Natrag

Postdemokratija

JUBILEJ BEZ NASLEDNIKA

Tačno pre dvadeset godina, jula 1999, u Novom Sadu su počeli prvi masovni protesti u Srbiji posle NATO bombardovanja, pod parolom „Dole Milošević". Na poziv preko letaka podeljenih samo dan ranije i samo jedne privatne radio stanice, na centralnom Trgu Republike okupilo se oko 20 hiljada novosađana, bez građana Petrovaradina i Sremske Kamenice, koji nisu mogli da pređu Dunav pošto su svi mostovi bili porušeni. Ovih dana jedan prijatelj mi je predložio da organizujemo miting povodom tog jubileja, jer možda bi to oživelo aktuelne proteste koji su sasvim zamrli. Miting u čast mitinga, kojim su novosadisti osvetlali obraz Vojvodine i cele Srbije. Bilo bi lepo da se tako nešto ponovi, ali bojim se da bi to više ličilo na komemoraciju demokratiji, nego na njeno buđenje, smatra kolumnista Magazina Tabloid, ugledni novinar Mile Isakov, bivši potpredsednik u Đinđićevoj Vladi i ambasador u Tel Avivu

Piše: Mile Isakov

Istini za volju, treba priznati da se nekoliko dana pre tog mitinga dogodio jedan protest u Čačku zbog pokušaja hapšenja Velje Ilića, koji je zbog toga pobegao u šumu. Ali, novosadski miting tog 2. jula 1999, bio je prvi masovni skup u Srbiji posle bombardovanja sa direktnim zahtevom za rušenje Miloševića i njegovog režima.

Odmah po prestanku bombardovanja, Nenad Čanak i ja smo pokrenuli inicijativu da se otpočne sa protestima, predlažući da to organizuje gradska vlada Novog Sada sastavljena od svih tada opozicionih stranaka, ali pošto su oni to izbegavali odlučili smo da to sami učinimo.

Čanak je pripremio letak sa velikim naslovom "Dole Slobodan Milošević", ali sam ja smatrao da će biti efektnije bez njegovog imena koje mu daje personaliti. Složili smo se da on za nas nije čovek sa imenom i prezimenom, on je pojava, simbol zla i ratnih stradanja, on je sam režim koji treba srušiti. Zato je na letku, kojim smo u četvrtak pozvali građane na miting u petak, pisalo samo "Dole Milošević" i posle kratkog obrazloženja, u potpisu samo naša imena, bez stranačkih obeležja i funkcija.

Međutim, kada su naši partijski saradnici odneli prijavu skupa u SUP, vratili su se neobavljena posla sa objašnjenjem koje im je tamo dato, da ne mogu oni da prijave skup u ime stranke jer nije stranka organizator nego potpisani pojedinci, tako da to oni moraju uraditi. To je značilo da nas dvojica moramo otići mečki na rupu uz opasnost da budemo tamo i zadržani, pa da cela stvar propadne.

Ipak odlučili smo da odemo jer i to je bolje nego da zabrane okupljanje pa sutra maltretiraju i hapse građane. U SUP-u nas očigledno nisu očekivali, jer smo više od sat vremena morali da kod portira čekamo da nas neko primi.

Bilo je to dvoje inspektora, muško i žensko, koji su, posle konsultacija sa Beogradom, pokušali da nas odgovore tvrdnjom da je to udar na državu, a mi smo se branili sadržajem letka u kome jasno piše da tražimo samo smenu Miloševića lično. Nismo se dogovorili, ali nismo ni dobili zabranu i sve je ostalo otvoreno do sutra.

A sutradan predveče dogodilo se nešto čudesno. U sedam sati, za kada je zakazan početak mitinga, na Trgu nema nikog, samo nekoliko grupica partijskih aktivista sa kojima se policajci nešto raspravljaju. Sa balkona gradske kuće vidi se i prazna Zmaj Jovina, sa tek nekoliko prolaznika zagledanih u izloge pojedinih prodavnica.

Već smo se pomirili sa utiskom da je sve propalo, a onda odjednom, za pet do deset minuta, sve je bilo puno sveta niotkud. Ni danas mi nije jasno gde su svi ti ljudi bili i kako su tako sinhronizovano nahrupili. Kako je to izgledalo najbolje se vidi iz svedočenja jednog policajca koji mi je kasnije ispričao kako je to zvučalo kroz komande koje su dobijali radio vezom.

U sedam sati poruka je bila, malo ih je, nemojte ih dirati. U sedam i pet uspaničena komanda, zaustavljaj, mnogo ih dolazi, a u sedam i deset, sad je već kasno, previše ih je. Ni najbolja organizacija ne bi mogla postići to što su građani, osmatrajući situaciju iz sporednih uličica i pasaža, iz kafića i butika, spontano izveli. Njih desetak hiljada.

Policija je procenila da ih je bilo samo pet hiljada, što je bilo tendenciozno umanjivanje. Naša procena je bila oko dvadeset i pet, što je verovatno bilo euforično preterivanje, ali svejedno, svaka cifra preko petnaest hiljada nezamisliva je za proteste koji su danas u toku. Čak i za Beograd, a kamo li za Novi Sad.

Zašto sam ovo ispričao? Kakva je poruka? Ima li pouke?

Malo je ko mogao očekivati da baš flegmatične Lale pokažu takvu odlučnost i hrabrost, ali zaboravlja se da je Novi Sad bio najžešće, svakodnevno, bombardovan, pri čemu su mu srušena sva tri mosta. I što je možda još važnije, da je ipak opozicija držala vlast u gradu. Sa druge strane, ne treba izgubiti iz vida ni činjenicu da građani na miting nisu krenuli ko grlom u jagode već, naprotiv, mudro, pa i lukavo.

Nema sumnje da je postojala raširena svest o potrebi rušenja tog režima i spremnost ljudi na lično angažovanje, ali uz oprez. Svi su bili u blizini i čekali da vide da li će organizatori biti od reči i u stanju da sprovedu najavljeno, koliko će ljudi doći i kako će vlast reagovati. Nije to bio juriš na vetrenjače, bila je to dobro promišljena i odmerena odluka samih građana.

Znalo se da je zrelo, ali da li će biti i uspešno zavisilo je od brojnih faktora. Niko nije želeo da bude izmanipulisan i postane žrtveno jagnje. Ni da se kompromituje, niti da se uzaludno eksponira i izlaže opasnosti. Osim nas dvojice, koji smo se mogli propisno obrukati u slučaju da se niko ne odazove. Ali mora biti i takvih, koji će prvi povući nogu i stati na crtu, spremni i da se žrtvuju. Doduše, nismo ni mi propustili priliku da propustimo priliku. Obrukali smo se kasnije kad smo izneverili svoja obećanja i očekivanja ljudi koji su nam poverovali, čime smo doprineli današnjoj situaciji u kojoj se više nikom ne veruje.

Bilo bi, dakle, lepo kad bi moglo da se ponovi, da se jednim mitngom u povodu jubileja tog istorijskog mitinga, pokrene energija koja sigurno postoji. Kad bi moglo, ja bih prvi pristao da opet uradim isto sa parolom "Dole Vučić", ali ne vredi jer mnogo toga se promenilo. Okolnosti nisu iste, ljudi nisu isti, ja nisam isti, a ni moj uticaj. O Čanku da i ne govorim. Odnos snaga u svetu se promenio, pa i njihovi interesi u regionu i Srbiji. Uostalom, ni Novi Sad nije istii.

Suštinska razlika je u tome što je Vučić, kao odličan đak, učio i naučio ponešto iz grešaka tadašnje vlasti u kojoj je i sam učestvovao, dok sadašnja opozicija nije izvukla nikakve pouke iz sopstvenih grešaka dok je bila na vlasti.

Najpre, da je važna vlast na svim nivoima, zbog čega se Vučić lično kandiduje na izborima za svaku opštinu i mesnu zajednicu. Zna on dobro da je Milošević pao pošto je izgubio sve gradove po Srbiji. Vlast u najvećim gradivima bila je odskočna daska za tadašnju opoziciju.

Današnja opozicija, naprotiv, deluje uglavnom samo u Beogradu, dok su u lokalu od nje mnogo jači lokalni pokreti sa kojima nema gotovo nikakvu saradnju. Čak i u srcu glavnog grada, od zvanične opozicije jači su i pokreti "Ne davimo Beograd" ili "Jedan od pet miliona", pa i pojedinci kao što su Bastać ili Šapić.

DOS je upravo suprotno, ne samo sarađivao nego i podsticao pokret OTPOR i grupu eksperata G17, koji su mogli da dopru i do građana do kojih partije nisu uspevale, pre svega do mladih koji su za sobom povukli i roditelje, pa i najtvrđe Miloševićevo uporište penzionere, koje su kao njihovi unuci zavrbovali. Tako je stvoren najširi front protiv režima, koji se danas ni ne nazire.

Druga značajna razlika je u tome što je u decenijskoj borbi protiv Miloševića, DOS, vremenom stekao podršku celog zapadnog sveta, kompletne dijaspore, Srba sa Kosova koje su predstavljali Momčilo Trajković, Oliver Ivanović i raško-prizrenski vladika Artemije, pa i Crkve na čelu sa Patrijarhom Pavlom.

Sve je to danas uglavnom na strani Vučića jer je on suprotno Miloševiću, koji se sa svima posvađao, rešio da se svima ponizno dodvorava lažnim predstavljanjem i obećanjima. Kada su velike sile u pitanju to je i razumljivo, jer njih neće zanimati šta Vučić radi nama sve dok ne uradi ono što je dužan njima, ali je neshvatljivo da opozicija za sedam godina nije uspela da stekne njihovo poverenje, o čemu najbolje svedoči činjenica da nije uspela da dođe ni do najkraćeg razgovora sa francuskim predsednikom Makronom za vreme njegove dvodnevne posete Srbiji.

Naravno, sve će to doći na naplatu jer sve što Vučić radi, učeći na greškama iz prethodnog političkog života, dobro je trenutno za njega ali dugoročno ne valja za Srbiju, a sve što je loše za Srbiju u krajnjoj liniji završiće katastrofalno i za njega.

Platiće on to i na mostu i na ćupriji, biće surovo kažnjen i na domaćoj i na međunarodnoj sceni, ali dotle plaćaće Srbija i svi njeni građani. Za to nam je kriva, možda više od njega, opozicija, koja za sedam godina njegove apsolutne vladavine nije uspela da to ozbiljnije dovede u pitanje, niti da stvori čak ni osnovne preduslove za njegovu smenu.

Može Vučić svašta da nauči napamet, za desetku, ali džaba ako nije u stanju da iz toga izvuče prave zaključke. A nije. Debelo se vara ako misli da će ga nalogodavci iz sveta, kad pristane na nekakvo rešenje Kosova koje će njima odgovarati, nagraditi i ostaviti na miru.

Što se njih tiče on je već nagrađen mestom na kome se nalazi i za to nikad neće uspeti da im se oduži. Naprotiv, kad završi sa Kosovom, dobijaće uvek nove zadatke, dok ne pukne, dok ne digne ruke od svega ili na sebe, odnosno, dok ga ne likvidiraju njegove ozlojeđene pristalice.

Naprimer, tražiće da prizna genocid u Srebrenici, pa da pusti niz vodu Republiku Srpsku, da uvede sankcije Rusiji, da prekine da služi Kini za upad u Evropu na mala vrata i tako dalje, bez kraja i konca. Sandžak i Vojvodina neće ni stići na red za njegovog vakta.

To će ostaviti novom lideru kojeg će dovesti kad njega bace njegovim gladnim i razjarenim podanicima za meze.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane