Natrag

Svet i kriza

Bauk ekonomske krize kruži planetom

Hoće li biti skoro propast sveta?

Sledeća globalna finansijska kriza bliža je nego što ljudi misle, makar to kaže sve veći broj ekonomista. Druge njihove kolege tvrde da to nije tako jer je današnje finansijsko tržište spremnije da krizu preduhitri i da se neće ponoviti ništa slično onome iz 2008. Niko ne tvrdi da krize neće biti jer su takve pojave sastavni deo kapitalističkog sistema. Ističu se dve nepoznanice: kada će se kriza dogoditi i koliko će surova biti. Da li na ta pitanja mogu da odgovore ekonomisti, uključujući i svetski priznati stručnjaci? Mnogi tvrde da ne mogu iz prostog razloga što ekonomija i nije nauka nego je nešto između astrologije i vremenske prognoze. To zaista izgleda tako kad se prisetimo toliko glasova koji su tvrdili da krize neće biti, i drugih koji su tvrdili da će biti. Tako je bilo 2007 - 2008, tako je bilo desetak godina ranije i još desetak godina pre toga. Još od prvog urušavanja finansijskog tržišta zbog holandskih lala, pa do nedavno, sledile su krize za krizom. Dakle, sigurno će je biti, tvrdi kolumnista Magazina Tabloid Milan Balinda, dugogodišnji novinar američkog dnevnika Majami Herald

Milan Balinda

Tokom prošle godine dve situacije su pokazale kako može da nastupi novi finansijski potres. Prva je bila veliki pad vrednosti akcija na američkom finansijskom tržištu u februaru, a u avgustu sunovrat turske lire. Oba ova događaja nastupila su zbog riskantne prakse poznate pod imenom „prenosiva trgovina".

Prenosiva trgovina je finansijska aktivnost koja se zasniva na pozajmici uz niske kamatne stope da bi se finansirale operacije koje su više unosne, sa većim dobitkom. Prilikom takvih špekulacija podrazumeva se da je finansijsko tržište stabilno, ali ono u bilo kom trenutku može postati nestabilno. Turski biznisi, na primer, koristili su pozajmljeni američki dolar iz kredita sa niskim kamatama da bi ulagali u investicije rastuće turske ekonomije gde su mogle da se postignu mnogo veće zarada u turskim lirama. To je dovelo kapital u Tursku koja je podržavala liru. Međutim, previše kredita kojima su se turski biznisi zaduživali doveli su do velikog trgovinskog deficita i praksa takvog poslovanja postala je neodrživa. Turska lira počela je vrtoglavo da pada i turski biznisi ostavljeni su sa dugovima u dolarima koje nisu mogli da servisiraju jer od lire više nije bilo vajde.

Postoje mnogi drugi formati prenosive trgovine i to na tržištu kredita, na tržištu nekretnina, pa čak i u korporativnom sektoru na tržištu akcija. U Velikoj Britaniji prenosiva trgovina donosila je dobre rezultate investitorima u tržište nekretnina sve dok se to tržište nije „umorilo" i mnogi su ostali sa praznim stanovima i velikim dugovanjima.

Na njujorškoj berzi prošle godine pale su akcije jer se to tržište korigovalo odbacivši „naduvane" vrednosti mnogih akcija. Tamo je veštački rast akcija takođe bila jedna od formi prenosive trgovine. Takve finansijske prakse na svoj način podržavaju i Centralne banke i samo se čeka „tačka vrhunca" kad postane jasno da finansijske kuće vrte pozajmljeni novac jer svoga nemaju. Danas, i pored mnogo veće kontrole nego u trenutku prošle krize, raznorazne finansijske u suštini spekulativne firme pronalaze načina zarade na tržištu novca i samo je pitanje trenutka kad će početi sve da se raspada. Ukoliko se finansijsko tržište uruši, ekonomija će da stane jer industrija neće imati novca da finansira svoju proizvodnju. Sve može da stane, pa i voda da teče u cevima i struja da se sprovodi po kućama. Ljudi će ostati bez posla i samim tim bez zarada, a ni u prodavnicama neće moći mnogo toga da se kupi. Jedini ko će izaći kao pobednik biće zlato jer se prognozira da će unca (28 grama) tog metala dostići vrednost od 5.000 dolara. Zlato će biti car sve dok više ne bude prihvatljivo sredstvo plaćanja.

Stručnjaci kažu ako se dogodi ekonomski kolaps da će se dogoditi naglo. Da niko neće moći da ga predvidi. A taj faktor iznenađenja sam po sebi je jedan od uzroka kolapsa. Znake neizbežnog pada teško da će iko prepoznati. Američka ekonomija, a od nje u najvećoj meri zavisi zdravlje svetske ekonomije, skoro je kolapsirala onog 17. septembra 2008. godine. Uspaničeni investitori povukli su rekordnih 140 milijardi dolara sa svojih računa finansijskog tržišta, tamo gde poslovi drže gotovinu da bi finansirali dnevne troškove. Da je to povlačenje novca potrajalo samo još nedelju dana, američka ekonomija bu se ukočila.

U stvarnom životu kamioni bi prestali da se kreću, samoposluge i piljarnice bi ostali bez robe, bez hrane i biznisi bi zamandalili vrata. Tako je to moglo skoro da se dogodi pre nekih deset godina, a isto tako može da se dogodi koliko sutra.

Na sreću tog septembra sekretar Federalnih rezervi i Ministar finansija primetili su signal i znali su šta on znači. Ben Bernanke, sekretar FED, bio je poznavalac Velike depresije, a Hank Paulson, ministar finansija bio je veteran sa Volstrita. Primenili su plan ubacivanja dovoljne količine gotovine da bi se zausta potpuni kolaps, ali je finansijska kriza iz te 2008. ipak napravila velike štete. Moglo je da bude mnogo, mnogo gore. Njih dvojica su znali šta je potrebno uraditi i uradili su to na vreme, a, interesantno je da su neki političari tada na vlasti u Srbiji tvrdili da Srbija može da ima koristi od te finansijske krize!

Jasno je da ekonomska kriza nije isto što i ekonomski kolaps. Koliko god da je bilo bolno, finansijska kriza iz 2008. nije bila kolaps. Milioni ljudi izgubilo je svoja zaposlenja i svoje kuće, ali osnovne usluge nisu prestale da funkcionišu.

Početkom 1970-tih OPEK je sprovodio embargo na naftu, predsednik Nikson je napustio zlato kao monetarnu osnovu i počela je dvocifrena inflacija. Vlade su odgovorile na tu krizu zamrzavajući zarade da bi zaustavili inflaciju. Kao rezultat porastao je broj nezaposlenih. To je bila ekonomska stagnacija. A 1981. bila je recesija. Federalne rezerve su podigle kamate da bi zaustavile inflaciju i tako stvorile najgoru recesiju još od vremena Velike depresije. Predsednik Regan je smanjio poreze i povećao državnu potrošnju da bi se izašlo iz te krize. Potom su 1989. mnoge banke zatvorile svoja vrata nakon nelegalnih investicija na tržištu nekretnina. Vlada je bila primorana da sa 126 milijardi dolara spase neke banke, a to je takođe povećalo američki državni dug. Onda je nastupila recesija nakon terorističkog napada od 11. septembra 2001. i to je trajalo sve do 2003. Američki odgovor Ratom na terorizam doprineo je dodatnih dva triliona držanog duga. Potom je 2008. stigla već svima poznata finansijska kriza iz koje se Amerika prva izvukla, potom je sledila Evropa, a neke male zemlje još se koprcaju jer investicije ne stižu u punoj meri.

Kako god da se uzme, američka ekonomija je najveća svetska ekonomija i toliko je velika da ta sama činjenica je stvara poprilično otpornom na poremećaje tržišta. Teško je zamisliti da ona može da kolapsira, ali ako bi se tako nešto dogodilo, ostatak sveta bi upao u tu istu rupu bez obzira što je kineska ekonomija svakim danom sve veća i sve jača. Federalne rezerve mogu da zaustave mnoge poremećaje, kao što je inflacija, s nekoliko telefonskih poziva. Predsednik Amerike može da pokrene Strateške rezerve nafte i neutrališe bilo koji embargo snabdevača crnog zlata.

Osim toga, Amerika je danas najveći proizvođač nafte na svetu. Sajber napad takođe može biti zaustavljen, a vojska bi mogla da preuzme odbranu od terorističkih napada, nadomesti zaustavljanje transporta i spreči pobune i građanski rat. Makar postoje planovi šta ko radi u slučaju ekstremnih situacija. Sve je dizajnirano da se spreči kolaps ekonomije. Ne depresije, ne recesije, već kolaps.

Međutim, postoji opasnost da dolar izgubi na vrednosti i to zbog ogromnog nagomilanog duga. Tokom poslednjih nekoliko decenija svet se značajno promenio. Dugo vreme politički i ekonomski sistem bio je pod američkom dominacijom, ali ova stanje je evoluiralo u multilateralni svet u kome su se pojavili i drugi značajni igrači. Osim tokom nekoliko godina, Amerika je uvek imala deficit u godišnjim budžetima i tako je rastao javni dug. Krajem prošle godine taj se dug popeo do cifre od 21,9 triliona dolara, što je 105,4 odsto BND. U poslednje dve godine taj dug je porastao za još dva triliona. Prognoze tvrde da će tokom nastupajućih godina rasti i budžetski deficit, a samim tim i dug.

U skoroj budućnosti važne finansijske institucije najavljuju novu ekonomsku recesiju. Ako se to dogodi, koji će to efekat imati na američku ekonomiju, odnosno, na dolar. Da li će Amerika imati značajnih poteškoća da servisira svoj tekući dug? Može li da se dogodi da dug neće moći da se plaća? Tehnički to ne bi bilo moguće jer uvek mogu da štampaju još dolara, a politički je nezamislivo, odnosno, posledice tako nečega bi bile nezamislivo neprijatne. To bi bio psihološki šok za američke građane, a ništa manje i za ostale stanovnike sveta.

Centralne banke, većina njih, daleko su od potpunog oporavka zbog krize iz 2008, a kada bi došla nova kriza te banke ne bi bile sposobne da snabdeju potreban novac i da održe niske kamatne stope da bi ekonomija mogla da nastavi da nesmetano funkcioniše. Ipak, u svetu koji je svakim danom sve više multipolaran sve je neizbežnije da dolar polako krene da gubi svoju hegemoniju kao međunarodna rezerva valuta i vodeća valuta u komercijalnim transakcijama, i dolar će početi da gubi na vrednosti. A nadanja da će američka ekonomija beskrajno rasti i to dovoljno da bi se rešio problem njihovog velikog duga su iluzorna. Budžet će stalno imati godišnji deficit, a odluka da se budžet balansira neće biti dobrovoljno primljena u Kongresu jer bi to bila veoma kontraverzna politika. Ali, ako stigne ozbiljna ekonomska kriza to bi nateralo i vladu i Kongres da donesu drastične odluke. Kresanjem budžeta američko tržište bi veoma malo raslo i dogodila bi se deflacija.

Pre nešto malo više od deset godina finansijski nered uzdrmao je globalno tržište i ceo svet. Američka berza S&P pala je čitavih 28 odsto tokom 22 dana trgovine vrednosnim papirima nakon što je Leman broders zatražio bankrot u septembru 2008. U sledećih šest meseci S&P će izgubiti polovinu svoje vrednosti. Stopa nezaposlenosti porasla je sa 6,1 na 9,5 odsto u sledeće dve godine. Milioni Amerikanaca izgubili su svoja zaposlenja, a mnogi i svoje krovove nad glavama. Ništa bolje, čak i gore, događalo se širom sveta. Šta se desilo? Prethodili su dva mehura sapunice, prvo na tržištu nekretninama, a potom na finansijskom tržištu. Novčanom intervencijom tadašnje američke vlade propast se zaustavila i polako Amerika se izvukla iz krize, ali u ostatku sveta još mnogo zemalja trpe posledice te krize. Nakon takvog iskustva donesene su mnoge regulacije da bi se izbegla sledeća kriza, ali mala je verovatnoća da će se isti tip krize ponoviti jer će se kriza pojaviti u nekoj drugoj formi, iz nekih drugih razloga koji uglavnom nisu predvidljivi. Spekulacije na finansijskom tržištu nikada ne prestaju i na kraju balade sve mora da se plati.

Istina je da danas bankarski sistem raspolaže sa mnogo više gotovine koja je potrebna da bi se apsorbovali gubici zbog raznoraznih „neodgovornih" kredita. Sada banke privatnicima ne daju kredite za njihov stambeni prostor ukoliko se proceni da onaj koji pozajmljuje neće imati novca da sve to plati. Takva politika pozajmljivanja čini se sasvim logična, ali ona takođe smanjuje aktivnost ekonomije koja raste upravo zbog građevinske industrije i svega ostalog što ide uz izgradnju.

Jedna od opasnosti nastanka nove krize je kompleksnost finansijskog tržišta. Finansijske institucije, instrumenti i struktura tržišta svakim danom je sve komplikovanije i međusobno povezano. Najveće bankarske organizacije i dalje su skup stotina, pa čak i hiljada, legalno odvojenih jedinica. Sve je toliko veliko da nikakve uredbe ne mogu sve da ih „pohvataju". Drugim rečima, mnoge spekulacije u sferi finansija se odvijaju, a da je to skoro nemoguće kontrolisati. Iz svega toga će najverovatnije izroniti sledeća kriza, bez obzira što su Centralne banke danas u mnogo boljoj poziciji nego što su bile pre deset godina.

Pretpostavlja se da su i stručnjaci i ostali koji upravljaju tržištima bogatiji za jedno neprijatno iskustvo, ali ništa se ne zna dok đavo ne stigne. Tako je decembra 2007. Lari Kadlou sa pozicije šefa biznis mreže CNBC izjavljuje: „Recesija ne stiže. Neće se dogoditi." Tog istog meseca ekonomija je propala na najniži nivo nakon Velike depresije. Novembra prošle godine, taj isti Lari Kadlou, ali na travnjaku ispred Bele kuće i u ulozi direktora Nacionalnog ekonomskog saveta, emitovao je jednu prepoznatljivu poruku: „Čitam neke najčudnije stavove o tome kako je recesija odmah tu iza ugla. Gluposti... Recesija je daleko na vidiku i ja je ne vidim." Ovo samo po sebi mogli bi biti dovoljno da se normalan čovek počeše po glavi. Da li je moguće da se jedan takav stručnjak dvaput prevari? Ako se ona neuobičajena definicija ekonomije primeni, onda i izjave gospodina Larija izgledaju sasvim normalno: ekonomija nije nauka, to je nešto između astrologije i prognoze vremena. Mada, treba dati dužno poštovanje: ekonomisti mogu da objasne šta se dogodilo, ali šta će se dogoditi je i za njih preteško pitanje.

Pad akcija na berzi, baš kao i njihov rast, odaju utisak da se radi o slučajnosti kada se to poredi sa stanjem celokupne ekonomije. U ovom trenutku američka ekonomija cveta i rast joj je 3,7 odsto, zvanična stopa nezaposlenosti je najniža u ovom veku, zadovoljstvo zaposlenih je na najvišem nivou u poslednjoj deceniji, a mali biznisi i poverenje potrošača su na najvišem nivou baš u ovom trenutku. Ali postoji jaz između nezadovoljstva Volstrita i optimizma Glavne ulice. Taj jaz se pravda izrekom da „berzanske akcije nisu ekonomija".

Međutim, berzanske akcije nisu cela ekonomija, ali jesu deo ekonomije. Na kraju krajeva, velike i ogromne kompanije čije se akcije nalaze na berzama nisu najveći deo ekonomije. Najveći deo su srednja i mala preduzeća, pekare, restorani, vodoinstaleri i tome slično jer ti biznisi zapošljavaju, svi skupa, daleko veći broj radnika od ogromnih kompanija. Danas je cena sirove nafte veoma niska, a to čini da se potrošači i biznisi osećaju bogatijim, ali niske cene nafte štete onima koji tu naftu prerađuju i prodaju. Amerika, bez obzira što je u ovom trenutku najveći proizvođač nafte ima, ipak, potrošačku i uslužnu ekonomiju. Ne izvozi naftu i na duže staze niska cena tog energenta neće im naneti nikakve štete. Ali kriza ne kuca na vrata, već dolazi šunjajući se. Tako je kriza iz ranih 80-tih nastala jer su Federalne rezerve odlučile da podignu kamate plašeći se inflacije. Ta odluka je kasnije upoređena sa situacijom u kojoj bi vatrogasci poplavili neku kuću da je požar ne bi zapalio. Požara nije bilo ni blizu.

U ovom trenutku neki su zabrinuti da bi kriza mogla da usledi kao posledica međunarodnog trgovinskog rata. Međunarodni monetarni fond procenjuje da je aktualna trgovinska politika Bele kuće globalnu trgovina već umanjena za nekoliko stotina milijardi dolara, pet do šest poznatih ekonomista tvrde da će sadašnja trgovinska politika smanjiti američki ekonomski rast.

Tokom poslednjih 100 godina američka ekonomija je bilo dovoljno velika da otrese probleme ostalih zemalja, ali ukoliko Kina počne da usporava to bi mogao da bude virus od koga bi se razboleo ceo svet. Na kraju kao uzrok ekonomskih nevolja može da bude i veliko dugovanje korporacija. Korporativni dug se utrostručio tokom poslednjih osam godina i sada se nalazi na istorijski visokom nivou, tvrde iz Morgan Stenli investmen menadžmenta. Velika dugovanja u kombinaciji sa hlađenjem tržišta nekretnina mogu da stvore sledeću veliku recesiju. Takođe se posmatra da li će milenijumska generacija nastaviti da otplaćuje svoje studentske kredite i krenuti da radi na dobro plaćenim radnim mestima, što bi automatski povećalo izgradnju i prodaju novih stambenih prostora u roku od nekoliko sledećih godina. Neki ekonomisti kažu da ako je potrebno biti zabrinut, onda postoje tri stvari koje mogu da uznemire: međunarodna trgovina, kinesko usporavanje rasta i korporativni dug. Sve to skupa, tvrde oni, ne može da uzrokuje veliku ekonomsku krizu, ali može i recesiju. Problem je što neki drugi ekonomisti tvrde da je kriza tu, odmah iza ugla.

„Pesimisti" tvrde da ekonomija ne ide tako dobro kao što to većini sveta izgleda. Pre deset godina lakoća kojom su dobijane hipoteke bacila je na kolena finansijsko tržište. Danas, kažu ti stručnjaci, to može da bude svetski dug. Svet duguje 247 triliona dolara i to može da bude uzrok sledećeg velikog sloma.

Kome li to svet duguje? Svako duguje svakom! Američka domaćinstva duguju 13,3 triliona dolara, dobar deo toga je zbog plaćanja hipoteka, potom otplate automobila. Za automobile se duguje 1,25 triliona. Studentski krediti dostigli su sumu od 1,5 triliona. Svetski dug je porastao sa 177 triliona, koliki je bio pre deset godina, na 247 triliona danas, a to je više za 2,5 puta veličina globalne ekonomije.

Neki ekonomisti kažu da se sledeća kriza neće moći nazvati recesijom, već Velikom depresijom. Ti isti tvrde da je američka ekonomija u mnogo lošijem stanju nego što je to bila pre deset godina. Ekonomski teoretičari kažu da su ogromna dugovanja velika zamka. Ti isti misle da će nastati kriza dolara, i da će pad turske lire u poređenju sa navodnim padom dolara ličiti na „mačiji kašalj". Američka vlada će morati da odluči da zaostane sa plaćanjem dugovanja ili će se dogoditi galopirajuća inflacija. Oni očekuju da će američka ekonomija biti u recesiji u vremenskom okviru od sledeće dve godine. Tvrde da je usporavanja tržišta nekretnina već započelo, prodaja automobila samo što nije stala na crveno svetlo. Mnogi drugi misle da se neće dogoditi ništa tako drastično, ali da će biti recesije ne sumnjaju.

Interesantno je da je tokom poslednjih 100 godina uzročnih skoro svih recesija su bile Federalne rezerve, odnosno njihove greške u proceni finansijske i ekonomske situacije. Ekonomisti takođe tvrde da je teško uočiti grešku u realnom vremenu i da možda FED i u ovom trenutku, podizanjem kamata, već pravi grešku koja će sve skupo da košta sve nas.

A 1.

Nebojša Katić o srpskoj realnosti i lažima

Srbija je ambijent u kome umire svaka nada

Nebojša Katić je jedan od najpoznatijih srpskih ekonomista. On živi i radi u Londonu još od ranih devedesetih godina prošlog veka, ali prati šta se događa u balkanskom trouglu i naročito u Srbiji. To što on vidi iz ekonomskog ugla ni malo mu se ne dopada. U više intervjua i autorskih tekstova Nebojša Katić insistira da u Srbiji postoje dva života: realni i izmišljeni. U realnom, stvarnom životu Srbija veoma loše stoji, a onaj izmišljeni deo su lažne priče koje ispredaju političari na vrhu. Ana Brnabić i Aleksandar Vučić. Te njihove priče, po gospodinu Katiću, nisu ni uverljive, bilo kom iole inteligentnom, a i nemaju bilo kakav logični tok.

U jednom intervjuu za Al Džaziru premijerka Brnabić je izjavila da iskreno veruje kako četvrta industrijska revolucija daje šansu Srbiji da postigne i prestigne „taj nivo zemalja" za kojima „u nekim situacijama" zaostaje. Katić u jednom autorskom tekstu se pita koje su to države koje Srbija želi da dostigne, o kom nivou se radi i koje su to „neke situacije". Katić dalje tvrdi da „stvari u Srbiji stoje loše, jako loše". Ističe da su danas ispred Srbije 38 evropskih država, a među njima i sve zemlje regiona osim Albanije i Bosne i Hercegovine. Tvrdi da je Makedonija toliko malo ispod Srbije da se praktično nalaze na istom nivou.

Kaže Katić, kada bi prosečna stopa ekonomskog rasta u Srbiji bila za dva odsto viša od svih susednih, Srbiji bi bilo potrebno 20 godina da bi stigla Bugarsku, 35 da bi stigla Mađarsku a Sloveniju bi stigla za 40 godina!

Katić dalje kaže da „ove olake izjave premijerke naslanjaju se na slične izjave koje daje predsednik Srbije i koje su sada postale već antologijske, poput one najpoznatije, da Srbija upravo ulazi u „zlatno doba". Godišnje na desetine hiljada obrazovanih građana Srbije napuštaju zemlju, a niko iz inostranstva ne popunjava njihova mesta, pa se postavlja pitanje s kojim ljudima će Srbija preživeti, a kamoli dostići neke druge.

Katić često podvlači da nema optimističkih iskaza i obećanja koja mogu prevariti stvarnost i učiniti je boljom nego što jeste. „Da bi država napredovala potrebni su dijalog i razmena ideja a ne autistično ignorisanje kritike, ili još gore, njeno brutalno gušenje" tvrdi Nebojša Katić i dodaje: "To je ambijent u kome umire svaka nada".

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane