Natrag

Investicije

Kako siromašna Srbija finansira Kinu i strane kompanije

Kredit se odmah vrati, kasnije i plati

Investicije su u ekonomiji ulaganja u kapitalna dobra koja se koriste da bi se ostvarila proizvodnja novih dobara ili usluga. U Srbiji su investicije prelivanje para iz budžeta u privatne džepove. Ne postoji jasna strategija ovakvih ulaganja, ali ni čvrsta kontrola na šta se sredstva troše. Najskuplji projekti su proglašeni državnom tajnom, iako se troše javna sredstva.

Igor Milanović

Predsednik Aleksandar Vučić je nedavno najavio „istorijski investicioni ciklus" kojim bi u narednih pet godina država uložila između pet i deset milijardi evra, odnosno godišnje do dve milijarde evra. Zvuči lepo, ali samo na prvi pogled - dok se ne zagrebe po površini.

Ministar finansija Siniša Mali je 19. maja objavio: „Ove godine u budžetu je predviđeno 220 milijardi dinara za kapitalne investicije..." To je, po aktuelnom kursu Narodne banke Srbije, skoro dve milijarde evra. To su, dakle, planirane, redovne investicije. Toliko država, po budžetskim mogućnostima, već izdvaja bez „istorijskog investicionog ciklusa" koji je najavio Vučić.

Za više, očigledno je, nema para. Cela priča o novom „investicionom ciklusu" je jedna velika „šarena laža" koja služi samo za trenutnu promociju vlastodržaca - i ništa više.

Problem, međutim, nije samo u tome, već i u tome što su te najavljene investicije u suštini investicije u strane firme i domaće privatne džepove. One se, istina, odražavaju na bruto domaći proizvod, ali daleko manje na bruto nacionalni proizvod, o čemu je Magazin Tabloid već pisao. Već letimičan pogled na dosadašnja iskustva sa državnim investicijama ovo nam potvrđuje.

Ministarka Zorana Mihajlović 12. jula je jasno saopštila javnosti kako „Srbija planira da investira do osam milijardi evra srednjeročno u infrastrukturu, većinom kroz ulaganja koje bi finansirale Kina, ali i Rusija, Turska i Azerbejdžan".

Talevizija „Al Džazira" je krajem juna objavila jednu studiju koja tvrdi kako je cilj Kine da svake godine na projektima u inostranstvu zaposli između devet i 12 miliona svojih ljudi. To znači da ova zemlja ciljano ulaže u projekte od kojih njena privreda ima koristi, a Srbija se još raduje i njena politička elita to proslavlja kao veliki uspeh, kada od Kine uzme kredit kojim plaća Kineze!

Da pojasnimo: kredit nije bespovratna investicija, on mora da se vrati. Od Kine mi dobijamo namenske kredite u čijim uslovima stoji od koga šta imamo da nabavljamo i koje će kompanije biti izvođači. Po ovome se jasno vidi da je krajnji korisnik kredita koji će građani Srbije vraćati narednih decenija biti nečiji tuđ, a ne naš bruto nacionalni proizvod.

Ovo je priznala i ministarka Mihajlovićka 12. jula na konferenciji za novinare rekavši; „Turske kompanije će graditi putnu konekciju sa BiH, a glavnu trasu u Zapadnoj Srbiji će raditi azerbejdžanska kompanija Az Virt u skladu sa sporazumom vrednim 370 miliona evra." Srpske kompanije će dobijati samo mrvice, ali će zato građani Srbije narednih decenija plaćati troškove ovog „istorijskog investicionog ciklusa".

Osim što se finansiraju stranci koji rade u Srbiji, plaća se i domaći javašluk zbog nesposobnosti i alavosti. Tako je Republička komisija za zaštitu prava ponuđača morala da donese odluku da Koridori Srbije zbog muljanja sa tenderom iz 2015. za Koridor 10 moraju da plate odštetu Institutu IGH iz Zagreba.

Milutin Ignjatović, direktor Saobraćajnog instituta CIP, koji je sa Institutom IGH dostavio zajedničku ponudu za ovu spornu javnu nabavku "Koridora Srbije", kaže da je opšta primedba njegove kompanije to što se nestručne firme biraju za nadzor nad izgradnjom deonica auto-puteva. On tvrdi: „ To znači da je to što imamo problema sa izgradnjom, rokovima i kvalitetom posledica između ostalog i lošeg nadzora. Kompanije za nadzor za male pare ne mogu da pokriju troškove nadzora, a još gore je kada se na tenderima izaberu strane firme za velike pare, a oni onda angažuju domaće podizvođače za male pare."

Kako to izgleda u praksi vidi se upravo na Koridoru 10 gde se do sada tri puta obrušila Kosina 2 na deonici Gornje polje - Caričina dolina, jer su Koridori bez saglasnosti projektanta čak 11 puta menjali originalni projekat. Koridori, čiji je vršilac direktora još uvek Zoran Babić, ovakve stvari redovno rade, jer se tako „ušteđeni" novac solidarno deli između izvođača i vlastodržaca Srbije.

To se jasno vidi i iz takozvane „Afere Aktor" (koja od zvaničnih organa Srbije nikada nije ispitana) kada je grčkoj firmi, uprkos tome što je probila sve ugovorene rokove, oprošteno kašnjenje, pa je čak nagrađena i sa 13 miliona evra dodatnih državnih investicija, plus 10 miliona evra odštete za nepostojeću štetu!?!

Kapitalne investicije u infrastrukturu su jedan od preferijancilnih načina izvlačenja para iz džepova građana i njihovo slivanje u džepove „investitora" i vlastodržaca. Drugi je subvencionisanje stranih ulaganja.

Po rezultatima istraživanja „Nove ekonomije" objavljenog 28. juna državne subvencije date stranim „investitorima" su u suštini potpuno neisplative.

Ugovorom su „investitori" obavezani da određeni broj radnika za minimalac uvećan za 20 odsto zapošljavaju pet godina. Pošto oni, uglavnom, isplaćuju ovakve plate, država na osnovu poreza i doprinosa zarađuje 140-150 evra mesečno po zaposlenom, odnosno država prihoduje od 1.600 do 2.000 evra godišnje.

Pod vlašću naprednjaka uobičana najniža subvencija iznosi 10.000 evra po radniku, tako, u zavisnosti od uplaćenih poreza i doprinosa, ta investicija može da se isplati tek za pet do šest godina, odnosno najčešće po isteku ugovorenog roka trajanja investicijem, tvrdi „Nova ekonomija" u pomenutoj studiji.

Postoje i izuzeci, ali na našu štetu.

Iako država ne želi da javno objavi, na osnovu onoga što se zna i što proističe iz godišnjih finansijskih izveštaja, mi smo iz budžeta kragujevačkom „Fiat-Crysler Automobils Serbia" (FCAS) za proteklih deset godina dali između 150.000 i 200.000 evra subvencija po radniku! To je daleko više od onoga što je taj isti radnik primio na osovu plate, računajući sve poreze i doprinose.

Daleko više bi se isplatilo da smo za potrebe državnih institucija i javnih preduzeća kupovali isključivo vozila od FCAS-a, ali onda „Auto Čačak" (koji je direktan izvor prihoda vlastodržaca) ne bi imao nikakvu zaradu. Na ovaj način vlast zarađuje i od procenta koji joj od „subvencija" plaća FCAS i od cene "Škoda" koje se kupuju od čačanske kompanije.

Država nije do danas napravila strategiju subvencionisanja, kojom bi opredelila jasne kriterijume prilikom odobravanja pomoći. Pare su deljene „i po babu i po stričevima", odnosno onako kako je najviše odgovaralo privatnim džepovima vlastodržaca.

Tek kada je počela javna polemika o svrsishodnosti "subvencija", od strane Ministarstva privrede je naručen dokument nazvan „Analiza efekata odobrenih podsticajnih sredstava za privlačenje investicija od 2006. do 2016. godine".

Ova studija, međutim, nije dostupna javnosti, odnosno nema je nigde na internetu, pa čak ni na zvaničnom sajtu Ministarstva. Do nje je moguće doći samo uz puno truda i veza. Najvažniji izvor su, pri tome, sami autori.

Autori Milorad Filipović i Miroslav Nikolić su konstatovali u svojoj studiji neke poražavajuće činjenice: 140 projekata je subvencionisano u najrazvijenim sredinama, a samo 30 u najmanje razvijenim sredinama. Stranci su povukli 90 odsto sredstava. Autori se pitaju da li subvencije imaju prave efekte kada država ulaže četvrtinu ukupnih sredstava u takve fabrike. Inače, treba napomenuti da se u većini slučajeva u investiciju računaju sredstva koja će biti isplaćena za plate u narednim godinama

Osim što se od javnosti krije pomenuta studija Ministarstva trgovine, kriju se i razni ugovori sa „investitorima" i već je postalo uobičajeno da vlast naše pare troši bez ikakvog nadzora i kontrole. Tako se dešava da, primera radi, oružje i vojne letelice nabavljamo iz inostranstva po transparentnim i javno dostupnim ugovorima, ali istovremeno je za državnu tajnu proglašen ugovor o nabavci civilnog vazduhoplova za potrebe najviših državnih funkcionera?!?

Ministarstvo privrede trenutno vodi intenzivne pregovore sa nemačkom kompanijom „MTU Aero Engines AG" o otvaranju visoko subvencionisane fabrike u Srbiji. O ovome je Vučić govorio početkom maja. Javnost je, međutim, potpuno isključena iz ovih pregovora, što je potvrdilo Odeljenje za investicije pomenutog ministarstva 12. jula reagujući na zahtev „Nove ekonomije" za pristup informacijama od javnog značaja.

Javnosti su nedostupni i mnogi ugovori sa izvođačima radova na infrastrukturnim projektima od izuzetnog nacionalnog značaja. Sve se obavlja u tišini, daleko od očiju javnosti čiji se novac troši.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane