Natrag

Razaranje

Šta je sve isplivalo na početku suđenja za pljačku u Etnografskom muzeju?

Pljačka za koju sud ima razumevanje

Kakva je međusobna veza Sokratove odbrane I smrti sa slučajem Mirjane Menković. Kako je razrađena tehnika pljačke kao na tekućoj traci. Kakva je uloga Branka Radivojevića u propadanju Etnografskog Muzeja. Kada je zapravo počela brutalna pljačka. Kako su u Etnografskom muzeju oživeli Krležini "Glembajevi" . Ko je muzejska Angelika Barboci, a ko je baronica Kasteli.Ko su zapravo autori Menkovićkinog doktorata. Kako je Menkovićkina privatna NVO reketirala sam muzej, kako se Menkovićka izlanula za 34.000 eura koji su promakli policiji. Šta će ostati zabeleženo u analima muzeja

Stanislav Živkov

Više od dve i po hiljade godina je dobro poznat slučaj nepravedno donete smrtne presude od strane Tridesetorice, odnosno oligarhije, najvećem mudracu svih vremena - Sokratu koga su optužili da kvari omladinu, da krivo radi i predaleko ide kad ispituje ono što je pod zemljom i ono što je na nebu, i što lošiju stvar pravi boljom. Da je Sokrat kriv, odlučili su oni koji su duboko osećali kompleks inferiornosti i koji su se davili u sopstvenoj zavisti što pored funkcija koje su imali, ipak, nisu bili tako popularni i tako mudri, kao sto je bio Sokrat. Da su vršili posao zlih ljudi, ostalo je zapamćeno za sva vremena.

Stvar nipošto ne stoji tako sa Mirjanom Menković, uhapšenom direktorom Etnografskog muzeja, koja je za razliku od Sokrata, zaista kvarila omladinu, učivši je da se vrlina stiče iz blaga, a ne blago iz vrline, pogrešno je radila i predaleko išla u pljačkanju institucije na čijem je čelu bila, i svaku je dobru stvar učinila lošijom. Krivična prijava od strane uzbunjivača Etnografskog muzeja protiv Mirjane Menković i Dragane Radojičić, predsednice tadašnjeg Upravnog odbora, podneta je jos 04.04.2016. godine, a tek sada, nakon tri godine, počelo je suđenje u Specijalnom sudu, pri čemu je Tužilaštvo za organizovani kriminal, podnelo prijavu za samo nekoliko krivičnih dela, iako ih zapravo ima bezbroj.

Pored Mirjane Menković, uhapšene su i Ranka Dedović i Ljubinka Terzić, mada se pred Tuzilaštvom za organizovani kriminal nalazi samo Ranka Dedović. Ona je doduše već nekoliko puta hapšena, tako da joj ovo nije prvi put. Iskusna je u laganju sudija i ne potresa je mnogo bilo koje hapšenje. Ona zna da će je Tužilaštvo za organizovani kriminal pustiti da se brani sa slobode, jer je tako bilo do sada, nakon bilo kog hapšenja.

Ljubinka Terzić je prvi put uhapšena i puštena nakon 48 sati od strane Tužilaštva za organizovani kriminal, dok Miljana Dedović nije ni uhapšena. Ljubinka Terzić i Miljana Dedović su specijalno za potrebe saradnje sa Menkovićkom kreirale "model rada", koji u Etnografskom muzeju, pre toga, nije bio zastupljen baš u tolikoj meri.

Menkovićka i Ranka Dedović su optužene za zloupotrebu službenog položaja i kako same kažu, samo delimično priznaju da su počinile krivična dela iako su u Etnografskom muzeju pune četiri godine, kao na pokretnoj traci činile krivična dela bez prestanka.

Za Mirjanu Menković se zna da je pre Etnografskog muzeja radila u Galenici pet godina na pokretnoj traci, tako da je njoj taj rad na pokretnoj traci dao dobru praksu za neprestano činjenje krivičnih dela I postao profesionalna deformacija, a pošto na poslu uglavnom nikada ništa nije radila, kreirala je i posebnu liniju za pljačku budžeta preko kosovarske linije i to tako što je osnovala NVM Mnemosyne koja je služila za paralelnu pljačku i reketiranje svih i svakoga.

Pošto nije završila Farmaceutski fakultet, upisala je etnologiju, znajući da istu uspeva da završi svaka budala, pa je pretpostavljala da će i ona biti među njima.

U Etnografski muzej ju je pre trideset godina doveo tadašnji direktor Muzeja izvesni Branko Radivojević, defektolog, koji se družio sa njenim ocem. Taj Branko Radivojević je prvi loš direktor u nizu elitnih prethodnika, koji su upravljali Etnografskim muzejem dok je Muzej ličio na nekakvu instituciju, od Radivojevića traje konstatno surduknjavanje muzeja nakratko prekinuto dolaskom Dragana Antonića, a pothitno nastavljeno nakon njegove smene.

Sa Ugovorom o rebalansu budžeta za 2014. godinu koji je potpisao Ivan Tasovac, tadašnji ministar kulture, 17.07.2014. godine, započela je brutalna pljačka, koja je trajala sve do dolaska Državne revizorske institucije, tj. do pocetka 2019. godine.

U nekim oblicima još uvek traje, kao npr. protivzakonit rad privatne kancelarije Miloša Aligrudića i izvesnog Mijailovića. I pored upozorenja Državne revizorske institucije, da je njihov rad u Muzeju protivzakonit i da krše Zakon o državnoj upravi i lokalnoj samoupravi, nova direktorka Tijana Čolak-Antić Popović, uprkos tome, i dalje daje ovlašćenje privatnoj kancelariji. Mada je na mestu sekretara Muzeja sama primila izvesnu Draganu Milosević, koja i pored toga što ima pravosudni ispit, ona ne zna da radi. Štaviše ne samo da sekretar Etnografskog muzeja ne zna da radi u pravosudnom sistemu, već da čudo bude još veće, ona ne zna ni da sroči najobičniji dopis i pored staža od petnaest godina koji je stekla u osnovnoj školi "Jovan Miodragović" na Crvenom krstu.

Zna se da se tamo kompromitovala sa direktorom škole, pa je iz tih razloga prešla u Etnografski muzej, gde ne mora ni da zna da radi, s obzirom na to da dolazi po nepotističkoj vezi, kao i sama Tijana Čolak-Antić Popović.

A što se dotične tiče, ni za nju se nešto ne zna da je nešto naročito uradila za etnologiju, osim što je sa izložbene postavke "Plastične devedesete" sklonila dildo, plastičnu lutku na naduvavanje i vibrator. Doduše, i Tijana Čolak Antić Popović, kao i neki drugi po svemu su pravo oživotvorenje Krležine drame "Gospoda Glembajevi" pošto su u Etnografskom Muzeju i njegovom upravnom odboru doslovce oživeli Krležini likovi i to zato jer je Čolak Antić, alias barunica Šarlota Kasteli, "šarmirala" svog Ignjata Glembaja u liku Vojislava Vasića, ex direktora Prirodnjačkog muzeja, pa su lepo iznajmili stan pri čemu je Tijana na dve godine ostavila muža i sina, a Ignjat ženu Olgu Vasić, alias Irenu Danijeli Bazilides koja je kasnije kao član Upravnog odbora na jednom sastanku pred svima rekla" odakle ste znali da sam ja korumpirana".

Naravno, u ovoj muzejskoj Glembajevštini, veoma važnu uloge godinama su imali i tamošnji Alojzije Zilbebrant (u drami baroničin ispovednik) a u stvarnosti psihoterapeut svih ženskih kustosa i stručnjak za prepariranje ženskih eksponata, zatim duhovna majka Antićke, Vesna Bižić Omčikus, alias muzejska Laura Lenbah od koje je naučila sve šta ne treba i naravno Mirjana Menković alias plemenita Angelika Barboci!

Što se same baronice Kasteli, odnosno Tijane Čolak Antić tiče, njoj bi se na teret mogla staviti recimo profesionalna smrt Mirjane Menković, a od ulaska u direktorsku sobu na drugom spratu postao je veoma prisutan i sindrom te sobe, pa je tako Čolak Antićeva, upravo kao barunica Kasteli svojim neodoljivim osmehom redom krenula da šarmira recimo advokate suprotne strane kako bi prestali da zastupaju svog klijenta što joj je pošlo za rukom jer je znala da advokati koji zastupaju Etnografski muzej, a ima ih 4 ne umeju da tumače bilo koji akt, a zatim novinare zvala na kaficu u četiri oka, nutkala VIP ulaznice za noć muzeja, ne bi li na taj način sprečila dalje pisanje o kriminalu u Etnografskom muzeju, što joj na njenu žalost nije pošlo za rukom!

Sve u svemu, u svetlu ove glembajevštine ni najmanje ne čudi da je, iznoseći svoju odbranu, Ranka Dedović pred Tužilaštvom najpre rekla da je tačno da je 2016. godine potpisala ugovor o poslovnoj saradnji sa Etnografskim muzejem, ali da nije znala ko je direktor, jer ona kao strina Miljane Dedović, pravnice Jugoslovenske kinoteke, nije ni morala da dolazi u Etnografski muzej, zato sto je u njeno ime, poslove obavljala njena rodjaka Miljana Dedović, zajedno sa Ljubinkom Terzic, pored toga što u Etnografskom muzeju, njih dve nisu bile nikada ništa, osim komšinice koje su prešle u firmu preko puta da pljačkaju.

Kako kaže Dedovićka, ona nije bila svesna da čini protivpravnu radnju, nešto sto je zakonom zabranjeno, i pored toga, što je bila uhapšena više puta. Ali se onaku usput izlanula da je Omladinska zadruga "Gaudeamus" imala sličnu poslovnu saradnju sa Etnografskim muzejem i u periodu od 2008-2013. godine, čime je automatski priznala da je za isti način rada i za iste ili slične mućke imala poslovni dogovor i sa jednom od prethodnih direktorki Vilmom Niškanović.

Čitava mućka se svodi na činjenicu da članovi ove zadruge nikada nisu ni bili angažovani u Etnografskom muzeju, vec je potpisivanje ugovora bilo neophodno zbog prebacivanja budžetskog novca na račun privatne parazitske firme, koji potom dele međusobno. Lupetajući pred Tužilaštvom za organizovani kriminal, Ranka Dedović je još rekla da je kasnije saznala da Etnografski muzej ne želi njene članove, zato što ima svoje ljude, odnosno volontere, koji su stručni i obučeni za taj rad pa se stoga postavlja pitanje, koji su to volonteri uopste "stručni" jer da je neko stručan, onda ne bi bio volonter.

U Etnografskom muzeju nisu stručni ni muzejski savetnici, a kamoli volonteri. Njena radnica, kako kaze Dedovićka, koja je dogovorila takav model saradnje sa zaposlenima u racunovodstvu Muzeja, je pomenuta Miljana Dedović, odnosno njena rođaka.

Nije istina da se u računovodstvu Muzeja ugovaraju poslovi jer svi nalozi dolaze od direktora Muzeja tako da su ovakav model "poslovno tehničke saradnje" ugovorile Mirjana Menković, Ljubinka Terzic i Miljana Dedović. Imajuci u vidu zakonski osnov, volonteri ne dobijaju naknadu.

Međutim, u svom bezprizornom lupetanju, Ranka je jos dodala i to da je Muzej odbio da primi članove njene zadruge uz obrazloženje da su oni zaposleni u Etnografskom muzeju, i na kraju jos pominje i nezaposlena lica koja bi na taj način izgubila naknadu koju dobijaju. Dakle, ta lica su volonteri, pa su onda zaposleni, pa su onda nezaposleni, koji bi izgubili naknadu koju dobijaju. Ukoliko ti volonteri, zaposleni ili nezaposleni, dobijaju naknadu koju bi izgubili u Etnografskom muzeju, ko onda dobija novac koji je uplaćen na račun privatne firme Ranke Dedović?

Ovu brutalnu pljačku su uzbunjivači Etnografskog muzeja svojevremeno u najmanje pet-šest navrata prijavljivali Inspektoratu za rad, Ministarstvu za rad, zaposljavanje, boračka i socijalna pitanja, koji je slao inspektore koji nisu nista od svega ustanovili a sve zbog toga jer je najčesće dolazila izvesna inspektorka Stanka Županjac, koja se hvalila da je nju kao sudiju, lično doveo Rasim Ljajić iz Novog Pazara u Beograd da radi.

Ni u jednom slučaju nije dala tačan nalaz, a uzbunjivačima nisu dostavljali ni netačni nalazi, vec su iste slali Ministarstvu kulture i informisanja. Da je Stanka Županjac radila za Ministarstvo kulture i informisanja a ne za dobrobit ove države, bilo je jasno po njenom oduševljenju kad se prvi put susrela sa Milošem Aligrudićem. Rekla mu je da je mnogo lepši uživo nego preko televizije a potom zapisivala sve što je Aligrudić lagao, krivotvoreći tako i otežavajući čitavu nenormalnu situaciju.

Nekada je Etnografski muzej važio za instituciju od nacionalnog znacaja koja zna šta radi, ali to u poslednjih desetak godina nije tako, zahvaljujuci Ministarstvu kulture, koje po nepotističkim vezama postavlja direktore. Sa dolaskom Menkovićke, u Muzeju je prestao bilo kakav rad koji zahteva normalno ponašanje, zato što je sve vreme trajala brutalna pljačka.

Radnici koji su radili u Upravi Etnografskog muzeja su skoro svi dobili otkaze, kako bi Menkovićka uspostavila svoj pljačkaški model rada sa njenom ekipom! Ispostavilo se da su ljudi koji su dolazili po novac kod Dedovićke Milan Žilović, policajac u penziji zadužen za obavljanje prljavih poslova u Muzeju, Nemanja Štula, kum Menkovićkinog sina, koji je navodno klisnuo iz zemlje kad su krenula suđenja i presude na osnovu priznanja kada se saznalo da su keš uzimali i Branko Jokić, Sanja Stankovic, rođaka Branka Jokića i Veljko Alvadžic, tadašnji sekretar Muzeja i rođak istog Branka Jokića.

Menkovićka je iznoseći svoju odbranu, najpre rekla da je suspendovana sa mesta muzejskog savetnika od 01.06.2019. godine. To znači da je konačno doživela profesionalnu smrt i pre bilo kakve presude. Nije joj pomogao ni falš doktorat koji je stekla na prljav način, kao što je i sve ostalo stekla na isti način.

Dakle, nakon pet godina brutalnog pljačkanja, što su dokazale sve revizorske institucije koje postoje u ovoj državi i koje su radile u Muzeju svih pet godina na zahtev uzbunjivača, kao i nakon hapšenja, prekršajnih i krivičnih prijava, ova bestidnica je tek prvi put suspendovana i prvi put stala na optuženičku klupu i to za samo nekoliko krivičnih dela.

Jer daleko krupnija krivična dela nikada nisu ni dospela do javnosti zbog okolnosti u kojima se država nalazila. Tako npr. Menkovićka i Jokić nikada nisu odgovarali za brutalno pljačkanje Muzeja Kosova u Prištini 1999. godine, kada je deo neolitskih figurina prodavan Albancima za 80.000 maraka po figurini dok su u Beogradu su pričali da im karabinjeri navodno nisu dali da evakuišu predmete Muzeja u Pristini.

Da ne pominjemo otimačinu stanova zaposlenima u Muzeju Kosova u Pristini, kao i otimačinu njihovih plata nakon 1999. godine. Dakle, Mirjana Menković i Branko Jokic, direktor nepostojećeg Muzeja u Prištini, aktivno pljačkaju punih dvadeset godina, a tek je sad samo Menkovićka, prvi put na optuzenickoj klupi.

Ona u svojoj odbrani i priznaje da je činila protivpravne radnje. Vlasnici agencija koji su uhapšeni u akciji policije zajedno s njom, takodje su priznali krivicu, rekavsi da su novac davali Nemanji Štuli i Branku Jokiću, o čemu je Tabloid vise puta izveštavao za poslednjih pet godina i pre priznanja njihove krivice.

Dok Ranka Dedović pljačka u nesvesnom stanju, Menkovićka to radi vrlo svesno, ali, kako je sama kazala "svesno pljačka u najdobronamernijem smislu". Kaže, nije pljačkala zlonamerno, vec dobronamerno. A ako je ovako izgledala najdobronamernija pljačka, kako bi tek izgledala zlonamerna?

Uhapšena i na optuženičkoj klupi, poput Angelike Barboci koja je govorila kako su Glembajevi lopovi i ubojice, Menkovićka je pokušavala da priča o propustima svojih prethodnika, koji makar nisu bili uhapšeni! Najveći propust svih njenih prethodnika je činjenica da su svi direktori, kao i ceo kolektiv, znali da je ona lopov i što po tom pitanju niko ništa nije preduzeo do reakcije uzbunjivača Etnografskog muzeja.

Svi su znali da je u sukobu interesa jer je u samom Muzeju protivzakonito držala privatnu firmu alias NVO "Mnemozyne", koja je u Muzeju bila usidrena punih 20 godina a pothitno je ugašena nalogom Agencije za borbu protiv korupcije. Mnemosyne je inače služila kao sredstvo za reketiranje svih i svakoga pod izgovorom zaštite kulturnog nasleđa na Kosovu i to tako što je Menkovićka na teren odlazila službeno kao kustos Etnografskog muzeja, a tamo se predstavljala kao direktor "Mnemosyne" uništavajući kulturno blago uopšte, pod izgovorom rada na očuvanju kulturnog nasleđa.

Ta parazitska NVO je postojala iz istih razloga kao i Omladinska zadruga "Gaudeamus", kao i mnogo drugih parazitskih firmica koje je dovlačila u Etnografski muzej, iskljucivo zadržavajući profit za svoje lične potrebe i potrebe svog sina koji je jedno vreme čak vozio i novo novcijato službeno vozilo Muzeja u Prištini. Što se tiče nestručnog i ostarelog kadra, najpre je tu ona sama, kao i bivši robijaš Branko Jokic koji ima preko 70 godina i sav se trese, ali ne prestaje da pljačka preko fantomskog Muzeja u Prištini.

Tu su i Miroslav Drakul Mitrović, koji je za dvadesetpet godina imao samo jednu izložbu, Marina Cvetkovic, takođe, imala je samo jednu izložbu, kao i nova i ostarela direktorka Tijana Čolak-Antić Popovic - samo jednu izložbu za dvadesetpet godina. Pored njih, tu su i ostali paraziti, Milan Žilovic, policajac u penziji, te rođaci Branka Jokica, Veljko Alvadžić, koji je uništavao dokumentaciju u Muzeju na očigled celog kolektiva, Nemanja Štula, zadužen za raznošenje opljačkanog novca. Uostalom pljačkanje je oduvek bila jedina motivacija Mirjane Menković.

Javnosti je poznat samo mali broj skandala, dok je u Muzeju oduvek poznato bezbroj njenih skandala. Nikada nije provereno da li je i koliko naplaćivala rodteljima zapošljavanje mladog kadra u Muzeju a uprkos zabrani zapošljavanja, Menkovićka je primila četrnaestoro ljudi na raznim radnim mestima, najviše na nepostojećim mestima kustosa. Kvareći omladinu na taj način, obećavajući im radna mesta koja ne postoje, dezavuišući ih, koristila je ove mlade ljude kao zamorčiće, kako bi imala alibi za pranje novca preko njih, a veći deo tog istog novca zadržavala za sebe. Omladina je mislila da radi za Etnografski muzej, dok su u stvari radili za privatnu firmu "Hom art". Oni su se jedino fizički nalazili u Etnografskom muzeju.

Ugovori su im bili lažni i fiktivni. Plaćala im je mastere i doktorate, ali samo u slučaju da i ona od toga ima neku korist, jer u krajnoj liniji Muzej je platio i njen doktorat koji je najpre postavio kolega iz Muzeja Miloš Matić a potom napisala i uredila Danijela Velimirović, profesorka na Filozofskom fakultetu, naravno, na Odeljenju za etnologiju i antropologiju. Tako je poznato da je izvesnom Ivanu Zariću, koga je sama dovela u Muzej, plaćala doktorat, ali bez ijednog ugovora o stručnom osposobljavanju pa se tako novac upućen Filozofskom fakultetu nalazio na istom listingu sa novcem uplaćenim za toalet papir i sličnim potrebštinama.

Ipak, najinteresantnija laž koju je upotrebila u svojoj odbrani je pričica o donaciji od 65.000 dolara iz 2010. godine koju je dodelila Ambasada SAD za popravku krova, koji je u celosti od lima a aplicirala tadašnja direktorka Vilma Niškanović dok je same formulare i aplikaciju pisala Menkovićka kao kustos Etnografskog muzeja još.

Kad je novac legao na račun Muzeja, nastao je pravi boks meč izmedju Vilme Niškanovic i Menkovićke koja se zaletala sa šestog sprata na drugi, u Upravu Muzeja, tražeći da joj se 10% donacije uplati na račun "Mnemosyne" uz histeričnu viku na Niškanoviku: "Uplati mi na racun "Mnemosyne", ja sam aplicirala!" Vilma je odgovarala: "Aman, ženo, nemam pravni osnov!" a odgovor je bio "Kakav pravni osnov, da li si ti normalna" vikala je Menkovićeva. Uglavnom, krov je popravljen 2010 a po Menkovićki su te pare potrošene 2014-2017 za marifetluke zbog kojih je uhapšena.

Menkovićka se na sudu izlanula i o nekih 34.000 evra navodno zarađenih od nekog simpozijuma, što je trebalo da ostane u tajnosti, imajući u vidu da su sve inspekcije, pa i Policija, napravile propust u radu, i nisu uhvatili momenat sa simpozijumom, ta lova je očigledno legla na devizni račun Muzeja, pa su iz tih razloga uspeli da sakriju ovu uplatu. Inače, to što se rasplakala u sudu, nije prvi put.

Ona na svim sudovima i pred svim sudijama, pošto ima bezbroj sudskih procesa, koristi svoje mrtvo dete, kao žrtvu i razlog, zbog kojeg je ona tako zla. Na svim sudovima, nebitno je koja je tema i čiji je predmet u pitanju, iznosi kao glavni razlog za bilo koje nepočinstvo koje čini, da se sve to dešava baš zato sto joj je pre trideset godina preminulo dete.

Ukoliko ona sama to ne kaže, iza nje ide Miroslav Drakula Mitrović u vidu najvernijeg svedoka koga ona obavezno prijavljuje i navodi istu nesreću, očekujuci empatiju od sudija. Istu nesreću, vec trideset godina, pominje i svim novinarima. Inače, dok joj je dete bilo živo i teško bolesno, ona je na Kopaoniku, gde je bila na službenom putu, i uhvaćena in flagrante delicto sa direktorom hotela na Kopaoniku, od strane svog muža, kome je to drukao prethodni Menkovićkin ljubavnik, odnosno muzejski Alojzije Zilbebrant a veliko finale priče o smrti deteta usledilo je nekoliko dana nakon sahrane kada se Menkovićka u Muzeju pojavila nakarminisana i u crvenoj haljini, jer se spemila da ide u pozorište!

Sve u svemu, za razliku od Menkovićke, Sokrat nije plakao pred sudijama, nije tražio milost i pored toga što je znao da će dobiti smrtnu presudu. Smatrao je da to nije lepo i da nije pravedno. Pričao je baš o onima koji su, nalazeći se u nekoj parnici, molili i zaklinjali sudije za milost, lijući krokodilske suze, i dovodili svoju decu, i druge rođake i prijatelje, ne bi li izazvali što više samilosti prema sebi.

Da li to znači da će se na nekom narednom ročištu pojaviti Branko Jokić, Veljko Alvadžić i ostala bliža i dalja kamarila da moli za milost? Ili će joj se u nekom drugom procesu pridružiti na optuženičkoj klupi? Postoje granice koje normalan čovek unutar ustanova ne bi smeo da prekrši.

Tako je ova bestidnica, nakon svih nepočinstava počinjenih u opštem histeričnom stanju, napokon dospela do optuženicke klupe. Doduše, ne za glavno zlodelo, odnosno fizički napad šikaniranje i proganjanje Dr Sofije Kostić koje se završilo njenom tragičnom smrću. Zli ljudi su najpre prepoznatljivi po tome sto se ne stide. Jer, sa sramotom ili sa čašću se umire.

To je jedino što ostaje nakon smrti. Kako je dostojanstvo Sokratovo pred smrtnom presudom zapamćeno za sva vremena, tako će i sramota Menkovićke ostati zauvek u analima Etnografskog muzeja i uopšte u srpskoj kulturi na pocetku XXI veka. Jer, bili bi budale svi oni od polubogova koji su pred Trojom poginuli, i svi ostali koji su život dali zbog časti, kao i sin Tetidin, koji je toliko prezreo opasnost samo da ne bi ostao pod kakvom sramotom.

Kad je goreo od želje da ubije Hektora, mati njegova, boginja, ovako mu je kazala: "Sine, ako osvetiš smrt drugara svoga Patrokla i ubiješ Hektora, i sam ćeš poginuti, jer, posle Hektora odmah i tebe sudbina čeka." Mnogo više uplašio se od toga da živi kao kukavica i da ne osveti svoje prijatelje, pa je rekao: "Neka poginem odmah, samo da ne boravim kao sramota". Tako su građani atinski pokazali da ne treba paziti ni na šta drugo, čak ni na smrt, nego samo na sramotu, dok građani beogradski za sramotu ne haju.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane