Natrag

Migranti

Hoće li migranti dobiti Srbiju kao svoju bazu

Mi bežimo iz Srbije, oni rado dolaze na naše

Evropi preti novi talas izbeglica i to daleko veći od onog iz 2015. godine. Evropska Unija još uvek nema jedinstvenu strategiju kako da se suoči sa ovom krizom: dok jedne zemlje traže liberalan stav po kome bi pojedini migranti mogli da uđu, druge zemlje su striktno protiv prihvata bilo koga osim onih koji su dokazano politički progonjeni. Vlasti u Srbiji se spramaju da prihvate do milion migranata, kako procenjuju pojedine opozicione partije u Skupštini, zbog čega se izdvajaju znatna sredstva u budžetu za njihovo obrazovanje, smeštaj i zdravstvenu zaštitu. Ima li nam spasa?

Igor Milanović

Berlinski Insitut za stanovništvo i razvoj je u okviru projekta „Doseljavanje u budućnosti" početkom jula objavio studiju „Evropa kao cilj", u kojoj, na osnovu prikupljenih podataka sa terena tvrdi da oko 750 miliona odraslih ljudi na svetu želi da promeni svoje mesto boravka. Od tog broja njih oko 10 odsto je preduzelo konkretne korake.

Biro Ujedinjenih nacija za migracije, IOM, smatra da u ovom trenutku na svetu ima 258 miliona ekonomskih migranata, odnosno onih koji su svoje prebivalište napustili u potrazi za boljim životom. UNHCR, telo UN za pomoć izbeglicama, procenjuje da je krajem 2018. bilo 70,8 miliona izbeglica i azilanata, onih koji su svoju domovinu napustili iz straha od progona ili usred rata, što je najveći broj od osnivanja ove organizacije pre 70 godina. Sve ukupno, oko 328 miliona ljudi se u ovom trenutku nalazi u pokretu tražeči izvore prihoda ili zaštitu.

Više od polovine izbeglica je po podacima visokog komesara UN za izbeglice Filipa Grandija utočište našla u sopstvenoj zemlji, na drugom mestu u odnosu na prethodno prebivalište. Njih oko 30 miliona je zaštitu našlo u obližnjim državama, dok je samo 16 odsto njih uspelo da se dokopa bogatih država Evrope i Severne Amerike. To je, u realnim brojevima, nešto više od 10 miliona ljudi!

Evropi preti novi talas izbeglica, pri čemu iseljavanje pospešuju projekti razvojne pomoći, upozorava berlinski Institut u svojoj studiji. Direktor Instituta i jedan od tvoraca studije Rajner Klingholc tvrdi: „Sve više ljudi sve više odlazi".

Suprotno ustaljenom mišljenju, apsolutno siromaštvo ne pospešuje migracije, na protiv. Stanovnici zemalja sa bruto domaćim proizvodom po glavi manjim od 2.000 US dolara godišnje migriraju čak manje od onih koji imaju 100.000 dolara po glavi godišnje. Siromašni nemaju ni toliko para da mogu da se isele i u najboljem slučaju dolaze u neku od susednih zemalja ili oblasti koje su nešto malo bogatije, ili za koje veruju da je život u njima lakši.

o Najviše migranata dolazi iz država koje imaju BDP od 10.000 dolara godišnje po glavi stanovnika - nešto više od 16 odsto stanovnika tih zemalja se iseljava.

Srbija ima BDP od oko 15.000 dolara godišnje po glavi stanovnika (upoređujući kupovnu moć), tako da bi po ovoj studiji iz nje trebalo da se iselilo nešto više od milion stanovnika. Na žalost, brojka je veća, jer se samo u poslednjih pet godina po podacima našeg Zavoda za statistiku iselilo skoro pola miliona ljudi (samo po osnovu troškova za njihovo školovanje njihovim odlaskom naša zemlja gubi milijardu evra godišnje).

Najviše novih izbeglica u svetu prošle godine poteklo je iz Venecuele u kojoj vladaju skoro ratni uslovi - 350.000 ljudi je po podacima UNHCR-a zatražilo zaštitu u inostranstvu. U Srbiji nije ratno stanje, ali je uprkos tome nju prošle godine napustilo oko 100.000 stanovnika, što je procentualno nešto više nego Venecuelu.

U ovom trenutku Evropi najveća opasnost od novog izbegličkog talasa preti sa juga - iz Afrike, gde je oko 50 miliona ljudi u pokretu. Na ovom kontinentu trenutno živi 1,1 milijarda ljudi, ali će se njihov broj do 2050. udvostručiti. Na sreću Evropljana najviše migranata dolazi iz podsaharske Afrike tako da između njih i Starog kontinenta stoji jedna prostrana pustinja (Sahara) i jedno veliko more (Sredozemno), što sve usporava seobe.

Najveću opasnost u ovom trenutku za Evropu predstavljaju zemlje takozvanog Mena regiona (skraćenica od engleskih reči „Middle East & North Africa", odnosno Bliski Istok i Severna Afrika, kojima se uobičajeno pridodaju još neke države, kao što je Turska), koje sve zajedno imaju oko 500 miliona stanovnika, odnosno isto kao i EU.

U zemljama Severne Afrike BDP po glavi stanovnika (u odnosu na kupovnu moć) je oko granice koju predviđa berlinska studija za najveće talase migracija, odnosno 10.000 dolara godišnje. Sve ove zemlje prirodno gravitiraju prema Evropi koja im je najbliža visoko razvijena regija. U 2017. je u EU po podacima Eurostata (zvanična agencija za statistiku Evropske Unije) živelo skoro 10 miliona ljudi poreklom iz Mena regiona.

Najslabija tačka u ovom regionu je trenutno Libija, preko koje u Evropu dolazi najviše migranata iz Afrike, jer zemljom od pada Gadafija vladaju plemenske milicije i samoproklamovani komandanti koji nisu ni zainteresovani, a često ni u prilici da kontrolišu i spreče migracije. Za mnoge od njih je prebacivanje izbeglica i dobar izvor prihoda.

Nedavno je u fokus javnog interesovanja dospela Nemica Karola Rekete, koja je uhapšena na italijanskom ostrvu Lampenduza, jer je kao kapetan broda „Sea Watch 3" uprkos zabrani uplovila u luku u nameri da tu iskrca nekoliko stotina migranata koja je spasila u Sredozemlju. Za ovo je u Italiji zaprećena kazna zatvora do pet godina.

Nemačka je stala u zaštitu svoje državljanke i time, u suštini, podržala projekat u kome ona učestvuje, a koji za cilj ima da sa potonuću sklonih plovila u Mediteranu preuzima izbeglice iz Severne Afrike i odvozi ih u „sigurne luke". Upravo oko ovog pojma se i razvila oštra diskusija između zvaničnog Rima i Berlina.

Italijanska vlada smatra da taj pojam označava luku u kojoj brodolomnici mogu sigurno da stupe na čvrsto tlo, dok Nemačka pojam ograničava na ona područja gde ljudima ne preti opasnost od progona.

Iako je brodu „Sea Watch 3" bila bliža obala Tunisa od italijanskog ostrva, on tamo nije pristao, jer je, po rečima pravnog zastupnika gospođe Rekete, u toj zemlji loša situacija kada su u pitanju ljudska prava, ističući da se otvoreno progone - homoseksualci.

Nije poznato koliko je izbeglica na pomenutom brodu imalo sklonosti ka istom polu, ali je očigledno da je svaki izgovor dobar kada treba opravdati dovođenje novih migranata u Evropu. U međuvremenu se Malta oglasila spremnom da preuzme ljude sa tog broda, ali isključivo da bi bili smešteni u nekom od prihvatnih centara za izbeglice i to o trošku Evropske Unije.

Osnivač dobrotvorne organizacije „Sea Watch", registrovane u Berlinu, je Harald Hepner, potomak lekara iz Istočnog Berlina.

Pošto njegova porodica iz nekadašnjeg DDR-a nije mogla da nasledi dovoljno para potrebnih za finansiranje ovako jednog skupog projekta. Hepner se oslonio na donacije. Prvu je dobio odmah po osnivanju udruženja 2014. godine i to u visini od 60.000 evra, što je tada odgovaralo ukupnom privatnom imetku kojim je on raspolagao.

Sa tih početnih 120.000 evra Hepner je osposobio jedan holandski brod porinut u more još 1917. godine (to je bio „Sea Watch 1") i sa njime krenuo u Sredozemlje da traži izbeglice.

U međuvremenu nije nikakva tajna da se udruženje „Sea Watch" nalazi na platnom spisku američkog multimilijardera Džordža Soroša koji je najznačajniji pokrovitelj migracija u poslednjih deset godina. Zato ne čudi da je danas budžet kojim raspolaže ova organizacija, osnovana pre manje od pet godina, skoro hiljadu puta veći od početnog kapitala i iznosi oko sto miliona evra.

U vezi sa delovanjem broda „Sea Waatsch 3" i sličnih projekata italijanske vlasti ukazuju na to da oni bukvalno podržavaju ilegalne migracije u Evropu i da na taj način indirektno povećavaju broj ljudi koji nastradaju prilikom pokušaja da preplove Sredozemno more. Naime, afrički vlasnici za putovanje nesposobnih plovila računaju sa time da će im u slučaju nužde u pomoć priteći neki od brodova ove ili sličnih organizacija i preuzeti putnike koji su kapetanu pre polaska dali pozamašnu sumu novca, zbog črga po svaku cenu kreću put međunarodnih voda i zatim šalju signale za pomoć.

Na taj način pomenute organizacije učestvuju u ilegalnoj trgovini ljudima, smatra italijanska vlast.

Zbog toga mediteranske članice Ecropske Unije, na prvom mestu Italija, predlažu da svi, posebno oni koji bi bili uhvaćeni pri pokušaju da ilegalno uđu u EU morskim putem, budu vraćeni u zemlju odakle su pošli na put.

Severnoevropske države, na prvom mestu Nemačka, smatraju da to u stvarnosti nije moguće, jer se često ne zna odakle je neki brod krenuo, a osim toga severnoafričke zemlje nemaju obavezu da prime ljude koji nisu njihovi državljani (dokazivanje ko je čiji državljanin u pojedinim slučajevima traje više meseci, pa i godina). Osim toga, kao što se videlo u slučaju gospođe Rekete, neke evropske vlade strogo vode računa o stanju ljudskih prava u zemlji u koju bi se migranti vratili.

Pre nekoliko godina je zbog toga u Evropskoj Uniji postojala ideja da se na tlu Severne Afrike osnuju prihvatni logori za ove izbeglice koji bi bili finansirani iz budžeta EU. Za sada ni sa jednom zemljom Mena regiona nije sklopljen sporazum koji bi tako nešto omogućavao, osim sa Turskom, ali isključivo za migrante iz Azije.

Španija, koja ima nekoliko eksklava na severnoafričkom tlu, nije spremna da bez daljnjeg svoju suverenu teritoriju da za ovako nešto, kao što nisu ni ostale evropske zemlje. Osim toga, ovi prihvatni centri bi de iure bili na tlu EU i potpadali bi pod zakone ove organizacije koji za sada ne predviđaju mogućnost da se izbeglicama oduzme pravo slobodnog kretanja, osim u nekoliko slučajeva koji ovde nisu primenjivi.

Nemačka je u međuvremenu objavila kako će joj u narednih 15 godina biti potrebno dodatnih pet miliona radno sposobnih ljudi. Krajem juna je savezni Ured za statistiku Nemačke objavio da u ovom trenutku u toj zemlji živi 83 miliona ljudi, ali da će broj stanovnika uprkos daljem doseljavanju 2060. iznositi 78 miliona.

Reforma Zakona o strancima, kojom je ovaj problem trebalo da bude rešen, je kompletan promašaj, tvrde poznavaoci, na prvom mestu pravnici i poslodavci. Na papiru je sve u najboljem redu, ali u praksi to izgleda potpuno drugačije.

Naime, poslodavci su oslobođeni obaveze da dokažu kako na Birou rada nisu uspeli da nađu traženog radnika iz Nemačke, ili neke druge EU zemlje, odnosno stranca koji boravi sa urednim dozvolama. Sa druge strane, Ministarstvo spoljnih poslova nije obezbedilo dovoljan broj radnika koji bi u privilegovanim zemljama koje nisu članice EU (među koje spada i Srbija) obrađivali zahteve za ulazne vize.

Ambasada Nemačke u Beogradu, primera radi, upozorava da je za većinu zanimanja rok čekanja na dobijanje termina za predaju zahteva za ulaznu vizu duži od godinu dana. Kada se taj termin dobije potrebno je sačekati još u proseku do tri meseca da zahtev bude obrađen i izdata useljenička viza. To znači da poslodavac čeka po pravilu oko godinu i po dana da bi dobio radnika iz Srbije koga želi da zaposli.

Sa druge strane, migranti koji su ilegalno ušli u Nemačku i podneli zahtev za azil u proseku čekaju do tri meseca da bi im se izdale dozvole za rad!

o Po informacijama koje je pisac ovih redova dobio od advokatske kancelarije u bavarskom gradu Regenzburgu, koja zastupa jednu tamošnju kompaniju, manje od 10 odsto neevropskih izbeglica je sposobno i voljno da preuzme posao u nekom nemačkom preduzeću. Najveći broj njih ne razmišlja o stalnom i legalnom poslu, već živi od socijalne pomoći i povremenih poslova na crno, koji su neretko sa one strane zakona.

o Jedan od autora studije „Evropa kao cilj" Rajner Klingholc ističe da je fenomen migracija vrzino kolo. Naime, ljudi koji su iz neke siromašne zemlje uspeli da se dokopaju bogatog tržišta rada šalju svojim rođacima novac, a te uplate, tvrdi Svetska banka, više su za tri puta od razvojne pomoći koje te države dobijaju iz inostranstva. Na taj način se ubrzano dolazi do praga od 10.000 dolara po glavi stanovnika kada, po pomenutoj studiji, skoro svaki peti stanovnik napušta zemlju.

o Da bi se sprečio novi talas izbeglica koji se kreće ka Evropi stručnjaci i odgovorni političari traže osmišljeno delovanje svih članica Evropske Unije i ostalih zemalja takozvanog „razvijenog severa".

o Srbija niti sprečava odlazak sopstvog stanovništva, niti čini nešto da bi zaustavila dolazak novih migranata.

Prema istraživanju "Zašto ljudi žele da odu iz Srbije", koje je nedavno sprovela organizacija Srbija 21, petina građana Srbije, tačnije 22 odsto želi da se iseli iz zemlje, što je uočljivo više od proseka koji je izračunao berlinski institut. Među njima ima najviše mladih starosti od 18 do 29 godina - u tom uzrastu svaki treći ispitanik ne vidi sebe u budućnosti u Srbiji.

o Sa druge strane, da bi se nadoknadio gubitak stanovništva Srbija prihvata migrante iz neevropskih zemalja. Po tvrdnjama narodne poslanice Marije Janjušević 700.000 izbeglica je već podnelo zahtev za ostanak u našoj zemlji, mada se zvanični podaci čuvaju kao državna tajna. Njena koleginica sa liste Srpske napredne stranke Ljiljana Malušić ovo nije demantovala, već na neki način i potvrdila hvaleći politiku državnog vrha u pogledu prihvata migranata, dodajući: " Moramo pomoći tim ljudima. Uostalom, svako ima negde neku kuću, toliko praznih kuća ima u Srbiji, ja mislim na desetine hiljada".

o Odmah posle toga je predsednica vlade Ana Brnabić u javnosti iznela plan po kome će migranti dobiti besplatan smeštaj, školovanje i zdravstvenu zaštitu, plus finansijsku podršku, a iniciranim izmenama zakona trebalo bi da im se omogući ne samo da lakše dobiju dozvolu boravka, već i srpsko državljanstvo. Da li se na ovaj način Srbija kandidovala da postane prihvatni centar zaa celu Evropsku Uniju, pošto ni jedna zemlja članica nije spremna da to učini?

A: Nemci manjina u mnogim gradovima

Nemačka je najmnogoljudnija i privredno njjača članica Evropske Unije, zbog čega ima i najviše uticaja u ovoj organizaciji. Ona je politikom „otvorenih vrata" isprovocirala izbijanje najveće migrantske krize u Evropi od Velike seobe naroda u četvrtom veku. U tom talasu je skoro dva miliona ljudi sa bliskog Istoka i iz Srednje Azije došlo u ovu zemlju.

Na ovaj način je statistički značajno uvećan broj stanovnika Nemačke, ali se to slabo odrazilo na tržište rada, jer ogromna većina došljaka niti želi, niti je kvalifikovano da se uključi u evropkse proizvodne procese. Po švedskim procenama, u toj zemlji manje od pet odsto pristiglih migranata može i želi da se zaposli.

Zbog ovakvog neselektivnog prihvata izbeglica, nemačka privreda je primorana da i dalje traga za novom radnom snagom, što će u budućnosti pospešavati nove migracije.

Nekadašnji direktor nemačke agencije za zaštitu ustavnog poretka Hans Georg Masen uzburkao je duhove kritikujući uniformisanost vesti o migrantima i, uopšte, strancima u Nemačkoj. „Kada hoću da se informišem pratim strane medije", rekao je on i nastavio: „Kao što su nekada zapadnonemački mediji bili izvor objektivnog informisanja za stanovnike DDR-a, tako su danas mediji u Švajcarskoj moj prozor u svet."Povod za ovako oštru izjavu bila je činjenica da je švajcarski list „Neuer Zuricher Zeitung" objavio vest da u mnogim nemačkim gradovima Nemci više nisu većina stanovništva, a da to ni jedan nemački medij nije preneo. Da nije bilo žučnih reakcija na ovu Masenovu izjavu, većina Nemaca ne bi saznala da su postali manjina u pojedinim delovima svoje države.

Zvanična Nemačka ne samo da pokušava i dalje da drži otvorenim vrata za izbeglice, već o posledicama te politike pokušava da ne obaveštava svoje državljane-

A 2: Traže bolje životne prilike

UNHCR je još krajem 2017. objavio upozoravajuće podatke jednog istraživanja, po kome 70 odsto migranata koji iz Libije vrebaju priliku da dođu u Evropu, otadžbinu nije napustilo iz političkih, već iz ekonomskih razloga. Najviše njih dolazi iz Nigerije, Gambije, Eritreje i Gvineje i nemaju nikakve šanse da u Evropskoj Uniji dobiju status izbeglice.

U izveštaju pod naslovom „Mešani migracioni trendovi u Libiji: Menjanje dinamike i izazovi zaštite" stoji i sledeće o migrantima, po zemljama njihovog porekla:

„Državljani zemalja zapadne i srednje Afrike: uglavnom iz Nigerije, Gvineje, Obale Slonovače, Gambije, Senegala, Gane, Malija i Kameruna, ovi ljudi su u većini napustili svoje zemlje iz ekonomskih razloga.

Državljani zemalja istočne Afrike: iz Eritreje, Somalije, Etiopije i Sudana. Oni odlaze na put iz različitih razloga, uključujući politički progon, sukob i ekonomske neprilike u njihovim matičnim zemljama.

Pojedinci iz drugih regija: Sirijci, Palestinci, Iračani, Marokanci, Bangladešani i drugi. Sirijci, Palestinci i Iračani beže od sukoba i nasilja, dok ostali traže bolje životne prilike."

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane