Natrag

(P)likovi

O pokojniku sve najlepše

Siluete kredom nacrtane na asfaltu

Na poslednjem sastanku Predsedništva Srpske napredne stranke Aleksandar Vučić je lenjinovski zakukao: "Ako nam neko dođe glave, biće to mangupi iz naših redova". Retko se dešava, rekao je istinu. Iako se on plaši jedino za svoju glavu, mangupi u njegovim redovima već se obračunavaju između sebe. O sukobu u vrhu naprednjačkog kartela piše zamenik glavnog urednika Magazina Tabloid Predrag Popović, bivši urednik Dnevnog telegrafa, Nacionala i Pravde, nekadašnji bliski Vučićev saradnik.

Predrag Popović

- Đinđić neće dobro proći, okružio se kriminalcima Legijom, Čumetom i Šiptarom, psihopatama Goranom Vesićem, Bebom Popovićem i Čedom Jovanovićem, na državnim jaslama tovi svog kuma Miodraga Kostića. Ta priča imaće tužan kraj - govorio je Vučić u novembru 2002.

Danas, kad se seti te predikcije, smrzne se od straha. Osim Čumeta - a i to samo zbog njegovih neraščišćenih računa sa Zlatiborom Lončarom - svi Đinđićevi kontroverzni saradnici uvukli su se pod Vučićeve skute. Legija mu je bio krunski svedok i pouzdan izvor informacija, ulogu pokojnog Dušana Spasojevića preuzeo je njegov rođak Zoran Savić, Vesić i Popović obavljaju iste zadatke kao nekad, satanizuju i progone opozicionare, udomio se i Kostić, iako su na javnoj sceni primat preuzeli neki novi kumovi, poput Nikole Petrovića, Slaviše Kokeze i Gorana Veselinovića.

U nekom trenutku, Đinđić je pokušao da se izvuče iz kola u koje se uhvatio. Poučen njegovim tragičnim iskustvom, sad to pokušava Vučić, iako zna da su mu šanse minimalne.

S uverenjem da je najpametniji i najjači, naprosto nepobediv, Vučić je Srpsku naprednu stranku napravio po uzoru na klan svog idola don Vita Korleonea. Naravno, kao što je on karikatura mafijaškog dona, tako i njegovi saradnici liče na nedovršene skice pravih gangstera.

Na prevaru su osvojili vlast, okupirali su državne institucije, zgrnuli ogromne količine novca, konobarske kecelje zamenili su "Brioni" odelima, još nisu naučili da pravilno koriste escajg, ali znaju da naručuju najskuplja jela u luksuznim restoranima.

Muški primerci popravili su ukus, pa sad umesto lepotica s Pančevačkog puta jure starlete iz "Parova" i "Zadruge". Neki među njima svakodnevnim jutarnjim posetama teretani izbacuju iz tela toksine, dok se većina ulepšava lakšim metodama, liposukcijom i kvarcovanjem.

Dame, ako mogu tako da se nazovu, posle svih botoksiranja, implantiranja i mezoterapija ne mogu da prepoznaju svoje fotografije na radikalskim članskim kartama. Imaju vlast, moć i pare, a sve zahvaljujući nedostatku elementarnog ljudskog dostojanstva i spremnosti da verno služe vođi.

S obzirom kako mu je karakter formatiran, Aleksandar Vučić s mukom toleriše uspehe brata Andreja, svi ostali, koji uzmu jedan dinar, nanose mu duševne bolove. To može da se razume, pošto nijedan njegov saradnik nema nikakvu političku težinu, bez njegove milosti ne bi postojali.

On im je omogućio da preskoče deset nivoa kompetencije i postanu ovo što misle da jesu. Vučić zato teško podnosi njihovo bahaćenje. Smatra sasvim logičnim i ispravnim da večere po pariskim i njujorškim restoranima plaća po pet-šest hiljada dolara, ali urla na svakog saradnika za koga sazna da je u "Maderi" potrošio sto evra. Ako zbog takvih sitnica doživljava nervne udare, može samo da se zamisli u kakvu histeriju padne kad sazna da, mimo njegovog znanja i dopuštenja, kupuju firme, ugrađuju se u javne poslove i iznose pare iz zemlje.

U nekoliko poslednjih televizijskih nastupa Vučić je citirao Sun Cua, kineskog mudraca i vojskovođu, koji je petsto godina pre Hrista u "Veštini ratovanja" definisao špijunažu kao "božansko povlačenje niti" i "najdragoceniju osobinu vladara".

I samoproklamovano srpsko božanstvo Aleksandar Vučić pomoću špijuna povlači niti o koje su vezane njegove naprednjačke marionete. Za taj posao koristi državne i stranačke resurse i tužibabe. Bratislav Gašić, šef Bezbednosno-informativne agencije, dobio je zadatak da svakog jutra Vučiću šalje izveštaje o aktivnostima mangupa i iz redova vlasti. Traži se svaki detalj: ko je gde bio, s kim se viđao, šta je pričao, koliko je i na šta potrošio, koliko je i od koga uzeo.

Vladar mora da zna i koji šampon Aleksandar Vulin koristi posle jutarnjih treninga u teretani Vojne akademije, koliko stanova je iznajmio Aleksandar Antić i zašto ne plaća kiriju već beži od stanodavaca, kod kojih šanera Vlada Atanacković svojoj Zorani Mihajlović kupuje tašne i parfeme, a u poslednje vreme ga naročito zanimaju poslovne kombinacije Dragana Markovića Palme.

Bata Gašić je toliko revnosan da vođi predaje i transkripte svojih razgovara s raznim politikantima i tajkunima, koji od njega traže zaštitu i druge usluge.

Kao solidan zanatlija, Gašić zna da ne sme nijednu fugnu da izvuče ukoso, da ne bi i sam postao sumnjiv. Tako se ponaša i Darko Glišić, predsednik Izvršnog odbora SNS-a, koji vodi paralelni špijunski sistem. Glišić je zadužen za šaptačke diverzije, prikuplja tračeve i plasira maštovite intrige, kako bi zavadio kolege i stvorio uslove za uspešniju manipulaciju njima i njihovim interesima.

Vučić s mazohističkim zadovoljstvom čita pikantne izveštaje o svojim saradnicima. Boli ga kad vidi kako oni koriste sve moguće beneficije, a ne može da iz spreči i kazni, potrebni su mu za izvršavanje prljavih zadataka. Ostaje mu samo da kuka nad svojom sudbinom. Nezadovoljstvo najčešće istresa na Glišića, ali jadikovke moraju da slušaju i Ksenija, Tamara i Dijana.

Dok se on, bolestan i podbuo od lekova, žrtvuje u borbi za opastanak na vlasti, da bi svim naprednjacima bilo lepo, oni uživaju. Članovi Izvršnog odbora primaju platu od skoro 500.000 dinara, uzimaju provizije i poklone, provode se s pevaljkama i glumicama. Pametniji među njima koriste tzv. produžene vikende u inostranstvu, na kojima se prepuštaju svojim malim zadovoljstvima. Odjave se u sredu, otputuju na neku destinaciju, vrate se u nedelju i odmah prijave gospodaru, kako bi stvorili utisak da su vredni, pa rade i vikendom. Naravno, dok su Gašić i Glišić na straži, takvi trikovi ne mogu da prođu. Oni redovno obaveštavaju Vučića ko je gde bio i s kim.

Da bi zaplašio saučesnike iz kartela, Vučić je nedavno iskoristio aferu s tajnim snimcima austrijskog vicekancelara Hajnca Kristijana Štrahea, na kojima se vidi kako pregovora s nekom ženom i predlaže joj određenu koruptivnu šemu.

- Zamislite da se tako nešto dogodilo u Srbiji. Zar mislite da ne postoje razni snimci koji mogu da budu iskorišćeni? Verujte mi, iznenadili biste se... Jesu li korišćeni u poslednjih šest godina? Nijedan. Naši ljudi dobro rade svoj posao, rade ga profesionalno. Štrahe i drugi akteri tog užasnog događaja ne mogu da budu oslobođeni odgovornosti, ali njima je prekršeno pravo na privatnost i sve konvencije o ljudskim pravima - rekao je Vučić.

Na stranu što i Vučić na taj način dovlači strane investitore, kojima nudi novac, radnu snagu i državnu imovinu, a traži proviziju, svejedno da li je u kešu ili učešćem u poslovima. Svestan je da domaće i strane službe imaju snimke ovakvih njegovih pregovora, samo ne zna kad će biti emitovani.

Pre četiri godine, doduše bez javne projekcije, Vučić je imao prilike da vidi i čuje snimak svog brata Andreja i izraelskih biznismena koji su nudili saradnju na izgradnji novog Trezora Narodne banke Srbije. To nije stiglo u medije, ali pre mesec dana su ga iznenadile fotografije Andreja u društvu Zvonka Veselinovića, upravo u trenutku kad je vladar severnog Kosmeta osumnjičen za učešće u ubistvu Olivera Ivanovića.

Do ljudskih prava i tuđe privatnosti stalo mu je koliko i do lanjskog snega u Virovitici, ali nije mogao da propusti priliku da alavim kumovima, rođacima i ostalim lopovima iz vlasti poruči ono što i sami znaju - neka paze šta rade, sve ih ima u šaci.

Uskoro, kao u naprednjačkim biltenima, počnu da se objavljuju njihove dokumentovane afere, kao što je bila ona s Dačićem i Mišom Bananom, Vučić će imati alibi, to je isplivalo protiv njegove volje, on je i na austrijskom primeru pokazao da se protivi takvim načinima kompromitacije nepodobnih pojedinaca.

Vučić je prinuđen da saučesnicima otvoreno preti, nada se da će tako uspeti da ih obuzda pre nego što se poubijaju međusobno.

Pod tenzijama zbog podele plena, krajem februara popustio je generalni sekretar Auto-moto saveza Srbije Predrag Đurđev i sa osam metaka ubio direktora Mirka Butuliju, a onda i sebe.

Samoubistvo je pokušao Stanislav Mitrović, bivši direktor vodoprivrednog preduzeća "Ušće" iz Bele Crkve. Dok je bio na funkciji, na insistiranje moćnih pojedinaca iz vrha Srpske napredne stranke ispumpavao je novac iz firme.

Kad je otkriveno kolike gubitke je napravio, stranka se izmakla i ostavila njega da odgovara za zloupotrebe. U očajanju, Mitrović je pokušao da se ubije, ali ni to nije uspeo, sprečili su ga slučajni prolaznici. Danas se leči u medicinskoj ustanovi za mentalno obolele.

S obzirom na vrstu obračuna izgleda da u SNS najviše ima piromana. U Nišu više ne mogu da se prebroje zapaljeni automobili policijskih službenika. U borbi za položaje u policijskoj upravi, koja predstavlja kao centar moći lokalnih gangova, vatra guta i firme, kuće i kamione raznih tajkunčića u usponu.

Dokle je to otišlo najbolje ilustruje primer Branka Malovića, potpredsednika Izvršnog odbora SNS i poverenik za Južnobanatski i Podunavski okrug. U oktobru prošle godine zapaljen je njegov kafić "Domino" u Bulevaru Arsenija Čarnojevića, kod Arene. Na spisku osumnjičenih, koji je sastavio lično Malović, nalaze se imena nekoliko ljudi iz vrha SNS-a, među kojima su i dva Vučićeva kuma. U obrazloženju, zašto sumnja da je neko od njih naručio taj zločin, Malović je policiji objasnio: "Osvetoljubivi su".

Dakle, svaki etiketirani naprednjak imao je razlog za osvetu, ali šta je u pitanju utvrdiće istrage koje će biti pokrenute posle smene vlasti.

Malović je od Vučića tražio da ga zaštiti i od bivših rukometaša, danas uticajnih operativaca naprednjačkog kartela Vlade Mandića i Predraga Peruničića. Vučić nije smeo da mnogo opanjkava Vladu, jer se plaši njegovog oca Momčila Mandića, bivšeg šefa policije Republike Srpske. Bes je iskalio na Peruničiću, koga je opisao kao crnogorskog primitivca koji mu već više od deset godina traži razne usluge, mnogo vrednije od onoga što daje zauzvrat.

Pošto se znaju još iz đačkih dana, Malović ne veruje Vučiću. Naprotiv, siguran je da će vođa istim rečnikom i njega opisati kad bude razgovarao s Mandićem i Peruničićem. Ipak, hteo je da mu da do znanja koga smatra odgovornim za probleme s kojima se suočava. Za ličnu bezbednost mora da se brine sam, zato se ne odvaja od desetak telohranitelja.

Petar Panić, Vučićev kum, bivši pripadnik surčinskog, a danas naprednjačkog klana, ne odvaja se od Jadranke Joksimović. Pored evropskih integracija, jurodiva ministarka bavi se poslovnim integracijama razbojnika iz stranačke centrale i s lokala. Kad zaškripi, kad neko zaboravi da podeli plen, Joksimovićka mu pošalje Panića, a niko takve probleme ne rešava bolje od njega i njegove "berete".

Nebojša Stefanović i Goran Vesić još nisu jedan na drugog potezali oružje, ali jesu sve drugo. Stefanović je svog posilnog Aleksandra Papića proglasio za nadzorni organ nad Vesićem. Papić pažljivo prati, dokumentuje i analizira svaki Vesićev politički i poslovni potez, svaki kontakt i kombinaciju. Prikupljeni materijal arhivira se u pet primeraka, od kojih jedan stiže do Vučića. Iako je nameravao da udovolji Vesiću i postavi ga za gradonačelnika Beograda, Vučić je u poslednji čas prihvatio Stefanovićev zahtev da odustane od toga. Vesiću je važna i zvanična titula, ali morao je da se zadovolji s dozvolom da, kad god mu se prohte, prekorači ovlašćenja i radi šta hoće. S druge strane, Stefanović je dobio podršku vođe za nastavak špijunskih aktivnosti.

Za radikalskog staža, 15 godina obučavan od dr Vojislava Šešelja, Vučić je dobro naučio da samo ravnotežom straha može da drži saradnike pod kontrolom. Vučić inicira sukobe između njih, namerno im mrsi poslove i pušta da se otimaju oko plena. Svaki od njih, da bi dokazao lojalnost i upotrebnu vrednost, vođi daje veći deo kolača. Svi plešu na ivici provalije, sve s nadom da neće baš oni da budu odgurnuti niz strminu.

Vučić taj sistem primenjuje u poslu i politici. Kao što stimuliše sukobe svojih operativaca, zaduženih za prikupljanje novca, tako manipuliše i politikantima iz Vlade. Uspeo je da zavadi Anu Brnabić i Zoranu Mihajlović. S obzirom na njihov karakter, sličan po alavosti i agresivnosti, to mu i nije bilo teško. Malo po malo, animozitet je rastao do te mere da je samo pitanje dana kad će doći do čupanja kose i šamaranja.

Nedavno, kad je otvoren deo Koridora 10 kroz Grdeličku klisuru, posle svečane vožnje, tokom koje su Vučić i njegove sluge mahanjem pozdravljale betonski zid, priređena je večera za dvorsku svitu.

U početku, Vučić je bio ushićen zbog uspešno obavljene još jedne propagandne akcije, ali to je trajalo samo dok nije video kako izgleda na snimku iz šoferske kabine. Snimljeno iz donjeg rakusa, dobro se videlo njegovo deformisano lice, unakaženo tamnim mrljama.

Posle prvog šoka, Vučić je objasnio da tako izgleda jer je upotrebio kremu mometazon, sintetski kortikosteroid. Dok su ga tešili izrazima brige i ljubavi, pa i uveravanjem da je i tako podbuo veoma lep, diktator je odigrao scenu iz svoje omiljene predstave "Kuku meni". Pokazao je plastični dozer pun šarenih pilula i po hiljaditi put ponovio da mu je zdravlje ugroženo, neće još dugo, oseća da mu se bliži kraj. Svi su to negirali i istakli nadu da će još mnogo godina predvoditi Srbiju na putu ka svetloj budućnosti.

U ohrabrivanju i hvalospevima prednjačila je Zorana Mihajlović. Međutim, sutradan je Ana Brnabić obavestila Vučića da ima saznanja da mu se Mihajlovićka rugala iza leđa.

- Ulazimo u izbornu godinu. Ako nas predsednik napusti, ako bolest bude jača, bar ćemo imati dobar slogan: "O pokojniku sve najlepše" - rekla je, navodno, potpredsednica Vlade i ministarka građevinarstva Zorana Mihalović.

Vođa još nije prikupio dovoljno snage da proveri te informacije, malo zbog sujeverja - da ne privlači negativnu energiju iz tog proročanstva - a malo više da se ne bi pročulo u stranci da je postao predmet sprdnje. Mihajlovićka već dve-tri godine ponavlja sintagmu "Srpska napredna stranka nije jedan čovek". Stvaranje atmosfere u kojoj se krnji Vučićeva božanska aura sad je stiglo do toga da ga i najbliži saradnici smatraju pokojnikom.

Po toj liniji uskoro će početi javna podela vladajuće stranke, pa i koalicije, na ekstremiste i reformatore. U prvoj grupi naći će se tvrdolinijaši, koji će ostati verni Vučiću, sidru koje tone i koje će i njih povući na dno. Biće to mala grupa, dovoljna za jednu, najviše dve ćelije.

Maršal Tito je imao Reksa, da se junački žrtvuje za njega. Maršal Alek nema nikog. Možda bi to uradila samo Ksenija, ali i to je pod velikim znakom pitanja. Kad dođe stani-pani, Vučić će se uzalud osvrtati, oko njega neće biti nikog, nijednog kuma, saradnika i saveznika. Vođeni instinktom za samoodržanjem, razbežaće se svak u svoju rupu, što dalje od njega.

To i ne čudi, s obzirom da se okružio konvertitima, dokazanim prevrtljivcima, koji imaju bogatu istoriju izdaje bivših šefova.

Dok u zatvorskom miru bude pratio vesti, Vučić neće moći da se načudi onom što će videti u otvorenom pismu koje će mu napisati Željko Mitrović ili kako ga pljuju Informer i Kurir. U eksluzivnim ispovestima, prvi put iskreno, o tome kakav je bio korumpirani kriminalac i nasilnik nadugačko će govoriti naprednjaci koji mu danas aplaudiraju i javno se zaklinju u vernost do groba. No, i u tome ima iskrenosti, ako misle na njegov grob, politički ili pravi.

Politička istorija, ne samo u Srbiji, dokazala je pravilo po kome su ekstremisti unapred osuđeni na propast. Ne piše se dobro ni naprednjačkim reformatorima, i oni će morati da polože račune za sve zločine nad narodom i državom, ali u prvo vreme poslužiće za demontažu tog mafijaškog mehanizma.

I ako prva kukuriče, Zorana Mihajlović nije predodređena za vođu te frakcije. Kao što se videlo u praksi, na primerima SPS-a i DS-a, favorizovanu ekipu povešće neko iz drugog ili trećeg ešalona, neki naprednjački Ivica Dačić ili Boris Tadić. Nije ni bitno kome će pripasti ta uloga, ionako od SNS-a, posle pada s vlasti, neće ostani mnogo više nego od onoga što je ostalo od JUL-a ili G17. Naprednjačka piramida je konstruisana tako da se rasturi do poslednjeg kamena čim se strmekne onaj na vrhu. Šta će kasnije biti s njima, kakva će ih sudbina zadesiti, zavisi od pravosudnih organa.

Poput SNS-a, proći će i njeni koalicioni sateliti. Većina će nestati u vlastitoj beznačajnosti. I Dačiću će biti teško da se oporavi i sačuva ostatke SPS-a. Iako njega ne treba potcenjivati, sve su mu manje šanse da opet prigrabi sebi najdražu ulogu tasa na vagi. Partija mu je uništena, svi vodeći funkcioneri odavno su mu otkazali poslušnost i namestili se Vučiću pod suknju. Kao što kažu stihovi iz Bešlićevog hita, koji Dačić voli da peva "čuda treba da se dese, da SPS Miljacka ne odnese".

Uplašenom vođi značajno je sužen manevarski prostor. Ostaje mu samo da redovno menja pelene i gaji nadu da će na vreme pobeći. Da bi sam sebe ohrabrio, sve češće pominje "berlinski protokol", u kome je Angela Merkel ustanovila pravilo da na pomoć prilikom bekstva, posle svrgavanja, može da ima samo diktator i niko više. Njegova svita je prepuštena na milost i nemilost nove vlasti. Po tom protokolu Gruevski je zbrisao u Budimpeštu, a još se ne zna gde će spas potražiti Vučić.

U igri na sve ili ništa, Vučić nema pravo na grešku. Mora da balansira u odnosima sa zapadnim mentorima i da, ne birajući sredstva, pobedi na sledećim izborima. On se nada da će imati sreće na oba ispita. Amerika ima prečih stvari, a u Evropskoj uniji se menja vladajuća garnitura. To će mu doneti neko vreme, ali ne i stabilnost.

Za domaće izbore, ovog puta redovne, pripremiće staru strategiju, zasnovanu na hitlerovskim principima: nikad ne dozvoli publici da se ohladi, nikad nemoj da priznaš grešku, nikad nemoj da priznaš da i tvoj protivnik ima nešto dobro, nikad ne ostavi prostor za alternativu i glasačima uvek plasiraj najveće laži, pre će poverovati u veliku, nego u malu laž.

Kad se ta strategija podrži podmićivanjem i nasiljem, Vučić može da se nada uspehu. Pod uslovom da mu se saradnici u zajedničkom zločinačkom poduhvatu u međuvremenu ne poubijaju.

Bez ikakvih posledica, Vučić je, bar zasad, pregrmeo ubistvo Olivera Ivanovića, smrt sedmoro ljudi u helikopteru koji su na stratište navodili Gašić i Lončar, atentat na novinara Milana Jovanovića i tragedije nekoliko nepodobnih pojedinaca, koji su izdahnuli u prisustvu vlasti.

Međutim, ako Petru Paniću ili nekom drugom Peri, Miki, Žiki popuste živci, pa izrešeta konkurenta iz kartela, eksplodiraće bure baruta na kome sedi vođa. Zloupotreba državnih institucija, pre svih policije, tužilaštva i sudova, kao i medija, neće biti dovoljno da sakrije mafijašku prirodu Srpske napredne stranke.

Takav rasplet ne bi bio dobar ni za Srbiju. Za budućnost, koju građani zaslužuju, mnogo bi bolje bilo da se raznim Malovićima sudovi bave u odgovarajućim krivičnim postupcima, nego u ostavinskim raspravama. Da bi se to desilo, trebalo bi učiniti sve što je potrebno da SNS padne s vlasti pre nego što njeni jurišnici postanu siluete kredom nacrtane na asfaltu.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane