Natrag

Ekonomija

Novac i monetarna politika u funkciji razvoja (4)

Politika ''otvorenog tržišta'' i poražavajući efekti

U monetarnoj teoriji i politici se sve manje postavlja pitanje: šta je novac, već kako se stvara, ko njime raspolaže i kako deluje na ekonomsku aktivnost i sve podsisteme ekonomskog sistema, odnosno kako njime efikasno upravljati. Znatno je češće i istraživanje mehanizma uzajamnog delovanja novčanih i realnih faktora reprodukcije. Shvatilo se, konačno, da nije bitno poreklo novca, već njegova upotreba i efekti. Moderna monetarna teorija prelazi na aktivnu ulogu novca i monetarne politike i njeno delovanje na visinu BDP i raspodelu dohotka, cene, tržište novca i kapitala, zaposlenost, potrošnju, kamatu i profit, ponašanje investicija i štednje, platnobilansnu ravnotežu i odnose u eksternoj ekonomiji. Radi se, dakle, o prihvatanju teze o brojnim i složenim uzajamnim odnosima novca i drugih realnih agregata privrede, zaključuje u svom istraživanju prof. dr Slobodan Komazec.

Prof. dr Slobodan Komazec

14.OGRANIČENJA U VOĐENJU EFIKASNE MONETARNE POLITIKE -GRANICE UTICAJA NOVCA NA PRIVREDNU AKTIVNOST

Duboku depresiju i krizu karakteriše neiskorišćenost kapaciteta, nizak nivo investicija i proizvodnje i nenormalno visok nivo neprodate robe, što je posledica izuzetnog pada globalne tražnje. Želje za investiranjem , zbog pada profita i slabih poslovnih izgleda , svedene su gotovo na nulu. „Granična efikasnost kapitala" je u takvoj situaciji na nivou kamatne stope, a u dubokoj krizii ispod nje.

Bruto profit, često, u takvim uslovima ne pokriva troškove kamate. Preduzetnici se teško odlučuju na nove investicije, pa i ukoliko dođe do takvog sniženja kamata da se pojavljuje negativna kamata, odnosno premija za ulazak u investicije.

Dakle, i u slučaju kada kamatna stopa postane jednaka nuli, ili uz negativnu kamatnu stopu (premije za investiranje), oni se neće odlučivati na nove investicije, jer su poslovni izgledi veoma slabi (ako se odluče , to će biti pod posebnim uslovima ). Sama kamatna stopa i operacije kamatom nedovolnji su da okrenu konjukturu koja je u padu , odnosno da pokrenu investicije i poslovnu aktivnost.

Snižavanje kamatne stope danas velikim delom dovelo bi do kretanja kapitala iz zemlje u inostranstvo. Naime, u uskoj povezanosti međunarodnog tržišta novca i kapitala, razlika u nivou kamate u raznim privredama prouzrokovala bi njihovo kretanje u privredi s višom kamatnom stopom, dok domaća likvidnost može ostati nepromenjena.

Konfliktnost domaćih i spoljnih ciljeva ekonomske politike ovde posebno dolazi do izražaja. Dizanje kamatne stope je veća šteta za privredu od obaranja deviznog kursa.

Investicije ostaju neosetljive na promene kamtne stope , tako da ni promene štednje ne dovode do promena u krivoj investicija, investicije malo ili gotovo neznatno tada reaguju na kamatu, te ona ne može obaviti svoju funkciju regulatora investicija. Iz krive neto - efikasnosti novca proizilazi da u fazi recesije i pada nacionalnog dohotka kamata mora biti vrlo niska i to niža od negativne stope nacionalnog dohotka.

U krizi i niskom nivou dohotka kamata upravo, ima tendenciju da se povećava posebno zbog velike neizvesnosti, rizika ulaganja, teškoće realizacija, vraćanja kredita, ali se i banke suzdržavaju da odobravaju kredite privredi. Ukoliko to i čine to je vrlo oprezno i dozirano, tada je to uz visoku kamatu i na vrlo kratke rokove, i uz brojno obezbeđenje (osiguranje kredita). Pomeranje krive investicija na novi viši nivo dovodi do obaranja kamate sa visokog nivoa na niži nivo tako da profitabilnost investicija (marginalna efikasnost investicija) raste. Međutim, tu su i potrebni i drugi stimulativni instrumenti o čemu više govorimo na drugom mestu.

Ekspanzivna monetarna politika usmerena na podsticaj proizvodnji i investicijama , pretpostavlja i zadržavanje novca i kamata u proizvodnji i investicijama , pretpostavlja i zadržavanje novca i kamata u proizvodnoj sferi , čime se efekti dodatne emisije ispoljavaju u sferi porasta likvidnosti privrede i banaka, rasta dohodaka i proizvodnje , čime se tekuči novac može pretvoriti u kapital. „Konverzija „ kratkoročnih sredstava (depozita) u dugoročna vezivanja je time u potpunosti omogućena, bez ugrožavanja tekuće likvidnosti preduzeća i banaka.

Dakle, postoje mogućnosti, kada ekspanzivna i razvojno usmerena monetarna politika može da podstakne razvoj i „sklonost investiranju", a da ne dovede do isključivog rata cena. Istražiti efekte restriktivne monetarne politike na investicije, rast, zaposlenost, potrošnju i dr. javlja se kao primarni zadatak makroekonomske politike svake države.

Snižavanje kamatne stope u krizi i vođenje „politike jevtinog novca" da bi se dao podsticaj investicijama , uglavnom ostavlja investicije neosetljivim na snižavanje kamate , posebno kada su uslovi poslovanja, plasmana, plaćanja, rizici , očekivanja i dr. nepovoljni. Sama kamatna stopa ne može ih neutralisati. Snižavanje kamatne stope je druga strana , dovodi do opadanja sklonosti štednji i povećanja sklonosti potrošnji , dok oslobođeni dohodak uglavnom odlazi u spekulativne svrhe.

Manipulisanje kamatnom stopom u takvim uslovima nije efikasno da bi se podigla kriva investicija. Investicije su malo osetljive na manje promene kamatne stope . Stoga monetarna politika ne može operisati samo kamatnom stopom, već većinom instrumenata.

Manipulisanje kamatnom stopom u takvim uslovima potpuno je neefikasno da bi se podigla kriva investicija naviše i da bi se time podigao nivo nacionalnog dohotka i zaposlenosti. Međutim, suprotno dosadašnjim teorijskim stavovima monetarna politika ipak nije samo politika kamatne stope.

Ona, videli smo, raspolaže mnogim, znatno efikasnijim instrumentima u regulisanju novčane mase i monetarne baze. S druge strane, fiskalna politika, a pre svega javni rashodi, trebalo bi uspešno da kompenzuje nedovoljan obim privatnog investiranja , kako bi ukupna kriva investicija bila pomerena naviše. Osim navedenog i drugi oblici poreskih olakšica trebalo bi da suzbiju politiku preterane štednje da bi brže došlo procesa uravnotežavanja.

Sama monetarna politika , dakle, po takvim shvatanjima, nije u stanju da dovede do preokreta u kretanju proizvodnje i zaposlenosti (što se pokazalo u praksi u velikoj krizi 30-ih godina prošlog stoljeća). Zbog toga je fiskalna politika , posle 1933., došla na prvo mesto u regulaciji tražnje i potrošnje, odnosno konjukture, posebno privrede kada je došla u duboku depresiju.

Mere monetarne politike pokazuju se kao potpuno neefikasne, posebno mre inače zakasnelog snižavanja kamate, odnosno politika jevtinog novca i kredita. Fiskalizam zauzima mesto ranije dominirajućeg monetarizma u ekonomskoj teoriji koji se zadržavao sve do šezdesetih godina prošlog veka. Duboku krizu, tridesetih godina monetaristi pripisuju isključivo loše vođenoj monetarnoj politici.

U SAD je, na primer, 1929 - 1933. godine došlo do smanjenja količine novca u opticaju za jednu trećinu. Smanjenje opticaja produbilo je i produžilo krizu. Monetarna politika sprovodila se tako da je dovela do neverovatne deflacije u SAD i drugim privredama u svetu.

Savremeni kejnzijanci, pa i monetaristi, smatraju da je pred veliku ekonomsku krizu 1926. trebalo voditi ekspanzivnu monetarnu politiku, preplaviti tržište jeftinim novcem i drugim pogodnim uslovima, čime bi se sprečilo padanje proizvodnje i zaposlenosti, a time i ulazak u krizu. To se desilo u novoj globalnoj krizi 2008. godine, čime je sprečen opšti finansijski lom banaka i berzi, ali i nacionalnih privreda.

Kada je depresija uzela maha , svi pokušaji centralnih banaka do smanivanjem kamatne stope pokrenu nove investicije i konjukturu doživeli su neuspeh. Međutim, M.Fridman ispravno konstatuje da problem nije u tome što se pokušala promeniti monetarna politika i što se, tada, uvidelo da je neefikasna.

Naprotiv, Federalni Rezervni Sistem uopšte nije ni pokušao da je primeni. Ono što je pokušano , učinjeno je potpuno obrnuto (restrikcije u monetarnoj politici). Nije problem u tome što ne postoji dopunska tražnja i „želje za investiranjem", već je to preterana opreznost banaka u odobravanju kredita.

Pokazalo se da su mnogo bolje prošle banke koje su odobrile kredite i lošim partnerima iz privatnog sektora, nego one koje su kupovale državne vrednosne papire da bi povećale svoju sekundarnu likvidnost. Na temelju toga se tvrdilo da je monetarna politika prevaziđena i da novac više nije značajan, da je osnovna funkcija monetarne politike održavanje niske kamatne stope. Tako je, u posleratnom periodu ,bila prihvaćena politika jeftinog novca . Inflacija, koja se kasnije snažno razvila i bila stimulisana takvom politikom jeftinog novca , značila je ponovno vraćanje na aktivnu antiinflacionu monetarnu politiku.

Fiskalnom politikom , javnim rashodima i snižavanjem poreza , budžetskim deficitom i javnim dugom, treba dati početni zamah za izlazak iz privredne krize, a zatim ekspanzivnom politikom novca i niskim kamatnim stopama dati dodatni „doping" i stimulans pokrenutoj privredi. Stoga se i dalje smatra da je fiskalna politika efikasnija u krizi od monetarne politike.

Mnoge analize privredne ekspanzije 1980-2007. pripisuju takav preokret fiskalnoj politici (sniženje poreza , povećanje budžetskog deficita), dok se odaje priznanje monetarnoj politici koja je to omogućila, pošto nije stala na put takvom delovanju fiskalne politike (dodatna emisija novca i niska kamatna stopa).

Monetarna politika, usmerena na stabilnost cena, u takvim odnosima će pojačavati oscilacije realnog dohotka uz deflaciju i pad proizvodnje i bruto proizvoda , dok monetarna pšolitika usmerena na postizanje visoke zaposlenosti i povećanje proizvodnje istovremeno pojačava takve varijacije cena (inflaciju). Delujući u uslovima recesivne inflacije , koja je danas dosta prisutna u svetu , monetarna politika gotovo uvek ima destabilizacioni karakter.

Ukoliko se stabilizuje zaposlenost i poveća stopa rasta društvenog proizvoda , redovno dolazi i do rasta cena. Ako se, s druge strane , žele stabilizovati cene i devizni kurs, dolazi do rasta nezaposlenosti i pada nacionalnog dohotka , odnosno bruto domaćeg proizvoda , čime se produbljava kriza ili recesija.

Oživljavanje značaja i uticaja monetarne politike, kao prilično specifičnog područja makro-ekonomske politike , podstaklo je i istraživanje delovanja monetarne politike , kao celine i njenih instrumenata u pojedinim fazama privrednog razvoja.

Oživljavanje monetarne politike , kao instrumenta kratkoročne politike, postavilo je i pitanje primene i efikasnosti tradicionalnih instrumenata te politike: kamatne stope, kreditnog volumena, otvorenog tržišta , stope rezerve likvidnosti, obavezne rezerve, primarne emisije, kredita poslovnih banaka, posebno kada se vodi restriktivna i ekspanzivna monetarna politika.

Pre kejnzijanske revolucije, monetarna politika je bila , uglavnom, jedini instrument celokupne ekonomske politike - kao sredstvo stabilizacije cena, dok je kasnije uvedena fiskalna politika kao sredstvo osiguranja pune zaposlenosti.

Od pedesetih godina monetarna politika ponovo preuzima najveći deo odgovornosti za ekonomsju stabilizaciju na kratak rok, što je posledica sve većeg budžetskog deficita i njegovog teškog prilagođavanja ciljevima nacionalne politike stabilizacije, odnosno prevlasti ostalih ciljeva nad ciljem stabilizacije.

Od monetarne politike se zahteva sve veća elastičnost u osnovnom strateškom delovanju , što je u situaciji korišćenja novca i kredita za brojne neekonomske svrhe , vrlo teško . Elastičnost monetarne politike je sposobnost brzog menjanja određenih instrumenata i njihovo prilagođavanje , pre svega privredim procesima. Pred monetarnu politiku se, imajući u vidu ta dva momenta , postavlja izvesna kritična tačka efikasnosti uopšte.

Da li monetarne vlasti preduzimaju određenu akciju pravovremeno,

Da li se delovanje monetarne akcije u privredi ispoljava dovoljno brzo i

Da li daje dovoljan stabilizacioni efekat , odnosno da li se monetarna politika koristi i za druge ciljeve izvan „normalnih" kojima treba da je podređena, određenih zaokreta u monetarnoj politici, što pretpostavlja sintezu realnog i monetarnog planiranja. Preduzimanje ili mera vezano je za određenu proceduru koja će se smanjiti na minimum , ukoliko se sve više , ex ante, preduzimaju. I u brzinu efekata preduzetih mera trebalo bi da, svaka privreda, bar orijentaciono, poznaje odgođene efekte te politike, brzinu opticaja, multiplikator i druge faktore vezane za koncept planirane optimalne količine novca u opticaju.

Ako postoje velike deformacije u monetarnim tokovima u odnosu na normalna kretanja i ako postoje nekontrolisani monetarni tokovi od strane centralne banke , tada monetarna politika ne može biti efikasna i davati očekivane rezultate (efekte).

Što se tiče stabilizacionog efekta i korišćenja monetarne mase (primarne emisije) za finansiranje , najčešće budžetskih rashoda, te dva elementa su danas , u fazi inflacije, u očitom raskoraku. Organi ekonomske politike moraju jasno da odvoje ta dva pitanja: ili stabilizaciona monetarna politika ili inflaciono naduvavanje novčane tražnje većim ili manjim sistemom deficitnog finansiranja budžeta (državnih rashoda)

Novi pristupi monetarnoj dinamici zahtevaju i sve složenija istraživanja teorije realnog investiranja, paralelno s analizom delovanja osnovnih monetarnih agregata, jer se sve više operiše količinom novca odnosno masom bankarskih kredita , umesto kao ranije, kamatnom stopom (uticajem promena u kamatnim stopama na pojedine oblike troškova).

Tako je period dugotrajne posleratne inflacije i neosetljivost kamate na investicije i troškove reprodukcije dovelo do generalnog zaokreta od kamate ka količini novca. Monetarna teorija , s jedne strane, postaje sastavni elemenat opšte teorije reprodukcije (teorije kapitala) a, s druge strane, elemenat stabilizacije sistema i sistema planiranja formiranjem određene monetarne dinamike.

Monetarna politika , uz fiskalnu politiku, politiku dohodaka i spoljno-trgovinsku politiku, postaje osnovna poluga u dinamiziranju privrednog rasta i stabiliazcije privrede. Ovo se posebno odnosi na privredu pogođenu inflatornom neravnotežom. Međutim, faktori koji određuju tempo i kvalitet ekonomskog rasta su daleko brojniji u odnosu na samo delovanje monetarnih faktora.

15. RESTRIKTIVNA MONETARNA POLITIKA U FUNKCIJI STABILIZACIJE CENA I DEVIZNOG KURSA

Monetarna politika , videli smo, treba da osigura ostvarivanje osnovnih ciljeva makroekonomske politike : stabilnost vrednosti novca (monetarna stabilnost), optimalni rast, uravnotežen platni bilans i optimalna likvidnost privrede („optimalno snabdevanje privrede potrebnom količinom novca"). Navedeni ciljevi su često međusobno suprostavljeni, posebno u kraćem vremenskom periodu, tako da se monetarna vlast odlučuje i bira jedan od prioritetnih ciljeva.

Snabdevanje privrede potrebnom količinom novca (posebno preko primarne emisije centralne banke i poslovnih banaka) odvija se preko pet kanala, među kojima je promena deviznih rezervi jedan od tih tokova.

Naime, porast deviznih rezrvi i kupčovina deviza od strane centralne banke znače emisiju primarnog novca, a smanjenje deviznih rezervi preko prodaje deviza bankama uvoznicima i plaćanja inostranstvu - znače povlačenje novca i njegovo poništavanje. Odatle i potiče poznati stavu našoj privredi da će se „emisija novca vršiti samo na osnovu deviznog pokrića".

Devizne rezerve su odraz ukupnog stanja platnog bilansa , a ne samo njegovog trgovačkog podbilansa (izvoza i uvoza robe i usluga). Porast deviznog priliva nastao većim izvozom rezultat je dva paralelna toka:

Odliv robnih fondova (roba i usluga) u inostranstvo - za čiju proizvodnju su u privredi ostali svi troškovi (plate, porezi i doprinosi, materijalni troškovi, kamate na kredite i dr.),

Devizni priliv nastao na osnovu toga izvoza i dopunska emisija novca na osnovu prodaje deviza centralnoj banci.

Ova dva robno-novčana toka i maju direktno suprotne efekte , ali i niz sekundarnih efekata.

Smanjenje ponude robnih fondova na domaćem tržištu ostvareno izvozom, praćeno je istovremenim porastom emisije novca u privredi preko bankarskog sistema. Emisija u osnovi pokriva troškove nastale u proizvodnji robe. U slučaju nabujalih troškova monetarna emisija „pokriva" troškovnu inflaciju, uz ugrađenu neravnotežu na domaćem tržištu. Ako devizni kurs uz to i devalvira , tada udar troškova skupljeg uvoza i na toj osnovi nastala emisija novca samo podstiče inflaciju i neravnotežu na domaćem tržištu.

Domaća proizvodnja i robno-novčani tokovi suprotnog su kretanja od emisije novca (i novčane mase). Proces uravnotežavanja ovde je vrlo teško postići, jer radi se o „ugrađenoj neravnoteži".

Uvoz roba , koje prati izvoz, može da poboljša odnose na domaćem tržištu, ali ostaje nervnoteža strukturnog karaktera , koju monetarna politika ne može otkloniti. Istovremeno , dohodak i novac se prelivaju iz uvoznih u izvozne grane, što pojačava neravnotežu na tržištu. To se posebno oseća nakon promene deviznog kursa (devalvacije).

Promena deviznih rezervi , odnosno „potpuno devizno pokriće za emisiju novca" suprotna je koncepciji od „optimalnog snabdevanja privrede potrebnom količinom novca". Ukoliko je uvoz permanentno veći od izvoza, dakle kada se povećava spoljnotrgovinski deficit, tada zbog slabljenja deviznih rezervi (koje se tope) morala bi da se vodi permanentno restriktivna monetarna politika i povlačenje novca iz privrede. Nelikvidnost preduzeća i banaka bila bi stalni problem.

Devizne rezerve mogu biti formirane u konvertibilnim , transferabilnim i klirinškim sredstvima plaćanja- Uglavnom se odnose na efektivni strani novac,međunarodne hartije od vrednosti i do nedavno monetarno zlato.

Uvoz i izvoz se odvijaju kako sa zemljama sa konvertibilnim valutama (i plaćanjima) , tako i područjima sa klirinškim plaćanjima. Emisija novca na bazi „deviznog pokrića" uglavnom se odnosi na konvertibilna sredstva plaćanja , bez hartije od vrednosti, što još više umanjuje značaj i kvalitet ovog kanala emisije novca i vođenja optimalne novčane mase formirane na ovoj osnovi.

Ukoliko bi se devizne rezerve povećale odobravanjem kredita u inostranstvu i unosom deviza u zemlju (zbog jačanja deviznih rezervi), tada se emisija novca vrši bez neposredne veze sa robnim fondovima u privredi, čime bi se snažno inflatorno delovalo dodatnom emisijom novca. Odobravanje kredita u inostranstvu za komercijalni uvoz (robni krediti) ima stabilizacioni efekat. No, tada je moguće paralelno otvoriti kanal kreditiranja uvoza, jer dolazi do paralelnog povećanja robnih fondova (uvozom) i kreiranja domaće novčane tražnje.

Istina, i ovde ostaje problem strukturnog prilagođavanja i paralelnog kretanja procesa stvaranja novca i pojave robnih fondova na domaćem tržištu, ali i održavanja dugoročne ravnoteže robnih fondova iz uvoza i kreirane novčane tražnje.

Održavanje usklađenih odnosa u kretanju izvoza i uvoza, kako po strukturi tako i po vremenskoj dinamici i brzom usklađivanju (uz efikasnu selektivnu monetarnu politiku) može se ostvariti direktnim kreditiranjem izvoza i uvoza rob i usluga. Selekcija namena , izbor prioriteta , regiona izvoza i uvoza, stimulativni ili destimulativni instrumenti monetarnog regulisanja (kamata, visina reskonta, rokovi vrađanja kredita i dr.) dolaze do posebnog izražaja. Izvozni krediti u razvijenim privredama su izuzetno razvijeni i postali snažna poluga razvoja ( kao osiguranje izvoznih poslova).

Monetarna politika i devizni kurs su samo indirektno povezani. Naime, smatra se da oskudica novca i restriktivna monetarna politika smanjuju efektivnu novčanu tražnju na tržištu, a nedostatak viškova novca sprečava njihov odliv i pritisak tražnje na deviznom tržištu , uz porast kurseva stranih valuta. Ovakav stav ima osnovanost pod nekim pretpostavkama:

Višak neuposlenog novca (visoka nelikvidnost privrede i banaka), ne može se profitabilnije uložiti u druge svrhe (investicije, ulaganja u hartije od vrednosti i sl.) u odnosu na ulaganja u devize;

Slabe devizne rezerve i pritisak potreba za plaćanje potrebnog uvoza vode stalnom pritisku tražnje deviza, posebno preko banaka, što podiže devizni kurs stalnih valuta. Kurs domaćeg novca slabi, što ga brzo uvodi u zonu precenjenog kursa. Ako je praćeno i istovremenim bržim rastom cena ili inflacije u zemlji u odnosu na inostranstvo , nižom produktivnšću rada , nekonkurentnošću, pritisku troškova i slabom dinamikom proizvodnje , tako je uz sve veće slabljenje deviznih rezerbi nužno provesti devalvaciju nacionalne valute , a u uslovima fluktuirajućeg kursa mora se pristupiti brzom klizanju kursa domaće valute.

Monetarna politika nakon izvršene devalvacije i pritiska sada skupljeg uvoza, odnosno pritiska uvozne inflacije „mora" da se tome prilagođava sa novom dodatnom emisijom novca. Stoga, nakon devalvacije često usledi nagli rast cena.

Da bi se to sprečilo, često se istovremeno sa devalvacijom provodi i kontrola cena (zamrzavanje), kontrola i ograničavanje ličnih dohodaka i potrošnje, ograničavanje javne potrošnje i sl. da bi se sprečili efekti prelivanja skupljeg uvoza na domaće cene. Time se nastoji neutralisati prelivanje uvozne inflacije (skupljeg uvoza) na domaću privredu, a istovremeno zadržala konkurentna sposobnost privrede i duže održali pozitivni efekti devalvacije na izvoz, odnosno ograničilo negativno delovanje na uvoz.

Kreditna ekspnzija je uglavnom pod uticajem stranih banaka i velike tražnje investicionih i potrošačkih kredita. Visok priliv stranih direktnih investicija koji se monetizuje, a vezan je za proces prodaje banaka i preduzeća primorava centralnu banku da vrši sterilizaciju vičkova novca u opticaju.

Restriktivna monetarna politika usmerena na stabinost cena i deviznog kursa, vodiće se u pravcu izvlačenja viška novca iz opticaja instrumentima monetarnog regulisanja. To se uglavnom provodi preko repo operacija (rekupovina hartija od vrednosti) i politikom otvorenog tržišta. Sterilizacija viška novca , uz ograničavanje rasta kredita banaka, treba da smanje kupovnu snagu stanovništva koja bi dovela do pregrejavanja tražnje.

Rast novčane mase će se uskladiti s rastom društvenog bruto proizvoda. Ograničavanje kredita banaka i restriktivna „politika otvorenog tržišta" treba da ima ključnu ulogu u smirivanju inflacije. Smanjenje javne potrošnje i umereniji rast lične potrošnje treba da dovedu do smirivanja konjukture. Restriktivna monetarna politika treba da osigura jačanje deviznih rezervi i politiku stabilnog kursa.

Fiskalna politika restriktivno usmerena kroz „fiskalno prilagođavanje" treba da smanji učešće javnih rashoda u bruto domaćemproizvodu. To se može ostvariti smanjenjem subvencija privredi, smanjenju socijalnih rashoda, zdravstvenog osiguranja, uz usporavanja rashoda u lokalnoj samoupravi.

Snižavanje poreskih stopa na zarade i stopa doprinosa za zdravstveno osiguranje treba da deluje na smirivanje javne potrošnje . Smanjenje budžetskog deficita dovesti će do smanjenja inflacije i smanjenja deficita platnog bilansa. Antiinflaciona politika usmerena na smanjenje inflatornih pritisaka i inflacije dopunjena je i kontrolom cena proizvoda i usluga prirodnih monopola i jačanjem konkurencije na tržištu.

Da bi se povećala efikasnost antiinflatorne politike odvaja se bazna inflacija od regulisanih cena, kao i određeni „koridor" za inflaciju što znači uvođenje ciljane inflacije.

Usvojen je režim „ciljane inflacije" sa referentnom kamatnom stopom kao osnovnim monetarnim instrumentima , što treba da dovede do veće transparentnosti monetarne politike. To istovremeno treba da smanji inflatorna očekivanja uz sigurnije poslovanje, čime treba da se ostvari osnovni cilj monetarne politike - stbilnost cena i deviznog kursa. Istovremeno se uvodi politika koridora kamatnih stopa i mehnizam upravljanja kamatnim stopama , a ne njihovo slobodno tržišno formiranje.

16. Da li je svaka ekspanzivna monetarna politika i politika razvoja ili isključivo stimulator inflatorne nestabilnosti

Centralna banka i moneatrna vlast u većini zemalja ističu kao prioritetan cilj monetarne politike stabilnost cena i stabilnost deviznog kursa.

Osnovni cilj monetarne politike u većini privreda je očuvanje stabilnosti cena. Uspešnost sprovođenja monetarne politike mogla bi da se meri i kroz usklađenost monetarne ekspanzije sa stvarnim potencijalom rasta ekonomije , odnosno realnim faktorima rasta (bruto nacionalni proizvod).

Uspešno sprovođenje monetarne politike ustvari podrazumeva jasno definisane ciljeve i usklađenost monetarne politike sa ostalim delovima makroekonomske politike (posebno fiskalne i spoljnotrgovinske politike).

Monetarna politika mora insistirati na monetarnoj disciplini, jer samo tako se može obezbediti novčana stabilnost. Stabilnost mora imati prioritet, čak i u uslovima kada kamatne stope rastu, a devizni kursevi stranih valuta padaju. Međutim, tada se postavlja pitanje kako funkcioniše privreda?

Da bi jedna privreda bila stabilna mora se vršiti striktna kontrola količine novca u privredi, jer privreda će biti stabilna samo ako količina novca u opticaju odgovara količini robe i usluga u privredi, odnosno ako se vodi kontrola kredita i novčanih tokova, ali i usmerena monetarna politika.

Monetarna politika ima veoma težak i složen zadatak - s jedne strane da spreči pojavu inflacije , a s druge strane da omogući povećanje proizvodnje i zaposlenosti. Na stopu monetarnog rasta utiču i primenjeni instrumenti monetarne politike, ali i ukupan ekonomski sistem. Na promene količine novca u privredi utiču brojni faktori. Obim kredita koji predstavlja najvažniji izvor kreiranja novca, a koji je uslovljen odlikama privrednihsubjekata i stanovništva (ali i države) u pogledu njihovog zaduživanja i spremnosti banaka da plasiraju svoja sredstva.

Tražnja kredita biće veća u uslovima povećane privredne aktivnosti i povećanja opšteg nivoa cena. Takođe ponuda kredita biće veća u periodima privredne ekspanzije nego u periodima privredne recesije, ali i opšte usmerenosti monetarne politike i politike centralne banke.

„Monetarna teorija ističe da centralna banka treba da u periodima krize, kada opada privredna aktivnost i kada raste nezaposlenost, da ekspanzivnom monetarnom politikom podrži privrednu aktivnost koja je u padu.

Pored toga, smatra se da je osnovni zadatak monetarne politike da deluje na privrednu aktivnost regulisanjem obima i strukture efektivne novčane tražnje , posebno adekvatnim formiranjem visine i strukture novčane mase. Na ovaj način monetarna politika postaje veoma aktivno sredstvo u vođenju stabilizacione i razvojne politike.

Ekspanzivna monetarna politika u uslovima pada proizvodnje - kroz ekspanziju novca i kredita iznad optimalnog iznosa povećava likvidnost, obara kamatnu stopu i podiže privrednu aktivnost. Instrument monetarne politike su tada linearno postavljeni. Tim delovanjem se pokušava oživeti proizvodnja, podstaknuti investicije u privredi, što sve treba da dovede do porasta realnog dohotka i zaposlenosti (privredni rast). Sve je to pod pretpostavkom da se vodi usmerena i kontrolisana monetarna politika (novca, kredita i kamate).

Povećanje količine novca u privredi dovodi do porasta investicija i ostalih oblika tražnje, što ima za posledicu rast dohotka. Povećanje novca u opticaju odraziće se i na povećanje cena. Ekspanzivna moneatrna politika preko rasta investicija višestruko povećava društveni proizvod (multiplikator investicija), a preko rasta društvenog proizvoda utiče i na rast štednje preko porasta zaposlenosti i sklonosti štednji.

Dometi monetarne politike u delovanju na investicije mogu se tražiti u otvorenom većem ili manjem stepenu deficitarnog finansiranja investicija u privredi. Naravno, ovde se postavlja pitanje prirode investicija (proizvodne, neproizvodne, kratkoročne, dugoročne, način i brzinu vraćanja sredstava, efekti investicija u dohotku i štednji, odnosno zaposlenosti, aktiviranje sopstvene štednje investitora preko kredita banaka i dr.).

Deficitarno finansiranje investicija u privredi se apriori ne može odbaciti, već istražiti svaki posebni oblik investicija i potrebnih sredstava, odnosno efekata investicije.

Kada, kako i pod kojim pretpostavkama mere i instrumenti ekspanzivne monetarne politike, mogu da aktiviraju realne faktore razvoja, da dovedu do oživljavanja proizvodnje, potrošnje, investicija i dr., a da ne izazovu inflatornu spiralu?

Da li je, dakle, moguća ofanzivna i razvojno usmerena monetarna politika i kako u tom slučaju upravljati novcem i kreditom? Stoga nagla i brza liberalizacija svih tržišta i „politika otvorenog tržišta" imaju poražavajuće efekte na privredni razvoj u svim privredama u kojima se prihvatio ovakav koncept stabiliazcije i restrukturisanja.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane