Natrag

Pogled iz Moskve

Jedinstveni beloruski model može da postoji samo u uslovima saveza sa Rusijom

Lukašenko: od spasitelja do grobara Belorusije?

Neposredno pre smrti od metaka ukrajinskih nacista, Oles Buzina je napisao tekst o ulozi ličnosti u istoriji: „Da je na Janukovičevom mestu bio Lukašenko, ne bismo imali konfrontacije i građanski rat, jer je Lukašenko, za razliku od Janukoviča, lider koji može da preuzme odgovornost i čini sve u skladu sa zakonom. I veliki broj Ukrajinaca sada bi bili živi i zdravi." O ulozi Lukašenka u životu Belorusa piše istraživač Igor Šiškin

Piše: Igor Šiškin

Zaista, Aleksandar Lukašenko je ilustrativan primer koliko mnogo sudbina države i naroda može da zavisi od strasne i talentovane ličnosti. Upravo je Lukašenko, koji već četvrt veka predvodi Belorusiju, spasao svoju zemlju od „ukrajinskog scenarija" koji je već započeo Šuškevič (Stanislav Šuškevič, predsednik Beolrusije od 1991. do 1994).

Upravo Lukašenko nije dozvolio da Belorusiju opljačka gomila domaćih i ruskih „grabljivaca". I upravo je Lukašenko obezbedio „belorusko čudo" - pretvaranje Belorusije u najstabilniju i socijalno najprosperitetniju postsovjetsku državu.

Ipak, odajući Lukašenku dužno poštovanje za sve što je uradio, ne možemo a da ne pomenemo da je upravo on doveo Republiku Belorusiju, koju je faktički stvorio, do ivice ponora, u koji je već upala Ukrajina, stavljajući državu na ivicu političke, socijalne i ekonomske katastrofe.

U tome nema ničeg paradoksalnog. Ljudski nedostaci često su naličje i produžetak vrlina. A u politici, ono što je još juče bilo optimalno i spasonosno, sutra, u promenjenim uslovima, može da bude pogubno. A tada je beskorisno pozivati se na pređašnje zasluge.

U romanu Viktora Igoa „Devedesettreća godina" postoji scena u kojoj mornar dobija visoki orden za hrabrost i spasavanje ekspedicije od sigurne smrti, a zatim ga vode na streljanje jer je greškom izgubio gotovo sve učesnike ekspedicije. Podvig ne poništava zločin, pa i iz nehata, a zločin ne poništava podvig. U kojoj meri se to odnosi na Aleksandra Lukašenka? Najdirektnije.

Tvorac Unije

Lukašenka su, i u Rusiji, i u Belorusiji, pa i u Ukrajini, devedesetih godina s pravom smatrali „poslednjim vitezom" sveruskog jedinstva. On je bio inicijator i motor rusko-beoloruske integracije, originalni kreator Savezne države. Danas je ovaj Savez za mnoge samo jedna od integracijskih struktura. A tada je shvaćen kao simbol nade, kao dah svežeg vazduha u uslovima potpunog raspada svega.

Odatle potiče fantastična Lukašenkova popularnost, u to vreme po celoj Rusiji, koja nije ostavljala sumnje u to da će na bilo kojim koliko-toliko poštenim izborima za predsednika Savezne države izabrati upravo njega. Odatle potiče i zavist prema njemu koju su pokazivale prozapadne ruske elite, kao i, u to vreme praktično 100% rusofobni, ruski federalni mediji.

Savezna država Rusije i Belorusije, pre svega zbog suprotstavljanja uticajnih snaga u vladajućoj klasi Rusije, nije ostvarena kao punopravna država. Ali, ona do današnjih dana ostaje najnaprednija i najefikasnija integraciona struktura na postsovjetskom prostoru. Najvažnije je što zahvaljujući njemu građani Belorusije i Rusije nisu postali stranci jedni drugima.

Danas se mnogo govori o tome da je Lukašenko bio lično zainteresovan za stvaranje rusko-beloruske integracije, da ga je pokretala ideja o „kapi Monomaha" (kapa kojom su bili krunisani veliki knezovi i kraljevi u Rusiji), u ujedinjenoj državi. Neka je i tako. Pa šta? Zar je loš onaj vojnik koji mašta da postane general? Zašto je nekom tamo Oreškinu (za one koji ne znaju to je ministar u vladi RF) koji ništa niije učinio za zemlju, dozvoljeno da govori o svojim predsedničkim ambicijama, dok Lukašenko nije mogao ni da misli o najvišoj funkciji u državi koja je stvorena na njegovu inicijativu? Ili, zamislite da je Kučma, koji je na vlast došao praktično u isto vreme kad i Lukašenko, zbog „vladanja Moskvom", u potpunom skladu sa svojim predizbornim obećanjima, počeo da gradi savezničke odnose Ukrajine i Rusije. Odmah bi ga žigosali kao drskog častoljupca.

Da su Lukašenka pokretali isključivo „sebični" interesi, onda bi umesto borbe za predsedničku poziciju u Saveznoj državi, koju je bilo gotovo neverovatno stvoriti, on trebalo da krene stopama pomenutog Kučme, da „zaboravi" na sva obećanja o ravnopravnosti ruskog i beloruskog jezika, o kursu zbližavanja sa Rusijom, da napiše knjigu „Belorusija nije Rusija", da proglasi za glavni cilj stupanje u NATO i EU, i tada nikada ne bi došao u poziciju izgnanika i ne bi bio proglašen za „poslednjeg evropskog diktatora". Odmah bi postao „naš", kako za Zapad, tako i za rusku elitu. Isto kao svi ostali rukovodioci bivših saveznih republika, koji su imali više ili manje aktivan antiruski kurs u spoljnoj politici i antiruski u unutrašnjoj.

Ukazujući na činjenicu da je beloruska ekonomija bila potpuno zavisna od ruske ekonomije, bez jasno izraženog stremljenja ka savezu Lukašenko jednostavno ne bi mogao da dobije finansijske resurse za održanje vlasti.

Ukrajinska ekonomija nije ništa manje bila povezana sa ruskom, ali to nije smetalo Kučmi da nastavi proces, započet u vreme Kravčuka, pretvaranja Ukrajine u anti-Rusiju. Međutim, njegova antiruska spoljna i unutrašnja politika nije smetala podršci Ukrajine od strane Moskve. Od 1990. do 2014. godine, Rusija je finansirala Ukrajinu sa četvrt triliona dolara, što je po 10 milijardi godišnje. Savezna Belorusija je, naravno, za sve te godine dobijala takođe veliku finansijsku pomoć. Drugo je pitanje šta su sa tim sredstvima radili u Kijevu, a šta u Minsku.

Baćuška Belorusije

Aleksandar Lukašenko je stvorio u Belorusiji jedinstven socijalno-ekonomski i politički sistem, koji nema sličnosti ni sa jednim u postsovjetskim državama. U tom sistemu nema podele društva na ljude prvog i drugog reda po bogatstvu, etničkom ili jezičkom predznaku. I taj sistem koji se često naziva „socijalnom državom" pokazao je zadivljujuću stabilnost.

Dovoljno je setiti se kakve potrese su za poslednjih četvrt veka preživele druge bivše republike SSSR-a - Moldavija, Ukrajina, Gruzija, Jermenija, Azerbjedžan.

Iza vidljivog blagostanja pribaltičkih republika kriju se otvoreno etnokratski režimi koji su udarili na prava trećine svog stanovništva (Estonija i Letonija), i koji opstaju samo kao predstraža Zapada protiv Rusije.

Socijalno-političku stabilnost i održivost beloruskog modela gotovo niko ne negira. Što se tiče ekonomske efikasnosti, preovlađuju negativne ocene. Ipak, ove ocene ni na koji način ne odgovaraju beloruskoj stvarnosti i uslovljene su isključivo ideološkom nemogućnosti da se prizna efikasnost neliberalnog modela.

Evo samo nekoliko brojki: 2013. BDP Belorusije premašio je pokazatelje iz 1990. za 200%. U Ukrajini je iste godine BDP bio za 30% manji od 1990. (i to pre gubitka Krima i rata u Donbasu). Uzgred, ruski BDP je 2013. premašio onaj iz 1990. za samo 17%.

BDP Belorusije po glavi stanovnika je 1990. godine premašivao odgovarajući pokazatelj u Ukrajini za samo 5,7%, dok je ta razlika 2016. iznosila gotovo astronomskih 240%.

Ili, još jedna činjenica o „neefikasnom" beloruskom ekonomskom modelu. Prema podacima ruske Visoke škole za ekonomiju, koju je nemoguće osumnjičiti za simpatije prema Lukašenku, realne plate u Belorusiji su 2017. godine premašile realne plate u Rusiji.

Kao dodatak statistici valja dodati samo još ovo: ko je u poslednjih 10-15 godina boravio u Belorusiji, mogao je svuda da vidi „tragove zadovoljstva i rada", tako upečatljivo različite od susednih ruskih oblasti.

Da li to znači da u beloruskom socijalno-političkom i ekonomskom modelu koji je stvorio Lukašenko nema problema? Naravno, problemi postoje i veoma su ozbiljni. Ali, stvar nije u postojanju problema. Najvažnije je to da je jedinstveni beloruski model održiv. A probleme imaju svi. Oni postoje i nisu ništa manje ozbiljni i opasni (istina, drugačiji su) i u Rusiji, i u EU, i u Americi.

„Gotovan"

Stalno čujemo i čitamo (i što dalje, to češće) da nema nikakvog „beloruskog čuda", da je sve to samo izmišljotina prolukašenkove propagande. A ekonomska dostignuća Belorusije su rezultat višegodišnjih ruskih subvencija. U posebno gruboj formi to zvuči ovako: „Belorusija - gotovanka". Shodno tome, besmisleni su i svi razgovori o mogućnosti primene beloruskog modela (u celosti ili u delovima) u Rusiji. Navodno, prvo bi trebalo naći državu koja će da izdržava Rusiju u meri koja može da se uporedi sa ruskim finansijskim ulaganjima u Belorusiju.

Čini se da tu nema šta da se ospori. Svakako, zahvaljujući ruskim ekonomskim i finansijskim povlasticama (cena gasa je samo jedna od njih) Minsk sa budžetom od 22-23 milijarde dobija od Moskve, izraženo u novcu, oko 5-6 milijardi dolara subvencija. Uzimajući u obzir razliku u veličini dve zemlje, da bi živela po beloruskom modelu Rusija bi trebalo da nađe sponzora koji bi joj svake godine davao 100 milijardi. A uzimajući u obzir i pitanje bezbednosti, koje za Belorusiju rešava ruski raketno-nuklearni štit, Rusiji je potrebno ukupno 150 milijardi dolara subvencija godišnje. Jasno je da je to „po definiciji" neostvarljivo, što opet znači da nema govora o primeni beloruskog modela u ruskim uslovima.

Ipak, nije sve tako jednostavno. Da, bez ruske direktne i indirektne pomoći i to, pošteno govoreći, ne tako male pomoći, nikakvog „beloruskog čuda", u principu, ne bi ni moglo da bude. Ali, da li je samo pomoć učinila „belorusko čudo" mogućim, ili je socijalno-politički i ekonomski model koji je stvorio Lukašenko omogućio da se pomoć maksimalno efikasno upotrebi?

U Pskovskoj i Smolenskoj oblasti cene gasa su niže nego u Belorusiji, a razlike se upadljive. Sa jedne strane granice su odlični putevi, živahna sela i uređeni gradići, a sa druge pustoš i propast. Promene nabolje u pomenutim ruskim oblastima počele su da se pojavljuju tek u poslednje vreme.

Što se tiče subvencija za Rusiju, one su, ma koliko to čudno nekome zvučalo, postojale proteklih godina, a postoje i sada. I uopšte nisu manje od ruskih subvencija Belorusiji (proprocionalno razlikama u veličini dve zemlje). Samo Rusiju, za razliku od Belorusije, dotiraju naši preci, a ne druga država. Odnosno generacije koje su odbranile i osvojile ogromne teritorije sa neizmernim prirodnim bogatstvima. One generacije, koje su stvorile ogormnu naftno-gasnu industriju, koja je ostala Ruskoj Federaciji u nasledstvo od Sovjetskog Saveza. Industriju koja je za poslednjih 15 godina od izvoza energenata ostvarila oko 3 triliona dolara. Ako to nisu subvencije od strane naših predaka, šta su onda subvencije?

Preobražaj

Borba za Saveznu državu, stvaranje socijalne države u Belorusiji - to je ono čime se Aleksandar Lukašenko upisao u istoriju i Rusije i Beolorusije, ono za šta mu s pravom mogu podići spomenik za života. Ali, to ne znači da treba zatvarati oči pred drugim Lukašenkovim aktivnostima, pred tendencijama koje počinju sve jasnije da se pojavljuju u njegovoj spoljnoj i unutrašnjoj politici.

Savršeno je jasno da, najmanje u poslednjih deset godina, strateški cilj Aleksandra Grigorjeviča nije više izgradnja sa Rusijom savezne države, već izgradnja „nezavisne" Belorusije, koja je neutralna u odnosima i prema Rusiji i prema Zapadu.

Za neuspeh integrativnih procesa kod nas, mnogo i pravedno okrivljuju ruske vlasti. Nema smisla poricati ovu krivicu. Upravo ruska elita nije dozvolila da Savezna država u punom smislu reči postane država. A petodelni dokumentarni film „Kum", a sve vrste „mlečnih" i sličnih ratova, a brojni pokušaji da se otmu „slasni komadi" beloruske industrije itd, itd? Dugo se može nabrajati.

Ipak, paralelno sa tim se odvijao i drugi proces. Karakteristične promene u zvaničnoj beloruskoj propagandi. Za glavni cilj se proglašavalo „spajanje" Belorusije i Rusije. Zatim je počelo da se govori o „jedinstvu" dve zemlje. Onda o njihovoj „integraciji". Dok, na kraju, u prvi plan nije došla koncepcija „Belorusija, most između Rusije i EU". Koncepcija u čijim okvirima Belorusija predstavlja zemlju koja je podjednako udaljena i podjednako prijateljska prema ta dva „monstruma", kako se Lukašenko izrazio.

Indikativne su i promene ideoloških orijentira koje je veoma jasno formulisao Aleksandar Lukašenko. Kada je u početku njegovog predsednikovanja aktuelan bio koncept sveruskog jedinstva Belorusa i Velikorusa, Lukašenko je voleo da govori da su „Belorusi - Rusi sa oznakom kvaliteta". Kada je za najvišu vrednost proglašena „nezavisnost", onda se iz Lukašenkovih usta moglo čuti upravo suprotno: „Mi nismo Rusi, mi smo Belorusi."

U okviru novog strateškog cilja i novog ideala, iz vlade i sistema propagande su u poslednjih nekoliko godina očišćeni praktično svi iskreni zagovornici ne samo „spajanja" i „jedinstva", već i „integracije" Belorusije sa Rusijom.

Simptomatično je bilo demonstrativno odbijanje Minska da zajedno sa Moskvom obeleži 200. godišnjicu Otadžbinskog rata iz 1812. godine. Na zvaničnom nivou, on je proglašen za rusko-francuski rat, koji je dva puta prešao preko teritorije Belorusije. Ispostavilo se da „neruski" Belorusi sada ne bi trebalo da imaju nikakav odnos prema toj našoj zajedničkoj pobedi.

Lukašenko, mnogo pre Putina, nazivao je raspad Sovjetskog Saveza katastrofom i izjavljivao da izgradnja Savezne države predstavlja pokušaj da se uklone njegove posledice, bar za Rusiju i Belorusiju. Ali, kada je u prvi plan došla „nezavisnost", sve se promenilo. I to ne iznenađuje - bez Bjalovješke šume nikakve nezavisne Belorusije, koju je Lukašenko proglasio za najvišu vrednost, u principu ne bi moglo biti.

Upravo time se objašnjava činjenica da Lukašenko do danas nije priznao vraćanje Krima u Rusiju. Njega, kao i sve druge lidere bivših saveznih republika, uključujući saveznike Rusije u Organizaciji Dogovora o kolektivnoj bezbednosti (ODKB ili Taškentski pakt), 2014. godine nisu šokirale akcije Moskve, već moćan narodni pokret za ujedinjenje, koji je spontano nastao na celom istoku i jugu Ukrajine.

Pretnju da će biti uništen status-kvo koji je nastao kao rezultat raspada SSSR, Lukašenko je shvatio kao direktnu pretnju životnim interesima Belorusije. Indikativna je terminologija koja se upotrebljavala na državnim beloruskim tv kanalima u vestima o kaznenoj ekspediciji koju je kijevski režim započeo u Donbasu - armija Ukrajine „oslobodila" Slavjansk, armija Ukrajine već pred vratima Donjecka i počinje operaciju „za oslobođenje" glavnog grada Donbasa. Istina, iz predostrožnosti se nije govorilo od koga ga „oslobađaju", a pobunjeni narod Donbasa nisu nazivali „teroristima".

Utopija

Treba priznati da u Rusiji ima mnogo onih koje uopšte ne zbunjuje novi Lukašenkov kurs za izgradnju zasebne Belorusije, neutralne u odnosu prema Rusiji. Pravilno rade - tvrde oni. Što dalje od moskovskih tajkuna, to bolje. Neka jačaju to ostrvce socijalne pravde i narodnog blagostanja. Sećam se, još krajem devedesetih, kada sam na nekoliko moskovskih

radio-stanica vodio emisije podrške savezu Rusije i Belorusije, u etru se čulo mnogo glasova čiji se smisao svodio na iste te ideje - bez saveza sa Rusijom Abramoviča, Gusinskog i njima sličnih.

Oduševljenje tih pobornika Lukašenkom je potpuno razumljiv. Ali, kada je o političkim pitanjima reč, korisno je osim emocija uključiti i razum. Jedinstveni socijalno-politički sistem koji je Lukašenko stvorio u Belorusiji može da postoji samo i isključivo u uslovima saveza sa Rusijom. I nikako drugačije. Kurs ka razdvajanju od Rusije, ka neutralnoj samostalnosti - to je smrt za socijalnu državu u Belorusiji.

Dokazi? Izvolite. Kao što smo već govorili, ruske subvencije, koje su u poslednje vreme dostigle 5-6 milijardi dolara, su nerazdvojni deo „beloruskog ekonomskog čuda". Zašto bi Rusija davala te subvencije državi neutralnoj u odnosu na nju, koja ne želi da ispunjava savezničke obaveze?

Neko će reći da je to naknada za prisustvo ruskih vojnih objekata na teritoriji Belorusije, a pre svega za to što u Belorusiji nema diskriminacije ruskog stanovništva i progona ruskog jezika. Ali, ovo poslednje su argumenti iz arsenala reketaša - platite, inače će vašim bližnjima biti loše. Sumnjam da takva reketaška taktika može da donese željeni rezultat u komunikaciji s Moskvom. A što se tiče vojnih objekata, oni nesumnjivo imaju strateški značaj za Rusiju. Ali za novac koji Moskva daje Minsku, ne bi bilo teško izgraditi slične na ruskoj teritoriji. Naknada za neutralnost, za odbijanje razmeštanja NATO baza? Opet argument iz mašte reketaša.

Zato, uz nastavak kursa ka samostalnosti, prikrivenog razgovorima o saveznoj integraciji, obustavljanje ruske finansijske podrške je pitanje vremena. I to skorašnjeg.

Pretpostavimo, iako to nije naučna fantastika, da se Zapad složi da dotira Belorusiju u znak zahvalnosti za njen silazak sa ruske orbite. I da ne postupi sa njom kao ranije sa Ukrajinom, ili kao devedesetih sa Poljskom. Ali, u zamenu za takvu pomoć, Zapad bi sasvim očigledno tražio da se sprovedu tržišne reforme koje neće ostaviti ništa od socijalnog usmerenja savremene beloruske državnosti i ekonomije. To je činjenica.

Teoretski je moguće sačuvati pređašnji socijalno-ekonomski sistem i bez subvencija, dobijanjem sredstava za savesno ispunjavanje funkcije „mosta" između EU i Rusije, majstorski manevrišući između njih. Ali ovo je moguće samo pod jednim neizostavnim uslovom: da je Zapad zainteresovan za uspostavljanje dobrosusedskih odnosa sa Rusijom. A trenutno vidimo suprotno. Javno je uzet kurs konfrontacije sa Rusijom, u najboljem slučaju ka novom hladnom ratu, u najgorem ka hibridnom. A mostovi, kao što je poznato, u svim ratovima brzo stradaju. Bez obzira na to koliko bi Lukašenko pozivao velike države da ponovo razmisle i krenu putem međusobne saradnje - od njegovih reči ništa ne zavisi.

Međutim, zamislimo potpuno neverovatnu situaciju. Zapad se složio da nesebično finansijski podrži Belorusiju, ili je profunkcionisala koncepcija „mosta", u svakom slučaju pronađen je novac za funkcionisanje beloruske socijalne države i - šta? Rezultat će opet biti krah beloruskog modela koji je stvorio Aleksandar Lukašenko, osim ako, naravno, ne bude savezničkih odnosa sa Moskvom.

Izgradnja Belorusije nezavisne od Rusije, čak i u najboljim uslovima, neizbežno će tražiti izgradnju posebnog beloruskog identiteta, odvojenog od ruskog. Uzgred, to se polako, ali sigurno dešava u Belorusiji. Otuda i koncepcija „litvanskog" i Velike kneževine Litvanije, kao srednjovekovne forme beloruske državnost, i tako dalje i tome slično.

Ako je nezavisnost, kako sada govori Lukašenko, najviša vrednost kojoj je vekovima težila beloruska nacija, onda ostaje pitanje zašto nezavisnosti nije ranije bilo? Pitanje iz koga automatski proističe tema nacionalno-oslobodilačke borbe za tu istu nezavisnost. A protiv koga se boriti? Velika kneževina Litvanija je sada beloruska država, znači s njom voditi nacionalno-oslobodilačku borbu nije moguće. Državna zajednica Poljske i Litvanije?Ali, nju su na dobrovoljnoj osnovi stvorili Velika kneževina Litvanija i Poljska. Ostaje jedan protivnik - varvarska Moskovija, koja je osvojila evropsku Belorusiju (u to vreme Veliku kneževinu Litvaniju koja je ulazila u Državnu zajednicu Poljske i Litvanije) i koja je na njenoj civilizovanoj zemlji zasadila svoje totalitarne običaje i svoj jezik. Ilustrativno je da su među heroje beloruske istorije upisani svi učesnici poljskih ustanaka protiv Carske Rusije u 19. veku, koji su rođeni na teritoriji savremene Belorusije.

Dalje, po toj logici, od koje se ne može pobeći (to kad uhvati, ne pušta), trebalo bi napustiti i koncept Velikog Otadžbinskog rata. Istinski heroji postaće policajci koji su „herojski branili nezavisnost Belorusije od komunističkog SSSR-a i nacističke Nemačke".

Sve isto kao sada u Ukrajini. Zar u Belorusiji koja svetinjom smatra svoju partizansku prošlost? Ali, pre nekoliko decenija, nemogućim se činilo i da će u Ukrajini, umesto Sidora Kovpaka (general-major, dva puta heroj SSSR-a), herojem smatrati hauptštrumfirera SS-a Šuheviča.

Slično onako kako se, od Rusije nezavisna Ukrajina, neizibežno pretvara u anti-Rusiju, isto tako će se i nezavisna Belorusija pretvarati u anti-Rusiju. Ukrajinsko iskustvo pokazuje da trećeg nema. A to znači slom one Belorusije koju je poslednjih četvrt veka gradio Lukašenko.

Nasilno nametanje stranog identiteta, pokušaj zabrane ruskog jezika, u Ukrajini su izazvali moćni narodni otpor 2014. godine, koji je doveo do odvajanja Krima i rata u Donbasu.

Pretpostavka da će Belorusi pokorno dozvoliti vlastima da preko kolena lome njiihov identitet je bez osnova. Od ostrvca stabilnosti i blagostanja koji je odnegovao Lukašenko neće kamen na kamenu ostati. Na žalost celog ruskog sveta i na radost Zapada i njegovih sluga u Belorusiji.

Izbor

Vreme sedenja na dve stolice brzo prolazi. Lukašenko, nezavisno od svojih želja, moraće da izabere između jedinstvenog socijalno-političkog i ekonomskog modela koji je izgradio u Belorusiji i „samostalnosti" koju je proglasio za najveću vrednost. Na duži period, oni ne mogu da opstanu zajedno. Šta će izabrati i kako će ući u istoriju Belorusije i Rusije, uskoro

ćemo videti.

P.S.

Potreba da izabere između beloruskog modela i dubinske integracije u okvirima Savezne države, nije neophodna.

Da, za deo ruske elite beloruska socijalna država je kost u grlu. Ali, nemojmo zaboraviti i to da je ona nastala upravo u okviru saveza sa Rusijom i da postoji zahvaljujući vojno-političkom i ekonomskom „štitu" koji obezbeđuje Moskva. To je prvo. A drugo, u sadašnjoj međunarodnoj situaciji, potpuna inkorporacija Belorusije, sa ujedinjavanjem političkih, socijalnih i ekonomskih sistema, uopšte ne odgovara i ne koristi Rusiji

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane