Natrag

Francuska

Tone li domovina demokratije sve dublje u recesiju i pakao etničkog kotla

Država na bubanj

Pariz je opet centar svetskih dogodovština. Pominje se ne rado kao grad u kome je terorista Brenton Tarant odlučio da krene u akciju nakon što je video na šta liči Pariz prepun muslimana. Pročuo se Pariz ovih dana i po velikoj dečijoj ekolo manifestaciji za spas planete, ali se najviše pominje kao bojno polje žutih prsluka i Jupiterove policije. I dok se u subotu žarilo i palilo, Jupiter se klizao po snegu, boli ga uvo! Onda je izuo skije i stao da preti još većom strogoćom i represijom. Preko dva meseca on je organizovao velike debate ne bi li saznao šta to narodu fali u praznom džepu ? Za to vreme lobisti i banksteri kupuju, iznajmljiju, otimaju sve što je državno. O fenomenu modernog industrijskog lopovluka i odjeku o iznuđenim privatizacijama, o čemu detaljno piše naš dopisnik iz Pariza Mile Urošević.

Mile Urošević

Privatizacija u Francuskoj je vrsta razmene; tamte za mufte i ujedno omiljeni izvor prihoda za sve predsednike od Širaka do Makrona. Narod stvara i otplaćuje, država prodaje i naplaćuje. Ovo je naročito upadljivo u doba povratka desničara na vlast, 1986, kada su otkupljene neke kompanije, kao, na primer, banka Paribas ili konstruktorska kompanija Saint-Gobain, a potom im se osladilo, pa su zaređali sve ono što su Miteran i njegovi komunisti iz koalicije prethodno nacionalizovali par godina ranije. Ovo uzimala-davala između države i naj tajkuna, ne samo da je nastavljeno već i dalje traje, pa čak da skoro prelazi u žešće ludilo jedne megaotimačine svega što je zajedničko i državno, ali samo ako je rentabilno i ako onosi sočne dividende. Hokus-pokus, sad ga vidiš, sad ga ne vidiš, iz narodne kase u duboke i bušne džepove finansijskih lobija i nezasitih bankstera. Sve je to naše, živeo mondijalizam! Uostalom, država je slab administrator i loš računovođa. Od Širaka do Makrona, u ruke i džepove tajkuna otišlo je sijaset velikih kompanija i buket najboljih preduzeća. Dovoljno je baciti pogled na veoma skraćenu listu već rasprodatih firmi i kompanija, pa da sve bude jasno: Air France, Renault, Kompanije za gas i struju, Telekom, Aérospacijal, SNECMA, prvi program TV, Alcatel, aerodome u Lionu, Tuluzu i Nicim pa onda sve banke i petrokompanije Elf i TOTAL kao i totalno sve autoputeve. E sada su na redu Aerodromi Pariza, ima ih desetak, i sve hidrocentrale širom države, njih ima preko 150 i sve su rentabilne. I tako, pod izgovorom ili objašnjenjem sistema zdrave ekonomske konkurencije i smanjenja javnog duga, koji prelazi 2.000 milijardi, vlada rasprodaje državnu imovinu, ali ujedno i ljude, jer pretvara zaposlene funkcionere javnog sektora u radnike i službenike u privatnoj režiji sa svim zakonima i pravilima koje novi gazda određuje.

I tako, pod izgovorom ili objašnjenjem sistema zdrave ekonomske konkurencije i smanjenja javnog duga, koji prelazi 2.000 milijardi, vlada rasprodaje državnu imovinu, ali ujedno i ljude, jer pretvara zaposlene funkcionere javnog sektora u radnike i službenike u privatnoj režiji sa svim zakonima i pravilima koje novi gazda određuje. Tako država sama sebi skače u usta i smanjuje prihode koje je dugoročno primala i prepušta ih stranim firmama i trulim kapitalistima sveta: Kinezima, Rusima, Amerikancima ili, kao i svuda, ponajviše Arapima petrolejskog smera.

Sa dva i po miliona zaposlenih u 2.500 javnih preduzeća od pre 30 godina država je spala na svega nekoliko stotina firmi koje kontroliše i i tri puta manje zaposlenih. Da se čovek zapita koja je to muva ujela Francuze da se ovako uspavaju i dopuste da im pojedinci sabotiraju državu koja ih 'lebom rani?

Ta muva nije CC nego plava EU muva koja je poreklom s one strane okeana i više od svega voli ekonomsku konkurenciju, slobodnu razmenu i bez granično ugnjetavanje manjih i slabijih. Bogaćenje bez granica! Svima je jasno da EU politika zakonom sprečava svaku nacionalnu vladu da igra normalnu ulogu akcionara i da može da investira i pomaže svoja preduzecia kada zapadnu u bulu, ako to dovodi u opasnost slobodnu konkurenciju u datom sektoru. Privatizacija tako postaje jedini izlaz da se izbegne katanac na vratima. Velike firme su tu da se pobrinu da one manje što pre zapadnu u finansijske poteškoće i onda kao vatrogasci piromani pojure da odkupe pošto zašto. Biznis is biznis i to se može razumeti kao prirodni zakon i opravdati poznatom izrekom da velika riba guta malu bolešljivu ribicu.

Ali ono što je van pameti i što je sve češća pojava je rasprodaja firmi koje ne samo da nisu u deficitu već su prave koke koje nose zlatna jaja i donose ogromne dividende u državnu kasu. I upravo to se događa u zemlji gde je bivši bankar postao predsednik, koji se zarekao de sve privatizuje i podeli svojim prijateljima bogatašima. Svima je jasno da je predsednik za bogataše u rezonanciji sa nezasitim mondijalistima, banksterima i tajkunima. Sva konkurentna javna preduzecia i sve državne kompanije koje nose misiju javnog servisa u sektorima kao što su: energija, hemija, transport ili usluge, treba da se žrtvuju po zakonima i odredbama koji su smislili namešteni i teknokrati u Briselu. Oni za koje narod nikada nije glasao, a koji mu kroje kapu. Tako su te lenje bube, nagojene krvopije i dobro plaćeni neprijatelji ljudskog roda, lopurde i mafijaši u zanosu svoje moći ukapirali da su tuđi autoputevi, hidrocentrale ili aerodrumi veliko zlo za narod i treba ih što pre privatizovati! Strategija konfrontacije između ambicija javnih vlasti i ekonomske važnosti velikih kompanija je čista "zloupotreba društvenih dobara" i opet ista pesma kako je država loš akcionar i menadžer i kako ubija cene iz političkih razloga i štelovanja inflacije, itd. Procenjuje se da je samo od privatizacije autoputeva, putarina donela milijardu eura drumskim mafiozama. Za ostalo su cifre astronomske i računaju se u stotinama milijardi.

I tako, malo pomalo, od predsednika do predsednika, svakih pet godina apetit postaje sve veći. Nakon autoputeva koje je Širak otuđio od naroda, na red su stigle brane hidrocentrala. i one takođe donose veliki profit, a ništa se ne radi! Gotove su, izgrađene i isplaćene, sad samo donose čist keš. Idealno za privatizaciju.

Mora se reći da je za ovakvu navalu na francuske brane najzaslužnija gospođa Margrethe Vestager, kojoj smetaju tih 2,5 milijarde godišnjeg prihoda od struje na vodu, od čega polovina odlazi lokalnim vlastima. Godinama je Francuska odolevala pritisku na svoje hidrocentrale sve dok nije stigao Jupiter koji je iz cuga odlučio da pristane na prodaju centrala neophodnih za energetsku nezavisnost države i to bez ikakvog reciprociteta u odnosu na ostale države zajednice. Francuska će, tako, biti jedina evropska zemlja koja će oslabiti vitalni sektor na dobrovoljnoj bazi. Nepopravljiv zločin protiv budućnosti, tvrde opozicionari rasprodaje cele jedne države. Nemačka, pa čak i Slovenija su odbile da se povinuju ekstravagantim zahtevima Brisela, Francuska ne. To se moglo očekivati od Rothschildovog pulena. I to nije sve. Do 2022. trebalo bi prodati svih 150 velikih brana koje vrede koliko tri moderne nuklearke nove generacije. Opozicija ovaj čin naziva izdajom, pogotovo što je već u vreme dok je bio ministar ekonomije taj isti Makron odobrio kupovinu polovine vrednosti Alstoma od strane američkog General Electric-a. Tako su sada Ameri 50% akcionari za izgradnju i održavanje nuklearne energetike Francuske. Totalno ludilo! Za to vreme Vansi i njegovi mafijaši vuku debelu lovu od čega polovinu deli u obliku dividendi i eto kako bogati postaju sve bogatiji, a beda ga puši u mraku liberalnog mondijalizna.

Otkako su uspeli da na prevaru ili prijateljstvo otkupe sve autoputeve Francuske drumski razbojnici kompanija, Vinci, Eiffage ili Abertis ne prestaju de podižu cene usluga i ubiraju rekordni harač u milijardama evra. Objektivni posmatrači sve češće iznose nove dokaze o nesposobnostima ministarstava i političko-finansijskoj mutljavini izabranih i nameštenih biznismena lopurda. Kako objasniti da je preko 7.000?km najboljih autoputeva Evrope skoro poklonjeno upola cene firmi koja obrće 40 milijardi godišnje i poseduje skoro sve ostalo u Francuskoj i šire. Niko Širaka nije pitao koji je pravi razlog prodati koku koja nosi zlatna jaja. Danas je situacija još gora, jer predsednik bankarskog kova kuje nove zavere protiv narodne imovine. Nakon što je prodao Kinezima aerodom u Tuluzu, sva zaliha novca koju je firma šparala 20 godina je nestala i povrh toga Kinez je uzeo 200 miliona dividendi pre nego što je nestao i stavio aerodrom na prodaju. Skandal nije sprečio Jupitera da bude jedini koji prihvata novi zahtev Brisela da rasproda brane hidrocentrala koje su super rentabilne i neophodne državi koja radi na struju. Ali ni to nije vrh.

Pariski aerodromi, Orli, le Burže i Šarl de Gol obrću pet milijardi godišnje, donose državi čistih 200 miliona. Najnovija prodaja ili tačnije koncesija na 70 godina za desetak aerodoma, koliko drži ova firma, taman kolko treba vremena da im deca porastu i doguraju do penzije. Zna se da je ADP među 10 najvećih dividendi među kompanijama na berzi KAK 40. Posebno čudi ovaj dil ako se zna da je čak 86 % aerodroma u svetu u državnom sektoru a u SAD su svih 14.000 javni. Nema privatnih! Pa kako onda da baš Francuska mora da rasproda svoje a u svemu drugome imitira Amere? Kako i zašto Makronove račundžije mogu da utope strategiski važno preduzeće i to strancima tajkunima koji već poseduju i previše? I šta namerava Jupiter da radi sa tih nekoliko milijardi koje ubere ? Ministar finansija tvrdi da će da ih uloži u razvoj nove tehnologije i istraživanja na polju veštačke inteligencije. Naravno. Važniji su im roboti od ljudi. Roboti ne nose žute prsluke i ne blokiraju kružne tokove, ako ništa drugo. Rade za dž. i ne štrajkuju.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane