Natrag

Kosovo i Metohija

Ubice iz tzv OVK-a vode medijski rat protiv Srbije, optužbama za genocid i silovanja

A Vođa im ćutke pomaže

Vekovnu srpsku državu na Kosovu i Metohiji, Aleksandar Vučić je sveo na privremene organe bez izvršnih nadležnosti. Težinu takve politike oslikava i poslednji talas propagandnog rata koji, uz podršku već tradicionalnih albanskih saveznika sa Zapada, agresivno polazi sa Kosova i Metohije ciljajući Beograd, glavu političkog tela čije srce žele, javlja dopisnik Magazina Tabloid Ivan maksimović

Ivan Maksimović (dopisnik iz Kosovske Mitrovice)

Iz centra albanskog secesionizma, u okupiranoj Prištini, svakodnevno se iznose neosnovane, preuveličane do fantazijskih dimenzija, pornografskim sadržajem "potkrepljene", optužbe protiv Srba. Za to vreme, iz Beograda se javnosti prezentuje drugačija slika o ovoj, bez sumnje, odlično organizovanoj kampanji predstavljajući je kao nebitnu, čak gotovo komičnu.

Najstrašnija reakcija na sve ove optužbe jeste ocena predstavnika srpskih vlasti da je reč o "nervozi zbog suda za zločine "OVK" terorista" ili da se radi o "aktuelno političkim potezima Prištine".

Treba li kosovski Albanci da se brinu zbog Suda za zločine "OVK"? Povoda ima, i to mnogo. Vršeni su brojni, stravični i sistematski zločini protiv Srba ali čak i Albanaca i svih drugih. Imaju li razloga? Može se reći da nemaju.

Takozvani Međunarodni Sud pravde je jednog od najodgovornijih za te zločine, Ramuša Haradinaja, oslobodio po neverovatnom osnovu - nije bilo svedoka. Iako su svi do jednog tokom procesa pobijeni. Ostali zločinci nisu ni stigli do Haga. I ne samo da su na slobodi već su "predstavnici vlasti", uvažavani i poštovani u ravni sa vladarima sveta, poput Tačija u Parizu na obeleževanju godišnjice završetka Prvog svetskog rata.

Pa čak i onda kada je Komitet za pravna pitanja Parlamentarne Skupštine Saveta Evrope usvojio je izveštaj specijalnog izvestioca, Dika Martija, o ilegalnoj trgovini ljudskim organima na Kosovu, otvorena je tek preliminarna istraga o tome godinu dana kasnije. Za glavnog tužioca evropskog tima imenovan je američki diplomata Klint Vilijamson koji se do tada u karijeri uglavnom bavio "zločinima Srba" a ne nad Srbima.

Hoćemo li da se pravimo slepi kod očiju i da verujemo da nije pristrasan? Potvrđujući ono što je nemoguće negirati, a to je da postoji krivica kod Albanaca za progon Srba, Vilijamson o najmonstrouznijem delu izveštaja kaže da ne zna odakle se stvorio utisak da je bilo mnoštvo slučajeva vađenja organa "kada i Dik Marti u svom izveštaju tvrdi da ih je bilo samo nekolicina". Onda, po njemu, to i nije tako bitno...

Upada u oči to što se trgovina organima na KiM još od izveštaja Dika Martija povezuje sa klinikom "Medikus". Malo je verovatno da bi ista klinika postojala nakon otvorenog povezivanja sa takvim zločinom jer bi postojala bojazan pacijenta da je posećuju i posao bi jednostavno propao - ako već nije zatvorena zbog takvih navoda. Vlasništvo nad njom i sudbina vlasnika prilično su nejasni, barem za domaću javnost.

Međutim, klinika nastavlja da radi a, iako je istraga zvanično zatvorena 2012. godine, kao i kod svih drugih većih zločina nad Srbima, na svake dve do tri godine dođe do novih hapšenja u istoj klinici i istim povodom a ona i dalje radi! Jedino objašnjenje jeste da se stalnim hapšenjima slučaj denacionalizuje, sve je veći broj pacijenata Albanaca, da je nad Srbima to učinjeno "tek u nekoliko slučaja" i da nisu kidnapovani zarad trgovine organima, kojom su posredovali čelnici terorističke "OVK", već da to predstavlja granu organizovanog kriminala protiv koga se nekakva borba ipak vodi s vremena na vreme.

Da podsetimo da je 2015. godine i takozvani "ambasador SAD na Kosovu", Trejsi Džejkobson, u Prizrenu izjavila da će novooformljeni "Sud" skinuti ljagu sa "slavne borbe UĆK" a ne da ih kažnjava. Da li ovde postoji makar jedan razlog da neko od kosovskih Albanaca bude zabrinut?

Taj Sud, čak i takav, kod Albanaca izaziva visok stepen ogorčenja jer se, treba biti otvoren i to reći, ni jedan zločin nad Srbima kod Albanaca ne smatra zločinom već "opravdanom osvetom" ma koliko to besmisleno, nesrazmerno, nepovezano pa čak i vremenski se dogodilo ranije od navodnih zločina Srba zbog kojih "su se Albanci svetili".

Tako je prva osoba izručena takozvanom "kosovskom pravosuđu", koje treba da pokrene procese o zločinima OVK, u stvari Srbin M.P. osumnjičen za zločine nad Albancima. Ranije je već bilo reči da će biti raspisano čak 100 poternica protiv Srba po istom osnovu. Već pomenuta Džejkobson je onda najavila da će taj "Sud" obraditi "oko 10 slučaja" zločina "OVK".

Očigledno je da se ne radi ni o kakvoj nervozi već o institucionalizaciji represije nad Srbima koja treba da pokrije nekoliko, više nego evidentnih ali i od Albanaca priznatih, zločina protiv Srba i da ih još jednom opravda.

Uostalom, to se sasvim jasno da zaključiti iz izjave Kadri Veseljija, nekada potčinjenog teroristi Ademu Jašariju danas predsedniku separatističke "Skupštine", koji je najavio da će to telo formirati i delegaciju koja će raditi na „dokumentaciji istine i inicirati formiranje međunarodnog tribunala za ratne zločine". A onda je usledio skandal sa "omaškom" Fljore Brovine o čemu će kasnije biti još reči.

Takođe, kod sve češćih i agresivnih albanskih prozivki zbog srpskog "genocida" ne može da bude ni govora o "aktuelnom političkom potezu" jer se identična kampanja , na Zapadu vodi od samog početka sukoba. Znamo, govori se o ogromnom broju silovanih Albanki koji čak dostiže cifru od 20.000 a silovanje je, u zapadnim medijima i "mirovnim" organizacijama, zvanično procenjeno kao jedna od metoda "etničkog čišćenja" koje "Srbi sprovode".

Toga se nisu ustručavale ni one najeminentnije poput Svetske zdravstvene organzacije koja tu cifru prva pominje u svom izveštaju iz januara 2000. godine. Na sedmoj strani izveštaja, u delu "Prevencija nasilja i povreda" već kao prvo navodi se da "lokalne organizacije procenjuju da je između 10.000 i 20.000 žena silovano između februara 1998. i juna 1999. godine. Iako tačne statistike ne postoje, smatra se da većina žena koje su postale trudne zbog silovanja, izvrše abortus. Međutim, jedan broj dece je rođen, a jedan broj je smešten u hraniteljske porodice". Prilikom ovog izveštaja SZO je sarađivala sa albanskim organizacijama, albanskim političarima i čak sa tzv "OVK". Zvanične srpske izvore nisu uzimali u obzir a sve ovo ipak implementraju u zvanični dokument i pored sopstvenih tvrdnji da se oslanjaju na procene, da preciznih podataka nema, i da se "smatra" da se izvesne stvari dešavaju... Ipak, taj će izveštaj kasnije postati istinski relevantan i za druge organizacije i medije.

AI (Amnesti international) iako organizacija potvrđena kao produženi instrument za sporovođenje spoljne politike SAD kroz "humane" interese, ipak svetski relevantna, u izveštaju "Rane koje su opekle naše duše" iz 2017. navodi da "Ne postoji tačna procena koliko je žena i devojaka, ili muškaraca i dečaka, silovano ili pretrpelo druge oblike seksualnog nasilja tokom rata na Kosovu". Ipak dodaje da "najčešće citirana procena sugeriše da bi broj mogao biti i do 20.000. Ova brojka je zasnovana na istraživanju koje je sproveo američki Centar za kontrolu bolesti, koji je procenio da je 4,4% ženske populacije na Kosovu bilo silovano ili seksualno zlostavljano. Amnesti International nije uspela da pronađe vezu sa originalnim istraživačkim podacima" ali im nije smetalo da i sami sugerišu ispravnost takvih, neutvrđenih, procena...

Prema zvaničnim podacima albanskih separatista, na njihov javni poziv da se prijave žrtve silovanja u ratu na KiM odazvalo se oko 800 ljudi, ali tek nešto više od 200, tačnije 250 ostvarilo je pravo na mesečnu nadoknadu u iznosu od 230 evra, jer su zaista pretrpeli seksualno nasilje tokom sukoba.

Broj Albanki silovanih od samih Albanaca, a koji nije zanemarljiv, nigde niko i ne pominje.

Proći će godinu dana dok ministar inostranih poslova Srbije, Ivica Dačić, ne otkrije javnosti u Srbiji da "Priština sprema nameštaljku" uz pomoć jedne lobi agencije.

"Sada na svakoj sednici Saveta bezbednosti kosovska ambasadorka Fljora Ćitaku govori o tome, a Srbiju je nekako sramota da lažemo, a čak i da pominjemo stvarne žrtve". Očigledno nismo shvatili kako funkcioniše novi svetski poredak" - konstatuje šef srpske diplomatije.

Kada pokušam da se setim koga je to sve bilo sramota da laže, pa čak i da pominje prave žrtve na sednicama Ujedinjenih nacija, ne znam ni za koga da je tamo govorio i imao legitimitet da predstavlja Srbiju osim, gle, Ivice Dačića i Aleksandra Vučića.

Ova "sramota" će se odraziti i kasnije na sve albanske optužbe, pa i onu za genocid. U javnosti se najviše govori o fotografiji koju je Fljora Brovina pokazala u separatističkoj Skupštini pokušavajući da optuži Srbe za silovanje, neposredo za genocid. Ko god da joj je fotografiju ustupio, bio je potpuno svestan i koja će biti njena svrha i da neće biti teško identifikovati je. To upućuje na marketinški trik jer je nakon toga sva pažnja javnosti usmerena na poreklo fotografije.

Kada pažljivije pratimo vesti, ili ih sada analiziramo, videćemo da su se nakon toga desile tri zanimljive stvari.

Prva, o poreklu fotografije najpre su izvestili albanski mediji i jedan od Vučićevih "ličnih" portala, gotovo istovremeno je ismevajući zbog preuzimanja sa sajta za odrasle a što su otkrili "internet pretragom". Ovo je gotovo nemoguće.

Pre svega, fotografija koju je Brovina pokazala, kada se opseče sa video snimka ili preuzme sa agencijskih fotografija dosta je umanjena, zatim je iskrivljena u ruci dok je drži i, najvažnije, eksplicitni delovi su zamućeni. Tako deformisanu fotografiju pretraživači ne mogu lako, a gotovo nikako, da identifikuju sa originalnom. Još važnije od toga, internet pretraživači su tako podešeni da blokiraju, odnosno ne registruju sadržaj sajtova za odrasle kako ne bi bili lako dostupni deci, cenzurisani su.

Kada se sve to sabere, nemoguće je da bilo ko istog trentka pronađe fotografiju koristeći dostupne pretraživače. Oni su, jednostavno, morali da znaju ili da im budu ekspresno dojavljeno, odakle fotografija potiče.

Drugo, režimski mediji, koji su pratili svoje uobičajene smernice, u prvi mah odbijaju da otkriju poreklo fotografije navodeći da ona prikazuje "zločine iz Iraka" što jeste tema "scenarija" filma ili serije fotografija iz koje je i Brovina "pozajmila" jednu. Ovo odaje zvaničnu medijsku formu odnosa prema albanskim separatistima - koliko god njihove optužbe bile snažne i neosnovane, prema njima se mora pokazivati najviši stepen poštovanja kako bi se očuvao imidž snažnog i atoritativnog suparnika koji Albancima u domaćoj javnosti Vučić pokušava da kreira.

Treća bitna stvar jeste da je i sam Kadri Veselji rekao da se takve stvari događaju kada se ostrašćeno i užurbano radi na proglašavanju genocida a upravo je on taj koji je baš u tome prednjačio. Stvari su zatim, kudikamo usporene.

Može se reći da se ovde radi o medijskom triku koji je imao ulogu da prelomi situaciju ili, nije isključeno, da posluži kao paravan iza koga će se nešto dogoditi, odigrati... A i bez tih paravana, zahvaljujući zavetu ćutanja vodećih medija, temelj za "Memorijalni centar srpskog genocida na Kosovu: Blace 99" - položen je u sredu, 10. aprila, čitavih mesec dana pre nego što će Veselji za 2020. najaviti postavljanje kamen temeljca za izgradnju muzeja genocida u Prištini!

Događaj iz Blaca u medijima na srpskom jeziku, nije dobio ni trenutak pažnje! Jedan od razloga može da bude i taj što je to učinio koalicioni partner Aleksandra Vučića, pogađate već, Ramuš Haradinaj. Ne bi bilo lepo da se sazna kako je on, koga je Vučićeva "Srpska lista" dovela na vlast, tada rekao "Poštujući i obeležavajući patnje i otpor kosovskih izbeglica, osnivamo ovaj Memorijalni centar srpskog genocida na Kosovu, Blace 99, dom koji govori glasom savesti, protiv zaborava". Inače, ne samo da je došao na vlast već ga tu i održava upravo koalicija sa "Srpskom listom" bez koje bi on izgubio većinu u separatističkom parlamentu koju je ovako obezedio.

Kroz Blace, pogranično selo između Kosova i Metohije i, sada Severne, Makedonije, veliki broj Albanaca je prošao ili se zadržao kada su oko desetak dana po otpočinjanju NATO agresije na tadašnju Jugoslaviju, počeli masovno da se kreću ka izbegličkim centrima u Makedoniji i Albaniji. U okviru ovog Memorijalnog centra našao se, kao muzej, i jedan od vozova koji je prevozio albanske civile sa KiM prema Blacu.

Čini se da se ova ideja nije dopala ni svim Albancima jer nekoliko dana pošto je voz postavljen, jedan od vagona je kamenovam i stakla su razbijena.

Ništa neće smetati Skenderu Asaniju, Predsedniku Udruženja albanskih istoričara u Makedoniji i vanrednom predavaču na Državnom univerzitetu u Tetovu, da za albanske medije izjavi kako "napadač može biti Albanac, ali sam uveren da je to poruka iz krugova koji već više od jednog veka praktikuju nasilje, represiju i genocid nad Albancima"... Asani je tada izrazio i bojazan da to može u pregovorima sa srpskom stranom da relativizuje albansku poziciju, budući da se ni svi Albanci očigledno ne slažu sa ciljevima secesionista. Ipak, to se neće desiti.

Asani, a mi zajedno sa njim, treba već jednom da shvatimo da Aleksandar Vučić može, i istrajava u tome, da bude veći Albanac i od samih Albanaca.

Pitanje "srpskog genocida" Albanci su potezali oko svih značajnijih datuma. Početak sukoba na KiM, kasniji zločini nad Srbima su pravdani "njime" pa čak i martovski pogrom 2004. godine, zatim ponovo po otpočinjanju Briselskog dijaloga...

Naročito su važne ocene ovog postupka iz polovine 2008. godine, nekoliko meseci po ilegalnom samoproglašenju nezavisnosti kosovskih Albanaca uz podršku Amerike. I tada su najavili tužbu protiv Srbije za genocid i naplatu odštete. Izjave tadašnjih sagovornika "Glasa javnosti" snažan odjek imaju i u ovom trenutku i može se reći, pomažu da se rasvetli čitava pozadina.

Profesor Pravnog fakulteta u Beogradu, ekspert za međunarodno pravo, dr Milan Prokopijević objasnio je tada da separatisti ne mogu da podnese tužbu za genocid, jer - nemaju kome.

"Jedini sud koji je nadležan da se pred njim pokrene pitanje genocida je Međunarodni sud pravde. Da bi neka zemlja tužila drugu, mora da bude član Ujedinjenih nacija. Kosovo nije članica te svetske organizacije i ne može da podigne tužbu koju najavljuje - jasan je Prokopijević.

Za Duška Čelića, još jednog stručnjaka za međunarodno pravo, očigledno je bilo "da je reč o nervoznom potezu Prištine, ali nema razloga za strepnju, jer je sa pravnog aspekta apsolutno nemoguće da tuže Srbiju. Kosovo nije država, nije članica UN, te ne može da pokrene spor pred bilo kojim međunarodnim sudom".

U isto je bila uverena i Bogdana Koljević iz Instituta za političke studije. "Potez koji nagoveštavaju u Prištini, kaže ona, potpuno je veran njihovoj prepoznatljivoj antisrpskoj retorici, a sve sa ciljem da se operu zbog jednostranog otcepljenja, okrive Srbe za sve i eventualno izmame još koje priznanje".

U nekoliko rečenica sve je kazano - članstvo iliti stolica u UN, nervozni potez Prištine, državnost Kosova, bacanje krivice na Srbe i izmamljivanje još nekog priznanja... Zar to nisu najviši ciljevi albanskih separatista u ovom trenutku? Da li onda njihova žurba da se oforme Memorijalni centri i Muzeji srpskog genocida mogu da se posmatraju kao priprema za članstvo u UN kada će moći i da tuže i naplate odštetu? To bi onda značilo da im je neko čvrsto obećao a toliko čvrsto i ubedljivo može samo neko na srpskoj strani... Ima li koga drugog da može osim Aleksandra Vučića?

Sumnju potkrepljuju i poslednji postupci koje Vođa povlači putem medija, sopstvenim izjavama ili kroz neke od svojih bliskih sagovornika, koji ciljano i u potpunosti relativizuju albansko nastojanje da se "srpski genocid" usvoji kao istorijska istina.

Biće to zločin protiv države koji obuhvata ne samo teritoriju pokrajine, nego i u drugim delovima slabi suverenitet dolivajući gorivo na već potpaljeni reaktor separatizma. Ipak, za takvu politiku Vlade, koju u ovom slučaju vodi upravo Aleksandar Vučić, unapred se zna da će za posledicu imati tiho iseljavanje preostalih Srba, a što je proces koji već jeste u toku i koji nedvosmisleno predstavlja nenasilnu deportaciju, odnosno vrši jedan od oblika genocida nad sopstvenim narodom!

Sve to prerasta u zločin nad zločinima gde Vođa sudeluje u snaženju albanske optužnice protiv Srba ka konačnom otimanju pokrajine koje će tako biti opravdano, ali i naplaćeno, kroz formu "rešenja kosovskog problema".

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane