Natrag

Razaranje

Kako je poslednjih 30 godina neprestano aktuelan naslov iz Ibarskih Novosti:

KO VIČE ZBOG ŽIČE

Kako je nakon zemljotresa osamdesetih godina sanacija manastira Žiča postala poligon za ispunjavanje najluđih projektantskih ideja dr Milke Čanak Medić? Zbog čega je isečen čitav šumarak manastirske šume? Kome su padali stupci i odvaljivale se fasade? Ko je crkvu upljuvao malterom od mlevene šljake? Kome je Milka Čanak Medić namestila doživotnu tezgu za spravljanje maltera? Da li je za 30 monahinja potreban konak od 12.000 kvadrata? Kako je „uzorno" obnovljen spomenik naprasno postao ugrožen

Stanislav Živkov

Centralna proslava 800 godina autokefalnosti Srpske pravoslavne crkve planirana za početak oktobra u manastiru Žiča, kako sada stvari stoje, neće biti održana kako je predviđeno, pre svega zahvaljujući štetočinama iz republičkog Zavoda za urnisanje spomenika kulture.

Naime, još 2013 godine na fasadama manastira Žiča, koje su bile obnovljene desetak godina ranije, pojavila su se teška oštećenja i bilo je predviđeno njihovo skidanje i zamena novom, za šta je Republičkom zavodu još tada pripremljen projekat za taj posao.

Razlog za te radove je odavno poznat, jer su za malter za fasadu korišćeni cement, kreč i mlevena šljaka iz rudnika. Malter sadrži magnezijum-oksid koji kristališe i izaziva promene u izgledu, pa su se pojavili problemi koji teško mogu da se otklone.

Fasada u sebi ima gromuljice negašenog kreča, koji kad se spoji sa vlagom, naprosto eksplodira, puna je rupa, odnosno malih kratera, pa izgleda kao da ih je neko namerno izbušio. Zbog velike tvrdoće na pojedinim mestima malter se odvojio od jezgra zidova, a sve fasade prepune su neravnina i sklone padu, a veće površine su poodavno i poodpadale. Naravno, o svemu se mudro ćutalo, pa je razlog za loše izvedene radove pronađen u pesku koji navodno nije bio ravnomerno prosejan.

Još 2013 bilo je planirano uklanjanje ovakvog fušerskog eksperimentalnog maltera i malterisanje tradicionalnim krečnim malterom, sačinjenim od potpuno prirodnig materijala, a takođe su rađene i neke probe, a jedina dilema bila je da li malterisati belim malterom, a onda prefarbati u crveno, ali je tada odlučeno da se ipak radi crvenim malterom.

Stručna javnost je tada komentarisala da je dobro je da se ponovo uradi fasada manastira Žiča i da je dobro da će se malter koji je spravljen sa baljevačkom zgurom, polimerom i cementom zameniti krečnim malterom.

Dobro je da se odustalo od eksperimentisanja na spomenicima in vivo i da su konzervatori "otkrili" stari, dobri, krečni malter. Tim tvrdim malterom sa zgurom i policemom je izvedena i konzervacija fasada Studenice, od strane istih lobista za nove maltere, u želji da se brda otpadne zgure upotrebe kao sekundarna sirovina.

Od tada je prošlo 6 godina, a par meseci uoči predviđene proslave stanje je katastrofalno. Tako se nedavno u štampi pojavila vest da će problem fasade koja otpada sa manastira Žiča, morati temeljno da bude rešen. Iako je n ajavljivano je da će oštećeni delovi biti popravljeni do proslave osam vekova autokefalnosti Srpske pravoslavne crkve početkom oktobra.

Iako je projekat urađen, iako su sredstva obezbeđena, iako je izabran izvođač, iako su oko Crkve Sv. Spasa postavljene skele, ispostavilo se da je stručni nadzor utvrdio da su oštećenja daleko veća od pretpostavljenih i da je potrebna ozbiljnija sanacija, do danas se uopšte ne zna da li će se ovog puta čuti reč struke ili će fasada biti samo našnimkana za proslavu.

Iako je crkva Sv. Spasa važila za navodno "uzorno" saniran spomenik kulture, prema rečima arhitekte Snežane Jejić iz Republičkog zavoda naprasno se ispostavilo da ima dosta konzervatorskih poteškoća : recimo da je fasada u lošijem stanju nego što smo očekivali, da je potrebna statička sanacija statički sanirane Crkve Sv. Spasa, koja je oštećena i tokom zemljotresa 2010. godine.

Ukratko rečeno, napokon je neko smogao hrabrosti da kaže ono što veći vrapci na drvetu znaju, da je sve otišlo dođavola, da su svi dosadašnji radovi smandrljani i dobrim delom rađeni napamet!

Uostalom Jejićka je rekla da je najlakše zakrpiti rupe, ali tada pravi problemi ostaju. Crkva Sv. Spasa mora temeljno da se obnovi i ne bih insistirala na tome da se radovi završe ove godine. Inače sami radovi na sanaciji fasade počeli su početkom ove godine, dakle po najgoroj hladnoći, a od svih radova do kraja juna ove godine jedino je urađeno mapiranje oštećenja fasade a od projekta statičke sanacije nema ni pisma ni razglednice!

Naime zavodski prioritet bili su najnebitniji radovi odnosno višegodišnje praćenje terena i pukotina koje su se na crkvama i objektima pojavile posle snažnog zemljotresa, zatim su urađena geomehanička istraživanja i sačinjeni elaborati te projekat statičke sanacije velikog potpornog zida, a u završnoj fazi je izrada projekta statičke sanacije Crkve Svetog Save i Crkve Svetog Jovana i što je očito najvažnije parterno uređenje jednog dela porte.

Za ovu godinu Ministarstvo kulture je isplatilo 18 miliona dinara, a najavljen je i nastavak finansiranja. Postavlja se pitanje ko je zapravo odgovoran za katastrofalno stanje u kome se nalazi crkva Sv. Spasa. Odgovor na to pitanje odavno je poznat i sledi u nastavku teksta!

Poput starijih raških crkava, glavna manastirska Crkva svetoga spasa je jednobrodna građevina, sa naosom hrama podeljenim na tri jasno odvojena traveja, od kojih je istočni u sastavu oltarskog prostora, a nad srednjim je izgrađena kupola.

Sadašnji krajnji zapadni deo naosa prvobitno je bilo odvojen zidom od priprate, a krajem 18. veka pregradni zid je uklonjen i priprata je spojena sa naosom u jedinstveni prostor.

Ubrzo nakon gradnje same crkve na zapadnoj strani dozidana je prostrana spratna spoljna priprata sa kulom po sredini pročelja. Iako je građena po ugledu na starije Nemanjine zadužbine, Žiča je, ipak, osobena celina, znatno složenijeg graditeljskog programa po kojem je glavni žički hram, osim naosa ima i dve izdvojene kapele sa kupolama, bočne pevnice, a postojali su i bočni delovi oltarskog prostora koji su nepotrebno srušeni prilikom velike obnove u 19. veku.

Ova arhitektonska koncepcija bila je važna etapa u razvoju arhitekture raške stilske grupe a ukupnoj lepoti crkve doprinosile su i njene fasade, obložene plemenitim površinama glatkog crvenog maltera, poput crkava na Svetoj gori. Delovi originalnog maltera ostali su sačuvani sve do obnove izvedene 1938. godine, kada su i nedostajuće površine takođe omalterisane.

Vekovi nisu bili milosrdni prema Crkvi Sv. Spasa, koja je prvu obnovu u 19. veku dočekala delom u ruševinama, a sa provaljene kupole raslo je drveće.

Tokom te obnove, graditeljski je sanirana sama crkva, kupola je nadzidana arkadnim vencem i dobila barokni krovni završetak, isto kao i zvonik, dok je spoljna priprata samo konzervirana kao ruševina. U takvom stanju Crkva Sv. Spasa dočekala je međuratni period, kada je pod uzornim rukovodstvom profesora Pere Popovića dobila izgled najpribližniji prvobitnom, pošto je Popović ispoštovao sve što je od podataka o prvobitnoj arhitekturi bilo pouzdano.

Jedino je kao njegovo autorsko delo dograđen vrh zvonika i lanterna nad galerijom spoljne priprate, pošto na samom objektu o tome nije bilo podataka. Ipak ova uspešna restauracija kompromitovana je samovoljnim ponašanjem same tadašnje manastirske uprave po čijem je nalogu na ulaz u zvonik i na rozete spoljne priprate nasađena neukusna kičasta reljefna dekoracija izrađena po uzoru na moravsku plastiku.

Tokom II svetskog rata Žiča je teško stradala, jer je usled direktnog artiljerijskog pogotka velikim delom srušena Severna kapela, kao i deo severnog zida, koji su još tokom rata provizorno popravljeni, a konačno sanirani tokom velike obnove pedesetih godina.

Sledeći put manastir je stradao u kopaoničkom zemljotresu kada je čitava crkva jako raspucala, te je od 1987. godine započet veliki projekat zaštite i rekonstrukcije Žiče kojim je rukovodila ni manje ni više nego prof. dr Milka Čanak-Medić.

Nažalost, tokom tih radova sama Crkva Sv. Spasa je, umesto autentičnog izgleda, dobila izgled kakav nije imala ni u jednom periodu svog postojanja, iako su svi radovi izvođeni navodno na osnovu mnogih prethodnih arheoloških i arhitektonskih istraživanja, te na osnovu navodnih pouzdanih podataka do kojih se došlo tokom upravo tih istraživanja!

Na kraju se ispostavilo da se od izgleda one autentične Žiče, odnosno Crkve Sv. Spasa kao glavnog manastirskog zdanja - i zidova i fresaka, danas može videti jako malo, iako je od prvobitne arhitekture crkve ostalo mnogo više!

Do ovakve situacije došlo se pre svega zahvaljujući samovoljnim i diletantskim popravkama, prepravkama i dogradnjama izvedenim u okviru nestručne i štetne obnove manastirske crkve Sv. Spasa koje je nakon kopaoničkog zemljotresa kao svoje životno remek-nedelo izvodila dr Milka Čanak Medić, najveća štetočina u istoriji srpske zaštite spomenika kulture.

Tako se danas kada se pogleda sam eksterijer crkve vidi da se njoj malo toga autentičnog može videti a i to je vidljivo samo u naznakama i tragovima, jer je Medićka, gde god je mogla "kreativno" dopunjavala originalnu arhitekturu crkve kako bi na kraju danas imali Milkinu crkvu na kojoj se treba dobro pomučiti kako bi se uopšte prepoznala lepota originalne "žička arhitekture" koja je bila jedna od najvažnijih i najlepših crkava u srednjevekovnoj srbiji.

Milka Čanak Medić je očigledno sebi stavila u zadatak da postojeću arhitekturu crkve obnovi shodno potrebama pisanja svojih knjiga, odnosno da je uklopi u postojeći obrazac, te je kao rezultat ispao pravi arhitektonski falsifikat. Primera za to ima na svakom koraku. Iz literature i sa starih grafičkih predstava je odavno poznato da je oltarski protor nekada bio trodelan te da su delimično sačuvani zidovi proskomidije i đakonikona srušeni prilikom obnove u 19. veku.

Za vreme rekonstrukcije nakon kopaoničkog zemljotresa Medićka je te delove crkve graditeljski i obnovila, pri čemu je proizvoljno rekonstruisala i samu tehniku gradnje, iako za to nije bilo nikakvih podataka na samom objektu.

Kako bi se crkva scenografski doterala obnovljeni delovi oltarskog prostora namerno su ostavljeni neomalterisani kako bi vizuelni predstavljali pandan takođe neomalterisanim kupolama paraklisa čime je potpuno poremećena vizuelna kompozicija crkve.

Kako bi se upotpunila nastojanja za vizuelnim razbijanjem inače izuzetno mirne arhitekture crkve učinjen je apsolutno najveći falsifikat izveden tokom radova prema projektu Milke Čanak-Medić! Iako prilikom arhitektonskih istraživanja na crkvi ni na jednom jedinom mestu nije nađen nijedan jedini trag postojanja nekakvog arkadnog friza i krovnog venca Republički zavod za zaštitu spomenika kulture dozvolio je dodavanje kompletnog arkadnog friza duž svih fasada samo zato što je jedna jedina nekompletna arkada pronađena u šutu u manastirskom dvorištu bez ikakvih podataka o tome gde se mogla nalaziti.

tome koliko je čitava ova obnova friza bila proizvoljna najbolje svedoči činjenica da su u retkom trenutku lucidnosti članovi tadašnje Komisije za srednjevekovno nasleđe Republičkog zavoda pokojni dr Vojislav Đurić i takođe pokojni dr Vojislav Korać javno izjavili da dodavanje arkadnog friza nema nikakve veze sa prvobitnim izgledom crkve, ali da se slažu sa dodavanjem tog friza kao autorskog dodatka projektanta obnove Milke Čanak Medić!

Posebna je priča slučaj rekonstrukcije glavne kupole crkve Sv. Spasa gde je prilikom obnove Milka Čanak-Medić takođe učinila pravi falsifikat. Naime iako je prema tehnici gradnje i laiku bilo jasno vidljivo da je postojeći arkadni venac plod kasnije obnove, pri kojoj je sanirana i provaljena prvobitna kalota kupole a arkade dodate kako bi se sa jedne strane utegla rastresena kupola a sa druge nosila teška i visoka konstrukcija baroknog krova, Milka Čanak Medić je namerno taj barokni nadzidak i pseudogotičke arkade na kupoli iz XVIII veka interpretirala kao izvorne.

Doduše, za ovo se znalo još i pre obnove 1938. godine pošto Pera Popović nije uklonio kasniji nadzidak nego je još dodao jednu betonsku kalotu koja je pokrivena olovnim limom tako da je danas kupola znatno viša nego što je prvobitno bila.

tome koliko je sam rad Milke Čanak Medić na Žiči proizvoljan i haotičan najbolje svedoči činjenica da se ona svojedobno naveliko raspisala o dodatom arkadnom vencu na kupoli koji je u člancima proglasila prvobitnim a u svojoj knjizi o Žiči objavila planove i preseke na kojima se vidi da je to kasnija dogradnja ispod koje se i danas nalazi rekonstruisana originalna kalota kupole.!

Takođe samo na osnovu ovog dograđenog arkadnog venca Milka Čanak-Medić je objavila naučno fantastičnu rekonstrukciju nekadašnjeg izgleda spoljne priprate, ali je ovde u svom uobičajenom maniru, po kome je smatrala da joj je sve dozvoljeno, iz dokumentacije Republičkog zavoda doslovce ukrala neobjavljenu arhitektonsku dokumentaciju sa ranijih ispitivačkih radova na Radosavljevoj priprati u Studenici te je precizno urađene crteže u tušu na kojima su se videle nekadašnje romaničke arkade na fasadama Radosavljeve priprate radirala i prepravila kako bi dokazala da su na Radosavljevoj priprati sagrađenoj 1235. godine navodno bile gotičke arkade koje su bile uzor arhitekti spoljne priprate u Žiči koja je sagrađena 1220. Godine!

Tokom radova na sanaciji raspucalih zidova Crkve Sv. Spasa nakon zemljotresa, zbog nepotpunog poduhvatanja zidova novim temeljima, odvalile su se kamene obloge fasade tako da je jedno vreme čitava crkva spolja bila ispodupirana posečenim balvanima iz manastirske šume kako se fasade ne bi odvalile od jezgre zida.

Svojevremeno, kada su vršena ispitivanja temelja u naosu crkve, radovi su vođeni krajnje diletantski tako da se prilikom kopanja jedne od sondi u potkupolnom prostoru, severozapadni stubac koji nosi kupolu, bukvalno odvalio od zida i urušio sve sa freskama u arheološku sondu iz koje su radnici preko noći sitne komadiće zdrobljenih fresaka vadili iz šuta i sakupljali u najlon kese.

Čitav skandal je na brzinu zabašuren, stubac je na brzaka saniran u najvećoj tajnosti po projektu inž. Stojana Ribnikara iz Ljubljane, koji je doveden da popravlja štetu koju je prouzrokovao loš projekat statičke sanacije da bi na kraju usledilo mukotrpno vraćanje komadića raspadnute freske na ponovo ozidan stubac i vršenje rekompoziciju fragmenata što je radio slikar konzervator Radiša Žikić - Trša.

Tokom obnove Milka Čanak Medić je namestila kapitalnu tezgu još jednoj od štetočina u službi zaštite, izvesnom Ljubinku Dragičeviću iz Instituta za ispitivanje materijala, po čijem je projektu i nebuloznoj ideji originalni plemeniti glatki krečni malter na fasadama crkve zamenjen eksperimentalnim malterom zamešenim sa velikom količinom mlevene šljake dobivene kao škart nakon topljenja magnezijumove rude koju su Dragičević i bratija proglasili za idealan materijal za izradu novih maltera u konzervaciji, iako po svojim sastojcima ima velike sličnosti sa portland cementom za koji se odavno zna da je u konzervaciji veoma štetan!

Bilo kako bilo, iz neobjašnjivih razloga ovaj crveno obojeni malter je na fasadama Žiče postavljen krajnje nestručno te su nekada glatke i mirne fasade danas prepune džombi i neravnina a crkva doslovce izgleda upljuvana flekama maltera. Ovaj malter je zbog svoje velike tvrdoće na pojedinim mestima ubrzo počeo da se odvaja od jezgra zidova tako da je na puno mesta uveliko otpao

U nastavku radova, bez ikakvih podataka o prvobitnom izgledu, napamet je rekonstruisan gornji sprat kule zvonika, čime je zvonik dobio karikaturalni završetak.

Na osnovu jednog malog pronađenog fragmenta, bez imalo podataka, Milka Čanak-Medić je rekonstruisala i mermerni ikonostas tako da je napamet izrađena niska oltarska pregrada, poput onih kakve su nekada i bile u srpskim crkvama, koja je zamenila dotadašnju, umetnički daleko vredniju baroknu oltarsku pregradu, postavljenu u jednoj od obnova, tokom 19. veka, od koje se oltar više nije ni video, a kako bi se novouređeni enterijer crkve ambijentalno kompletirao na novopostavljenu pregradu montirane su dve potpuno neprimerene oltarske ikone izrađene u mozaiku, inače rad akademika Mladena Srbinovića, koje su izazvale zgražanje kako monahinja, tako i svih drugih vernika i koje su kasnije na zahtev monaštva izbačene napolje.

Milka Čanak Medić takođe je ambijentalno "kompletirala" i ulaznu kulu u manastirski kompleks koja danas izgleda kao japanska pagoda sa višespratnim krovovima.

Do poslednjeg zemljotresa koji je pogodio Kraljevo i okolinu verovalo se da je Žiča zaista građevinski sanirana nakon prethodnog kopaoničkog zemljotresa te su poslednjih godina započete brojne daleko veće investicije radi dogradnje i širenja manastirskog kompleksa za koji je prvi projekat dogradnje i uređenja izrađen još 2005. godine.

Pošto monahinjama Žiče taj projekat nije bio dovoljno reprezentativan, naprasno su rešile da se na brdu nasuprot manastira, a neposredno kraj manastirske kosturnice, započne sa gradnjom novog reprezentativnog kompleksa površine od 12.000 kvadratnih metara, na četiri sprata. Za potrebe svake monahinje, a sestrinstvo broji oko 30 monahinja, predviđeno je - preko 300 metara kvadratnih. Takođe je izgrađena i prodavnica suvenira od čak 1.200 kvadratnih metara!

Izgradnja ovih megalomanskih objekata u manastiru Žiča inicirana je u vreme vlade Vojislava Koštunice kada je slučajno padalo i proslava obeležavanja 800 godina manastira Žiča. Tim povodom planirana je rekonstrukcija i obnova zadužbine kralja Stefana Prvovenčanog iz XIII veka. Trebalo je da radovi budu finansirani iz Nacionalnog investicionog plana, a za rekonstrukciju je 2008. bilo odobreno 711.300.000 dinara. Tokom čitave 2007. na rekonstrukciju manastira Žiča, koji izvodi Republički zavod, iz Nacionalnog investicionog fonda bilo je predviđeno izdvajanje 788 miliona dinara. Istovremeno, takođe iz Nacionalnog investicionog plana, preko Ministarstva vera, Republičkom zavodu je za rekonstrukciju Žiče dodeljeno nešto manje od 19 miliona evra! Za izgradnju novih objekata u manastiru Žiča izdvojeno je 1,334 milijardi dinara.

Za sanaciju i rekonstrukciju 65,5 miliona dinara. Za izgradnju objekata različitih namena 19 miliona dinara i za ostale potrebe 77,5 miliona dinara. U ove ostale potrebe spadaju i proslave iz 2007. godine i organizovanje centralne proslave u 2008. godini, za koje je izdvojeno 45 miliona dinara. Još tada je na kompleksu manastira Žiča, između ostalog, planirano je ko zna koje po redu izvođenje radova na fasadi Crkve Svetog Spasa iz XIII veka, unutrašnje uređenje oltarskog prostora, naosa i priprate. Za izgradnju ovakvog kompleksa izdvojeno je iz Nacionalnog investicionog fonda više od 364 miliona dinara, i pri tom, osim za izgradnju konaka, predviđaju postavljanje hiljade reflektora na manastirskom kompleksu.

U Republičkom zavodu izrađen je i projekat za novi gostinski konak, na mestu postojećeg površine 3.000 kvadratnih metara, čija je realizacija sprečena, jer projektom nisu bili obuhvaćeni svi nerealni zahtevi manastirske zajednice. Ističemo da manastir Žiča s ovakvim izgledom crkve, koja danas poseduje minimalni sačuvani izgled iz XIII veka, i ovakvim novim kompleksom - nikada neće moći da bude zaštićen od Uneska, kao svetska kulturna baština.Do sada je na rekonstrukciju manastira Žiča iz Nacionalnog investicionog plana izdvojeno oko pola milijarde dinara.

Sve u svemu, proslavljena je 800. godišnjica postojanja crkve Svetog Spasa iz XIII veka, na kojoj je do sada najmanje urađeno, gde ima vlage i koja prokišnjava. S novcem koji je do sada uložen u rekonstrukciju Žiče, moglo je da se rekonstruiše i spreči vlaga u više od pet manastira širom Srbije.

Ipak, oktobra 2010. katastrofalan zemljotres pogodio je Kraljevo i okolinu, a ni manastir Žiča nije prošao bez posledica. Ubrzo nakon potresa, ministar kulture Nebojša Bradić posetio je manastir Žiča koji je oštećen u zemljotresu, i najavio da će biti obezbeđena dodatna sredstva za rekonstrukciju objekta.

Bradić je novinarima kazao da je dosadašnjim stručnim uvidom ustanovljeno da postoje ozbiljna oštećenja na fasadi i freskama u manastiru iz 13. veka. Takođe je najavio da će nekakav ekspertski tim ubrzo konstatovati koja je težina oštećenja koja je pretrpeo manastir Žiča tokom zemljotresa i za tu rekonstrukciju će Ministarstvo obezbediti dodatna sredstva, jer je očigledno da je napukla fasada na severnoj strani manastira i da je ugrožen živopis na ulaznoj kuli - rekao je Bradić.

Iako se kao uzrok za "nova" oštećenja na Crkvi sv. spasa po svaku cenu tražio u udaru zemljotresa, iz dana u dan postaje sve jasnije da je pravi uzrok zapravo nepropisni projekat statičke sanacije koji je svojedobno izradio već tada uveliko dementni dr Milorad Dimitrijević kao i nesavesan projektantski rad kandidatkinje za nacionalnu penziju dr Milke Čanak Medić.

Ako se zna da u "velikoj loži" Ministarstva kulture sede perjanice urnisanja naše spomeničke baštine predvođene dr Markom Popovićem, poznatijim kao Pacov, a da je Milka Čanak Medić možda najveća štetočina u istoriji konzervatorskog urnisanja spomenika kulture, očito je da su umesto konkretnih radova na sanaciji spomenika vršene dalje mahinacije sa dodeljenim budžetskim novcem koji je nekontrolisano trošen na raznorazne opservacije, monitoring, analize sastančenja bez ikakvog rezultata a sve pod izgovorom sanacije navodne štete od dejstva poslednjeg zemljotresa da bi se zapravo sve svelo na zaštitu imena i dela Milke Čanak Medić, koju bi napokon prethumno u cvetu starosti trebalo pozvati na odgovornost!

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane