Natrag

(P)likovi

Pred Vučićem su samo dva puta, a najizvesniji je

U zatvorskoj ludnici

Pred Aleksandrom Vučićem su samo dva puta. Jedan vodi u zatvor, drugi u ludnicu. Gde će završiti, više ne odlučuje on, nego žrtve njegove pohlepe i mržnje. O tužnom kraju poremećenog diktatora piše zamenik urednika Magazina Tabloid Predrag Popović, bivši urednik u Dnevnom telegrafu, Nacionalu i Pravdi, nekada bliski Vučićev saradnik i prijatelj

Predrag Popović

Soba dva sa tri, s rešetkastim pogledom na komad neba, tvrd ležaj, ćebe, kibla, uniforma s brojem i cipele bez pertli. Ili soba s gumenim zidovima, bez prozora, košulja s dugim rukavima vezanim na leđima i osmeh kao u Sarape. To su opcije koje čekaju Vučića. Treće nema.

Odavno je spalio most prema šansi da, posle odlaska s vlasti, ostane na slobodi. Zlo, koje je naneo državi i narodu, ne sme proći nekažnjeno. Zaveo je diktaturu, pogazio Ustav i zakone, poveo veleizdajničku politiku prema Kosovu i Metohiji, ugasio parlament i medije, zaustavio proces demokratizacije društva, privatizovao javne resurse, kao i pravosuđe i policiju, uništio privredu, rasterao mlade i obrazovane, u dužničko ropstvo gurnuo je sve koji nisu pobegli iz njegovog feuda, zaštitio je kriminalce i legalizovao pljačku, oteo je tuđe i napunio svoje džepove, sefove i račune u stranim bankama. Vučić je izazvao nesagledivu štetu Srbiji, ali, ako je za utehu, ni on neće moći da uživa u imovini koju je zgrnuo.

Kako trenutno stoje stvari, sudeći po simptomima, bliži je ludnici, nego zatvoru. Ko ne veruje, neka pogleda snimak njegovog nastupa u Nišu, na obeležavanju godišnjice NATO agresije. U patetičnom zanosu, s namerom da ilustruje bol i tugu koja mu srce mori zbog tragičnih posledica njegovih ratnih avantura, briznuo je u plač. Na velikoj sceni, pred televizijskim kamerama i milionskim auditorijumom, primenio je staro pravilo koga se drže sve kurve: kad se nađeš u problemu, plači ili skini gaće. Vučić se, na sreću, nije skinuo. Suzama je pokušao da reši problem s objašnjavanjem vlastitog političkog identiteta. Kad je, kao radikal, prvi put bio na vlasti, gurao je Srbe pod NATO bombe, tvrdeći da je Kosovo sveta srpska zemlja, za koju je i sam spreman da pogine.

Za Bila Klintona je govorio da je gori od Hitlera. Tonija Blera je nazivao britanskim pedofilom, čije cipele su umrljane krvlju srpske nejači, a Gerhardu Šrederu je obećao da će učiniti sve što može samo da obori makar jedan nemački bombarder. Sad, kao naprednjak, istog Klintona častio je s dva miliona dolara, otetih Srbima koji su preživeli "Milosrdnog anđela", Blera je angažovao za savetnika, da zajedno operu krv sa britanskih cipela i savesti, a Šredera iznajmljuje za nastupe na stranačkim konvencijama. Na kraju, ispada da su kreatori NATO zločina moralniji od politikanta koji je uspeo da postane predsednik Srbije. Oni se ne izvinjavaju za ubistvo oko 3.000 srpskih vojnika i civila, materijalnu štetu od oko 30 milijardi dolara i okupaciju kolevke srpstva. A, on plače.

Plakao je i ranije, kad god bi procenio da od toga ima korist. Ponekad bi mu viša sila upropastila predstavu. Ta muka ga je zadesila u oktobru 2007, kad je plakao na sahrani Danice Šešelj, majke tadašnjeg vođe. Na njegovu veliku žalost, padala je kiša, pa se na fotografijama nisu videle suze, kojima je nameravao da dokaže ljubav i lojalnost vojvodi.

Plakao je i privatno, zbog povređene sujete. Autor ovog teksta je svedok jednog takvog emotivnog sloma. Od marta 2007. do juna 2010. radio sam u Vučićevim dnevnim novinama Pravda. U početku, novine su bile solidne, kao i tiraž i zarada. Vremenom, nesposobni vlasnik i njegovi poslovni partneri (kum Nikola Petrović, Nemanja Stefanović, poznatiji kao brat ministra policije doktora Nebojše i izvesni Jugoslav Petković) izvukli su pare iz izdavačkog preduzeća i novinare ostavili da po nekoliko meseci čekaju plate. U jesen 2009, kad se dug nagomilao, revoltirani urednici i novinari zapretili su štrajkom. Direktor Đorđe Minkov im je preneo obećanje gazde Vučića da će deo duga biti isplaćen određenog datuma. Došao je i taj petak, ali ne i pare. Od pomeranja roka, novinare je više naljutila prevara. U osvetničkom besu, predlagali su potpunu obustavu rada, po cenu da se Pravda ugasi. Kad su se strasti stišale, prihvaćena je ideja da se vikend-broj, umesto uobičajene 64, pripremi na 32 strane, kao neka vrsta poslednje opomene. To veče, tek što sam napustio redakciju, javio se Vučić.

- Ko god je ovo uradio, mora da dobije otkaz! Nek ne dolazi u ponedeljak na posao - viknuo je i odmah prekinuo vezu.

Usledilo je pet-šest kratkih rafalnih poziva s istom porukom, koja je predstavljala puko obaveštenje, a ne temu za diskusiju. Kad je, konačno, došao do nešto niže tačke histerije, a ja do reči, pokušao sam da ga smirim. Rekao sam mu da je odluka bila moja i da bi trebalo da bude zahvalan novinarima koji su, iako prevareni, pristali da prirede novine, makar s manjim brojem strana.

- To je udar na mene! Neću to da trpim - galamio je, preslab da podnese bol koju je izazvala povreda sujete.

Dok sam mu objašnjavao da zaposleni u Pravdi više ne mogu da trpe kašnjenje plate, da od roditelja i prijatelja pozajmljuju novac za autobusku kartu i užinu, a svejedno dolaze na posao, on je počeo da pušta neke čudne zvukove. U prvom momentu nisam shvatio šta se dešava.

- Vučiću, zar ti plačeš? - pitao sam ga.

Umesto odgovora, iz telefonske slušalice dopirali su uzdasi i jecaji. Scena je trajala nekoliko mučnih minuta. U sledećem razgovoru, pola sata kasnije, sav veseo, kao da se ništa neprijatno nije dogodilo, Vučić je pohvalio neki tekst i nikad više nije pomenuo otkaze svima koji su, sram ih bilo, udarili na njega.

Za razliku od tog incidenta, koji može da se shvati samo kao iskren emotivni ispad, pošto nije bilo publike, u Nišu je odglumio nervni slom. U skladu sa Cecinom pesmom "I bogati plaču", dokazao je Frojdovu teoriju da ljudi, suočeni sa jakim strahom i stresom, napetost mogu da savladaju uz pomoć nezrelih i neprikladnih postupaka, kao što je plakanje ili sisanje palca.

Vučić, zasad, u javnosti ništa nije sisao, ostalo je upamćeno samo da je, prilikom diskusije u Skupštini, iznerviran kritikom koju mu je uputio Saša Radulović, grizao šake. Nažalost, spisak simptoma opasnih mentalnih poremećaja mnogo je duži, a, što je najgore, Vučić se njima hvali. Ponosan je što se valjao na podu kancelarije Ketrin Ešton, što je kineskom predsedniku Si Đipingu pretio da će ostati za stolom i pojesti sve što ima dok mu ne obeća nove investicije, što je nogama razbijao kvake na vratima, što je, navodno, podneo krivičnu prijavu protiv sebe kako bi na sudu dokazao da nije primao mito od Miroslava Miškovića... Takvih primera ima u ogromnim količinama, ali u Srbiji nema nijednog psihijatra ili psihologa koji je spreman da pomogne Vučiću. Svi vide šta i kako radi, ali samo mu se rugaju, bez želje da ispune lekarsku zakletvu i pruže mu adekvatnu medicinsku pomoć.

- Moj prijatelj je odrastao u Vučićevom komšiluku. On kaže da je Andrej bio kul tip, igrao košarku, družio se. Alek je bio štreber, nije se uklapao, pa su ga svi maltretirali. Eto, nije samo on kriv što je ovakav - ispričao je Sergej Trifunović.

Možda u tome ima istine. Kompleksi, stečeni u mladosti, mogu da ukažu na poreklo mentalnih problema, ali ne opravdavaju zločine koje je Vučić izvršio nad Srbijom.

Kad bude priteran uza zid, kao svaki slabić, svoje monstruozne postupke opravdavaće nesrećnim detinjstvom, raspadnutim brakovima, Šešeljevom psiho-fizičkom torturom, neuspešnim poslovnim avanturama, nedostatkom prijatelja... Izvući će svaki alibi, samo neće priznati istinu, da se u kriminal upustio isključivo iz pohlepe.

Dok je bio među radikalima, Vučić je povlađivao Šešelju u svemu, pa i u stavu da se svaki čovek bavi politikom isključivo zbog novca ili slave, a najčešće zbog njih zajedno.

U praksi, ponašao se drugačije. Na Šešeljev predlog, svi istaknutiji radikali štampali su knjige svojih skupštinskih govora, novinskih intervjua i ostalih javnih nastupa. U izdanju Srpske radikalne stranke Tomislav Nikolić je objavio 24 svoje knjige, Maja Gojković šest, a među autore su se svrstali i Igor Mirović, Milorad Mirčić, Slobodan Petričević, pa čak i Stevo Dragišić. Samo je Vučić odbio ponudu da štampa svoj pres-kliping. Odbijao je i poklone. Kad je Bogoljub Karić poklonio Vojislavu Šešelju mobilni telefon s neograničenim računom, a u to vreme samo aparat i kartica su koštali oko 5.000 nemačkih maraka, vojvoda ga je odmah, neraspakovanog, dao Vučiću. Mladi, skromni potrčko pristao je da ga uzme tek kad mu je šef naredio. Ista procedura je ponovljena i u jesen 1998, kad je Šešelj, za učešće u crno-crvenoj vladi Mirka Marjanovića, dobio 34 stana. Svi radikalski funkcioneri su se obradovali, bez moralnih dilema useljavali su se u stanove koje im je dala država koja je, baš u to vreme, pod njihovom vlašću, ostala bez Kosova i Metohije. Vučić je tada, sa suprugom i jednogodišnjim sinom, živeo u iznajmljenoj garsonjeri na Dorćolu, ali svejedno nije hteo da uzme stan. Rešenje je, u njegovo ime, potpisao Šešelj.

- Samo magarci se ne menjaju - izavio je nedavno Vučić.

Da nije magarac, dokazao je tako što se i sam promenio. Nekadašnji asketa, postao je najbogatiji diktator u savremenoj istoriji Evrope. U početku transformacije, svidelo mu se da uzima poklone Miroslava Miškovića, Milana Beka, Vojina Lazarevića, Dušana Stupara i ostalih bogataša. Dok je prikupljao finansijsku pomoć za Šešeljevu porodicu, primenio je princip Kraljevića Marka - pola pije, pola Šarcu daje. A, Šarac je bio daleko, u haškoj ćeliji, pa nije mogao ni da pretpostavi koliko kraljević Vučić uzima za sebe.

Pored zgrtanja dobrovoljnih priloga, Vučić se bavio i klasičnim reketiranjem, zbog čega su zakukali Miodrag Kostić, Žarko Zečević, Milija Babović i mnogi drugi tajkuni. Dolaskom naprednjačkog kartela na vlast, Vučić je napravio perfektan mehanizam za otimanje para. U jednoj ruci je držao dosijee i vlastoručno napisane optužnice i presude, a u drugoj praznu kesu. Koliko god je tražio, svi su trpali u kesu, od Bogoljuba Karića, Mihalja Kertesa i Mlađana Dinkića, pa do Slobodana Kvrgića, Dragoslava Kosmajca, Predraga Rankovića Peconija... Uveren da je pravi vlasnik cele Srbije, mislio je da sve pripada samo njemu - tuđe firme, mediji, restorani, pa i ljudi.

U kriminal je uvukao sve saradnike, kumove i rođake. Vučićev kartel uvukao se u sve državne institucije i pretvorio ih u savršen mehanizam za pljačku. Kako to izgleda u praksi, najbolje ilustruje primer zločinačke sprege vlasti, pravosuđa, javnih izvršitelja i banaka. U tu mrežu uhvatilo se oko 22.000 korisnika kredita u švajcarskim francima. Oni i oko 100.000 članova njihovih porodica upali su u dužničko ropstvo, a vlast štiti banke koje su ih prevarile.

Udruženje "CHF Srbija" je pre nekoliko dana pokrenulo protest pred zgradom Vrhovnog kasacionog suda, od koga zahteva da zauzme pravni stav i ustanovi praksu koja će omogućiti bolju zaštitu u sudskim sporovima koje su korisnici kredita u švajcarskim francima pokrenuli protiv komercijalnih banaka. Članovi tog udruženja smatraju da ih je neodgovorno ponašanje određenih banaka i državnih institucija dovelo u situaciju da otplaćuju duplo veći iznos bankarskog kredita od onog koji su uzeli, a ako to ne mogu, banke im, u saradnji sa sudovima i javnim izvršiteljima, oduzimaju stanove i ostalu imovinu.

Građane koji protestuju, a jedna grupa je već danima u štrajku glađu, zaposleni u Vrhovnom kasacionom sudu polivaju vodom i gađaju jajima, sudije ih izbegavaju, pa na posao ne dolaze na glavni ulaz, nego preskaču dvorišnu ogradu, a Aleksandar Vučić ih nipodaštava najprimitivnijom patetikom: "Nezadovoljni su? Pa, šta? I moj brat Andrej ima kredit u švajcarcima, pa ćuti i otplaćuje ga." Pri tom, Vučić optužuje lidere Saveza za Srbiju za licemerje, jer su bili na vlasti kad su banke davale tu vrstu kredita s niskim kamatama, malim ratama i rokom otplate do 30 godina, a danas podržavaju njihov protest. U pravu je, delimično. Tačno je da su određene banke od 2005. do 2008. nudile takve kredite, ali činjenica je da je sprega sa sudovima i javnim izvršiteljima kulminirala tek u vreme vladavine Srpske napredne stranke.

"Neodoljiv bankarski proizvod", kredite u švajcarskim francima, davala je i Pireus banka. Pored običnih građana, kojima je obećavala ostvarenje sna, ta banka je sklopila ugovor s Vrhovnim kasacionim sudom i nekoliko beogradskih osnovnih sudova. Zaposlenim u tim sudovima dobili su VIP status, koji im je garantovao određene povlastice, među kojima je i minimalna kamtana stopa, od 0,75 do najviše dva odsto, na stambene i keš kredite. Da nisu čista posla ukazuje i to što je ugovorom banka zadržala mogućnost da promeni visinu kamate prema svakom pojedinom korisniku, što može da se shvati i kao neka vrsta ucene. Zbog posebnog poslovnog interesa, Pireus banka je pristala na takav ugovor sa sudovima iako im je račun u dugotrajnoj blokadi. U periodu od 2016. do 2019. godine, račun Višeg suda u Beogradu bio je u blokadi 1062 dana, Prvog osnovnog suda 1091, a Drugog osnovnog suda 982 dana.

Takve klijente banke ne nude ni s kafom, a kamoli da im daju VIP status. Međutim, sudije su im potrebne da bi ubrzale proceduru kroz koju javni izvršitelji gule kožu s leđa dužnika.

I s takvom podrškom, Pireus banka je loše poslovala, ali joj Narodna banka Srbije nije oduzela licencu, već joj je dozvolila da se integriše u kragujevačku Direktnu banku i nastavi sa starim načinom poslovanja. To ne bi bilo moguće bez dozvole izvršne vlasti, odnosno gospodara Vučića.

- Nema ništa sporno u ugovoru Pireus banke i sudova. Nikome, pa ni sudijama, ne može da se zabrani da uzmu kredit, a građani imaju mogućnost da traže izuzeće takvog sudije - ocenio je vladar.

Naravno, građani ne znaju koji sudija je u kojoj banci uzeo kredit, ali znaju da je Vučić napravio ovu zločinačku mrežu. U svom licemernom stilu, svaki zločin opravdava lažima da se među žrtvama nalaze i njegovi najmiliji. Kao što kuka zbog kredita svog bate Andreja, opljačkane penzionere je tešio pričom o svojim roditeljima: "Pa šta ako su smanjene penzije? Smanjene su i mojoj majci i mom ocu, i to više nego drugima, pošto imaju velike penzije..."

Razbojnička akcija, koja traje već pet godina, ugrozila je egzistenciju više od 700.000 penzionera. Usled smanjenja, većina njih morala je da bira da li da, od bedne crkavice, kupi lekove ili da plati račune. Svi koji su se odlučili za lekove, sad su na meti javnih izvršitelja, koji im dodatno skidaju dug s penzija ili im plene nameštaj, automobile, stanove... Mami Angelini i zvaničnom tati Anđelku ništa ne fali. Letuju u najskupljim grčkim hotelima, jedu plodove mora i piju odabrana vina. U raskošnom stilu života posebno se raskomotio tata Anđelko. Skinuo je stara "Jumkova" i ubacio se u nova "Brioni" odela, kakva nose holivudske zvezde Al Paćino, Robert De Niro i Leonardo Dikaprio. I Anđelku dobro stoje, u njima je lep skoro kao Fahri Musliu. Jedina razlika je u tome što on ima potrebu da uvrće kravatu, kako bi se videla etiketa, da bednici kojima je okružen vide koju firmu nosi. Umesto o odelima, čija cena ide do 40.000 evra, većina normalnih penzionera brine kako da sa 14.000 dinara vežu kraj s krajem.

Za potrebe svojih prljavih igara, Vučić koristi i bivšu suprugu Kseniju. Pošto u nju ima više poverenja od aktuelne supruge Tamare, poslao ju je u Mađarsku, na pregovore s političkim dvojnikom i poslovnim partnerom Nikolom Gruevskim. Teško bolesna, podbula od lekova, oslanjajući se na štap, Ksenija je išla u Budimpeštu da napravi intervju za Pink i da se, usput, raspita za novac koji su Vučić i Gruevski zaradili u raznim poslovnim kombinacijama. Verovatno je proverila i uslove smeštaja kod Viktora Orbana, zaštitnika odbeglih kriminalaca iz regiona.

Pre nego što pokuša da pobegne iz Srbije, s mesta zločina, Vučić namerava da napravi što veći haos. Da bi to ostvario, nervozan zbog najavljenog mitinga opozicije 13. aprila, odlučio je da organizuje dva naprednjačka kontramitinga, prvo u Novom Sadu 12, a zatim 19. u Beogradu. Na beogradski spektakl želi da dovede 300.000 sendvičara. Megalomanskom akcijom hoće da pošalje poruku opoziciji, da je mnogo jak, i, istovremeno, da animira i ohrabri svoje uplašene saradnike i biračko telo, koje je počelo da se vidno osipa.

Rezultati martovskog istraživanja, koje je sprovela Nova srpska politička misao, pokazuju pad rejtinga SNS-a. Prema tim podacima, naprednjački kartel trenutno ima podršku 43 odsto birača, nikad manje od dolaska na vlast. S obzirom na sve pritiske, iznutra i spolja, može da se očekuje nastavak propadanja. Vučić ne može da zaustavi negativni trend - negativan po njega, odličan po Srbiju - ali može da obori Vladu i raspiše prevremene izbore, kako bi, pre nego što bude kasno, obezbedio još jedan četvorogodišnji mandat.

Kad bi mu strani mentori dozvolili, odmah bi to uradio. Mešetari iz Vašingtona i Brisela insistiraju na okončanju pregovora s kosovskim Albancima, pa novu izbornu kampanju smatraju nedopustivim gubljenjem vremena. Međutim, racionalne procene ne mogu da utiču na nesrećnika s narušenim mentalnim zdravljem. Strane diplomate, srpski tajkuni, vodeći naprednjaci, medijski savetnici, Ksenija i Tamara, Anđelko... Niko ne može da kontroliše Vučića, pa ni klozapin i risperidon, antipsihotici novije generacije. Bez obzira ko ga i kako pritiskao, on može da donese bilo koju odluku, čak i nekoliko njih i to međusobno suprotstavljenih.

Ipak, u Vučićevoj bolesti ima sistema. Po stoti put je, krajem marta, odigrao istu predstavu sa ciljem zastrašivanja stranaca i opozicionara, ali i svojih saradnika. Kad bi budalama svetlele oči, sednica Glavnog odbora SNS-a blještala bi kao Las Vegas. Svi su podržali ideju o raspisivanju vanrednih izbora, da bi Vučić, u poslednjem činu te morbidne komedije, odlučio da nije sad pravo vreme za to, ali možda će biti u junu ili sledećeg proleća. Ma koliko bio providan, taj trik je zabrinuo sve naprednjake na državnim funkcijama. Većina njih je od Vučića kupila četvorogodišnji mandat, ali sad ne sme ništa da mu prigovori zbog mogućeg skraćenja, kako ne bi ispali iz kombinacija za buduću kadrovsku vrtešku. A, taj ringišpil se već vrti.

Vučić je odobrio, čak i stimulisao, ludački performans Aleksandra Vulina. Dozvolio je ministru odbrane da ide dve nedelje na vojničku obuku, posle koje je nagrađen činom desetara. Vulin je svečano potpisao zakletvu otadžbini baš na 20-tu godišnjicu NATO agresije, koju je, kao dezerter, proveo na Televiziji Pink, u kabinetu svog kuma Željka Mitrovića, gde je birao pevaljke koje su privodili sa koncerta za odbranu mostova. Vučić mu je čestitao na tom ponižavanju uspomene na sve vojnike, momke od 18 godina, koji su stradali u ratu protiv albanskih terorista i njihovih NATO saveznika, a usput je kritikovao sve koji se Vulinu rugaju, kao što i sam radi.

- Sramota je što se smejete jednom vojniku. Jednom ministru koji je, uprkos mogućnosti da se napravi lud, otišao u kasarnu i obavio svoju dužnost prema domovini. Zaista otužno - rekao je Vučić, jedva se suzdržavajući da ne prasne u smeh.

Kad su se kamere isključile, priznao je da ne bi bilo loše kad bi Vulina na mestu ministra odbrane nasledio neki pravi oficir, poput penzionisanog pukovnika Veselina Šljivančanina.

- Za Vučića bih dao i život - stoput je ponovio Šljivančanin unazad nekoliko meseci.

Primitivci vole laskanje, pa se to svidelo i Vučiću. Naravno, pokvaren i podao, Vučić jedno misli, drugo govori, treće radi. Na sastanku s odabranim saradnicima rugao se spisateljskim ambicijama nepismenog Vulina.

- Kad mu već piše romane, Miroslav Toholj bi mogao da umesto njega piše i posvete na knjigama - smejao se Vučić svom ministru, koji je odavno u sukobu sa moralom i pravopisom.

No, već u sledećoj rečenici, Vučić je na isti posprdan način etiketirao i Šljivančanina, "Mirinog gardistu". U Šljivančaninovom dosijeu, Vučić je našao informaciju o njegovoj poseti julovskom preduzeću "Poslovna Čukarica", koja je, preko štamparije BMG objavljivala knjige Mire Marković, i to mu je bilo dovoljno da ga etiketira. Šta će na kraju odlučiti, da li će zaista izvršiti rokadu Vulina i Šljivančanina, to ni on ne zna.

Kako god bilo, i Vučić je svestan da ga, kad padne s vlasti i završi u zatvoru ili ludnici, nijedan sadašnji saradnik neće posećivati i donositi mu Informer i lignje u sosu. Vučića je karakter, kao gravitacija, uvek vukao na dno, u politički mulj, odakle je ponikao.

Spasavali su ga politički protivnici, kojima je bio potreban baš takav, da plaši normalne ljude. Posle svega što je uradio Srbiji, nema mu pomoći.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane