Natrag

Ekonomija

Slom platnog bilansa i tekuće kapitalne investicije (2)

Liberalno umiranje države

U Srbiji su isprobani svi recepti neoliberalnog kapitalizma. Prevremena i velika liberalizacija tržišta i spoljne trgovine dovela je do ogromnog spoljnotrgovinskog deficita. Deficit spoljne trgovine (vidljivog uvoza i izvoza) doveo je do deficita platnog bilansa. Osnovni stubovi obećane „države blagostanja" su srušeni, konstatuje prof. dr Slobodan Komazec, naš ugledni ekonomista u svojoj analizi režimske "primene liberalizma" u Srbiji.

Prof. dr Slobodan Komazec

Država mora brinuti o svom razvoju i mora shvatiti da nema razvoja koji se dešava sam po sebi, ili, kako se to „naučno" kaže, snagom tržišta. Razvoj se mora planirati, njim se mora upravljati, mora postojati jasna strategija. A mora postojati i jedno ministarstvo koje se time bavi, ne četiri. Za razvoj su potrebne domaće banke, uključujući i razvojne banke , potrebno je stimulisanje domaće štednje i investicija-nisu potrebni keš krediti i stimulisanje privatne potrošnje uvozne robe. Sa bankarskim sistemom u stranim rukama, sa enormnim kamatama, sa monetarnim sistemom koji više vodi računa o interesima bankarskog sektora nego o interesima razvoja zemlje, ekonomija će u najboljem slučaju tavoriti. Konačno možda najvažnije, Srbija mora pronaći da bar ekonomsku sferu profesionalizuje i depolitizuje. Bez toga nikakvog ozbiljnog ekonomskog pomaka ne može biti (Nebojša Katić u „Politici", 27.02.2010.).

Šta se može očekivati od nacionalne privrede u kojoj se gotovo 54% učestvuje u uvoz, a svega oko 38% izvoz. Liberalizacija je imala, vidimo, poražavajući efekat na privredu. Rast se godinama usporava - do stagnacije ili čak retardacije (2009, 2010, 2012, 2014.godina), učešće uvoza se godinama povećava, rast stagnira, a učešće deficita stalno povećava. Privreda se uvodi u visoku uvoznu zavisnost. Kardinalna sklonost uvoza (odnos godišnjeg prirasta uvoza i prirasta bruto proizvoda) kreće se u nekoliko poslednjih (otvorenom krizom pogođenih) godina između 0,75 i gotovo jedinice. To implicira potpunu neefikasnost domaće privrede , nekontrolisani uvoz (svega i svačega, formiranje uvoznog lobija, nepostojanje kakve bilo uvozne - selektivne politike).

Ovde treba posebno istaknuti sledeće faktore visokog deficita i visoke sklonosti uvozu:

1) Visoka stopa inflacije (znatno iznad spoljnotrgovinskog partnera),

2) Snažan rast tražnje proizvoda za tekuću reprodukciju, ali i ostalih oblika potrošnje u odnosu na proizvodnju,

3) Visoka uvozna zavisnost uvozu (sklonost uvozu),

4) Ograničavaje i blokada domaćih faktora razvoja,

5) Visoka uvozna zavisnost energenata (nafta i gas), ali i nove tehnologije.

To dovodi do sve većeg raskoraka u izvozu i uvozu i stvaranje deficita spoljnotrgovinskog bilansa. Porast domaće proizvodnje sve više zavisi od uvoznog sadržaja. Izvozni multiplikator je neutralisan (multiplikativni efekti izvoza na domaći bruto proizvod). Uzroci preteranog uvoza nalaze se i u zanemarenoj domaćoj sirovinskoj i energetskoj proizvodnji, nedostatku politike supstitucije uvoza.

Brza liberalizacija spoljne trgovine i izostanak podsticajne izvozne politike

Dakle, brza liberalizacija spoljne trgovine, ukidanje potrebne zaštitne politike, izostanak potrebne zaštitne politike, izostanak potrebne stimulativne izvozne politike, pogrešna kursna i kamatna politika, izostanak potrebne strategije (selekcija strukture i programa) razvoja, imalo je za posledicu katastrofalne razvojne finansijske i socijalne efekte , uz razaranje realne nacionalne privrede proizvodnje. Razvijene privrede glavne „izvoznice" dogme liberalizacije zdržavaju visokosubvencionisane proizvode u izvozu i protekcionističke barijere u uvozu. To ni jedna slabo razvijena privreda ne može da „sruši" i uđe u zdravu i stimulativnu konkurentsku borbu. Razvijene države su vodile selektivnu zaštitu domaće proizvodnje dok nisu dovoljno snažne da se takmiče sa stranim korporacijama.

Privredni sistem koji stalno podstiče uvoz, trgovinu (robama uvoza, novcem i kreditima), dakle zaduživanjem države, građana, preduzeća - mora završiti u dubokoj krizi. U okvirima ovakve ekonomske paradigme izlaza iz krize kao da nema.

Izvoz iz države je dugoročna vrlo kvalitetna investicija, koja uz kvalitet robe i usliga traži i odgovarajuću podršku u pripremi izvoza samoj proizvodnji za izvoz, i konačno, izvozu kao finalnoj fazi (finansijski efekti). Izvozna privreda kod nas nema ni jedan stimulativni instrument izvozne politike.

Dakle, ne postoji osmišljena i planirana izvozna i uvozna politika. Gotovo se radi o stihijskim procesima,kao da se radi om privatnom interesu. Podsetimo se samo velikog uspeha „pet tigrića" iz Istočne Azije, koje su države uspešnim kombinacijama niza mera uspele da ostvare dinamičan ekonomski rast, oslobode se tereta spoljnih dugova, reše platno-bilansne probleme (i inflaciju), uz nagli rast nacionalnog bogatstva i per copita dohotka. To smo obradili u ovom radu na drugom mestu.

Model obnova - reforma-razvoj koji su provodile države istočne Azije („pet tigrića") zasniva se na savremenom državnom intervencionizmu oslonjenom na neokejnzijansku teoriju. Model je predstavljao izgrađeno „vođeno" i kontrolisano , a nepotpuno slobodno tržište , a to znači, socijalno regulisanje tržišta (po uzoru na nemačko-japanski model kapitalizma). Država je vršila izbor i podsticala prioritetne industrijske sektore, kreirala i sprovodila odgovarajući (sebi podešenu) izvoznu, finansijsku, monetarnu, investicionu, stabilizacionu i tehnološku politiku. Režim spoljne trgovine, deviznih kurseva, korišćenja inostranih kredita, bio je visoko kontrolisan i centralno vođen. Vođena je politika supstitucije uvoza i snažne stimulacije izvoza. Uvoz je strogo kontrolisan i vrlo selektivan, a devizna kontrola vrlo čvrsta. Bankarski (nacionalno očuvan) sistem je putem kreditne i niskokamatne politike korišten kao glavna poluga državne stimulacije jedinih i destimulacije drugih sektora u cilju restrukturisanja privrede.

Model je omogućio ovim privredama impozantnu dinamiku ekonomskog rasta (sve do 1998. godinekada je pod pritiskom MMF i svetskih finansijskih krugova napušten). Pojedine nedovoljno razvijene zemlje iz ove grupe su se vrlo brzo proširile visoko razvijenim privredama. Nažalost i države EU su prihvatile tržišni fundamentalizam iz SAD i napustile model tržišno-socijalnog kapitalizma.

Prosec globalizacije uz prihvatanje nagle liberalizacije trgovinskih i finansijskih tokova, deregulacija, privatizacija, uz stabilizacioni program nametnut od MMF, razorili su ovaj model koji je omogućio ovakav brz privredni rast. Rast je zaustavljen, socijalno raslojavanje nastavljeno, uz privredno zaostajanje. Da li vam je nešto poznat ovakav scenario kod nas? U Srbiji su isprobani svi navedeni recepti neoliberalnog modela.

Koordinacija fiskalnih i monetarnih mera u oživljavanju investicija, štednje i razvoja

Fiskalna politika sa svojim brojnim stimulativnim instrumentima, neosporno je, deluje veoma snažno na ekonomski rast. Radi se o celovitom i konzistentnom podsistemu globalnog finansijskog sistema u koji je direktno uklopljen, a brojnim povratnim funkcionalnim delovanjima gotovo organski povezan. Osnovna pitanja koja se pri tome moraju postaviti su sledeća:

1) Kako i kojim mehanizmima fiskalna i poreska politika deluju na ekonomski rast, koji su instrumenti efikasniji u tom delovanju,

2) Da li su ova delovanja globalnog ili više strukturalnog karaktera , odnosno, da li se fiskalna politika, osim čisto fiskalnih efekata, može efikasno koristiti i u strategiji strukturnih transformacija privrede i društva (raspodela, preraspodela dohodaka i bogatstva),

3) Mogu li se fiskalni efekti na rast kontrolisati i svesno usmeravati, bez većih „društvenih troškova" i gubitaka,

4) Da li se efekti pojedinih preduzetih mera međusobno neutrališu, podstiču ili su potpuno kontraindicirani,

5) Koji su istrumenti i delovanja fiskalne politike kompatibilni sa odgovarajućim instrumentima monetarne politike usmerene na podsticanje ili oživljavanje ekonomskog rasta , formiranje štednje i investicije.

Fiskalna politika , kao sinteza politike javnih prihoda i rashoda, postala je, u savremenim privredama, jedna od osnovnih poluga u formiranju ukupne funkcije potrošnje, a preko nje i razvojne i stabilizacione politike, Budžet, uz klasičnu socijalnu funkciju i funkciju redistribucije dohotka i društvenog proizvoda (u cilju smanjivanja socijalnih razlika nastalih tržišnim mehanizmom) postaje, sve više, instrument razvojne i stabilizacione politike. Ova politika se odnosi na svesno usmeravanje osnovnih makroagregata u privredi, posebno bruto domaćeg proizvoda, nacionalnog dohotka, tražnje, štednje investicija i strukture potrošnje, zaposlenosti, privredne dinamike i stabilnosti. Razvojna, stabilizaciona i redistribuciona (socijalna) funkcija budžeta postaju gotovo jedinstvene. Delujući na stvaranje, raspodelu i usmeravanje velikog dela bruto domaćeg proizvoda, često i „stvaranjem" sredstava sistemom deficitnog finansiranja budžetskih rashoda, savremena država može snažno da utiče na formiranje ukupne ponude i tražnje na tržištu, na formiranje i ponašanje proizvodnje i potrošnje, na zaposlenost i sve segmente raspodele i preraspodele, štednju ili akumulaciju, kao i socijalni razvoj društva.

Može li se i kada koristiti deficitarno finansiranje u pokriću budžetskog deficita i finansiranju investicija privrede.

Savremena država je svojim učešćem u bruto domaćem proizvodu dostigla takav nivo da često postaje osnovni generator tražnje i preraspodele u privredi i društvu. Ako se tome doda i javni dug i budžetski deficit („dopunski" finansiran), tada je to postalo dominantno, kako u razvijenim, tako i u nerazvijenim privredama. Država je danas prihvatila brojne druge, čisto proizvodne funkcije, uz klasične socijalne i redistributivne. Sve više se i postavlja pitanje strukture javnih prihoda i investicija (intervencija) kojima podstiče i stimulativno deluje na ekonomski rast i proizvodnju; a posebno neproizvodnih i socijalnih (transfernih) rashoda. To je bitna komponenta , posebno kada se želi sagledati ekonomska , socijalna i razvojna komponenta javnog sektora i javnih rashoda (i prihoda), ali i njihova struktura u pogledu veće ili manje elastičnosti, a time i podesnosti za vođenje efikasne ukupne fiskalne politike. Bez ove politike i politike raspodele dohodaka, nikada i nigde ni monetarna politika ne može biti efikasna , bar na duži rok, i delovati u željenom razvojnom pravcu. To se mora imati u vidu kada se govori o predimenzioniranoj javnoj potrošnji i „poreskim pritiscima" koji „guše" privredu i ugrožavaju proizvodni sektor, odnosno investicije i razvoj.

Da li budžetski deficit, kao opšta pojava u javnim finansijama , kao fenomen prisutan u ovim privredama , deluje razvojno u privredi , odnosno da li je to simulator ekonomskog rasta - kada ga sve zemlje dozvoljavaju , odnosno koriste? Kakav je mehanizam tog delovanja? Da li budžetski deficit sam po sebi deluje na ekonomski rast? Da li te efekte ostvaruje samo kao posledicu delovanja rashoda i prihoda, čiji odnosi (neravnoteže) generišu budžetski deficit, čime izgleda kao da sam deficit po sebi deluje razvojno (odnosno inflatorno).

Mehanizam delovanja budžetskog deficita, kao fenomen javnih finansija danas, svodi se,dakle, pre svega, na njegova posredna delovanja preko sistema javnih rashoda i javnih prihoda, odnosno ukupnog budžetskog delovanja. To je posredno (izvedeno) delovanje budžetskog deficita, mada se javlja delovanje i preko mehanizma pokrića budžetskog deficita.

Zajmovno finansiranje javnih investicija brže i osetljivije reaguje na porast kamatnih stopa u odnosu na zajmovno finansiranje deficita javne potrošnje. Tako umesto da dođe do redukcije opšte potrošnje dolazi do usporavanja ekonomskog rasta.Time se stvaraju uslovi za nastanak stagflacije. Usporavanje privrednog rasta je donekle ublaženo time što visoke realne kamatne stope podstiču štednju na unutrašnjem planu , i privlače inostrani kapital.

Međutim ,da dugi rok, pritisak deficita na porast kamatne stope postaje sve teži ukoliko državno pozajmljivanje raste u ukupnom zajmovnom finansiranju.

Visoke kamatne stope tada uslovlajvaju da se rastući fiskalni deficit , pokriva sve više pozajmljenim sredstvima angažuje sve više kapitala i istiskuje zajmovno finansiranje produktivnih investicija. Zajmovno finansiranje kao način finansiranja fiskalnog deficita je nekada imalo veće efekte na kamatu u periodu konjukture , nego u periodu recesije. Međutim, danas u uslovima recesije i inflacije pritisak fiskalne neravnoteže na kamatne stope je osetniji. Uz zadržavanje visokih budžetskih deficita i visokih kamata , zemlje sa rastućom štednjom lakše finansiraju fiskalni deficit. Države koje to nemaju lako ulaze u fiskalnu krizu ili inostranu prezaduženost.

Javni dug sve više raste u odnosu na ukupan bruto domaći proizvod i postaje sve veći teret za uredno servisiranje dospelih obaveza. Uvećavanje učešća zaduženja države u odnosu na ukupni domaći (unutrašnji) dug zemlje negativno utiče na proces formiranja kapitala i finansiranje produktivnih investicija ,a to se direktno odražava na dinamiku i kvalitet ekonomskog rasta.

Usporavanje i izostajanje novih produktivnih investicija ima za direktnu posledicu obaranje privrednog rasta. U tome je najveća opasnost koja preti i od rastućeg deficitarnog trošenja javnog sektora. Putem zaduživanja države, sužava se prostor za privatne investitore na tržištu kapitala , odnosno bankarsko finansiranje investicija preduzetničkog sektora (poznati „efekat istiskivanja" privatnih investitora sa tržišta kapitala zbog rasta kamatne stope). Takvi odnosi uglavnom traže vođenje politike „tvrdog budžetskog ograničenja", odnosno budžetske stege.

Mehanizam razvojno-stimulativnog delovanja i „prenosni" odnosno kompenzacioni efekat fiskalne politike na proces i faktore ekonomskog rasta, investiranje i štednju je od posebnog značaja. Ovo iz najmanje razloga:

1) Provođenja odgovarajuće stimulativne fiskalne politike i ostvarivanje očekivanih rezultata na području ekonomskog razvoja (investicija, izvoza o sl.),

2) Kombinacija primene i delovanje odgovarajućih instrumenata fiskalne politike, obzirom na njihova specifična delovanja. Od toga, u osnovi, zavisi i opšta efikasnost fiskalne politike u celini.

Poznato je da ekspanzivna fiskalna politika (smanjenje poreza i poreski stimulansi i povećanje javnih rashoda, formiranje javnog duga , budžetski deficit i dr.) stimulativno deluje na oživljavanje ekonomskog rasta i porast zaposlenosti, odnosno povećanje potrošnje i tražnje. Kod restriktivne fiskalne politike dolazi do suprotnih efekata u privredi.

Naravno, ovo su generalni stavovi finansijske teorije i politike, dok njihova struktura delovanja i sam mehanizam delovanja na oživljavanje privredne aktivnosti često ostaje „skriven" i nedovoljno istražen , posebno što je njihovo delovanje potpuno specifično za svaku nacionalnu privredu.

Koristeći se raznim oslobađanjima i olakšicama koje dovode do smanjenja fiskalnog tereta , posebno preko:

1) Subvencionisanja investicija (stimulacija investicija),

2) Snižavanje poreskih stopa,

3) Ubrzane amortizacije,

4) Beneficiranim kamatama na kapitale angažovane u akcijama ili obligacijama,

5) Privilegijama za ulaganje u infrastrukturu i dr. fiskalna politika direktno ili indirektno stimuliše ekonomski rast. To u osnovi predstavlja delovanje fiskaliteta na investicionu potrošnju, kao deo ukupne potrošnje , a preko toga i na sam ekonomski rast - preko delovanja principa multiplikatora investicija.

Izabrana strategija fiskalne i poreske politike , pored toga, u osnovi zavisi od opšteg stanja privrede, da li je karakteriše:

1) Niska stopa rasta (stagnacija), nezaposlenost i niska inflacija,

2) Niska stopa rasta (recesija) i niska stopa inflacije (relativna o tolerantna stabilnost privrede),

3) Niska stopa rasta, visoka inflacija, visoka nezaposlenost i visoki budžetski deficit.

Od navedenih kombinacija „kvaliteta" rasta zavisi i izbor strategija i instrumenata za izvlačenje privrede iz stagnacije ili krize.

Oslobađanje dela dohotka preko poreskih olakšica ili oslobađanja , snižavanja poreskih stopa i sl. oslobađa deo dohotka poreskih obveznika (van javnog sektora) za tekuću potrošnju i investicije. Umesto fiskalnih prihoda (poreza) formira se štednja koja treba da oživljava privredne investicije , dok se „nedostatak" štednje (prihoda) javnog sektora kompenzira javnim dugom ili emisionim efektima. Postojeća štednja se sada povećava na S + M , čime i presek novih funkcija potrošnje ima nove više položaje. Ravnotežni dohodak je znatno iznad prethodnog. Ako su javni rashodi finansirani dodatnim zaduženjem „efekti dohotka" su znatno veći, a time i ekonomski rast i zaposlenost. Naravno, barijera ovom procesu nalazi se u opasnosti od širenja inflacije i odnosima već formirane ponude i tražnje na tržištu, dovoljne elastičnosti proizvodnje (novih proizvoda) na dodatnu investicionu potrošnju. To su momenti na koje nedovoljno razvijene privrede , sa oskudicom štednje i velikim potrebama za investicijama ne računaju sa dovoljno pažnje, čime ova neusklađenost obično vodi u inflatornu inerciju. Stoga se i smatra da pokušaj „oživljavanja ekonomskog rasta" monetarnim dopingom i fiskalnim stimulansima obično vodi inflaciji, a ne dugoročnom oživljavanju ekonomskog rasta. Ovakva koncepcija, očito je, pokazalo se, ne mora biti opšta zakonitost. Dobro vođena, sinhronizovana i kontrolisana fiskalna politika (zajedno sa takvom monetarnom politikom), pokazalo se u nizu slučajeva, vodi podsticanju rasta i zaposlenosti, bez opasnosti od širenja inflacije.

Nasuprot ovakvom ofanzivno-stimulativnom i kontrolisanom procesu delovanja fiskalne politike na sceni se prisutan često isticani sindrom predimenzionirane i neefikasne javne potrošnje, ne samo u našim teorijskim istraživanjima i apriorističkim istupima brojnih ekonomista (čak i onih koji se profesionalno ne bave ovom problematikom), ali bez napora da se dublje uđe u strukturu, mehanizam delovanja , efikasnost i efikasnost (pa i međusobna prelivanja9 budžetskih prihoda i rashoda, ali i drugih brojnih instrumenata fiskalnog sektora.

Poreska politika, razvoj i platnobilansna barijera

Razvojna fiskalna politika, u mnogim zemljama, često je orijentisana u sledećim pravcima:

1) Razmeštaj kapaciteta (investicija), odnosno stimulisanje modernizacije i nove tehnologije u proizvodnji,

2) Stimulaciju određenih grana proizvodnje, odnosno izvoza,

3) Dislokaciju i izmenu strukture proizvodnje (roba široke potrošnje , investiciona roba, oprema, proizvodnja za izvoz i sl.),

4) Na izmenu strukture zaposlnosti (radno-intenzivne grane, kapitalno intenzivne grane),

5) Preusmeravanje tražnje s uvoznih na domaće proizvode i indirektno delovanje na platno-bilansne odnose,

6) Na mikro-planu, povezano s više delovanja na strukturu cene proizvoda. Fiskalnim beneficijama (poljoprivredi, izvozne grane, izvođačima radova u inostranstvu i dr.), dovodi do bržeg ili sporijeg razvoja grana, privrede i njihov položaj na tržištu i u primarnoj i sekundarnoj raspodeli,

7) Usled specifičnog položaja svake zemlje na svetskom tržištu (što je posledica različitog nivoa razvoja, dispariteta u cenama, produktivnosti rada, socijalne politike, različite zaštitne politike , delovanja odnosa deviznih kurseva i drugih faktora), poreska politika se danas sve više okreće spoljnim ekonomskim i razvojnim ciljevima,

8) Ravijanjem strukturalnih delovanja (otklanjanjem uskih grla) u proizvodnji fiskalna politika može snažno delovati na izmenu strukture proizvodnje određene zemlje,

9) Poreska politika (carine, poreska zahvatanja i oslobođenja poreza, povraćaj carina i PDV, premije i sl.) danas se često upotrebljava za stimulaciju izvoza, mada takve jednostrane mere poreske stimulacije jedne zemlje često izazivaju i određene represivne mere niza drugih („pogođenih") zemalja, što se može smatrati svojevrsnim oblikom dampinga ili šire-trgovinskog rata (dobar primer za to so odnosi SAD i Kine),

Država određenim granama (posebno izvozno orijentisanim, strateški značajnim) često daje odre4đene supsidije, kompenzacije, dotacije i sl., a često iz posebnih fondova interveniše u finansijskom osposobljavanju preduzeća. Pri uvođenju nove tehnologije država interveniše u sledećim pravcima:

1) Omogućava socijalnim programima rešavanje problema nezaposlenosti (država prihvata preko „socijalnih programa" da „neutralizuje" rast nezaposlenosti u privatnom sektoru);

2) Ubrzanom amortizacijom omogućava formiranje fondova za razvoj i „transformaciju" mrtvog kapitala u operativni i kapital;

3) Poreskim olakšicama i oslobađanjima konkretnim granama omogućava formiranje fondova za razvoj, odnosno rast akumulacije preduzeća;

4) Beneficiranim kamatama i drugim uslovima povoljnim uvoznim instrumentima podstiče razvoj takvih preduzeća i grana , uz istovremeno povezivanje fiskalne i monetarne stimulativne politike;

5) Direktno investiranje javnog sektora u grane koje nisu atraktivne za privatni kapital;

6) Stimulisanje istraživanja i razvoja nove tehnologije i uvoz nove tehnologije;

7) Podsticanje direktnog povezivanja u programima razvoja sa stranim korporacijama;

8) Izgradnja objekata infrastrukture da bi se olakšao razvoj preduzaće u određenim delovima zemlje;

9) Podržavanje u određenoj fazi i nerentabilnih preduzeća koja su od posebnog društvenog značaja ;

10) Davanje fiskalnih koncesija pri uvozu stranog kapitala;

11) Beneficirani uslovi za raspodelu profita, odnosno dohotka određene grane,

12) Poreske stimulacije preduzećima i korporacijama za investicije u manje razvijenim područjima (poreske olakšice i vrlo diversifikovana regionalna politika razvoja);

13) Posebne poreske olakšice u procesu kupovine malih preduzeća, odnosno podsticanje procesa koncentracije u privredi dr..

Država raznim oblicima intervencija u privredi može, dakle, stimulisati ili destimulisati razvoj određenih grana , oblasti ili proizvodnju određenih područja. Fiskalnim beneficijama (poljoprivredi, izvoznim granama, energetici, sirovinskim granama) može se stimulisati razvoj određenih grana, kao što se i oštrom progresijom oporezivanja može ograničavati njihov razvoj. Danas se u mnogim zemljama poreskom politikom deluje na ubrzanu industrijalizaciju i tehnološku modernizaciju-preko ubrzane amortizacije, oslobađanja fondova za razvoj, stimulacije neraspodeljene dobiti namenjene za proširenu reprodukciju i sl.

Struktura javnih prihoda i rashoda u koncepciji stimulativne fiskalne politike

Formirana struktura javnih rashoda i prihoda (koga i kako opterećuju) ima predominantno delovanje na faktore koji određuju dinamiku i strukturu ekonomskog rasta. Nije dovoljno samo isticati da je na faktore i kvalitet (tempo) ekonomskog rasta „javna potrošnja predimenzionirana", da „javni prihodi i rashodi guše privredu" . Pri tome se redovno ističe kao nužnost „smanjivanje javne potrošnje i rasterećenje privrede", dok „fiskalno opterećenje produkuje negativne ekonomske efekte". Sve su to postale uobičajene teze naših ekonomista , bez želje da se pronikne dublje u strukturu javne potrošnje i fiskalnog sektora, ali i prirodu delovanja i efekte pojedinih instrumenata fiskalne politike. Fiskalni prihodi i rashodi su isuviše globalni agregati, koji mogu da ukažu samo na globalne odnose u ekonomiji i finansijama. Ali, ako se želi istražiti dublja i stvarno suštinska njihova razvojna, stabilizaciona i eventualno prociklična delovanja, tada je potrebno ući u samu strukturu i mehanizam njihovog formiranja i delovanja (kako javnih prihoda, tako i rashoda). Javni rashodi mogu biti snažan generator investicija i razvoja, posebno u privredi u kojoj su investicije zamrle i koja se više godina nalazi u pravoj ekonomsko-socijalnoj krizi, odnosno slamflaciji (kao što je slučaj kod nas i u nizu zemalja u razvoju pogođenih krizom i obavezama prema svetskom kapitalu).

Stalni i sve veći pritisak javne potrošnje i poreskih izdvajanja dovode do otpora njihovom daljem rastu u svim privredama, ali i preteranom ukupnom zahvatanju države i državnoj „neprivrednoj i neracionalnoj potrošnji". Istovremeno se javlja i kritika državne regulativne funkcije, posebno izdvajanja za socijalne izdatke , regionalni razvoj, zaštitu okoline i dr., jer to smanjuje efikasnost kapitala, vodi opadanju produktivnosti rada i opštem padu profitne stope i mase dohotka.

Na sceni je koncepcija ograničavanja javnog sektora, smanjivanja javnih rashoda u bruto domaćem proizvodu, snižavanje poreza bizniu su, ograničavanje socijalnih rashoda, štednja u javnom sektoru (penzije, socijalni transferi i sl.), smanjenje regulativne ekonomske funkcije države, što „treba da osigura širi prostor za privatni kapital i privatnu inicijativu". Ovaj „novi konzervativizam", kako se obično naziva , narastao kao otpor daljem širenju „države blagostanja" i „ekonomije blagostanja", znači oštro suprostavljanje kejnzijanskoj ekonomskoj doktrini deficitnog budžetskog finansiranja-koja fiskalnim podsticajima , javnim rashodima i ekspanzivnom monetarnom politikom treba da oživi privrednu aktivnost i spreči ulazak privrede u fazi recesije.

Država, preko budžetske politike (prihoda i rashoda), mora se sve više pretvarati u preduzetnika, uz komercijalizaciju velikog dela rashoda budžeta,posebno u funkciji stimulisanja investcija u privredi i pokretanja ekonomskog razvoja , odnosno očuvanja stabilnosti odnosa u privredi i na tržištima. Da pogledamo kretanje izvoza u poslednjoj dekadi razvoja...

Deficit spoljne trgovine (izvoz i uvoz roba) je stalna pojava sa otvorenim kumulativnim kretanjem . Deficit je povećan sa 2,8 milijardi evra iz 2001. na 6,0 milijardi u 2011. godini i 5,7 milijardi u 2018.godini. Prosečna godišnja stopa rasta uvoza (pored toga što je ova tri puta veća od izvoza) je iznad ove stope izvoza.

Ovako ogroman rast deficita spoljne trgovine u 2018. godini objašnjava se „rastom investicija i povećanim potrebama industrije i građevinarstva za uvoznim sirovinama i repromaterijalom". Pored toga i rast cene nafte u toku godine u oporavak domaće potrošnje su faktor visokog deficita spoljne trgovine (uvoz potrošne robe povećan je u 2018.. za gotovo 17%).

Sada da pogledamo efekte preteranog uvoza i eventualni multiplikator izvoza u ovom periodu, paralelno s kretanjem bruto domaćeg proizvoda.

Deficit spoljne trgovine je u svim godištima daleko veći od prirasta bruto domaćeg proizvoda u tim godinama. Taj odnos se kreće između 2 i 5 puta u korist deficita spoljne trgovine. Učešće u ukupnom bruto proizvodu kreće se između 18% i gotovo 30%. Neracionalna ekonomija je preusmerena na uvoz i visoko zavisna od uvoza. Uvoz nadomešta nacionalnu proizvodnju i potrošnju. Nastaje negativan spoljnotrgovinski multiplikator.

2) Uvozni pritisak i visoka uvozna zavisnost

Ekonomija ima sve manje šanse da se izvuče iz „zagrljaja" uvoznog pritiska i visoke uvozne zavisnosti. Istovremeno izvoz ne samo da nije dovoljno stimulisan, selektivno usmeren i proizvodno osmišljen , već je precenjenim kursom dinara i visokom domaćom inflacijom (i troškovima) gotovo obesmišljen - rađajući većim delom gubitke u izvoznim poslovima.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane