Natrag

Podsećanja

Srebrenica posle 24 godine

Kako se piše lažna istorija

Ni 24 godine posle događaja u Srebrenici ne zna se prava, ili tačnije rečena puna istina. Zapad i Bošnjaci govore o genocidu i pri tome se pozivaju na izjave navodnih svedoka i nepotpune izveštaje haških istražitelja koji svoje zaključke često ni ne obrazlažu. Sa druge strane se zanemaruju ili čak i falsifikuju dokumenta UNPROFOR-a i bošnjačkih zvaničnih službi koje, ili ne pominju nikakve masovne zločine, pogotovo ne genocid, ili tako nešto negiraju. Jedan od takvih primera je dosije iz operacije „Guber" koju su naredili Ministarstvo unutrašnjih poslova BiH i Armija BiH, komanda Drugog korpusa, kako bi se razjasnile činjenice koje su dovele do pada Srebrenice. Magazin Tabloid prenosi neke od najinteresantnijih činjenica koje se tu pominju.

Igor Milanović

Svake godine 11. jula se u Potočarima kraj Srebrenice održava komemoracija bošnjačkim žrtvama palim tokom zauzimanja Srebrenice od strane Vojske Republike Srpske 1995. godine. Po zvaničnoj verzi koju podržava Zapad, tom prilikom je došlo do masovnih zločina, kako se tvrdi genocida, nad srebreničkim muslimanima, na prvom mestu civilima, tokom kojih je stradalo više od 8.000 ljudi.

Aleksandar Dorin, publicista i istraživač pomenutih događaja čije su tri knjige prevedene na veliki broj jezika, Švajcarac srpskog porekla čiji su preci živeli u Bosni i Hercegovini, tvrdi sledeće: „Fahrudin Salihović, predsednik predsedništva opštine Srebrenica, za Zavod za statistiku 1994. godine, samo godinu dana pre pada Srebrenice, potvrđuje, da u u tom mestu ima 37.255 ljudi. Ne postoje nikakvi dokumenti, koji bi ukazali na to, da je posle 1994. godine stiglo još dodatnih ljudi u Srebrenicu, tako da moramo da pođemo od ove cifre."

U avgustu 1995. godine u Tuzli UN-major Gaj Sands potvrđuje, da su u tom gradu registrovali 35.632 izbeglice iz Srebrenice, među njima i pripadnike armije. Iz ovih veoma preciznih podataka Ujedinjenih nacija i samih Bošnjaka proizilazi da su u periodu od godinu dana, uključujući i proboj iz opkoljene Srebrenice u julu 1995. godine, gubici ukupno iznosili 1.623 čoveka.

Dokumenti bošnjačke armije, do kojih je u svojim istraživanjima došao Dorin, informišu dodatno o tome, da se jedan određeni broj boraca iz Žepe borcima iz Srebrenice pridružio u proboju. U dokumentima koje poseduje se procenjuje, da je bilo oko 800 tih boraca. Ako pretpostavimo da su neki i od njih poginuli tokom proboja, onda su ukupni gubici Bošnjaka za godinu dana iznosili oko 2.000 ljudi. Da podsetimo da su se borbe oko Srebrenice odvijale i pre 9. jula 1995. godine (kada je VRS dala ultimatum o predaji snaga ARBIH-a), tako da je realno smatrati da nisu sve žrtve nastale tokom zauzimanja ovog grada od strane snaga VRS-a i bekstva stanovnika ka Tuzli.

U izveštaju Dina Meninga „SREBRENICA INVESTIGATION SUMMARY OF FORENSIC EVIDENCE - EXECUTION POINTS AND MASS GRAVES" objavljenom 16. maja 2000. godine ovaj forenzočar i istražitelj Haškog tribunala tvrdi kako su on i njegovi saradnici tokom petogodišnjeg rada u Srebrenici i u radijusu od 50 kilometara od grada pronašli oko 2.000 leševa koji se pripisuju Bošnjacima. U izveštaju se tvrdi kako većina leševa ima povrede tipične za stradale tokom borbi, a da kod izvesnog broja nije mogao da se utvrdi uzrok smrti.

Mening tvrdi da su kod nešto više od 400 leševa pronašli ligature (povez oko očiju) i/ili svezane ruke. Ali Mening nikada nije naveo koliko mrtvih je imalo navodno povez na očima, a koliko svezane ruke. Zbog čega? To može da znaći, da su oni našli, na primer, samo jedan povez ruku, a one ostale sve za pokrivenim očima.

Poznato je da su mnogi bošnjački borci, posebno iz jedinice „Al Mudžahid", takozvani mudžahedini, preko čela nosili traku sa citatima iz „Kurana". Ova traka je u toku borbi, pogibije i kasnije sahrane mogla da im spadne na oči, pa da izgleda kao da imaju povez preko očiju. Tribunal je odbio da odgovori na pitanje Radovana Karadžića šta se dogodilo sa tim borcima, da li su i oni sahranjivani kao ostali, ili su negde sklonjeni, jer ispada da ni jedan jedini pronađeni leš zvanično nije imao prepoznatljivu traku oko glave.

Postavlja se i pitanje da li je i sam Mening uopšte pravio razliku između poveza za glavu i onih za oči koji se stavljaju zarobljenicima pred streljanje i na osnovu čega. On sam u svom izveštaju ne daje nikakav odgovor na to pitanje.

Dakle, glavni istražitelj i forenzičar Haškog tribunala za događaje u Srebrenici tvrdi kako je tokom pet gopdina uspeo da pronađe oko 400 leševa za koje se sumnja da su streljani. Od toga je nepoznat broj njih imao svezane ruke (što jeste dokaz da je počinjen ratni zločin). Na osnovu ovog i ovakvog nedorečenog izveštaja Haški tribunal je došao do zaključka da se u Srebrenici dogodio - genocid.

Ostaje, međutim, nepobitna činjenica da su ukupni gubici među stanovnicima i borcima u Srebrenici za poslednjih godinu dana iznosili 1.623 čoveka. Za razliku od Meninga, ovi izveštaji su veoma precizni.

U oktobru 1995. je holandski brigadni general Ono van der Vind objavio izveštaj o događajima u Srebrenici u kome nema ni pomena ni o kakvom masakru, niti o genocidu.

U izjavi koju su 17. jula 1995. zajednički potpisali Nesib Mandžić, predstavnik civilnih vlasti enklave Srebrenice, i Miroslav Deronjić, komesar za civilna pitanja Srebrenice, koji je overen pečatom UNPROFOR-a i potpisom neimenovanog zvaničnika ove organizacije, potvrđuje se da je evakuacija civilnog stanovništva iz enklave sprovedena bez incidenata, a u skladu sa dogovorom od 12. jula 1995. godine.

Na ovom sastanku višečlana delegacija Rapublike Srpske predvođena generalom Ratkom Mladićem u prisustvu predstavnika UNPROFOR-a, komandanta holandskog bataljona, koji je bio posrednik, sa tročlanom delegacijom Srebreničana koju su činili Ćamil Purković, Ibro Nuhanović i pomenuti Mandžić postigla je sporazum o organizovanom i bezbednom prebacivanju svih civila koji su još bili na području Srebrenice, a koji su želeli da je napuste. Pošto su i vojne i civilne vlasti Bošnjaka bile u potpunom rasulu dogovoreno je da evakuaciju organizuju i sprovedu pripadnici vojske i policije Republike Srpske uz nadzor UNPROFOR-a.

Iako bi navodna pogibija preko 8.000 ljudi predstavljala gubitak od skoro četvrtine celokupnog stanovništva Srebrenice, ona uopšte nikome nije bila poznata u danima nakon što se, navodno, desila.

Tek u avgustu 1995. vlasti BiH iz Sarajeva vrše sve veći pritisak na navodne "svedoke" da se naknadno sete masakra koji se nikada nije odigrao, kao i na svoje predstavnike u Tuzli da ciljanim pitanjma pokušaju da dokažu ono što niko do tada nije znao, a to je da se desio navodni "genocid" sa oko 8.000 mrtvih.

U pismu Komande Drugog korpusa ARBIH, Odeljenja za bezbednost, od 10. avgusta 1995. (u arhivi Haškog tribulana zavedeno pod brojem 02631668) ukazuje se na predavanje održano 3. avgusta 1995. u Domu boraca Drugog korpusa, na kome je objašnjeno kako treba prikupljati izjave „svedoka". Pošto poslata izjava nije sadržala nikakve podatke o ratnim zločinima ili genocidu, pukovnik za bezbednost Mehmed (prezime nečitko) opominje primaoca da dopuni izjavu saslušanog svedoka na okolnosti ratnog zločina čije se postojanje uzimalo zdravo za gotovo.

U Planu rada prilikom pokretanja operacije "Guber" od 1. avgusta 1995. koji su sačinili neimenovani predstavnici Ministarstva unutrašnjih poslova BiH i Armije BiH, komande Drugog korpusa, (njihovi službeni brojevi su JL131 i JK258), a koji su odobrili načelnik sektora Službe državne bezbednosti (ime na strani 0668-5797 nečitko) i pomoćnik ministra Nedžad Ugljen, određuju se zadaci koje treba ispuniti u vezi istrage o padu Srebrenice, a ni jednom rečju se ne pominje istraga, ili prikupljanje saznanja o masakru koji je zbog svog obima morao u tom trenutku da bude poznat, da se stvarno i dogodio.

Operacija "Guber" je vođena do 1. marta 1997. godine kada je odlukom direktora Agencije za istraživanje i dokumentaciju Kemala Ademovića obustavljena, a prikupljeni materijal je arhiviran. Kopiju ovog dosijea je Dorin dobio od svog saradnika Zorana Jovanovića, ratnog šefa Informativne službe Drinskog korpusa Vojske Republike Srpske.

Iako se originalni dosije nalazi u Sarajevu, postoji još jedan primerak u Haškom tribunalu, koji se od onog sarajevskog donekle razlikuje. Na prvi pogled je već uočljiva razlika u obliku arhivskih brojeva koji se nalaze na vrhu svake strane, kao i činjenica da, uprkos tome što je haški primerak trebalo da bude verna kopija sarajevskog originala, na njemu nisu vidljivi arhivski brojevi koje poseduje original (isto kao i kopija dostavljena našoj redakciji).

Da li postoje razlike i u sadržaju dosijea u Hagu u odnosu na onaj sačuvan u Sarajevu u arhivi AID-a, nije poznato, jer su pomenute razlike u brojevima tek nedavno uočene. Takođe se ne zna ni da li je na suđenjima Naseru Oriću korišćen haški ili sarajevski primerak, budući da je on oslobođen, iako ga materijali prikupljeni tokom akcije "Guber" teško optužuju.

Ono što je poznato jeste da je manipulisano i sarajevskim originalom. Prilikom kontrole dosijea 10. juna 2003. godine utvrđeno je da nedostaje jedan dokument naveden u popisu dokumentacije obavljenom prilikom arhiviranja (radi se o Provjeri od S-8 od 26. oktobra 1995. na tri stranice). Takođe su pronađena dodatna tri dokumenta kojih nema u pomenutom popisu. Ovo je pismeno konstatovano na stranici sa arhivskim brojem 0668-5772 (sarajevski original). Zbog svega toga Magazin Tabloid će u ovom članku, kao i u kasnijim radovima, koristiti sarajevski primerak čiju je kopiju Jovanović dostavio Dorinu (osim ako nije drugačije navedeno).

Glavna ličnost obrade tokom operacije „Guber" bio je tadašnji komandant jedinica ARBIH u Srebrenici, Naser Orić, koji se u dosijeu pominje kao „Vezir", a koji je mesecima pre pada grada pobegao u Tuzlu. Tvrdi se da je narod znao da je Srebrenica pred padom još pre Vezirovog odlaska, a da je u to bio ubeđen čim je čuo da su on i 14 najviših oficira pobegli u Tuzlu. Kako god to zvučalo čudno, stanovnici Srebrenice su sa olakšanjem primili vest o ovom bekstvu komandanta, ali i o dolasku srpskih snaga. Naime, Vezir i njegovi zločinci su predstavljali pravu noćnu moru za stanovništvo koje su trebali da brane, a umesto toga su ga pljačkali, silovali i ubijali.

Na strani broj 0668-5777 stoji kako je Zulfo Tursunović, komandant 281. brigade 28. divizije (na drugom mestu se pominje kako je bio komandant 280. brigade) pred komandom brigade u pijanom stanju naredio prisutnom članu svog obezbeđenja da puca na Bajru Hasanovića. Ubistvo je sprečio pripadnik vojne policije Halil Hasanović.

Manje sreće imao je izvesni Kadrić koga je iz mitraljeza ubio Midhat Salihović (strana 0668-5785). Na istoj strani se opisuje i likvidacija Nurifa Rizvanovića, koga su nekoliko dana ranije Tursanović, Salihović, Nedžad Bektić i Naser Orić Vezir na sastanku RP Srebrenice u novembru 1992. optužili za saradnju sa Srbima, šverc i pokušaj bekstva u Tuzlu.

Izvesni Bilal iz Konjević Polja ubijen je jer je znao dosta o preprodaji 108 kilograma duvana po ceni od 2.000 nemačkih maraka po kilogramu (strana 0668-5782). Ubistvo je počinio Azem Bektić po naređenju Nedžada Bektića, koji je posle toga bio postavljen na mesto pukovnika za bezbednost.

Na strani 0668-5785 pominje se i da je izvesni (neimenovani) vozač u svom stanu u Potočarima početkom 1995. godine ubio četiri osobe i sebe. Zabeleženo je i da su braća Kemo i Rafo iz Budaka ubili jednog ili dvojicu vojnika ARBIH zbog neraščišćenih računa. Tokom akcije „Padobran", stoji na strani 0668-5785, ubijeno je sedam osoba. Nepoznato lice je 1993. u Potočarima ubilo Srbina Zeca i njegovu majku, a zatim je pod zaštitom UNPROFOR-a prebačeno u Tuzlu.

Ni jedan od ovih slučajeva nije niti istražen, niti je bilo ko odgovarao za ubistva.

Na strani 0668-5785 navodi se izričito: „U Srebrenici je bilo silovanja i prostitucije". Izvesna Dina je silovana od strane lica pod nadimkom „Kezo" i momaka iz Glogove.

Na istom mestu se pominje i Sadeta Bećirović, kći Abdulaha, koju je pokušao da siluje Midhat Mido Salihović u jednom stanu u kome su bili još prisutni i vlasnik stana Mirzo, Bekir i izvesni Nino. Sadeta se spasila skokom kroz prozor usled čega je zadobila teške povrede, pa je više puta operisana. Ona je ovaj događaj prijavila Službi javne bezbednosti Srebrenica gde joj je rečeno da će se to „nekada rešiti", odnosno da nikome o tome ne govori.

Orić je silovao izvesnu Beharu, ćerku Rifata (strana 0668-5774). Za Vezira, odnosno Nasera Orića, i njegove saradnike Hakiju Meholjića (prezime nečitko), Zulfa Tursunovića i „Miša" iz Bratunca se na istoj strani dosijea tvrdi kako su, kada im se neka devojka svidi, istu „ženili" za jednu noć, a posle je vraćali njenim roditeljima.

svim prijavama za silovanje bio je upoznat načelnik SJB Srebrenica Hakija Meholjić (strana 0668-5786).

Tokom višegodišnjeg trajanja opsade Srebrenice kod „Žutog mosta" se odvijao šverc deficitarne robe i razmena zarobljenika, opisuje se na stranama 0668-5783 i 0668-5784. „Naserovci" Ćelo iz Glogove i Bekir Barak, kako stoji na strani 0668-5784, na pijaci su od prodavaca otimali robu i dalje je prodavali ili sami trošili.

Na početku dokumenta „Presjek stanja PO OI Guber - Indicirana lica" na strani 0668-5773 eksplicitno se tvrdi kako je Vezir znao ko se bavi švercom cigareta preko linije razdvajanja, odnosno fronta. On i njegova, kako se naziva, „elita", koju su činili Amir Salihović "Askom", „Ćelo", „Miš", Izo zvani „Šupljara", profesor Behrija, Nedžad i Mevko zvani „Karadžić" pušili su najbolje cigarete i bili zakon u Srebrenici.

Vezir je bio strah i trepet. Pod njegovim nadzorom se vršio šverc prehrambenih proizvoda koji su kupovani od Srba, a zatim prodavani na pijaci po višestruko višim cenama. Cigarete koje su dopremane uz humanitarnu pomoć delom su deljene komandnom kadru, a ostatak je prodavan po ceni od 5 DM po paklici. Uz Vezirovo i znanje komande prodavane su i vojničke čizme (150 DM par) i uniforme (300 DM po komadu) namenjene borcima na frontu, stoji na strani 0668-5774.

Na istoj toj strani navodi se i kako je Vezir u septembru 1993. preko Bektića primio 100.000 maraka koje mu je poslala vlada u Sarajevu, ali da se ne zna za šta je novac iskorišćen. Nadalje se pominje da je Orić od prvog konvoja humanitarne pomoći dobijene preko UNHCR-a za sebe izdvojio pet tona brašna, a zatim ga prodavao uz pomoć Muje Mandžića i izvesnog „Hanafa" (ime nečitko).

Za pomenutog Nedžada Bektića se na strani 0668-5782 tvrdi kako je u eri najveće gladi organizovao svadbu sa 3.000 zvanica posluženih hranom i pićem ukradenim iz humanitarne pomoći.

Dok su cvetali šverc, crna berza i prostitucija koji su njemu i njegovim saradnicima donosili velike prihode, Orić se uopšte nije interesovao za stanje na frontu i za moral vojnika. Tako je Nesib Mandžić, koji je krajem marta 1993. zajedno sa Adilom Muhtićem sastavio izveštaj u kome je napisao da je moral vojske loš, bio opomenut kako se takve stvari ne smeju pominjati u zvaničnim dokumentima.

Zbog terora od strane sopstvenih „branilaca" narod je sve manje bio zainteresovan za sudbinu enklave, a vojska se ili bavila kriminalom, ili je gledala kako da pobegne. To se potvrđuje na strani 0668-5797.

Prilikom povlačenja došlo je do otvorenog sukoba između naroda i vojske sa jedne strane i jednog od najvažnijih Orićevih saradnika, Zulfom Tursunovićem. Na strani 0668-5776 opisuje se kako su vojnici i civili 9. jula 1995. prilikom povlačenja ka Tuzli ušli u toliko žestok sukob sa Tursunovićem da niko nije primetio kako se njihovoj koloni, u kojoj je bilo između 2.000 i 3.000 ljudi, približavaju vojnici VRS-a koji su zatim izveli napad tokom kojeg je stradao veliki broj ljudi, što vojnika, a što civila (mada je razlika između njih samo terminološka, jer su i „civili" nosili oružje). Svi stradali su kasnije prikazani kao žrtve „genocida" i sahranjeni u memorijalnom parku.

Razlog za ovaj sukob je bio taj što je Tursunović u paničnom strahu od vojnika VRS-a, kojima je trebalo da se suprotstavi, prilikom susreta njegove 280. brigade (sa kojom su išle i izbeglice iz Potočara, odakle je i sam Tursunović) sa 284. brigadom (koju su takođe pratile civilne izbeglice, a koja je prebacivala i ranjenike) zahtevao da njegovi ljudi dobiju prednost prolaska.

Posle bekstva Orića u Tuzlu komandu nad 28. divizijom ARBIH preuzeo je Ramiz Bećirović odlukom komande Drugog korpusa, dok je na istu poziciju Vezir postavio svog čoveka i rođaka Ekrema Salihovića. Zbog ovog dvovlašća došlo je do konfuzije među borcima.

Na strani 0668-5777 dosijea pominje se jedan događaj od 12. jula 1995. kada se u Jaglićima okupilo oko 15.000 boraca i civila kojima je trebalo da komanduje Bećirović. Na pomenutoj strani se objašnjava kako je nejasno ko je putem radio veze izdao naredbu o pokretu pravcem koji, očigledno, nije bio predviđen Bećirovićevim planom, a koji je kolonu usmerio direktno na srpske položaje, te je tako tokom borbi stradalo 1.000 ljudi (kasnije pokopani u memorijalnom parku, kao „žrtve genocida"), dok je njih oko 400 zarobljeno.

***

Aleksandar Dorin je sin bračnog para iz Bosne i Hercegovine koji je još 1966. godine otišao na rad u Švajcarsku gde se on rodio i odrastao. U međuvremenu je uzeo i švajcarsko državljanstvo. Dorin bi ostao samo malo poznati muzičar da jednog dana sredinom devedesetih godina prošlog veka nije u kući zatekao uplakanu majku koja mu se poverila kako ne može više da izdrži bestijalne laži švajcarskih medija o ratu u BiH i srpskoj ulozi. Tada se i on zainteresovao za te događaje i počeo malo da istražuje.

pravoj istini šta se tokom građanskog rata u Bosni dešavalo prvo je saznao od svojih rođaka iz bivše Jugoslavije, a zatim i od novinara koji su pisali o drugim aspektima tih ratova, a čije tekstove zapadni mediji nisu hteli da objave. Konačno je razgovarao i sa nemačkim i američkim vojnicima i oficirima koji su služli u mirovnim misijama UN-a i sve te informacije je pretočio u knjigu pod nazivom „Nebesima krstari tuđi Bog" koja je svetlost dana ugledala 1997. godine u Bazelu. Posle toga je objavio još dve knjige bazirane na dokumentima o stradanjima u Bosni, koji su poticali od zaraćenih strana ili UN-a: "Srebrenica, istorija salonskog rasizma" i "Srebrenica, kako se zaista zbilo", koje su izašle 2010. i bile prevedene na pet svetskih jezika.

Ubrzo je na svojoj koži osetio da je Švajcarska demokratska zemlja samo za one koje istina ne interesuje i koji isključivo prihvataju zvaničnu verziju događaja u BiH koju širi zapadna propaganda. Prvi put ga je švajcarska policija privela 2005. godine. O ovome Aleksandar Dorin za Magazin Tabloid priča:

„Ležao sam jednu noć u zatvoru, a posle toga nisam oko osam meseci mogao da hodam kako treba, pošto sam imao poremećaj centra za ravnotežu u uvu."

Ni do danas zvanični organi Švajcarske nisu Dorina izvestili zbog čega je privođen i prebijen u policijskoj stanici, niti o tome ko je za to kriv i da li je pozvan na odgovornost.

Od juna 2015. Dorin je ponovo u svojevrsnom pritvoru, a da ne zna zbog čega. Svoje hapšenje ovako opisuje: „Oko 15 specijalaca je provalilo u moju kuću u noći 16. juna 2015. i iz tri moja stana izvelo je četvoro stanara. Uzeli su i moj radni kompjuter sa svim dokumentima o srebreničkim događajima koje sam prikupljao godinama i skicu događaja kako je inscenirana muslimanska diverzija na Tuzlanskoj kapiji 1995. kada je poginuo 71 Bošnjak, navodno od srpske mine."

Kako tvrdi, policajci su mu stavili povez na oči, vezali ruke i noge i bukvalno ga izneli iz stana.

Na prvom saslušanju javni tužilac ga je obavestio da se sumnja kako je on narko diler koji prodaje marihuanu. Od ovih besmislica se ubrzo odustalo, ali postupak nije obustavljen - on traje i danas u državnom tužilaštvu za grad Bazel. Tužilaštvo sada najviše interesuje odakle Dorinu dokumenta o Srberenici koje objavljuje, kao i njegova eventualna saznanja o ulozi francuskih vojnika u streljanju muslimanskih vojnika od strane pripadnika 10. diverzantskog odreda VRS. Ovo, međutim, nisu nikakva krivična dela, zbog čega tužilaštvo ni ne može da podigne optužnicu.

Prva dva meseca je proveo u samici dva sa dva, da bi zatim bio prebačen u grupnu ćeliju. Neuobičajeno je u Švajcarskoj da izolacija traje toliko dugo, osim ako se radi o ubici, teroristi ili o Srbinu koji traga za istinom šta se desilo u Srebrenici tokom rata.

Posle još dva meseca provedena u zatvoru Dorin je pušten uz zabranu napuštanja Švajcarske. Istovremeno mu je zaplenjena i imovina: 90.000 franaka koje je imao na računu, a koji su njegovo privatno vlasništvo i nemaju veze sa prodajom njegovih knjiga, i istovremeno mu je zabranjeno da raspolaže kućom u Bazelu koju je nasledio od svoje pokojne majke.

Puno mu je tada pomogao advokat Edmund Šenenberger, koji je otišao u Bazel i zatražio od tužioca Hombergera da poseti Dorina. Ovaj je to glatko odbio pravdajući se da Dorin ne želi posete, a potom je usledila prepiska koja se završila tek pošto se Šenenberger pozvao na stav 11 Povelje o ljudskim pravima EU. Deluje nestvarno da u jednoj zemlji, koja za sebe tvrdi da je pravna država, u 21. veku pritvoreniku bude uskraćena pomoć advokata.

Tek kada se Šenenberger obratio svojim kolegama i obavestio ih o celom slučaju i progonu Dorina, on je bio otpušten iz pritvora,, bez ikakkvog obrazloženja, jedino uz zabranu napuštanja zemlje.

Prošlo je već više od četiri godine od tog hapšenja, a još uvek nema nikakve opužnice.

Dorinov knjigovođa je 2016. tužilaštvu predložio da se kuća oslobodi kako bi je njegov klijent prodao, budući da je ostao bez prihoda, a da se deo novca uplati na sudski depozit kao garancija da Dorin neće izbegavati sudski postupak koji još nije ni pokrenut. Odgovor je stigao nekoliko dana kasnije, a potpisao ga je M. Hofer, državni tužilac. Zahtev je odbien i to bez i jedne jedine reči obrazloženja.

Faktički je Dorinova kuća nacionalizovana i to u Švajcarskoj, u 21. veku.

Bez onzira na sve, Dorin je nastavio da se bori da istina dopre do ljudi. O Srebrenici kaže: „Zvanična verzija događaja u Srebrenici potiče iz Vašingtona i Sarajeva i ona je čist politički instrument u rukama trenutno najveće sile na ovoj planeti. U toj zvaničnoj verziji nema ni jedan procenat istine, sve su izmislili, izmanipulisali i izvrnuli."

Dok se bošnjačke žrtve stalno umnožavaju, srpske se ili minimalizuju, ili potpuno prećutkuju, a i one su značajne kako bi se razumela cela tragedija koja se dogodila u tom delu Bosne za vreme krvavog građanskog rata.

toma nam Dorin govori: „Jedan važan detalj u toj celoj priči su masovni muslimanski zločini nad srpskim narodom u okolini Srebrenice. Radi se o regiji Birač u sredjnem Podrinju, kojoj pripadaju opštine Zvornik, Osmaci, Šekovići, Vlasenica, Milići, Bratunac i Srebrenica. Sve u svemu je stradalo oko 3.280 Srba."

Za dosije „Guber" Dorin tvrdi da je nastao od strane bosanske agemcije AID (Agencija za istraživanje i dokumentaciju BiH). U njemu se nalaze policijski izveštaji prikupljeni o dešavanjima u Srebrenici neposredno pre njenog preuzimanja od strane snaga VRS-a. Dosije je Dorinu predao Zoran Jovanović iz Vlasenice koji je za vreme rata bio šef informativne službe Drinskog Korpusa.

smrti svog prijatelja, saradnika i koautora knjige „Srebrenica - kako se zaista zbilo" Zorana Jovanovića 2013. godine za Magazin Tabloid Dorin kaže: „Ne znam šta se tačno desilo ni ko stoji iza toga. Znam samo da je bio na putu u Srbiji da preuzme od jednog novinara dva važna snimka u vezi Srebrenice. Zvao me na telefon i javio mi je da je snimke preuzeo i da se vraća za dan kući u Vlasenicu. Sutradan me zove njegova drugarica da mi kaže da je on kod rođaka u poseti umro. Znam da nije vršena autopstija, što me je začudilo. I takođe mi je njegova ćerka rekla da ti snimci kod njega nisu pronađeni.

A pazite datum njegove smrt: 13 jul! To je u zvaničnoj verziji događaja u Srebrenici klučni datum. Kasnije su mi se anonimno javljali neki navodni Bošnjaci koji su tvrdili da oni poseduju te snimke. Meni su razni ljudi objašnjavali, da je to klasičan slučaj trovanja. Ali ko mu je to namestio, ja nemam pojima."

Jovanović je umro na tlu Srbije, ali ovdašnja vlast nije ni pokrenula istražni postupak u vezi te smrti. Zvanično je bez obdukcije konstatovano kako je smrt nenasilna i ceo slučaj je arhiviran. Neko se i u Srbiji trudi da istina o Srebrenici nikada ne ugleda svetlost dana.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane