Natrag

Pogled iz Moskve

Na parlamentarnim izborima pobedu je odnela opozicija

Grčka je odbacila levičare koji su je prevarili

Na nedavnim prevremenim parlamentarnim izborima u Grčkoj ubedljivu pobedu odnela je opozicija - partija desnog centra Nova demokratija predvođena Kirijakosom Micotakisom. Ruski analitičar Vladimir Mališev razmatra pobedu grčke opozicije

Piše: Vladimir Mališev

U trenutku dok ovo pišemo, na osnovu 90% prebrojanih glasova, ova partija je dobila 39,78%, odnosno 158 od 300 mesta u parlamentu. Vladajuća koalicija radikalnih levičara Siriza, premijera Aleksisa Ciprasa, dobila je 31,56% glasova, odnosno 86 mesta u parlamentu.

Savez levog pokreta za promenu Kinal dobio je 7,96% glasova i 22 mesta, Komunistička partija Grčke - 5,34% i 15 mesta, desni pokret Grčko rešenje Kirijakosa Velopulosa - 3,74% i 10 mesta, pokret MERA25, bivšeg ministra finansija Janisa Varufakisa 3,47% i 9 mesta. Ultradesničarska partija Zlatna zora nije prešla izborni prag od 3% - osvojila je 2,95% glasova, iako je na prošlim parlamentarnim izborima imala 6,99% i 18 poslaničkih mesta. Cipras je odmah, u nedelju uveče (7. jula), čestitao Micotakisu na pobedi i saopštio da će mu predati vlast u ponedeljak, 8. jula.

Prvi čovek Nove demokratije je pak izjavio da će naporno raditi na ubrzanju ekonomskog rasta, povećanju investicija i smanjenju poreza. Takođe je rekao da želi da bude „premijer svih Grka", i da će sprečiti podelu društva. „Radiću tako da uverim i one naše građane koji nas nisu podržali. Malo nas je da bismo bili razjedinjeni, a imamo mnogo posla koji moramo odmah da uradimo", istakao je Micotakis. Prema njegovim rečima, on preuzima na sebe rukovođenje državom potpuno svestan poteškoća koje ga čekaju.

Ovakav ishod glasanja u Grčkoj odavno je predviđen. Trebalo je da izbori budu održani u oktobru, ali nakon velikog poraza vladajuće partije na majskim izborima za Evropski parlament, doneta je odluka da se raspišu prevremeni izbori. Istovremeno sa izborima za Evropski parlament, Grci su glasali i na lokalnim izborima - i tu je Siriza izgubila od Nove demokratije.

Siriza, koalicija partija i udruženja leve orijentacije - socijalista, evrokomunista, maoista, trockista, predvođena harizmatičnim Aleksisom Ciprasom, došla je na vlast 2015. godine. Grčki građani, umorni od višegodišnje „stroge štednje" koju im je nametnuo MMF, osiromašili su, a nivo nezaposlenosti je dostigao 30%, među omladinom je ovaj procenat stigao i do 70%.

Uz to, porezi su stalno rasli, što se zvanično nazivalo „spašavanjem Grčke". A Cipras, mlad i energičan predstavnik nove generacije, sa entuzijazmom je Grcima obećao nadu. Govorio je da će stavljanje tačke na nemilosrdni diktat poverilaca spasti Grčku.

„U toku je rat, rat između sila rada i nevidljivih sila koje predstavljaju finansijske i bankarske strukture", hrabro je govorio Cipras, obećavajući da će u tom ratu pobediti.

Njegova pojava čoveka iz naroda, kako je sam sebe pozicionirao, veoma se razlikovala od političara „stare garde", što je obećavalo promene. Cipras iz principa nije stavljao kravatu, vozio je motocikl, jednostavno je razgovarao sa običnim ljudima, obećavajući im „manu sa neba". U izvesnoj meri, njegov dolazak na vlast podseća na dolazak na vlast novog ukrajinskog predsednika Vladimira Zelenskog kojeg je takođe izabran na talasu razočaranja, ekonomskog kraha i odbacivanja prethodnog establišmenta.

Od radikala do neoliberala

Ali, bilo je nečega što je mnoge odmah uznemirilo. Cipras je postao prvi grčki premijer koji se deklarisao kao ateist. Novi premijer tradicionalno polaže zakletvu nad Biblijom, ali Cipras je to odbio, obraćajući se predsedniku umesto Svetom Trojstvu. On nije krstio svoju decu u crkvi, nasuprot grčkoj tradiciji. I ne samo to, u pravoslavnoj Grčkoj aktivno su počele da se nameću norme i poredak evropskih liberala. Godine 2015. parlament je doneo zakon kojim se legalizuju istopolni brakovi. Premijer se čak izvinio „pred stotinama, hiljadama građana" koji su, prema njegovim rečima, mnogo godina bili diskriminisani. To je izazvalo ozlojeđenost pravoslavnih Grka, a pre svega crkve.

Ali, mnoge je privlačila njegova jaka populistička retorika: Cipras je obećao svojim građanima da će izvesti zemlju iz krize, da Grke više neće kao na uzici voditi Nemačka i EU, te da će odbaciti sve ugovore sa njima koji stavljaju Grčku u neravnopravan položaj.

Ipak, došavši na vlast i suočivši se sa surovom realnošću, lider levih radikala, čak i bez obzira na referendum na kome su Grci faktički glasali za izlazak zemlje iz evrozone, on se povukao i prihvatio najstrože zahteve poverilaca. Rezultat je bio otcepljenje levog krila njegove partije, koje je odbilo da odobri sporazum sa poveriocima.

Ipak, optužujući Ciprasa za „izdaju", čak i njegovi neprijatelji priznaju da se Grčka našla u bezizlaznoj situaciji. Grčka nema novih stranih tržišta, praktično nema novih mogućnosti za rast. A članstvo u evrozoni značilo je plaćanje ogromnih dugova koji su se sve vreme povećavali, kako je rastao udeo budžetskih rashoda za njihovo održavanje. I tu se Cipras setio svojih drugih reči: „Teško je pobediti našeg neprijatelja koji nema lice, nema program, nema partiju, ali pritom vlada." I taj neprijatelj, zakulisna finansijska oligarhija, pobedio je svakog ko ga je izazvao.

Postepeno, Ciprasova partija se od partije radikala koja je hrabro ušla u borbu sa „predatorima iz Brisela" pretvarala u partiju koja pristaje na kompromis, a njeno rukovodstvo je počelo da ulazi u redove finansijske elite EU. Cipras je sačuvao članstvo Grčke u NATO, njeno partnerstvo sa Izraelom i SAD.

Svi razgovori o približavanju Rusiji su ostali samo to - razgovori. Grčka se nije izjašnjavala protiv produžavanja antiruskih sankcija, pristala je da se na njenoj teritoriji rasporede nove američke vojne baze. Štaviše, upravo u vreme dok je Cipras bio premijer, Grčka je učinila korak bez presedana za prijateljske odnose sa Rusijom: proterala je dvojicu naših diplomata, optužujući ih za mešanje u unutrašnje stvari. Predstavnici Ruske pravoslavne crkve imali su poteškoća prilikom posete Svetoj Gori gde se nalazi drevni ruski manastir.

U zemlji, Ciprasa su počeli oštro da kritikuju kako pristalice, tako i konzervativci iz Nove demokratije, zbog sporazuma sa susednom, Bivšom Jugoslovenskom Republikom Makednoijom. Prema dogovoru iz Prespe, zemlja čiji je glavni grad Skoplje, preimenovana je u Republiku Severnu Makedoniju. Mnogi u Grčkoj, u kojoj postoji istorijska oblast Makednonija, kategorički su protiv toga, smatrajući da to ime može da pripada samo Grčkoj.

Dodatne teškoće Cipras je imao i zbog migracione krize, kao i zbog prošlogodišnjeg katastrofalnog šumskog požara u predgrađu Atine. Grčke vlasti ni sa ovim, ni sa drugim problemima, nisu uspele da se uspešno izbore.

Rezultat toga bio je da lider Sirize „izgubi lice" ne samo u inostranstvu, nego i u domovini, što ga je konačno pretvorilo od „pobunjenika" u grčkog političara koji je, kao i njegovi prethodnici, nastavio da bude veran Briselu i SAD. Drugim rečima, od levog radikala on se faktički pretvorio u neoliberala.

Razočarana je postala srednja klasa koja je najviše od svih bila pogođena krizom. Grci su se osetili obmanutim, a autoritet i poverenje u premijera i njegovu partiju počeli su da opadaju. Otuda i loš rezultat na izborima.

Pobednik - nasledni premijer

Sada će Kirijakos Micotakis, lider Nove demokratije, koja je pobedila na izborima, postati novi premijer Grčke. Upravo njemu predsednik republike mora da poveri formiranje novog kabineta. Rođen 1968. u Atini, Micotakis je političar „po nasledstvu", njegov otac takođe je bio premijer i lider iste partije (Nova demokratija), a sestra Dora Bakojani bila je ministarka inostranih poslova i gradonačelnica Atine.

Takav nepotizam u politici nije neobičan za Grčku. Papandreu, Karamanlis, Venizelos - to su porodice čijih je nekoliko pokolenja bilo u vrhu vlasti i politike.

Kada mu je bilo šest meseci, Kirijakos Micotakis se preselio sa porodicom u Pariz, zato što mu je otac postao persona non grata (nepoželjna osoba) u zemlji u kojoj je tih godina vladala vojna hunta, režim „crnih pukovnika". Porodica se vratila u zemlju 1974, kada je ponovo uspostavljena demokratija. Studirao je na atinskom koledžu, zatim je na Harvardu (SAD) studirao društvene nauke. Uz maternji grčki jezik, Micotakis govori engleski, francuski i nemački.

U periodu 1990-91. novi premijer je radio kao ekonomski analitičar u Čejs Menhetn banci u Londonu. Kasnije se vratio u Grčku, gde je služio vojsku u vazduhoplovnim snagama. Oduživši dug domovini, vratio se u SAD i nastavio da studira na Univerzitetu Stenford, gde je i magistrirao.

Konačno se vrativši u Atinu, radio je u bankama i međunarodnim kompanijama, a zatim, krenuvši stopama svog oca, počeo je da se bavi politikom i postao je poslanik Nove demokratije. U junu 2013. Kirijakos Micotakis je postavljen za ministra za reformu administracije i elektronsko upravljanje u vladi Antonisa Samarasa, a u januaru 2016. izabran je za prvog čoveka partije Nova demokratija. Sada ga samo korak deli od formiranja nove grčke vlade. Pritom, njegova partija je dobila apsolutnu većinu u parlamentu, te neće morati da pravi koalicionu vladu.

Uzajamno korisni odnosi sa Rusijom

Kakav kurs namerava da sprovodi budući premijer? Neposredno pred izbore, kada je već bilo jasno da će njegova partija pobediti, Kirijakos Micotakis je na ovo pitanje ovako odgovorio novinaru agencije TASS: „Nova demokratija će i na čelu vlade nastaviti da ispunjava svoje programske obaveze za realizaciju ambicioznog i realističnog programa reformi koje će oživeti grčku ekonomiju i, u najširem smislu, ojačati njenu geopolitičku težinu, prestiž i ulogu u regionu. Ja verujem u multidimenzionalnu spoljnu politiku otvorenih horizonata. Grčka ima stabilnu i održivu zapadnu orijentaciju, kao članica NATO i EU, ali joj istovremeno istorijski, religiozni i kulturni razlozi dozvoljavaju da ima funkcionalne i produktivne, uzajamno korisne odnose sa Rusijom. Ovu koncepciju je stvorio osnivač Nove demokratije Konstantinos Karamanlis koji je bio u istorijskoj poseti Moskvi 1979. godine. Da bi maksimalno iskoristili svoj potencijal, grčko-ruske veze moraju uvek da se zasnivaju na međunarodnom pravu, međusobnom poštovanju i razumevanju odgovarajućih fundamentalnih prioriteta, iskrenoj saradnji i težnji da se izbegnu delovanja koja bi mogla da nanesu štetu svemu onome što je u tako značajnoj meri stvoreno u odnosima između dve države. Na osnovu ovih osnovnih pretpostavki, čvrsto verujem da će redovni kontakti Grčke i Rusije na svim nivoima ojačati dinamiku naše saradnje u svim oblastima. U vezi sa tim želim da izrazim duboku zahvalnost Rusiji za njen čvrst i dosledan stav u odnosu na kiparski problem."

Govoreći o razvijanju ekonomskih veza između dve države, Micotakis je primetio da „Grčka predstavlja važan pol za privlačenje ruskih investicija u svim oblastima ekonomije. Za nas je prioritet korišćenje mogućnosti koje postoje u oblastima kao što su turuzam, trgovina i energetika, transport i nekretnine, kao i učešće Rusije u grčkom programu privatizacije. Oslanjajući se na čvrste temelje naših dugogodišnjih odnosa, smatram da uz pomoć ciljanih akcija možemo da ostvarimo mnoge pozitivne rezultate, na obostranu korist."

„Postoji", nastavio je, „veliki interes u poljoprivrednom sektoru, kao i u sferama zdravstva i nekretnina. Već postoji nekoliko uspešnih potvrda za ovo. Privatizacija kompanije za proizvodnju mleka i mlečnih proizvoda Dodoni u Epiru i njena kupovina od strane ruske kompanije doveli su do brzog razvoja biznisa, otvaranja radnih mesta i istovremeno do pvoećanja rentabilnosti. Dodoni pokazuje put za bližu ekonomsku saradnju kojim moramo ići. Grčak ima znanje i iskustvo i može da pomogne ruskim malim i srednjim preduzećima da izađu na zapadna tržišta. Ona može da doprinese da ruska proizvodnja postane u većoj meri orijentisana na izvoz i da se efikasnije plasira potrošačima u EU. Osim toga, grčka visokotehnološka preduzeća imaju značajan potencijal za korišćenje velikih ruskih naučno-tehničkih dostignuća u razvoju novih proizvoda i usluga sa dodatom vrednošću. Istovremeno, u sektoru obnovljivih izvora energije grčke kompanije imaju mnogo mogućnosti za delovanje."

„Mi", dodao je prvi čovek Nove demokratije, „sa interesovanjem proučavamo mogućnosti prolaska Turskog toka 2 kroz Grčku i dalje prema drugim zemljama u Evropi. U tom duhu razmatramo pitanje o gasovodima Turski tok i Severni tok 2 i smatramo da treba da primenimo zakone koje formira EU."

Odgovarajući na pitanje o sankcijama koje ometaju saradnju između dve zemlje, Micotakis je rekao: „Odnosi Evrope i Rusije su išli teškim putem. Smatram da moraju biti iskorišćene sve mogućnosti za dijalog između EU i Rusije, kako bi se, korak po korak, bez veštačkih prepreka i povlačenja, izgradili uzajamno razumevanje i poštovanje stvari na koje je svaka od strana osetljiva. Neophodno je pronaći načine za ublažavanje sadašnje napetosti. Evropa bi ozbiljno ocenila svaki korak Moskve u tom smeru. Naša želja je potpuno obnavljanje odnosa, naravno u uslovima uvažavanja međunarodnog prava i njegovih temeljnih principa kao što je dobrosusedstvo. Smatram da produbljivanje odnosa između Grčke i Rusije može tome da doprinese", istakao je Kirijakos Micotakis.

2

Amerikanci priznaju da gube od Rusije ne samo u oblasti naoružanja

SAD i Rusija: možda se i dogovorimo?

U Rusiji postoji oružje koje je za SAD strašnije od nuklearnih raketa, tako je izjavio američki ekspert Bajron King u kolumni za časopis The Daily Reckoning. Prema njegovim rečima, u SAD političari i javne ličnosti posebnu pažnju obraćaju na moćni ruski nuklearni potencijal. Sam King je ubeđen da je rusko oružje zaista sposobno da nanese smrtonosni udar SAD-u, mada bi Vašington trebalo da strahuje zbog nečeg drugog.

Piše: Vladimir Mališev

„Mislim da najmoćnije rusko oružje nisu nuklearne bojeve glave, nego zlato. To je oružje koje se najbrže razvija u ruskom geopolitičkom arsenalu, zajedno sa nacionalnom valutom RF - rubljom", smatra King. On je primetio da se Rusija samouvereno izborila sa posledicama krize 90-ih godina prošlog veka, te da je učinila ozbiljne korake napred. King je izjavio da je stabilizacija kursa rublje pokazala da je to danas jedna od najcenjenijih valuta na svetu.

Ovaj ekspert upozorava da Rusija i Kina mogu da ujedine svoje zlatne rezerve za stvaranje valute koja će moći da konkuriše dolaru. Tada bi situacija za SAD postala veoma ozbiljna, jer bi dolar bio zarobljen.

Ali, da li stvarno, što se tiče zlata, SAD ima ozbiljne osnove za brigu? Prema poslednjim podacima ukupne zlatne rezerve Rusije i Kine iznose oko 4.000 tona (Rusija 2070, Kina 1890 tona), uz podatak da Rusija ubrzano povećava svoje rezerve. Kina je poznata po tajnovitosti. Faktički, Kinezi trenutno mogu da imaju, prema različitim procenama, oko 2.500 tona zlata (neki eksperti ukazuju da imaju čak 20.000 tona!).

Zvnično, SAD ima gotovo dva puta više zlata od Rusije i Kine - malo više od 8.000 tona. Ipak, zlatne rezerve SAD u trezorima Fort Noksa odavno nisu proveravali nezavisni revizori. Što je još interesantnije, u bilansu stanja Federalnih rezervi zlato se drži na nivou od 11 milijardi dolara, što iznosi 42,2 dolara za uncu. To je cena od 1971. godine. Otkud to? Ima onih koji govore da je deo tog „zlata" možda neka vrsta zlatnog sertifikata izdatog pre mnogo vekova.

To rađa pitanje: koliko zlata u polugama u stvari imaju Amerikanci? Može biti, znatno manje, pa su Rusija i Kina odavno pretekle SAD? A to rađa novo pitanje: na čemu je zasnovana snaga dolara?

„To je tihi napad na svemogući dolar", priznaje nemački nedeljnik Velt. „Tajna deklaracija nezavinosti. Ruski predsednik Vladimir Putin kupuje zlato ne privlačeći veliku pažnju, ali delujući u velikim zamasima... Svojim delanjem Putin teži da podrije moć Amerike i Evrope. Ko kupuje zlato, sprečava dominaciju zapadnih valuta. Na to on računa", smatra nedeljnik.

Pentagon upozorava

Ovaj, za SAD razočaravajući, zaključak o padu njihovog uticaja u svetu ne donose samo pojedini američki i evropski eksperti, već i tako autoritetni izvor kao što je Pentagon. Prema izveštaju Pentagona, pripremljenom za Zajednički komitet načelnika štabova, Rusija nadmašuje SAD u trci za uticaj u svetu. „Razjedinjena Amerika nema snage da se suprotstavi naporima Moskve", smatra ministartstvo odbrane SAD, iako, po tradiciji, nastavlja da okrivljuje Rusiju za „podrivanje demokratije", „agresiju", „propagandu i dezinformacije".

Analizirajući ovaj dokument Pentagona, Brajan Bender je na stranicama uticajnog časopisa Politiko ukazao na „opasno približavanje Rusije i Kine", koje, kako smatra, ujedinjuje strah od američkih međunarodnih saveza i privrženost „autoritarnoj stabilnosti".

Autori izveštaja, piše Bender, priznaju da unutrašnja zbrka smeta Americi da pravilno reaguje. Oni kažu da danas u Americi nema ubedljive i atraktivne „priče", odnosno takve verzije razvoja događaja koji bi na njenu stranu privukla saveznike. U vreme hladnog rata, takva „priča" je postojala u SAD i ona je pomogla zemlji da pobedi u tom ratu.

Šta će uraditi SAD kao odgovor na napore Rusije? Između ostalog, autori izveštaja preporučuju Stejt departmentu da preduzme agresivnije „operacije uticaja", uključujući one koje bi mogle da poseju seme razdora između Rusije i Kine.

Od mera za podrivanje ovog saveza ističe se provociranje ruskog nepoverenja prema kineskoj ekspanziji ka istočnim periferijama Rusije, kao i ekonomski i infrastrukturni projekti Pekinga na raznim kontinentima. „Svetski sistem i američki uticaj u njemu mogu se okrenuti naglavačke ako dođe do još većeg približavanja Moskve i Pekinga", upozoravaju američki eksperti.

Nema drugog izbora

Zanimljivo je što se zajedno sa starim receptima za povećanje trke u naoružanju i organizaciju akcija za miniranje saveza Moskve i Pekinga, u SAD čuju i otvoreni pozivi na dijalog sa Rusijom. Razmatrajući takvo raspoloženje, u izveštaju se govori o tome da je sazrela potreba za saradnju sa Rusijom u ključnim oblastima, posebno u oblasti nuklearnog naoružanja.

„Jasno je da nam preti novi krug trke u naoružanju", piše Džon Arkila, direktor Škole za postdiplomske studije oficira mornarice SAD. „SAD mogu da pristanu na trku u naoružanju sa nadom da će pobediti Rusiju, ili se mogu potruditi da spreče ovo skupo rivalstvo, ulaganjem snaga za realizaciju politike kontrole/smanjenja naoružanja."

Prema Arkilovim rečima, ovaj pristup treba da podrazumeva uzdržavanje drugih zemalja koje poseduju nuklearno naoružanje, uključujući Severnu Koreju, Kinu, Iran, Indiju i Pakistan. „Takođe, pametan korak bi mogao da bude povratak na predlog koji je osamdesetih godina Ronald Regan uputio Rusima. Radi se o zajedničkim istragama u oblasti protivraketne odbrane." Arkila priznaje da je bivši predsednik SAD Barak Obama pretrpeo neuspeh sa svojom politikom „resetovanja" odnosa sa Rusijom, kao i da je Tramp takođe želeo da poboljša odnose, ali mu je zasmetala propaganda tokom predizborne kampanje koja je mogla da bude organizovana iz Moskve.

„Ali još uvek nije kasno da se napravi takav korak", smatra on. „Na kraju krajeva, SAD tesno sarađuju sa Rusijom u svemirskim istraživanjima. Da li je zaista nemoguće nadati se širenju saradnje na zemlji?"

U pozadini ovih prognoza i poziva na obnavljanje saradnje, nedavno su mnogima privukle pažnju reči predsednika SAD Donalda Trampa, koji je u intervjuu za VGTRK - sverusku državnu tv i radiodifuznu kompaniju, na forumu G20 u Osaki nazvao Vladimira Putina „predivnim momkom", što deluje veoma simptomatično.

Rukovodstvo SAD se nikako ne može okriviti za glupost, oni odlično razumeju da ako je Rusija već prevazišla SAD u oblasti najnaprednijeg naoružanja i čak krenula na najveću svetinju - američki dolar, i uspešno povećava svoj „zlatni" potencijal, onda Vašingtonu, zbog svojih ozbiljnih trgovinskih sporova sa Kinom, ostaje jedini razumni izbor - obnavljanje saradnje sa Rusijom

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane