Natrag

Tragom vesti

Kako je Privredna komora Srbije (i ceo komorski sistem) pao u ruke naprednjačke mafije

Čadež i kradež

Privredna komora neke zemlje trebalo bi da služi privrednicima koji bi da u tu zemlju ulažu, ili privrednicima iz te zemlje koji bi da šire svoj posao u inostranstvu. Jedino Privredna komora Srbije služi samo vlastima ove zemlje. Prihodi PKS-a se naglo povećavaju zahvaljujući obaveznom članstvu privrednih subjekata, ali se zato smanjuje njen obim poslova. Komora sve više postaje izvor prihoda potrebnih za lagodan život partijskih kadrova i promoter propale politike Aleksandra Vučića.

Igor Milanović

Postoje samo dva jezika na kojima se Privredna komora Srbije prikazuje javnosti na internetu: srpski (ćirilična i latinična verzija) i engleski. Ako stranac zaluta na englesku verziju shvatiće da je ona postavljena tek reda radi i da ne pruža skoro nikakve informacije, pogotovo ne one koje bi bile bitne za stranog investitora. Važno da je odmah na početku velika zajednička fotografija Aleksandra Vučića i Marka Čadeža, aktuelnog predsednika PKS-a.

Ni posetilac srpske verzije neće mnogo bolje proći. Tamo, isina, ima više opcija na meniju, ali ni jedna od njih ne nudi informacije. Ova internet prezentacija kao da je zamišljena da bude video igrica za osobe sa niskim koeficijentom inteligencije.

Ni onaj ko pokuša uživo, preko centrale u Resavskoj ulici broj 13 - 15 u Beogradu da dobije neke informacije neće proći mnogo bolje. Nema kompetentnih sagovornika, kao što nema ni sređenih baza podataka o privrednim društvima u Srbiji. Većina poslova se radi još uvek isto onako kao pre dve decenije i više, na početku poslednje tehnološke revolucije.

Većina naših građana je čula da srpski privrednici imaju povlašćeni tretman u Rusiji i nekim drugim zemljama Evro-azijske unije, ali to, očigledno, nisu čuli i čelnici PKS-a. Na internet prezentaciji nema ni slova o tome, uzalud se traži i neki poseban odeljak koji bi naše privrednike uputio kako da svoju robu izvezu u Rusiju, a postoje jedino kontakt podaci predstavništva PKS-a u Moskvi koje funkcioniše kao komercijalno tehnički biro naše ambasade.

Isto se odnosi i na saradnju sa Evropskom Unijom. U suštini, PKS nudi samo podatke o svojim inostranim predstavništvima i to ukupno njih pet (nema predstavništva ni u Vašingtonu, niti u Pekingu), pa ko hoće da posluje u nekoj od tih zemalja sam mora da prikuplja potrebne podatke.

Onaj ko bi hteo da stupi u kontakt sa predsednikom PKS-a, Markom Čadežom, to može da učini samo pomoću goluba pismonoše, jer je prazan odeljak na kome stoji „služba protokola predsednika PKS".

Sa druge strane, posebno u vremenima neke predizborne kampanje, Čadež ne izlazi iz krila Aleksandra Vučića. Njih dvojica su, malo službeno, a malo i privatno, putovali u nemačke pokrajine Bavarsku i Baden Virtenberg, kao i u Češku, ali sa tih putovanja, osim fotografija i suvenira nisu ništa doneli.

U civilizovanom svetu poslovne aranžmane ne sklapaju predsednici republika niti političar bilo kog ranga. Nemački privrednici su bili zapanjeni kada su pre nekoliko godina dobili pozivnice za banket koji za njih priređuje predsednik Srbije i to u Nemačkoj, jer to kod njih nije običaj. Drugo su sajamske posete ili posete političko privrednih delegacija.

Poređenja radi, 4. aprila u posetu Beogradu je došla ministarka industrije i trgovine Republike Češke koja se u PKS-u na kratko srela sa ovdašnjim privrednicima. Njeno i obraćanje našeg ministra Ljajića, kao i predstavnika srpske i češke Privredne komore trajalo je ukupno 30 minuta, a ostalih skoro dva i po sata, plus zajednički koktel privrednici su iskoristili za međusobne direktne kontakte. Kada Vučić predvodi našu delegaciju satnica je obrnuta: najveći deo programa predstavlja njegovo obraćanje!

Pre nekoliko godina je naprednjački režim odlučio da izmeni zakon o privrednoj komori Srbije tako što će smanjiti ingerencije lokalnih privrednih komora i sve poslove prebaciti na centralu u Resavskoj u Beogradu. Od svega toga proizašlo je samo to da se od tada članarina uplaćuje PKS-u koji, po sopstvenom nahođenju, sredstva prebacuje lokalnim privrednim komorama. Na ovaj način je ceo komorski sistem u Srbiji stavljen pod kontrolu centralne vlasti u Beogradu, odnosno Srpske napredne stranke. Svi privredni subjekti upisani kod Agencije za privredne registre dužni su da zakonom određeni procenat svoje dobiti mesečno prebacuju na račun Privredne komore Srbije koja od tih sredstava uglavnom finansira sopstveni rad, a ponešto odvoji i za privredne komore na lokalu.

Iako joj to uopšte nije posao, PKS se rado meša u tarifne razgovore i, uopšte, u odnose poslodavaca i radnika. Marko Čadež je navikao da funkcioniše kao plaćenik, pa je taj običaj sa sobom poneo i u Privrednu komoru.

Iako poslodavci u Srbiji imaju svoje zvanično udruženje (Uniju poslodavaca Srbije) njima po potrebi u pomoć priskače i Privredna komora. Tako je bilo i u leto prošle godine, prilikom podnošenja inicijative da se izmenom Zakona o radu na uvid poslodavcu dostave izveštaji nadležne zdravstvene ustanove o zaposlenom koji je na bolovanju. Inače i dosadašnja zakonska rešenja omogućavaju poslodavcu da dobije neophodne informacije o zdravstvenom stanju radnika koji je na bolovanju, a inicijativa PKS-a je išla u pravcu davanja mogućnosti poslodavcu da pribavi sveobuhvatne informacije o zdravlju svog zaposlenog. Intervencijom tadašnjeg poverenika za pristup informacijama od javnog značaja Rodoljuba Šabića predlog je stavljen na led, a nije poznato da li je Čadež vratio novac i usluge koje je primio od poslodavaca da se meša u nešto što mu nije posao.

Uvođenje obavezne članarine odrazilo se na ukupno poslovanje PKS.a i njene prihode. U 2016. poslednjoj godini dobrovoljnog članstva, PKS je ostvario poslovni prihod u visini od 1.190.096.000 dinara što nije zanemarljiva suma, ali je sledeće godine prihod bukvalno eksplodirao i skočio na 2.593.474.000 dinara. PKS je postao koka koja nosi zlatna jaja za političare, ali ne i za privrednike. To se vidi i iz odeljka „prihodi od prodaje usluga" (što je primarni posao Komore) koji su u 2016. iznosili skromnih 409.768.000 dinara, a sledeće godine su pali na još skromnijih 361.631.000 dinara. Što da rade kada mogu udobno da žive od članarine? Svega oko osam odsto usluga se proda u inostranstvu, tako da je jasno da su predstavništva PKS-a u onih pet država potpuni promašaj.

Iako je obim poslovanja u prvoj godini prinudne članarine opao, povećani su rashodi za plate, jer se povećao broj partijskih kadrova. U 2016. za plate oko 550 zaposlenih izdvojeno je 632.965.000 dinara, a 2017. već 1.299.541.000 dinara. Zbog povećanja rashoda poslovanja neto dobit se na kraju 2017. godine povećala na skromnih 16.711.000 dinara sa 11.536.000 dinara iz prethodne godine.

PKS nije ni stvorena da bi pravila dobitak, već da bi pomogla privrednu aktivnost zemlje, ali se iz priloženog vidi da ona pomaže samo svojim zaposlenima i onima koji su bliski režimu, kao i samim vlastodršcima. Posle poseta predsednika Srbije Bavarskoj u režiji Marka Čadeža i PKS-a nije primećena ni jedna značajna investicija neke bavarske kompanije u Srbiji, niti je povećana privredna aktivnost naši preduzeća u pomenutoj nemačkoj pokrajini. Sve je odrađeno da bi se zadovoljila sujeta Aleksandra Vučića i da bi se pred tadašnje izbore pokazalo da vlast, navodno, nešto radi, kao i da bi organizatori strpali još nešto evra u svoje ionako prepune džepove.

Navodni arapski kupac „PKB Korporacije" a.d. još nije uplatio kupoprodajnu sumu, niti se upisao kao vlasnik (svih 100 odsto akcija još uvek je u posedu Republike i Akcionarskog fonda), a već je krenulo čerupanje ovog nekadašnjeg giganta. U medijima se pojavio poziv na javni tender za kupovinu 55 hektara zemljišta pod objektima, koje koristi Korporacija i to po ceni od 38.000 evra po hektaru.

U trenutku nastanka ovog članka još se ne zna da li je pomenuta prodaja odobrena od strane privatizacionog kupca PKB-a i kome će sredstva biti uplaćena: sadašnjem ili budućem vlasniku.

Kada je navodni arapski investitor (iza koga se krije kapital domaćih tajkuna iz klana braće Vučić) kupovao PKB on je obećao da će platiti 4,7 hiljada evra po hektaru, odnosno, kada se odbiju otpremnine radnicima isplaćene iz budžeta, država zarađuje svega oko 2.000 evra po hektaru.

A 1.

Demanti

Uvaženi g. Brkiću,

Zahvalan Vam na brzom odgovoru i dobroj nameri, dostavljam Vam ovaj dopis na Vaš predlog. Naime, u dva anonimna pisma, objavljena u elektronskom izdanju lista Tabloid, pod naslovima Crkva: sveštenici SPC u senci lažnog svetosavlja (br. 435) i Patrijarh Irinej razara SPC, kao Vučić Srbiju (br. 436), neko je pokušao da zloupotrebi Vaš list i, kritikujući određena lica zaposlena u Patrijaršiji srpskoj, napisao je niz lažnih optužbi na moje ime, time nanoseći veliku štetu mom ugledu i dostojanstvu. Ne ulazeći u optužbe koje su na nivou „rekla kazala", ljubazno Vas molim da se uzmu u obzir barem činjenični podaci u vezi sa mojim obrazovanjem, koji su, inače, objavljeni i na zvaničnim elektronskim stranicama obrazovnih institucija na kojima sam imao čast i zadovoljstvo da se školujem i radim. S tim u vezi, svaka moja diploma, na zahtev, biće dostupna redakciji u originalu ili kopiji, kao i bilo koji drugi dokument.

Ostajem Vam iskreno zahvalan na profesionalnom odnosu i, ponavljam, poštenim namerama.

Sa poštovanjem,

đakon Aleksandar Praščević

Biografija

Đakon dr Aleksandar Praščević po završetku Bogoslovije Svetog Arsenija Sremca u Sremskim Karlovcima (Srbija, 2005) upisao je Moskovsku Duhovnu Akademiju (Rusija) gde je uporedo završio osnovne akademske studije i kandidatski (postdiplomski) program (2008). Po preporuci profesor Moskovske Duhovne Akademije upisao se uporedo na Filološki fakultet i Fakultet teologije i religijskih studija Šerbruškog Univerziteta (Kanada) gde je bio angažovan kao asistent (2012-2014). Na Filološkom fakultetu uspešno je završio program Francuski kao drugi jezik (2012), dok je u Centru za savremena verska istraživanja Šerbruškog Univerziteta odbranio doktorsku disertaciju (2016).

Sa blagoslovom Svetog Arhijerejskog Sinoda Srpske Pravoslavne Crkve završio je naučnu specijalizaciju (postdoktorat) na Katedri za spoljne crkvene veze Pravoslavnog teološkog instituta Svetih Kirila i Metodija Moskovske Patrijaršije (Rusija, 2015), uporedo sa postdoktoratom na Teološkom fakultetu Univerziteta u Ženevi (Švajcarska, 2015).

U periodu od 2015. do 2016. godine radio je kao službenik Svetog Arhijerejskog Sinoda u Odeljenju za međucrkvene poslove, dok je 2017. godine Sinodskom odlukom postavljen za sekretara Kancelarije Patrijarha srpskog.

U hramu Svetog arhangela Mihaila u Sevojnu, 19. septembra 2015. godine, rukopoložen je u čin đakona pod arhipastirskim omoforom Njegovog Preosveštenstva Episkopa žičkog dr Justina. Sa blagoslovom Svetog Arhijerejskog Sinoda upisao je kao samofinansirajući kandidat postdoktorat na Teološkom fakultetu Aristotelovog Univerziteta u Solunu (Grčka 2018) na temu Doprinos Srpske Pravoslavne Crkve dijalogu sa muslimanima, pod mentorskim rukovodstvom profesorke dr Angeliki Zijaka, stručnjaka za islam i istoriju muslimana.

Sa blagoslovom Njegove Svetosti Patrijarha srpskog g. Irineja jedan je od saosnivača i savetnik u Centru za međureligijski i međukulturni dijalog na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane