Preko pune linije

Nagon za pljačkom svega što im padne pod ruku ne napusta Vučićeve

Med na prstima, sekira za vratom

Dva plus dva nisu tri, nego četiri. Voda nije suva, nego mokra. Aleksandar Vučić nije političar, nego kriminalac. Skoro svaki član Krivičnog zakonika opisuje neki od detalja iz Vučićeve biografije. Teško je naći zlodelo koje nije izvršio, od sitnih krađa i krupnih prevara, od zlostavljanja u porodici do zloupotrebe službenog položaja, od uvreda i pretnji do poziva na ubistvo, zaključno sa sistematskim kršenjem Ustava, koje nekažnjeno vrši sedam godina.

Predrag Popović

Sva krivična dela Vučić je izvršio samo s jednim motivom - da zgrabi što više novca. Preslab za oružane pljačke i nedovoljno hrabar za džeparenje po autobusima, zločinačke aktivnosti sprovodi u politici. U tom kriminalnom miljeu, zaštićen od odgovornosti, već 25 godina otima tuđu imovinu, puni džepove, sefove i bankarske račune. U rekordnom roku postao je najbogatiji kriminalac na političkoj sceni Evrope.

Odmah po dolasku na vlast, Vučić se nametnuo kao gospodar života i smrti. Sa starom devizom, koju je pozajmio od svog mentalnog naci-dvojnika, "jedan narod, jedna država, jedna partija, jedan vođa", promovisao se u vrhovnog komandanta oružanih snaga, jedinog tužioca i sudiju, glavnog urednika svih režimskih medija i sve ostalo. S tih pozicija kriminalizovao je sve državne institucije.

U vrh policije ubacio je opskurne tipove poput Nebojše Stefanovića, Dijane Hrkalović, Milosava Miličkovića, Jane Ljubičić i Biljane Popović Ivković.

Zahvaljujući njima, izbrisane su granice između policije, stranačkih batinaških odreda, navijačkih hordi i ostalih bandi. Policija asistira razbojnicima dok ruše zgrade, prebijaju i kidnapuju građane, otimaju imovinu novinskih redakcija, pa i javne resurse. U izbornim kampanjama, glasačima strah u kosti uteruju nabildovani i tetovirani divljaci s bejzbol palicama, metalnim štanglama i bokserima, a policajci samo nemo posmatraju njihove džipove bez registarskih tablica.

Za dodatni pritisak na građane od jeseni će biti zadužene jedinice komunalne milicije. Predlog zakona o toj parapolicijskoj strukturi predviđa mogućnost da svaka opština osnuje svoju miliciju, koja bi lokalnim naprednjačkim šerifima služila za torturu nad svim sumnjivim licima.

Bezbednosno-informativnu agenciju je privatizovao prvo u saradnji sa Aleksandrom Đorđevićem i Ivanom Todorovom, a onda uz pomoć Bratislava Gašića i Marka Parezanovića. Ispunili su vođin zadatak, službu su stavili na raspolaganje Vučiću i njegovim rođacima, kumovima, saradnicima i ostalim mušterijama. Umesto da štiti bezbednost države i građana, BIA prikuplja podatke koje gangsteri iz vrha SNS-a koriste za reketiranje biznismena i progon opozicionara i nepodobnih novinara.

Ministarstvo unutrašnjih poslova postalo je servis za zaštitu kriminalaca iz naprednjačkog kartela i za progon političkih i medijskih protivnika. Na isti način dokrajčio je Ministarstvo pravde i ceo pravosudni sistem.

Na prste jedne ruke mogu se izbrojati sudije koje više drže do zakona, nego do direktiva koje firer šalje preko Nikole Selakovića, Nele Kuburović, Mladena Nenadića i Aleksandra Stepanovića.

Sudstvo je pretvoreno u kaljugu, u živo blato, koje je progutalo pravdu i pravo, a onda i sve žrtve Vučićeve tiranije. Niko od predstavnika vlasti nije odgovarao za najteže zločine. Zlatibor Lončar i Bratislav Gašić nisu ni procesuirani u slučaju "helikopter", iako postoje dokazi da su doprineli izazivanju udesa u kome je poginulo sedmoro ljudi, među kojima i jedna beba.

Umesto suda, Vučić je izrekao presudu: "Eto, ne dam Lončara i Gašića, ne dam, pa šta ćete sad". Niko od beogradskih glavešina nije odgovarao za puč koji je izvršen u Savamali, kad je pod okriljem noći nezakonito srušena cela ulica, kad su kriminalci pod fantomkama, u saradnji sa uniformisanim policajcima, hapsili slučajne prolaznike, svedoke monstruoznog zločina.

Mnoge sudije su uvučene u reketaške akcije, kojima je diktator trgovao uticajem i nameštao oslobađajuće presude Bogoljubu Kariću, Mihalju Kertesu, Mlađanu Dinkiću, Dragoslavu Kosmajcu i ostalima, koji su hteli da mu plate.

S druge strane, iste sudije drakonskim kaznama uništavaju novinare i medije, a naročito običan svet, mučenike koji duguju za struju i komunalije, pa sad strepe od izvršitelja.

U najtežem stanju nalaze se tužioci. Po Vučićevom nalogu progone bezopasne očajnike koji psovkama i kletvama iskaljuju bes na društvenim mrežama, privode i saslušavaju novinare i pozicionare zbog verbalnog delikta, a ne vide i ne reaguju na najteže oblike kršenja zakona i Ustava.

U zločinima prednjači šef naprednjačkog kartela. Pre njega, nikad nijedan predsednik bilo koje države nije vodio medijsku kampanju i pregovore koji za cilj imaju otcepljenje dela vlastite teritorije. Samo u prvih šest meseci ove godine, Vučić je u 806 izjava priznao da se zalaže za "kompromisno rešenje", kojim će Srbija priznati nezavisnost albanske republike Kosovo. I drugi narodi su, priča Vučić, pre Srba bili na Kosovu, pa ih više nema, a sad tamo više nijedan metar nije srpski.

Briselskim sporazumom i setom od sedamdesetak drugih dokumenata, Vučić je, suprotno Ustavu, izbacio Autonomnu pokrajinu Kosovo i Metohija iz pravnog sistema Srbije, odrekao se državne imovine i legalizovao posledice okupacije tog dela zemlje.

Krivični zakonik, u glavi 28, nedvosmisleno definiše krivična dela protiv ustavnog uređenja i bezbednosti Republike Srbije.

U članu 305 navodi se da će svako ko na protivustavan način pokuša da dovede Srbiju u položaj potčinjenosti ili zavisnosti prema nekoj drugoj državi biti kažnjen zatvorom od tri do petnaest godina.

U članu 306 navodi se da će građanin Srbije koji potpiše ili prizna kapitulaciju ili prihvati ili prizna okupaciju Srbije ili pojedinog njenog dela biti kažnjen zatvorom od najmanje deset godina.

I član 307 preti zatvorom od tri do petnaest godina onome ko silom ili na drugi protivustavan način pokuša da otcepi neki deo teritorije Srbije ili da deo te teritorije pripoji drugoj državi. A, u preambuli Ustava stoji da je "Pokrajina Kosovo i Metohija sastavni deo teritorije Srbije, da ima položaj suštinske autonomije u okviru suverene države Srbije i da iz takvog položaja slede ustavne obaveze svih državnih organa da zastupaju i štite državne interese Srbije na Kosovu i Metohiji u svim unutrašnjim i spoljnim političkim odnosima".

Svakom svojom izjavom i svakim političkim potezom Vučić krši Ustav, ali niko ne reaguje. Zagorka Dolovac, Republički javni tužilac, pristala je na ulogu saučesnika u Vučićevim zločinačkim akcijama. Diktatorovo kršenje Ustava ne zanima ni ostale tužioce, zauzeti su progonom građana koji na internetu psuju mamu Angelinu i tatu Fahriju.

Vučić je uništio i Vojsku Srbije. Uspon u vlasti počeo je na mestu ministra odbrane. Tu funkciju je izabrao kako bi preuzeo kontrolu nad vojnom obaveštajnom službom, što mu je omogućilo da špijunira saradnike, tajkune, novinare i političke oponente. Kasnije je za ministre postavljao najgore kadrove. Svaki od njih doprineo je uništavanju ugleda Vojske.

Taj naopaki proces završen je izborom Aleksandra Vulina. Pred ratnim dezerterom, koji zbog navodnih oboljenja nije ni služio vojni rok, salutiraju generali i ostali visoki oficiri, ratni veterani. Iz Vojske su otišli mnogi časni ljudi, koji nisu pristajali na poniženja. Neke od njih najurili su Vučićevi uniformisani podanici poput Ljubiše Dikovića, doskorašnjeg načelnika Generalštaba VS.

Dikoviću je dva puta nezakonito produžavan mandat, na jedvite jade je pristao da ode u penziju. No, ne namerava da se u njoj zadrži. Rešio je da se smesti u fotelju direktora "Milan Blagojević - Namenska" iz Lučana. Smislio je i dobar način da osvoji Vučićevu milost.

U naprednjačkim medijima pokrenuo je kampanju u dva smera. U jednom, do besvesti hvali Vučića, heroja nad herojima, bez koga Srbija danas ne bi imala Vojsku. U drugom rukavcu, nemilosrdno kritikuje Dragana Šutanovca, bivšeg ministra odbrane.

- U vreme prošle vlasti, brojno stanje u Vojsci je bilo oko 30.000, a plata ni za njih. Prodali smo silnu opremu, milione komada municije svih kalibara, protivtenkovske topove, stotine hiljada pušaka, haubice, hiljade prenosnih PVO sistema. Tenkove smo istopili u železari, a u državnom fondu, gde je trebalo da se slivaju ta sredstva, za reformu vojske nije bilo novca. Vučić je zaustavio propadanje. Sad sam spokojan, znam da će za pet godina srpski pešadinac ili artiljerac biti opremljen kao i onaj u Nemačkoj - priča Diković, general među poltronima.

Šutanovac mu nije ostao dužan.

- Sve što se prodaje iz vojske ide na predlog Generalštaba, tako da je Dikovićeva uloga bila ključna. Inače, na poslednjoj oceni operativnih sposobnosti VS, pričao je sve drugačije od ovog danas, o čemu postoji zvanični zapisnik. Diković je zlatiborsko june, snishodljivi bednik, koji se nada postavljenju na mesto direktora u Lučanima, a kapira da će lažima lakše stići do tog položaja. Nikada ništa za vojsku nije tražio, ali jeste posao za ćerku i sina, stan za sebe... Kad general plače, mislio sam da je čovek, a ne gnjida lažljiva, bedna. Nisam mu pomogao da zaposli sina, ali za ćerku sam imao jak motiv, pored njegovih suza. A, ključeve od stana je dobio od mene na osnovu rang liste. Prvi sam mu u stan ušao. Bolje da sam se razboleo, nego što sam mu piće odneo - napisao je Šutanovac na svom nalogu na Tviteru, ali nije objasnio kako je Diković, "ljudska mizerija", bio dobar i onoj i ovoj vlasti.

Kad je okupirao institucije, Vučić se prepustio brutalnim kriminalnim kombinacijama. Jedna od njih, krupna i opasna, odnosi se na slučaj Darka Šarića. Lično Vučić plasira nekoliko verzija svoje uloge u tom slučaju.

Jedna od njih kaže da se Vučić sa Šarićem pošteno nagodio, u obostranom interesu. Šarića će sud osloboditi optužbi za pranje 22 miliona evra, stečenih švercom kokaina, a biće osuđen na šest do osam godina zatvora za utaju poreza. S obzirom na pet i po godina, koliko je dosad proveo u pritvoru, čim ta presuda postane pravosnažna, Šarić će biti pušten na slobodu. Za tu uslugu, Vučić je, navodno, dobio samo 20 miliona evra. S obzirom na Vučićevu alavost i Šarićevu galantnost, može se pretpostaviti da toj cifri nedostaje jedna nula na kraju.

Da u tome ima istine ukazuje izveštaj Komisije veštaka ekonomsko-finansijske struke iz Gradskog zavoda za veštačenje, koji je pre nekoliko dana analiziran u sudnici Specijalnog suda. Veštaci su utvrdili da je novac kojim su kupovana preduzeća u Srbiji, prema dostupnoj dokumentaciji koja je izneta u dokaznom postupku, dolazio s računa tri of šor firme, kao i iz džepova privatnih lica. Komisija veštaka, u kojoj se nalazila Vera Marković, zaključila je da je prenos novca bio u skladu sa zakonom, te da je novac stečen legalnim putem investiran u Srbiju. Sudija Siniša Petrović je završne reči zakazao za septembar, tako da se može očekivati da Šarić novogodišnje praznike provede na slobodi, što se ne može reći i za njegovog partnera Vučića.

Vučićev kriminogeni um, usmeren samo na to da što pre zgrne što više novca, nije sposoban da shvati način na koji funkcionišu ozbiljne države. Ne shvata ni šta će ga snaći kad se suoči s američkim odgovorom na mahinacije sa Šarićem.

Američke obaveštajne službe uložile su mnogo napora i novca da bi presekle Šarićev švercerski kanal i razbile njegov narko klan. Posle svega, kad mali srpski diktator upropasti posao i pusti na slobodu prvookrivljenog, uslediće adekvatan odgovor zbog koga će Vučić zažaliti što je primio mito.

Igra sa Šarićem pokazala je da Vučić ništa nije naučio iz pretohodno slučaja, kad se takođe suprotstavio američkim interesima.

- Američki investicioni fond KKR kupio je kablovskog operatera SBB. Vučićevi avlijaneri tada su od Dragana Šolaka tražili reket od 100 miliona evra. Avlijaneri su pokrenuli medijsku i političku kampanju protiv Šolaka, ali i protiv američkog generala Dejvida Petreusa, predsednika KKR grupe. Petreusa su optuživali da, kao vlasnik SBB-a, Televizije N1 i Grand produkcije, namerava od Srbije da napravi američku medijsku koloniju.

Vučićevi reketaši nisu ni znali da se iza KKR-a, koji vredi 700 milijardi dolara, nalazi Džozef Bajden, tada potpredsednik SAD - tvrdi Vilibald Erić, jedan od osnivača SNS-a i najbližih Vučićevih saradnika.

Vođini avlijaneri su nastavili da satanizuju Šolaka, ali nisu uspeli da izbegnu kaznu iz Vašingtona. Naprasno su prekinuti tokovi prljavog novca iz Ujedinjenih Arapskih Emirata, a Vučiću i njegovim najbližim saučesnicima blokirani su računi u nekoliko američkih, britanskih i kineskih banaka. Takođe, Srbija je stavljena na crnu listu zemalja osumnjičenih za pranje novca i finansiranje međunarodnog terorizma.

Disciplinski dril ne jenjava. U poslednjem izveštaju GRECO, tela Saveta Evrope za borbu protiv korupcije, Srbija je označena kao jedna od tri države (pored Bosne i Hercegovine i Španije) koje nisu ispunile nijednu od preporuka. U izveštaju se precizira da je Srbija sedam preporuka ispunila samo delimično, a deset je potpuno zanemarila. Preporuke se odnose na rad narodnih poslanika, sudija i javnih tužilaca. Na evropskom "Barometru slobode", Srbija se nalazi na 35. mestu od 45 ocenjenih zemalja, a kao osnovni razlog za tako nizak rejting navodi se izostanak borbe protiv korupcije.

Od diplomatskih pritisaka, crnih lista i izveštaja svih mogućih organizacija Vučića mnogo više brine prekid tokova novca. Taj problem je pokušao da reši primenom mutiranog pljačkaškog sistema kakav je koristio hrvatski Agrokor i srpskog modela bankarskih prevara. Na najprimitivniji način, koji je nasledio od ortaka iz bivše vlasti, već je iscedio nekoliko srpskih banaka.

Njegovi politički i poslovni partneri uzimali su kredite iz kojih su kupovali preduzeća, koja su stavljali pod hipoteku, iako nisu vredela ni 10 odsto prodajne cene. Kad banke nisu mogle da naplate dugovanja, krediti su otpisivani kao nenaplativi.

Takvo poslovanje uništilo je Univerzal banku, a sad se navodi kao jedan od razloga za otezanje s prodajom Komercijalne banke, koja se s pravom smatra "čuvarom tajni srpskih političara i tajkuna". Težak i prljav posao u Komercijalnoj banci vodi Božidar Đelić, ali čak ni on, genije za finansijske manipulacije, ne uspeva da sakrije sve tragove.

Po tom modelu, na Vučićevo insistiranje, Miodrag Kostić je kupio aerodrom u Portorožu. Na saučesništvo u Vučićevom zločinačkom poduhvatu protiv Srbije, Kostić je pristao kad mu je obećano da će mu biti omogućeno da po bagatelnoj ceni kupi Galeniku. Vučićevo obećanje, Kostićevo radovanje. Kad je shvatio da od tog posla nema ništa, vlasnik MK Komerca doživeo je moždani udar.

Nekoliko meseci kasnije saznao je da su američke službe pokrenule istragu o kupovini spornog aerodroma, za koji je dobio kredit veći od vrednosti celog Portoroža. Eto istrage, eto drugog šloga. Posle kraćeg lečenja u Sloveniji, Kostić se nedavno vratio u Srbiju. Zdravstveno stanje mu je stabilno. Otežano priča, ali sočno psuje i proklinje Vučića.

Kostiću nije za utehu, ali Vučićev pljačkaški sistem, bar onaj deo koji je raširio po Evropskoj uniji, ubrzano se urušava. Pre dve godine, kad je odlučio da primeni Agrokorovu šemu za isisavanje para, Vučić je za saradnike uzeo hrvatske mafijaše. Za Vučića, kao "tihog partnera", firmu u Italiji osnovao je Stjepan Gavran, zvani Murđo, zloglasni vođa čepinskog klana, najjačeg u Hrvatskoj.

Pre rata, Murđo je bio nižerazredni kriminalac, specijalizovan za krađu kasetofona iz automobila. U ratu je stekao reputaciju opakog zločinca. Pljačkao je Srbe, mnogima je skupo prodavao slobodu, a u osječkom kraju se tvrdi da je lično ubijao civile. Zločinačku praksu je, posle rata, nastavio da primenjuje nad Hrvatima. Uz Dragana Bakovića i Stjepana Barišića, zvanog Moljac, napravio je klan koji od devedesetih do danas drma Hrvatskom, a prvenstveno se bavi reketiranjem i zelenašenjem. Zahvaljujući saradnji s ratnim zločincem Đurom Dečakom, Murđo je legalizovao oteto i postao krupan biznismen. Između ostalog, vlasnik je ili zakupac gotovo svih lovišta u Hrvatskoj. U nekima od njih često ugošćava kolege iz Srbije, među kojima je i Vučićev kum Petar Panić.

Vučića i Gavrana povezao je izvesni Kamenko Knežević, Srbin iz osječkog sela Tenja. Kao i Murđo, i Kamenko je krenuo od nule. Pre rata je vozio Ladu Samaru, a danas ima helikopter, trostruko skuplji od onog koji je nedavno kupio Zvonko Veselinović. Knežević je imperiju izgradio u Apatinu. Pre mesec dana, kad je ženio sina, svečani gosti su bili ministri Aleksandar Vulin i Branislav Nedimović, koji su došli njegovim helikopterom. Uz piće i muziku, Knežević se pohvalio da je on "tetka" koja je Vulinu kupila stan u Beogradu.

Ipak, ta veza je presela Vučiću. Brzopleto je ušao u dilove s Gavranom. U paketu s otvaranjem firme u Italiji, Gavran mu je pozajmio osnivački ulog od 500.000 evra. Dok je poslovna idila trajala, niko nije pominjao taj dug. Međutim, kao i u Kostićevom slučaju, pokrenuta je istraga, pa je hrvatski mafijaš osetio da je vreme da se izvuče iz lošeg društva. Naravno, ne bez para. Za usluge i pozajmicu, s uračunatim kamatama, Vučiću je ispostavio račun od četiri miliona evra i rokom isplate do kraja juna.

Neposredno pred miting "Budućnost Srbije" u Somboru, Vučić je pokušao da problem reši pregovorima. Na sastanke s Gavranovim timom slao je i bolesnog brata Andreja, ali džabe. Nije uspeo da obori cenu, ni da odloži rok. Jedino čega se setio bilo je da i taj dug ne plati iz svog, nego iz džepa građana.

U Somboru se priča da će naprednjačka vlast podići cenu ciklonizacije, ali da će desetostruko smanjiti trošak na preparate za uništavanje komaraca. Ne samo što će građanima uzeti pare iz džepa, nego će im i popiti krv. Šta o tome misle meštani, napisano je na bilbordu koji je postavljen za doček diktatorovog cirkuskog karavana. Pod sloganom "Sombor je uz Vučića", dopisano je "Jeste kurac".

Do zaključenja ovog broja Magazina Tabloida nije otkriveno da li je Vučić platio dug svom ortaku iz Hrvatske. Ako nije, hoće. Moraće. Uostalom, to je mala cifra, beznačajna u odnosu na ono što je oteo i što tek namerava da otme.

Samo jednom odlukom Vlade Republike Srbije, onom od 26. marta ove godine, koja je skrivana do pre neki dan, Vučić je oštetio budžet za 1,2 milijarde evra. Država Srbija je garantovala za dugoročne kredite koje je „Srbijagas“ uzimalo od komercijalnih banaka. Dugovi su se godinama gomilali, a kad su banke aktivirale menice, Vlada je tih 141 milijardu dinara konvertovala u trajni ulog Republike Srbije u to preduzeće. Drugim rečima, otpisala je dugove i gubitak prenela na budžet. Ekonomisti su izračunali da bi za te pare moglo da se napravi 11 kliničkih centara s kompletnom opremom, 1.6000 vrtića ili 80 kilometara najskupljeg autoputa. To ne zanima Vučića. Istog dana kad je otkriveno da je Vlada otpisala dug „Srbijagasu“, Vučić je kukao da „plate i penzije i dalje opterećuju budžet“. U normalnoj državi ne bi bilo moguće da vlast vrši takve prevarne radnje, dopuštajući preduzeću, koje je u njenom stoprocentnom vlasništvu i ima monopolski položaj na tržištu, da se zadužuje, a onda da se dug otpiše na štetu građana. Međutim, u srpskom političkom sistemu državna preduzeća su odavno pretvorena u leglo visoke korupcije, namenjeno stranačkom pljačkanju. Kako to izgleda u praksi vidi se u imovinskoj karti Socijalističke partije Srbije i njenog potpredsednika Dušana Bajatovića, direktora „Srbijagasa“. Iako ima samo 410.000 glasača, SPS raspolaže imovinom vrednom 150 miliona evra, što je čini najbogatijom partijom u Evropi. Sudeći po onome što je prijavio u Agenciji za borbu protiv korupcije, Bajatović je, zvanično, najplaćeniji srpski politikant.

Pored jedne stambene i sedam „pomoćnih“ zgrada, Bajatović je naveo da u svom vlasništvu ima tri vikendice, dva vinograda, 29 njima različite veličine, šest voćnjaka, tri pašnjaka i jedan plac, plus kamion s prikolicom, novi audi, ne mnogo stariji džip Tuareg i gliser Ranger 519vx, vredan oko 25.000 evra. Kad je postavljen na mesto direktora u „Srbijagas“, ukupna primanja su mu iznosila 1.355.198 dinara. U poslednjoj prijavi to je naraslo na 2.385.244 dinara, uz koja je prošle godine od državnih firmi u kojima je angažovan dobio 22.750.065 dinara, odnosno 192.797 evra. To je prijavljena imovina, a koliko uzima sa strane znaju, verovatno, samo Aleksandar Vučić i njegov špijun Bratislav Gašić.

Bajatović ne krije, bar ne pred stranačkim kolegama, da je nezadovoljan reketom koji mora da plaća Vučiću. Zbog astronomskih primanja, on je na udaru javnosti, a ne sme da prizna kako 50 odsto daje vladaru Srbije. Samo u ovoj poslednjoj akciji, zajedničkim snagama, oštetili su državu za 1,2 milijarde evra, a kako su taj plen podelili trebalo bi da utvrdi nadležno tužilaštvo, posle oslobođenja.

Vučić je ceo naprednjački kartel, od dna do vrha, izgradio na kriminalnim osnovama. Njegovi ministri kradu i varaju. To rade i njegovi direktori javnih preduzeća, narodni poslanici, njihove sekretarice, šoferi, supruge, tetke i babe. Takvi su i botovi, bednici na dnu hranidbenog lanca. Vučić je kriminalizovao i vlastitu porodicu.

Bata Andrej je postao simbol naprednjačke pljačke. Takav imidž ima i zvanični tata Anđelko.

U odnosu na prestolonaslednika Danila, Marko Milošević danas izgleda kao fin dečko, pomalo ekstravagantan, ali pristojan. I pokojna Mira Marković izgleda moralnije od ne mnogo živahnije prvovenčane Ksenije.

Da bi dokazala lojalnost i opravdala status Zauvek Prve, Ksenija Vučić je nedavno optužila sina Mlađana Đorđevića da je spaljivao sliku ministra Mladena Šarčevića. Emitovala je snimak na kome se vidi dečak koji, na protestu povodom krađe prijemnog testa, pali fotografiju resornog ministra. Znala je da to nije Dimitrije Đorđević, ali nije imala nikakvu dilemu da li da slaže i optuži sina Đilasovog kuma. Roditelji su podneli krivičnu prijavu, ali to ne brine Kseniju, niti bilo koga u klanu Vučića. Oni su već obavili prljav posao, kriminalizovali su dete političkog protivnika i trajno ga obeležili, sad nek se pere kako zna.

Ni Aleksandar Vučić ne brine za tužbe koje su protiv njega podneli Vuk Jeremić, Saša Radulović, Saša Mirković, Aleksandar Stefanović i još neki građani.

- Jeremić traži da mu platim 50 miliona dinara. Ako sud proceni da sam kriv, neka tako presudi. Ja tih para nemam, ići ću u zatvor - rekao je skromni i pravdoljubivi Vučić, iako zna da je iznad zakona i sudova.

Podsvest mu je najavila predikciju događaja. Pre ili kasnije, zbog ove ili neke druge tužbe, završiće u zatvoru. Ni Al Kapone nije znao, nije ni pomišljao, da će se iza rešetaka naći zbog utaje poreza, a ne zbog ubistava i pljački. Tako ni AV Kapone ne može ni da nasluti zbog čega će pasti i ko će ga spakovati u ćeliju.

Vučićeve zločine nije teško dokazati, postoji desetak miliona svedoka i isto toliko naslovnih strana s njegovim inkriminisanim izjavama. Potrebno je samo malo političke volje da se Srbija oslobodi iz kandži njegovog kartela.