Natrag

Veterani

Jalova rasprava o nacrtu Zakona o pravima veterana, vojnih invalida i članova prododica palih boraca

Niko to više neće pozlatiti

Počela je javna rasprava o predlogu nacrta Zakona o pravima veterana, vojnih invalida i članova porodica palih boraca. To je jedan od poslednjih koraka u procesu donošenja zakona koji se dugo očekuje. Na žalost izveštaji sa tih skupova potvrđuju bolnu činjenicu srpskih rodoljuba, ali i celog društva, da nismo spremni da za sebe i svoje interese učinimo ni minimalni napor i da je bezvoljnost i apatija zahvatila sve građane Srbije. To stanje duha i svesti je mnogo opasnije i pogubnije po budućnost naroda i države od svih pljački, korupcije i ostalih negativnih pojava jer se bez borbe a za nju ne postoji ni minimum volje promene se neće desiti, tvrdi predsednik Pokreta veterana Srbije Željko Vasiljević

Željko Vasiljević

Izgleda, na žalost, da nam je još dublje propadanje bliska budućnost i da još nismo dotakli dno. Na žalost, nas spremnih za borbu i uzdizanje je jako malo, ali je još manje nas koji smo spremni da toj borbi damo i neki doprinos aktivnim učešćem.

Očekivano je da na javnoj raspravi nema nekih suštinskih predloga oko zakona, jer je na žalost socijalna i obrazovna struktura učesnika ratova jako niska, jer u ratove nisu išli oni koji su mogli da ih izbegnu već deca seljaka, radnika i oni koji su svoju domovinu voleli iznad svega.

Posle decenija nipodaštavanja i odricanja od tih događaja, oni najobrazovaniji među nama nemaju više interesa da se bave ovim problemima i žele da pokidaju sve veze sa tim događajima. Zato se rasprave i vode na tom nivou i oni koji idu od grada do grada da bi hvalili ministra Zorana Đorđevića i njegovog savetnika Sašu Dujovića, za ne znam kakav doprinos, još više pokazuju propast društva, a tako i veteranske populacije koja se zahvaljujući njima svela na podaničku grupu.

Izgleda da su uzaludne nade da će se među ovim bivšim herojima pronaći pojedinci sa velikom energijom, ugledom u društvu zasluženim žrtvom za srpski narod, koji bi mogli da probude želju za borbom i promenama. Premalo nas je koji smo još spremni da se suprostavimo neprijatelju bez obzira na snagu i silu koju poseduje i da javno iskažemo svoj stav protiv daljeg propadanja, pa šta košta da košta.

Kada ovo sagledamo bez iluzija i ulepšavanje slike, moramo zaključiti da je protest od 18.04.2019. godine i nas tristotinak koji smo u njemu učestvoli, veliki uspeh i dokaz da nas je malo ali još uvek dovoljno da ne dozvolimo gašenje i poslednje iskre rodoljublja i nade u promene.

Zar stvarno moramo da udarimo u dno da bi se probudili i pokrenuli?

Ovu našu misiju i želju za poboljšanjem je prepoznata od nekih ljudi koji odlučuju o našim sudbinama i prihvaćena je naša ruka zajedničkog delovanja na dobrobit svih nas, naročito veterana, ratnih vojnih invalida i članova porodica palih boraca.

Pored tog prepoznavanja iskazana je želja da se nešto unapredi i da se bar nekome u Srbiji omogući zasluženo. Naš doprinos tom unapređenju je poznavanje tradicije, istorijskog odnosa prema herojima kroz vekove i savremena rešenja zakonske prakse u odnosu država prema svojim borcima ali prilagođeni trenutnim uslovima naše države i našeg društva. Takođe velika zasluga ovih protesta je i upoznavanje sa pravom istinom, pre svega predsednice Vlade Ane Brnabić i razvejavanje laži koje su stvarali državni službenici i činovnici ulepšavajući surovu istinu koji su uslovili mogućnost donošenja unapređenih zakonskih rešenja.

Opšti utisak nas pregovarača na ovim sastancima je, bar za sada, da postoji želja da se dođe do poboljšanja položaja ljudi koji su po opštem mišljenju zadužili ovu državu i ovaj narod.

Značajan korak u unapređenju položaja je organizacija sastanka sa ministrima Zlatiboram Lončarem i Aleksandrom Vulinom oko rešavanja pitanja lečenja veterana i vojnih invalida pre svega na VMA ali i ostalim ustanovama tog tipa. Nadamo se, a imamo obećanje od premijerke da će dogovorena rešenja biti pretočena u Uredbu Vlade, kojom će se ispraviti decenijska nepravda ignorisanja potreba za lečenjem od posledica učešća u ratovima svih učesnika ratova ali i veliki greh koji pada na celo naše društvo i državu.

Hiljade mladih ljudi je umrlo od poznatih i nepoznatih bolesti a niko ni prstom nije mrdnuo da im pomogne. Mnogi od nas se pitaju šta je uzrok takvog kažnjavanja onih koji su se žrtvovali za svoj narod i državu ali sada je mnogo važnije da ovaj problem rešimo a odgovor na ovo i mnoga druga pitanja će vereovatno dati vreme i istorijska distanca kada će doći neki bolji i pametniji.

Srbija je jedina zemlja koja dozvoljava da se na njenoj teritoriji slavi poraz neprijateljske vojske, kao što je to ovih dana na jugu. Dani kapetana Lešija posvećeni albanskom teroristi Ridvanu Ćazimiju koji je poginuo 24.05.2001. godine u sukobu sa Vojskom Jugoslavije su jedinstven slučaj nepoštovanja zakona zemlje u kojoj žive .

Zamislite situaciju da Srbi u Hrvatskoj žele da obeleže dane posvećene nekom svom komandantu poginulom u sukobu sa hrvatskom vojskom. Svi koji bi pokušali takvo nešto da organizuju bi bili pohapšeni a neki verovatno i pobijeni, a u Srbiji radi ko šta hoće.

Nadamo se da će policija i tužilaštvo početi da deluju i da spreče svaku aktivnost ove manifestacije očiglednog nepoštovanja države Srbije i srpskog naroda. Ova akcija je neophodna kako bi se izbegle i pojedinačne akcije srpskih rodoljuba kojima je dosta prećutkivanja i praštanja svake akcije koja je očigledno uperena protiv naših interesa.

Ne verujem da Albanci za ovakvo delovanje imaju bilo čiju podršku ali i da je imaju čak i od SAD, Srbija mora da deluje i da pokaže odlučnost u poštovanju svoje državnosti. Mora doći kraj popuštanja pred zahtevima Albanaca u cilju stvaranja Velike Albanije, na štetu svih balkanskih država, ali nas sada zanima isključivo Srbija i moramo pokazati odlučnost i spremnost da branimo svoje jer će pokazivanje te spremnosti biti najbolji argument da se sukobi i stradanja spreče.

Pošto Albanci na osnovu predhodnih iskustava znaju da Srbija neće intervenisati i da za svoja nedela i terorističke akcije neće imati nikakvih sankcija nemaju ni jedan razlog da odustaju od svojih ideja i svojih ciljeva.

Naša je greška što smo u očima drugih, naročito naših neprijatelja postali kukavice i slabići nespremni da se borimo za bilo koji svoj cilj.

Vreme je da Srbija izađe iz kolektivnog samoporicanja prava na sopstvene interese, za sopstvene nacionalne ciljeve i prava da ciljeve ostvari borbom svim dozvoljenim i odmerenim metodama a u skladu sa ponašenjem i praksom savremenih zemalja poštovanih u svetu.

Mogli bi da se ugledamo na Izrael i možda počnemo da zavređujemo poštovanje celog sveta ali i svojih neprijatelja jer niko ne ceni i ne poštuje one koji nisu spremni da brane svoje.

Niko se neće ustručavati da otima naše jer je siguran da za to neće pretrpeti nikakvu sankciju. Ne treba biti mnogo pametan i imati veliko državničko iskustvo za donošenje zaključka kako se treba ponašati u ovakvim situacijama, dovoljno je i najmanje životno iskustvo odnosa među ljudima. Ti isti Albanci iz Preševa i Bujanovca su zabranili prikazivanje filma Balkanska međa, uz izgovor neremećanje osećanja Albanaca, a sada ti isti ne misle na osećanje srba, čak bih rekao da to namerno rade ne bi li što više povredili i uznemirili te Srbe.

Svaka zemlja koja poštuje svoje zakone i drži do sopstvenog dostojanstva i koja misli o svojoj budućnosti bi žestoko reagovala pohapsila sve organizatore i onemogućila im bilo kakvo društveno angažovanje a bavljenje politikom bi im bilo trajno zabranjeno ali ovo je Srbija i njome upravljaju ljudi kojima su srpski nacionalni interesi na zadnjem mestu.

Samo u Srbiji će se ovakvi dogaćaji prećutati i tražiti izgovore u mirnom rešavanju sporova i ne nasedanju na albanske provokacije pa što se onda čudimo što nam se takve provokacije dešavaju gotovo svakodnevno i na sve širem prostoru. Zašto se čudimo kada Albanci provociraju u Borči, Novom Sadu ili bilo kom drugom srpskom gradu kada postoji veliki broj ljudi koji svaku njihovu provokaciju pravdaju a svaki odgovor na te provokacije osuđuju.

Da li su svesni oni koji u zaštitu uzimaju te provokatore štete interesima Srbije ili su toliko glupi da ne shvataju da imaju aktivnu ulogu u srpskoj propasti. Još gore je kada se u ovakvim ulogama nađu neki koji se bave političkim delovanjem i kada im je omogućen značajan prostor u medijima za iznošenje pogubnih ideja i stavova.

Svi oni učestvuju u projektu ubijanja nacionalne svesti i samopoštovanja kao osnovnih pokretača u borbi za samoočuvanje i samoodbranu i zato zaslužuju svaku osudu i kaznu. Moramo se osloboditi straha i kompleksa koji nam se nameću decenijama da smo društvo gubitnika i igranja nemetnute nam uloge žrtve.

Dosta je bilo viteškog ponašanja u neviteško vreme i prema ljudima kojima je viteštvo i čast strana osobina jer je to neravnopravna borba u kojoj ćemo sigurno izgubiti. Mi moramo definisati svoje nacionalne ciljeve koji se mogu ostvariti i koji se moraju braniti, po svaku cenu i svim sredstvima i za koje je svaka žrtva opravdana.

Zbog svog viteštva, praštanja i zaborava smo izgubili nekoliko miliona života i danas smo ostali narod koji upoređuju sa Albancima, beznačajnim plemenom koji je svoje ciljeve ostvarivao proterujući, ubijajući i maltretirajući naš narod uz neskrivenu podršku jugoslovenskog rukovodsta. To isto pleme i danas koristi iste metode borbe protiv nas ovog puta uz podršku zapadnih sponzora i mentora ali i uz izostanak otpora od strane srpskog rukovodsta iz razloga pukog opstanka na vlasti i ličnih privilegija.

Vreme je da se u srpskom narodu stvori snaga i organizacija koja će se odupreti nasrtajima na našu zemlju i naš narod, koja će braniti naše nacionalne interese svim sredstvima i koja će za ove naše ciljeve tražiti podršku od onih zemalja i onih naroda koji vide kuda sve ovo vodi.

Najteži deo ove borbe će biti borba sa domaćim neistomišljenicima koji će upotrebiti sve resurse da nas spreče u toj borbi jer duboko veruju da je propast Srbije i srpstva u njihovom sebičnom interesu.

U ovoj borbi mora biti i žrtava ali samo takva borba može biti poštovana i cenjena i samo takva borba može dovesti do samopoštovanja ali i poštovanja prijatelja i neprijatelja.

Srpski rode malo je vremena ostalo, nemojmo ga utrošiti uzalud i nemojmo biti generacija u milemijumskoj tradiciji postojanja koja će izgubiti sve što su nam preci ostavili i svoje potomke ostaviti bez zemlje, prava na život i slavno srpsko ime a mnogo je onih koji će zdušno raditi na našem nestanku.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane