačke i isisavanja resursa istočnoevropskih država, uništavanja industrije koju je izgradio SSSR, Stari svet je još u povoju ubio nepotrebnog konkurenta

U spomen Lindona Laruša (1922-2019)

Veliki mislilac današnjice

Piše: Sergej Glazjev, savetnik predsednika Putina, akademik Ruske akademije nauka (RAN)

Napustio nas je Lindon Laruš - titan misli, čovek sa neverovatnim enciklopedijskim znanjima, velikom dušom i ljubavlju prema čovečanstvu. Zauvek će ostati u našem sećanju kao plameni borac za srećnu budućnost čovečanstva, zasnovanu na realizaciji principa fizičke ekonomije - realističkog usmerenja ekonomske misli, čiji je cilj stvaranje materijalnih bogatstava i uslova za socijalno-ekonomski razvoj.

Nasuprot danas dominantnom, u interesu svetske finansijske oligarhije, libertarijanskom usmerenju mejnstrima ekonomske ideologije, Lindon Laruš je protežirao stvarnu ekonomsku nauku u interesu razvoja proizvodnih snaga čovečanstva. Njegova koncepcija evroazijskog mosta razvoja od Zapadne Evrope do ruskog Dalekog Istoka, i dalje, do Aljaske i SAD, mogla bi da postane realna alternativa sadašnjem hibridnom svetskom ratu. Laruš je predvideo rusofobsku agresiju američke vladajuće elite i upozoravao je na njene pogubne posledice, insistirajući na širokoj međunarodnoj saradnji u stvaranju transkontinentalnih koridora razvoja.

Laruš je predvideo neizbežno nastupanje globalne finansijske krize mnogo godina pre nego što je do nje došlo. Čuveni Larušov dijagram, koji pokazuje rastući jaz između obima realne proizvodnje i finansijskih špekulacija, postao je ozbiljno upozorenje za sve misleće ekonomiste. Ali, pokazalo se da ne samo u Rusiji, nego i u SAD "niko nije prorok u svom selu". Umesto priznanja, Laruš je bio progonjen od strane američke finansijske oligarhije, koja ga je čak poslala u zatvor na osnovu lažnih optužbi.

Sećam se kako me je jedan od rukovodilaca Bruking instituta šapatom ubeđivao da ne kontaktiram sa Larušem, da ne bih pokvario svoju reputaciju. Kao čovek koji je doputovao u SAD na naučni forum o pitanjima razvoja demokratskih institucija na postsovjetskom prostoru, bio sam šokiran. Od tada sam počeo da pažljivo čitam Laruševe publikacije i da posećujem konferencije koje je on organizovao. I moram da priznam da su njegova istupanja često bila zrak svetlosti u mračnom carstvu laži i licemerja, koje je ovladalo društvenom svešću "progresivnog" čovečanstva.

Časopis EIR koji je izdavao Laruš, postao je vodič kroz tamne koridore zapadne vladajuće elite, koji otkriva skrivene mehanizme antiljudske politike svetske finansijske oligarhije. Prateći izvore njenog stvaranja od vremena pljačke Vizantijske imperije, on opisuje večnu borbu sa svetskim zlom, ovaploćenim u oligarhijskim klanovima zapadnog kapitalizma. Mnoge recidive rasizma, nacizma i fašizma, religioznog ekstremizma, koje vidimo u današnjem svetu, nemoguće je objasniti bez Laruševih istraživanja, koja poražavaju svojom istorijskom dubinom.

Laruš je uživao ogromno poštovanje u ekspertskoj zajednici mnogih zemalja sveta. Sretao sam njegove sledbenike u Indiji, Latinskoj Americi, Kini, Africi i naravno, u Evropi i ZND. Valjalo bi sačuvati tu međunarodnu ekspertsku zajednicu, okriljenu i nadahnutu idejama Lindona Laruša. One se danas materijalizuju u novom poretku svetske privrede, koji sam nazvao integralnim i koji ujedinjuje interes naroda različitih zemalja za harmonični razvoj čovečanstva.