Natrag

EVROPA

Izbori za Evropski pralement pokazuju da Stara dama poboljeva

Malo demokratije i mnogo farse

Krajem prošlog meseca, a tokom tri dana, Evropljani su mogli, a mnogi i jesu, da glasaju za svoje predstavnike u institucijama Unije. Potom je proces nastavljen u Briselu pregovorima lidera svih 28 država članica Unije ko će biti predložen za predsednika Evropske komisije. Nakon toga izabrani poslanici Evropskog parlamenta moraju da usvoje, ili odbace, predloženog kandidata. Socijalisti su se uprli da njihov kandidat postane predsednik Komisije i za to su postigli dogovor o podršci Makronovih liberala da bi ih nekih 48 sati kasnije Makron napustio u korist konzervativaca iz Narodnjačke grupacije. Trupe socijalista predvodio je Španac Pedro Sančez koji je smatrao da je podrška Francuza rešena stvar. Pregovori su trajali skoro 20 sati bez prekida i u tom momentu dosadašnji predsednik Komisije, Donld Tusk, prekinuo je sastanak i odložio ga je za sledeći dan. Prekinuo ga je u momentu kada je trebalo da se glasa, a šta je nakon toga usledilo više je ličilo na neku farsu nego na demokratski proces, smatra kolumnista Magazina Tabloid Milan Balinda, dugogogodišnji novinar američkog dnevnika Majami Herald

Milan Balinda

Prekid za pauzu pregovora koje je odredio Donald Tusk stigao je u odlučujućem momentu kada su vlade zemalja Evropske Unije krenule da glasanjem preseku kolač. To se nije dogodilo jer bi rezultat glasanja bio 21 zemlja za predloženog i sedam protiv, a sa četvrtinom članova protiv stvorio bi se presedan u običajima Unije. To nije volela ni Angela Merkel i pregovori su nastavljeni. Kandidat koji je bio uzročnik takve podele bio je socijalista Frans Timermans, potpredsednik dotadašnje Komisije koji je bio zadužen za osude protiv Poljske i Mađarske zbog kršenja fundamentalnih vrednosti EU.

Njegovu kandidaturu snažno su podržali Emanuel Makron i Pedro Sančez, a Angela Merkel nije se protivila jer je pristala da jedan socijaldemokrata bude Predsednik samo da bi se očuvao model donošenja odluka, takozvani špicenkandidat.

To je model koji dozvoljava političkim partijama da nametnu svoje kandidate za predsednika Komisije. Stvorio se jedan front koji se usprotivio Timermansu, a u tom frontu nalazili su se vlade iz Narodnih partija, osim iz Nemačke, države Višegradske grupe (Poljska, Mađarska, Češka) i Italija. Tusk je prekinuo pregovore u 11 sati uveče, u nedelju 31. juna i to je bio prvi jasni znak da nešto nije bilo u redu.

Pregovori su nastavljene u ponedeljak ujutru i tokom duge pauze Merkelova se dogovarala sa Makronom i Sančezom da se stvori tripartirska većina koja bi podržala Timermansa. Zbog tog svog poteza Merkelova je imala da se žustro prepire unutar svoje sopstvene političke familije. Postepeno niko više unutar Narodnjačkih stranaka nije se protivio socijalističkom kandidatu, niko osim Irske i Letonije. Konzervativne vlade kao to su one iz Bugarske, Rumunije i Hrvatske pridružili su se nemačkoj kancelarki.

Timermans će biti predsenik Evropske komisije. Ali neće! Radni doručak zakazan je za osam ujutru. Bilo je dosta glasova da proglase socijalistu pobednikom, ali nejedinstvo se u tom momentu nije dopalo Merkelovoj. Kada je 2014. Žan-Klod Junker izabran bilo je 25 zemalja za i jedino su Mađarska i Velika Britanija bili protiv. Pregovori su opet prekinuti da bi se nastavili u utorak u 11 sati ujutru. Treći dan pregovora počeo je sa odmornijim kapitenima evropski političkih ekipa i sa jednim sasvim novim planom koji je iskovan u radionici Narodnjaka u ponedeljak popodne.

Dobili su saglasnost Makronovih liberala. Sančez je još uvek u ime socijalista branio kandidaturu Timermansa, ali mu to nije mnogo vredelo jer se Makron privoleo novim ljubavnicama - Narodnjacima. Nova formula okretala se oko nemačke ministarke odbrane Ursule fon der Lejen, drugarica iz Merkelove partije Demohrišćana. Čini se da je jedini način da se eskivira špicenkandidaten bio da se predloži jedna žena jer niko nije imao petlju da kaže da neće ženu za Predsednika komisije. Niko nije sasvim siguran ko je prvi predložio nemačku ministarku, ali dve stvari su sigurne - predložena je u poslednjem trenutku i podržao ju je Emanuel Makron. Merkelova se našla pred nemogućom misijom da se usprotivi nominaciji svoje zemljakinje, člana sopstvene partije i lične prijateljice.

Novi plan odvijao se po Makronovim željama jer on nije bio za model špicenkandidaten. Sa Ursulom fon der Lejen iz igre je takođe ispao nemački aspirant za mesto direktora Centralne banke Evrope, Jens Vajdman koji je monetarni soko koga su se bojali i Francuska i Italija i Španija. Kako je Nemica predložena za predsednika Komisije, bilo je prirodno da Francuskinja bude na čelu Centralne banke - Kristina Lagard, direktor Međunarodnog monetarnog fonda. Makronom zaokret ka Narodnjacima bio je nepokolebljiv i Makron je pobeđivao na svim frontovima. U Tuskovoj kancelariji skoro sve je dogovoreno, a osim Merkelove i Makrona tamo se nalazio i Sančez koji je kao utehu dobio da bira Visokog predstavnika.

Sve je bilo gotovo osim što su Merkelova i Sančez morali još da ubede svoje partijce i saveznike. Nemački Socijaldemokrati nisu hteli da podrže Angelu Merkel koja je na konačnom glasanju morala da se uzdrži. Der Lejen je predložena Evropskom parlamentu sa 27 glasova za i uzdržanom Nemačkom. Inače, Der Lejen koja je u poslednjem momentu ubačena u igru, nije ni učestvovala u predizbornim kampanjama za Evropski parlament. Za nju niko nije nikad glasao i ona jeste produkt dogovaranja vrhovnih vlasti u jednoj trodnevnoj farsi, ali nije rezultat demokratskog procesa.

Pokazalo se da evropski lideri nisu u stanju da dobiju podršku ni unutar svojih sopstvenih partija, a ovaj proces kod izbora Predsednika komisije unazadio je evropsku demokratiju. Jasno je da više ne postoji ni dvopolni politički ambijent u kojem su dominirali konzervativci s jedne strane i socijalisti s druge.

Nemačka kancelarka kritikovala je napore nemačkih Socijaldemokrata, partije u koaliciji sa Demohrišćanima, da miniraju nominaciju nemačkog ministra odbrane za poziciju predsednice Evropske komisije.

Polako, ali sigurno, nemačka kancelarka gubi kontrolu moći, kako u samoj Nemačkoj, tako i unutar Evropske Unije. Erozija je započela na nacionalnom nivou, ali se raspad jasno pojavio tokom sastanka u Briselu iz koga je Emanuel Makron izašao kao jasni pobednik.

Neki predviđaju da je Merkelovoj ostalo još samo šest meseci političkog života. Počelo je još 20. juna tokom evroskog Samita kada je njen kandidat za predsednika Komisije, Manfred Veber, zaustavljen od strane jednog saveza socijalista i liberala predvođenih Sančezom i Makronom. Inače, Emanuel Makron je izgubio na izborima za Evropski parlament i to od desničarkse partije Mari Le Pen. Merkelova se vratila u Berlin kao da se ništa nije dogodilo bez obzira što su je Demohrišćani i koalicioni partneri iz CSU (konzervativni Bavarci) optuživali da se nije dovoljno zalagala za Vebera.

Umesto da uguši pobune u Berlinu i Minhenu, Merkelova je otišla u Brisel sa namerom da izdejstvuje da se Veberu dodeli predsedništvo Evropskog parlamenta i da se za predsednika komisije postavi socijalista Timermans. Ništa od toga se nije dogodilo i jedina pirova pobeda je što je jedna Nemica po prvi put od 1967. postala predsednica Evropske komisije. Bila je to pirova pobeda i najverovatnije poslednja pobeda političarke Angele Merkel.

S druge strane, većina Nemaca ne žele da Ursula fon der Lejen predvodi Komisiju Evropske Unije. Samo jedan od tri Nemca misli da je ona dobar izbor, a 56 odsto misli suprotno. Mnogi političari takođe misle da je izbor Der Lejen bio "politička prevara".

Mnogi odluku o predsednici Evropskog saveta nazivaju "klasična pobeda dogovora iza kulisa nad demokratijom". Istinski ispit za novu predsednicu Evropske komisiju biće da li će ona razumeti balans unutar Unije i koliko je ona u stanju da komunicira izvan koridora Brisela.

Istovremeno, oko 54 odsto Nemaca su zadovoljni ili delimično zadovoljni radom Angele Merkel kao kancelarke, ali samo 29 odsto podržavaju rad njene vlade. Još manji broj podržava Merkelovu partijsku naslednicu Anegret Kramp-Karenbauer. Samo njih 22 odsto su zadovoljni njenim radom, a to je dva odsto manje nego prethodnog meseca, što bi bilo istorijski nisko za jednog političara.

Nemački Zeleni su u ovom trenutku najpopularnija partija u Nemačkoj sa 26 odsto podrške. To je jedan odsto više od Merkelove koalicije. Socijaldemokrati se nalaze u paru sa populistima iz Alternative za Nemačku, imaju po 13 odsto podrške. Pro-biznis FDP stranka ima isto koliko i nemačka levica Linke, po 8 odso podrške. Takođe, jedno istraživanje je pokazalo da nekih 67 odsto Nemaca strepe da bi ekstremisti krajnje desnice mogli da promene državu, a njih 71 odsto da postoji značajna opasnost od terorističkih napada sa krajnje desnice. Isto tako, 60 odsto Nemaca misle da postoji ozbiljna opasnost o islamističkih napada.

Sama Angela Merkel tvrdi da je dobrog zdravlja nakon što se po treći put tokom tri nedelje vidno tokom zvaničnih nastupa. "Dobro se osećam i ne bi trebalo da se brinete", rekla je na konferenciji za štampu nakon susreta u Berlinu sa finskim premijerom Anti Rineom. To je bio treći put u nekoliko nedelja i trešenje je bilo nešto slabije, a prestalo je kad se Merkelova malo pomerila, nego dva prethodna puta. Koliko često se njeno telo trese neće se znati jer je zdravlje političara u Nemačkoj tabu tema.

Ono što se zna da se kancelarka Merkel tresla i tokom vojne počasti u Meksiko Sitiju 2017. godine. Tada je atmosfera nad tim gradom bila veoma vlažna. Merkelova, koja ima 64 godine, poznata je po svojoj radnoj etici i izdržljivosti još odkako je postala kancelarka 2005. godine. Za sebe kaže da ima "kapacitet kamile" da akumulira spavanje. Jedan od lidera nemačke Zelene partije, Analena Baerbok, sugerirala je da bi se tresenje Angele Merkel moglo povezati sa klimatskim promenama.

Kasnije se ona izvinila zbog tog komentara. Ono što se ne trese, ali se naginje, je nemačka ekonomija koja je imala nula rast u poslednjoj četvrti prošle godine. Za mnoge ekonomske posmatrače ove je bilo značajno obeležje. Uprkos nikad završenom evropskom ekonomskom oporavku, Nemačka je bila svetla tačka. Da je stopa nemačkog rasta pala ispod nule, najveća ekonomija Evrope bila bi u recesiji. Izvoz je skoro polovina nemačke ekonomije i to je jedan od razloga zašto ona usporava. Nema dovoljno kupaca u inostranstvu. Drugi veliki razlog je nemačka opsesija sa dugovanjem.

Nemačka ekonomija, odnosno oko pola njihove ekonomije, zavisi od potražnje u drugim zemljama i nije se kreirala potražnja u samoj Nemačkoj jer su tako odlučili da bude. Sve je počelo prošle godine kada je Bela kuća u Vašingtonu rešila da uvede tarife na čelik što je smanjilo američku potražnju za nemačke proizvode od čelika. Potom, Kineska ekonomija je usporila i postigla je rast prošle godine od samo 6,6 odsto, najniži nivo u poslednjih 30 godina.

Nemačka izvan Amerike i Kine nije imala gde da se okrene već kako je Evropa još u problemima i njene ekonomije još se koprcaju da izađu iz finansijske krize iz 2008. A kada kineska ekonomija uspori, baš kao i američka, uspore sve ekonomije na svetu. Međutim ta nemačka "loša sreća" ne bi trebalo da bude veliki problem da je ta napredna ekonomija razvila domaću potražnju.

Suficit u budžetu koji Nemačka ima mogao je da se uloži u stimulisanje ekonomije i olabavljena monetarna politika da postrekne kreiranje radnih mesta i kredita. Ali radi se o Nemačkoj čija efikasnost na kraju šteti nemačkom društvu. Berlin je odlučio da će primeniti mere štednje i uštedeli su toliko da se ne znaju šta da rade sa viškom u budžetu.

U međuvremenu, pruge, putevi, mostovi i škole, celokupna infrastruktura, propadaju zato što je frau Angela stisla novac i ne da da se troši. Čuva ga za crne dane i ne vidi da se već dobro naoblačilo. Berlinska investicija u ekonomiju bila je negativna u poslednjih 15 godina. Berlin je takođe pokušavao da sprečava Evropsku centralnu banku da uradi više da pomogne evropskim ekonomijama jer se Berlin pribojava nepostojeće inflacije.

Nemačka nije dozvoljavala ni jednoj članici Unije da prekorači svoje budžete, pa ni samoj sebi, a kao rezultat toga države kao što je Irska, Italija, Španija i Portugal morale su da smanje javne investicije za 40 odsto između 2007. i 2012. godine. Smanjena su dugovanja, ali je smanjen i privredni rast.

Od početka 2008. godine evropske ekonomije porasle su samo za 7,3 odsto, a poređenja radi u Americi taj rast je bio od 19,7 odsto. Sve skupa današnja ekonomska situacija u Uniji, a specifično u Nemačkoj, vrlo je osetljiva na bilo koje tržišne potrese. Kada, i ako recesija krene, Evropska centralna banka moraće da ulaže ogromne sume da bi propadanje zaustavila. Pitanje je da li će tada već biti kasno.

Rešenje je, kažu neki stručnjaci, da Nemačka mora da počne da troši višak novca na stvari koje su joj potrebne. Druga je stvar što kako nemačka ekonomija zavisi od izvoza, njeni proizvodi moraju da budu konkurentni i nije ni čudo što je 40 odsto od nemačkih realnih primanja zaposlenih tokom poslednjih dve decenije u padu. Nemačka neravnopravnost je postala očiglednija i za to nema ko drugi da se krivi osim političara koji smišljeno sprovode sistem koji ne odgovara nemačkim radnicima. Štednja novca i niska inflacija, balansirani budžet, višak u trgovinskoj razmeni - sve su to stvari koje potvrđuju mudro i odgovorno rukovodstvo, osim kada to nije slučaj, kao u Nemačkoj.

Nemačka će sada da nauči da neke "ustanovljene" vrednosti, neka pravila ne funkcionišu u svim situacijama i da ekonomija nije moralna kategorija za koju se pokazuje "čvrstina karaktera". A nemački političari takođe će morati da shvate da je svet prestao da se deli na dva pola, konzervativni i levičarski, i da narodi svakodnevno "izmišljaju" nove varijante svojih delovanja, svojih pobuda i zahteva.

Žuti prsluci u Francuskoj ponovo su postavili pitanje zašto niže ekonomske klase neće da sarađuju sa vlastima čak i kada bi to bilo u njihovom interesu. Neće da sarađuju jer se njihovo mišljenje nije uzelo u obzir. Isti slučaj se dogodio i sa Bregzitom. Čitav dijapazon mogućih optužbi upotrebljen je protiv Žutih prsluka: da su fašisti ili anarhisti, tajno oružje nekih političkih stranaka, da su apolitični, seljačke neznalice ili sofisticirani mrzitelji. Ništa nije moglo da im se prikači jer oni samo otvoreno priznaju svoju različitost.

Dakle, šta ih drži zajedno? Vrlo jednostavno - životno iskustvo. Iskustvo da ne mogu da sastave početak s krajem meseca. Iskustvo koje ih tera da ne zavise od drugih, pa ni od vladine pomoći za koju smatraju da je ponižavajuća. Njima je, čini se, sasvim irelevantna ideološka pozicija, partijski politički stavovi, delovanje sindikata i slične ustanovljenje strukture. Oni ne pripadaju nikome i skupljaju se oko Fejsbuka i Tvitera kojima sada "pripadaju" umesto političkim partijama ili sindikatima.

Njihovi zahtevi su neverovatno pragmatični, ali brzinom zvuka se prebacuju sa teme cene benzina, do reformisanja velikih banaka i direktne demokratije. Pri tome se ne kolebaju i ne ustručavaju. Poslednjih desetak godina niže klase su shvatile da su "elite" sve manje potrebne u političkom procesu.

Socijalno-politički život Evrope traži nove forme pod pritiskom krhke individualne budućnosti koja obećava žestoku konkurenciju i gde nema nikakvih garancija. Miliona Evropljana su siromašni, možda ne toliko siromašni kao žitelji Zapadnog Balkana, ali su siromašni u poređenju sa Evropljanima koji to nisu, a isto tržište i iste cene važe za sve.

Bilo kako bilo, tokom poslednjih godina Evropska Unija više se fokusirala na bezbednost nego na jednakost i demokratiju. Demokratija se pre svega shvata u terminu reprezentacije nego učestvovanju. Skoro da je jedino učestvovanje da se izađe na glasanje. Evropa će morati ako sebi želi dobro da se koncentriše na demokratiju i jednakost.

Transparentnost je takođe od presudnog značaja, a ona dogovaranja u Briselu nisu bila transparentna. Transparencija se ne odnosi samo na politička odlučivanja već, kako je Unija jedan ekonomski džin, i na finansijska odlučivanja. Na kraju, nema demokratije bez transparentnosti, a to bi moglo da se postigne kada bi se koncentrisana moć iz Brisela preselila na lokalne nivoe.

Smanjiti nejednakost je verovatno teži zadatak od poboljšanja demokratije. Nejednakost je rasla u ambijentu u kome se privatnom sektoru dao prioritet u odnosu na javni. Neoliberalna ideologija pre svega obraća pažnju na individualne slobode, a ne na socijalnu pravdu.

Promeniti takvu atmosferu ne bi bio nimalo lak zadatak, a nejednaka Evropa ne bi bila od koristi ni siromašnima ni bogatima. Pa čak, najverovatnije, ni velikim bankama. Neki stručnjaci kažu da bi najbolje bilo započeti sa minimalnim primanjima na nivou cele Unije. Evropski zakoni takođe bi, po njihovom mišljenju, trebalo da zaštite one koji se nalaze u najtežim društvenoj i ekonomskoj poziciji.

Milioni Evropljana žive u naseljima koji okružuju velike gradove i njihovo učešće u društvu se svodi na odlazak na posao i skoro ničeg više. Slično može da se tvrdi i o raznoraznim manjinama koje se nalaze u nepovoljnim društvenim okolnostima.

Da bi evropska previranja bila kompletna ne može se bez italijanskih nevolja. Početkom juna italijanski poslanici iz opozicije zahtevali su da se njihov ministar unutrašnjih poslova i lider Liga partije, Mateo Salvini, izjasni o navodnom tajnom planu za prodaju nafte iz Rusije i da se delom novca finansira njegova partija.

Do sada je jedina vidljiva veza između Salvinia i Rusije bila njegovo zalaganje da se sankcije Evropske Unije koja je uvela Rusiji ukinu. Po pisanju italijanske štampe tužilaštvo iz Milana pokrenulo je istragu o vezi Salvinia i Moskve, a nakon što je prošlog februara o toj navodnoj aferi pisao nedeljnik L'Espresso.

Priča nije privukla mnogo pažnje sve dok istu temu nije obradio i objavio američki internet portal Bazfid. Taj portal je opisao navodni tajni susret koji se odigrao u Moskvi i na kome su prisustvovali nekoliko funkcionera Liga partije i troje neidentifikovanih Rusa. Bazfid je objavio transkript tih razgovora. Sve to se dogodilo prošlog oktobra.

Navodno su Rusi trebali da prodaju po nižoj ceni naftu italijanskoj kompaniji Eni i da se deo novca prebaci Ligi. Radilo se o preko 57 miliona evra. Američki portal takođe je objavio da nije jasno da li su se dogovaranja u hotelu Metropol u Moskvi i obistinila i da li je Liga primila ikakav novac. Salvini je ljutito odgovorio na članak Bazfida, a kasnije su i iz Moskve stigla negiranja.

A iz Grčke, za razliku od skoro neuobičajenog, stigle su početkom meseca sasvim normalne i očekivane vesti. Na vanrednim parlamentarnim izborima poražena je nekada ekstremna levica od strane umerenog desnog centra.

Poraz Sirize ima i šire značenje jer ukazuje na činjenicu da levica ume da pobedi na izborima, ali ne ume da zadrži vlast. Drugim rečima - ne ume da vlada. Aleksis Cipras je izgubio protiv partije Nove demokratije koju predvodi predstavnik jedne od tri grčke političke dinastije. Cipras se obraćao anemičnim skupovima, a napustili su ga mlađi glasači.

Kada je Ciriza pobedila januara 2015. činilo se da na evropsku scenu stiže vitalna i vibrantna opcija koja će okrenuti novu stranicu evropske političke priče. To se na kraju nije dogodilo jer Ciriza nije imala hrabrosti da sprovede ono što je obećavala, a nikad nećemo saznati šta bi bilo da je smela i kakve bi probleme donelo takvo delovanje. Kasnije analize tvrdile su da Cipras nikad nije nameravao da sprovede ono što je Grcima obećavano. Cipras nije krenuo da prkosi EU i MMF, već se presavio i pridružio im se.

Grci su morali da prihvate rigorozne mere štednje, a onda su na izborima za Evropski parlament poslali poruku Sirizi šta ih čeka na domaćim izborima. Na kraju je ispalo da je Cipras dobio dovoljno glasova da nastavi rad svoje partije u grčkom Parlamentu.

Njegov prvobitni ministar finansija, Janis Varufakis, koji je učestvovao sa svojom novom levičarskom partijom, jedino može da se teši da je prešao cenzus za razliku od ekstremne desničarske Zlatne zore koja je ostala ispred vrata, sa manje od tri odsto glasova.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane