Natrag

REHABILITACIJA

Književnik Ivan Ivanvić opisuje rehabilitacije osudjenih, streljanih i mučenih intelektualaca (5)

Država protiv pisca

O rehabilitaciji političkih osuđenika u komunizmu u nas se mnogo pisalo posle pada ovog sistema, najviše su pisali pravnici, kojima je ta tema najbliža. Veliki doprinos rasvetljavanju ovog fenomena dao je profesor Pravnog fakulteta u Beogradu Jovica Trkulja, sa više članaka i nekoliko knjiga. Kako se jedna od njegovih knjiga („Uspon i pad Ivana Ivanovića", sa podnaslovom Anatomija progona jednog pisca), objavljena 2014. godine, direktno odnosi na moj slučaj, podrazumeva se da sam veoma zainteresovan za njegov rad.

Ivan Ivanović

Dragoljub Jovanović je gore prošao od Slobodana Jovanovića. On je, za razliku od svog profesorskog kolege i imenjaka, podržao novu komunističku vlast i ušao u njenu skupštinu. Međutim, u potpunosti se prevario u oceni komunista. Naivno je verovao da će oni da nastave demokratsku srpsku tradiciju i da deluju kroz Narodni front, čiji je Dragoljub bio sekretar. Zalagao se za pravnu državu, za višepartijski sistem, za poštovanje zakona.

Titovi komunisti su, isto kao nekad Lenjinovi, izvršili puč, oterali iz vlasti sve satelitske pokrete i zaveli komunističku diktaturu. Žrtve su postale njihovi dojučerašnji saradnici, Jaša Prodanović, Milan Grol, Dragoljub Jovanović. Dragoljub je dopao devetogodišnje robije, koju je do poslednjeg dana izdržao u Sremskoj Mitrovici. Nije usvojio Kasandrinu poruku iz Homera da „ne treba verovati Danajcima ni kad ti darove donose".

Za razliku od slučaja Slobodana Jovanovića, Srpska država nije gotovo ništa učinila za rehabilitaciju Dragoljuba Jovanovića. Trkulja je napisao da su Sabrana dela Dragoljuba Jovanovića finansirali njegovi potomci, državni Službeni glasnik, u kojem je Trkulja bio urednik, samo je tu bio tehnički posrednik.

Mogu da posvedočim da je u Prokuplju, u Narodnoj biblioteci Rade Drainac, gde je Trkulja doneo na poklon Dragoljubova Sabrana dela, bilo prisutno samo 12-oro ljudi.

Nema sumnje da su prva dvojica Trkuljinih „junaka" osuđeni zbog svoje političke delatnosti. Za trećeg „junaka" to se ne može reći. Profesor Mihailo Đurić je bio pozvan na naučni skup na Pravnom fakultetu gde se raspravljalo o amandmanima na Ustav (1974). Profesor je rekao svoje mišljenje u saglasnosti sa profesijom i svojim naučnim radom, zbog toga je osuđen. Trkulja je to nazvao „deliktom nad mišljenjem".

Može se reći da je profesor Đurić rehabilitovan po Zakonu iz 2011. godine, iako pre njega. Po donošenju rešenja o rehabilitaciji vraćen je na Pravni fakultet, čak je nastavio predavanja tamo gde je stao pre presude. Primljen je u Srpsku Akademiju Nauka i Umetnosti. Objavljena su mu Sabrana dela. Nažalost, ubrzo nakon toga je umro. (Ne znam da li naslednici imaju pravo na rehabilitaciono obeštećenje?)

Oba Trkuljina pisca iz leskovačkog teksta od 2010. godine, Borislav Pekić i Dragoslav Mihailović, osuđena su za političko delovanje, kao omladinci, a pisci su postali po izlasku iz zatvora. Pekić je osuđen po „četničkom pitanju", a Mihailović po „komunističkom", što znači da su bili antipodi. Obojica su robijali, Pekić u srpskim robijašnicama a Mihailović na Golom otoku. Književno delo su napravili po izlasku iz zatvora. Nagrađeni su članstvom u Akademiju.

Borislav Pekić je postao ikona nove demokratske vlasti, jedna stranka te koalicije (Demokratska stranka Srbije) proglasila ga je za svog sveca. Današnja vlast, za koju se nikako ne može reći da je demokratska, crveno-crna, protiv koje se Pekić borio svim svojim bićem, kao robijaš, kao pisac, kao političar, podigla mu je spomenik na Cvetnom trgu u Beogradu. Spomenik je otkrio predsednik Srbije Aleksandar Vučić, a vidnu ulogu u tom poslu imala je Pekićeva udovica Ljiljana Pekić. Paradoks srpske istorije? Neka tumači ko kako hoće.

Dragoslav Mihailović, uz mene jedini živ iz Trkuljine „plejade", takođe je doživeo velike počasti. Pokupio je sve nagrade, postao akademik, dva njegova romana su filmovana, izašao je u svet (ni približno koliko Danilo Kiš i Milorad Pavić). Svakako da će po Zakonu o rehabilitaciji iz 2011. godine naplatiti svoje golootočko robijanje. (Ako već nije. Golootočani su forsirani u odnosu na četnike. Za njih se naročito zalagao Dobrica Ćosić kad je bio predsednik države, sa istim žarom sa kojim je četnike ružio i unižavao.)

Tako sam ostao u „talonu" samo ja, šesti Trkuljin rehabilitant. Slobodno mogu da kažem da ja u stvari nisam rehabilitovan. Istina, Sud je prihvatio moj zahtev za rehabilitaciju, ali država Srbija to nije priznala. Dakle, nisam vraćen na posao, nisu mi štampane odbijene knjige, nije ekranizovan roman, nije napravljena pozorišna predstava, nije bilo TV serija, nisam dobio Sabrana dela, nisam dobio nacionalnu penziju... Ostao sam i dalje osuđeni prokaženi profesor i pisac.

Istina, i pre zakona, ja sam doživeo neku vrstu rehabilitacije, 2004. godine. Tada je na izborima pobedila nekakva koalicija koju je predvodio Vojislav Koštunica, a u njoj je bio i Vuk Drašković (SPO). U novoj raspodeli vlasti, Vuk je dobio ministarstvo kulture, pa su mene pozvali da budem jedan od pomoćnika ministra. Tako sam, posle više od 30 godina, dobio platu, dvaput veću nego što bih je imao da sam ostao profesor. Posao činovnički, ali dobro plaćen, bar za naše prilike. Pre toga sam tavorio u invalidskoj penziji, na samom minimumu egzistencije. No ova idila je trajala samo tri godine, a ja sam bio zašao u sedmu deceniju života. Ipak, kad sam se ponovo penzionisao, kao starački penzioner, penzija mi se povećala pa je dostigla prosek.

5.

Pošto je u Zakonu o rehabilitaciji iz 2011. godine predviđeno obeštećnje žrtvama komunističkog terora i dato uputstvo šta treba one da urade da bi to ostvarile, obratio sam se Komisiji formiranoj pri Ministarstvu pravde koja treba to da reguliše.

Razume se da sam imao problema da napišem zahtev. Kako da izračunam koliko košta moj progon? Postalo mi je jasno da to bez advokata ne mogu da uradim, obratio sam se kancelariji Tapušković. Branka Tapuškovića sam upoznao prilikom suđenja Gojku Đogu, tražio mi je neke materijale sa mojih suđenja. Advokat je briljantno branio Đoga, prosto je rasturio optužnicu javnog tužioca. (To nije pomoglo, Đogo je ipak osuđen, ali je ubrzo aboliran.) Dogovorili smo se da moj slučaj preuzme Mira Tapušković, Brankova supruga.

Advokatica mi je savetovala da izračunam koliko bih zaradio da nisam osuđivan. To je prosta matematika. Uzeli smo najmanje cifre, samo koliko sam oštećen zabranom knjige, osudom, onemogućavanjem ekranizacije romana, gubitkom posla... pa to uporedili sa onim koliko bih zaradio da me vlast nije gonila, da sam imao normalan život. Razlika je ispala oko 150.000 evra. Takav smo zahtev uputili Komisiji za rehabilitaciono obeštećenje Ministarstva pravde. Računali smo da će Komisija da prihvati taj minimalni zahtev, zasnovan na matematici. Ili, ako to ne učini, da istakne svoj predlog. (U situaciji u kojoj sam se nalazio, prihvatio bih svaki predlog.)

Ovaj zahtev sam podneo Ministarstvu pravde (ministarka Snežana Malović) 26. 03. 2012. godine, dakle 60 dana po donošenju novog Zakona o rehabilitaciji, koliko je Zakon predvideo da je ministar u obavezi da formira komisiju. U novom Zakonu o rehabilitaciji se kaže još da je Komisija za rehabilitaciono obeštećenje u obavezi da podnosiocu Zahteva odgovori u roku od 90 dana.

U međuvremenu je došlo do promene vlasti, vratila se vlast iz vremena Miloševića, naprednjačko-socijalistička crno-crvena koalicija, koja je praktično ukinula sve zakone o ljudskim pravima kjoje je donela prethodna vlast. Novi ministar pravde postao je Nikola Selaković iz redova Srpske napredne stranke. Kako nisam od Ministarstva dobijao nikakav odgovor (od mog zahteva prošlo je 90 dana stare Vlade i 120 dana nove Vlade), obratio sam se novom ministru pravde 13. 11. 2012. godine, dakle, godinu dana po donošenju Zakona o rehabilitaciji. U pismu sam nudio sporazum, neka Ministarstvo izađe sa svojim predlogom. No, od rečenog ministra nisam dobio nikakav odgovor.

Pošto me je advokatica Mira Tapušković savetovala da se obratim zaštitniku građana (ombudsmenu), to sam učinio. Zaštitnik je tada bio Saša Janković. Zaštitnik se svojski zauzeo da Ministarstvo pravde ispuni svoju obavezu, da mi odgovori na zahtev. Više od toga nije mogao. No nova vlast je ignorisala instituciju ombudsmena. Dobio sam savet da se obratim nekom narodnom poslaniku da postavi to pitanje na Skupštini pravnom ministru.

Obratio sam se Aleksandru Čotriću, kolegi satiričaru, koji je bio predsednik žirija koji mi je dodelio nagradu Radoje Domanović. Narodni poslanik Čotrić je postavio Ministru pravde pitanje 28. maja 2013. godine zašto se ne primenjuju odrdbe Zakona o rehabilitaciji. U pitanju je pomenuo slučaj pisca Ivana Ivanovića. "Reč je o piscu Ivanu Ivanoviću koji je nepravno progonjen zbog romana "Crveni kralj" a koji je u skladu sa Zakonom o rehabilitaciji iz 2011. godine podneo zahtev za rehabilitaciono obeštećenje.

Kako su istekli svi zakonom predviđeni rokovi nakon kojih nije stiglo apsolutno nikakvo obaveštenje od Komisije koja odlučuje o ovim zahtevima podnosilac se obratio Javnom pravobranilaštvu i Zaštitniku građana kako bi posredovali za vansudsko rešenje ove situacije. Kako ni ovaj pokušaj nije urodio plodom, jedina preostala mogućnost je podnošenje tužbe, za šta su potrebna ogromna finansijska sredstva, koja jedan penzioner sa prosečnim primanjima nema. Na ovaj način, složićete se, ponovo se nanosi nepravda licima koja su stekla utisak da su ravnopravni članovi društva u kome žive i da uživaju sva ljudska prava."

Ministar je dao nekakav šućmurasti odgovor u kojem mene nema.

Pošto su isticali zakonski rokovi za upravni spor, predviđen Zakonom o rehabilitaciji, advokatica Mira Trailović je podnela u moje ime tužbu nadležnom sudu protiv Republike Srbije, 11. 04. 2013. godine.

Tek tad se oglasilo Ministarstvo pravde, 14. 06. 2013. godine, rešenjem o odbijanju mog zahteva. Nemam pravo na rehabilitaciono obeštećenje jer nisam bio u zatvoru. Rešenje je potpisao državni sekretar u Ministarstvu pravde, dr Danilo Nikolić.

Prethodno je stigao odgovor na moju tužbu iz Javnog pravobranilaštva u kojem se osporava moj tužbeni zahtev kao neosnovan i traži od Višeg suda u Beogradu da ga odbaci.

Ovi odgovori se donekle razlikuju. Dok Ministarstvo u potpunosti odbacuje moj zahtev kao neosnovan, Pravobranilaštvo dozvoljava da Zakon predviđa rehabilitaciono obeštećenje, ali da je suma sporna. Pri tom mi je zamenica Državnog pravobranioca Ivanka Spahović očitala lekciju iz morala. "Naknada štete predstavlja samo jedan način ublažavanja posledica osuđenosti, a ne način da se pogoduje materijalnim težnjama tužioca i uvećanju imovine." Takođe se kaže da sud prilikom odmeravanja visine naknade mora da uzme u obzir "ekonomsku moć države".

Drugim rečima, siromašna država kakva je Srbija ima pravo da nezakonito progoni ljude, ali nije u obavezi da im nadoknadi štetu. Stav o nekakvom mom "uvećanju imovine" deluje nesuvislo i uvredljivo. Čovek koga je komunistička država opljačkala, oduzela mu posao, sprečila mu normalan rad... koji ima penziju od 24.000 RSD, sad, podnoseći tužbu, nastoji da uveća svoju imovinu!

Postavlja se pitanje zašto zamenica Republičkog javnog pravobranioca nije prihvatila moj poziv na poravnanje van sudskog procesa i zašto nije istupila sa svojim predlogom o "ublažavanju posledica osuđenosti" i nije rekla koliko može "siromašna država" da mi nadoknadi štetu? Napominjem da se u Zakonu pominje pravična nadokanada a ne ublažavajuća i ne ističe se imovno stanje države.

Cinično je i uvredljivo da mi zamenica Javnog pravobranioca drži lekciju iz etike i gotovo da me proglašava nemoralnim što tražim svoje pravo. Zar mi je malo što se odlukom Okružnog suda u Beogradu smatram neosuđivanim i što su izrečene kazne proglašene ništavim, nego još tražim nadoknadu! Zakon o rehabilitaciji i nije donet da bi se rehabilitovanom nadoknadila pretrpljena šteta, nego da bi mu se ublažila posledica osuđenosti! Ne shvatam u čemu se sastoji to ublažavanje?

Više od toga, ne vodim računa o materijalnim mogućnostima države, o njenoj prezaduženosti, o njenoj privrednoj nemoći! Moj zahtev za nadoknadom predstavlja težnju da uvećam svoju imovinu!

Gotovo da se osećam krivim što su me gonili! Umesto da se pokrijem i ćutim, ja se tužim sa državom, tražim od nje nadoknadu! Još sam izračunao koliko sam oštećen progonom u komunizmu!

Opet sam u nedomuci da li je to stav jednog birokratskog uma ili je načelo jedne države? Ako je prvo u pitanju, onda je jadno društvo sa takvom birokratijom; ako je drugo, onda bi država to morala jasno da kaže: Doneli smo zakone o pravima čoveka, na pritisak spolja, ali nećemo da ih primenjujemo. Pa se ja ne bih zamlaćivao da tražim rehabilitaciono obeštećenje, nego bih savio šiju i priznao nemoć pred Marfijevim zakonom srpske birokratije.

Šta da kažem birokratiji? Da mi je do istine i pravde više stalo nego do njenih novaca! A ti novci ne moraju da budu u kešu, mogu da budu u obveznicama, akcijama, nekretninama. Ovde je bitan stav da li postoji politička volja da se žrtve komunizma obeštete.

Istina, u Zakonu se kaže da pravo na rehabilitaciju ima lice ako je protiv njega doneta "administrativna ili sudska odluka protivno načelima pravne države i opšteprihvaćenim standardima ljudskih prava i sloboda". Što znači da naše zakonodavstvo mora da bude usaglašeno sa evropskim, ako hoćemo u uniju sa Evropom.

Dakle, po Ministarstvu pravde i Državnom pravobranilaštvu sve je jasno: nema suđenja, nema ročišta, sve je jasno. Viši sud treba da odbaci moju tužbu i da je proglasi neosnovanom.

Ipak, na moju sreću, nije sve bilo jasno, pa je Viši sud zakazao raspravu za 20. mart 2014. godine, što je značilo da je prihvatio moju tužbu a odbacio prigovor Ministarstva pravde i Državnog pravobranilaštva.Ušao sam u Kočićevu Sudaniju!

6.

Otkad sam podneo tužbu Višem sudu u Beogradu protiv Republike Srbije za nadoknadu materijalne štete koju mi je nanela država, a koja proizlazi iz Zakona o rehabilitaciji, do zakazivanja suđenja prošlo je gotovo godinu dana! Tužbu sam podneo 11. aprila 2013. a prvo ročište je održano 20. marta 2014. godine. Ovde ću da opišem kako je ono izgledalo i kako sam ga ja doživeo.

Budući da sam u sudskim stvarima veteran i da sam od početka sumnjao da od mog zahteva neće biti ništa, trebalo je da celu stvar primim sa filozofskim mirom i da u sudnicu uđem ravnodušan. Ovoga puta ne tuži mene država, nego ja nju! Ništa mi se ne može desiti, sem da izgubim unapred izgubljeni spor. Ne može mi država uzeti ono što mi nije dala! Ipak, negde u malom mozgu, začela se nada, koja poslednja umire a prvo se rađa, da i u srpskom pravosuđu postoji sudija Falkone. Daj bože da moju tužbu dobije neki srpski Falkone! Moguće je da moja tužba bude lakmus srpskog pravosuđa!

Ipak, osećao sam se glupo, kao prilikom suđenja u Okružnom sudu u Prokuplju pre četrdeset godina. To što sam onda iz suda mogao da odem u zatvor, a sad na pivo u nekoj starinskoj kafani na Crvenom krstu, ne menja bitno stvar. Suđenje je uvek neprijatan događaj u životu čoveka, bez obzira na kojoj klupi sedi.

Ulazim u sudnicu Višeg suda u Beogradu, kao pre četrdeset godina u sudnicu Okružnog suda Prokuplju. Isti enterijer, dve klupe, jedna za tužioca, druga za tuženog, jedino što smo napravili rokadu, pa sedam u klupu koja ranije nije bila meni namenjena, tužilačku. U suprotnu klupu, optuženičku, seda zastupnica države, činovnica Javnog pravobranilaštva, iz spisa vidim da se zove Jasmina Jovanović. Za katedrom sedi Sudsko veće, jedan sudija i dva porotnika. Kafkin proces može da počne, sa pogrešnim naslovom: Ivan Ivanović protiv države Srbije. Pravi naslov treba da glasi: Država Srbija protiv Ivana Ivanovića!

Dok sudija Ivan Jovičić lista predmet, pokušavam da skeniram te ljude i da ih uporedim sa prokupačkim većnicima.

Sudija, o kome, dabome, ne znam ništa, deluje mi dosta pitomo. Otprilike je negde oko šezdesete, liči mi na demokratskog predstavnika pravde. Da nije šezdesetosmaš? I porotnici Višeg suda u Beogradu mi deluju građanski. I oni su tih godina, kao da sam ih video na protestima i na sahrani Zorana Đinđića! Možda su učestvovali u građanskoj pobuni protiv Miloševićeve krađe glasova? Možda smo bili u istoj koloni, u istoj šetnji?

Sa suđenja 1973. godine, sećam se prokupačkog predsednika Sudskog veća, izvesnog Branislava Niketića. O njemu znam dosta, ispričali su mi Prokupčani. Taj Niketić bio je Crnogorac iz Novog Momčilova (bio, jer čuo sam da je umro), rodnog sela pesnika Radeta Vojvodića. Prokupački đaci ga se sećaju kako se vuče kroz gimnaziju, ponavlja razrede, "utvrđuje gradivo". Na vreme se opredelio za miliciju, u stvari za Udbu. Iz Udbe je završio pravni fakultet, postao sudija. Nikome nije jasno kako je mogao začas da postane sudija Okružnog suda, dobri đaci to mahom ne dožive. Kad je na južnom nebu Srbije, iznad Kosova, zasijala zvezda Slobodana Miloševića, dogodio se Branko Niketić u Prokuplju! Milošević kao da je takvog čoveka tražio, nekim tajanstvenim magnetom su se privukli. Niketić je munjevito unapređen u predsednika Okružnog suda i predsednika Izborne komisije. Kao sudac, sudio je bez dokaza zarobljenim Albancima i sve ih osuđivao na po 14 godina robije! (Niko ne zna da kaže zašto baš na 14!) Svi su posle pomilovani, jer oni koji su bili za suđenje sudili su Srbima na Kosovu! Kao predsednik izborne komisije, krao je u korist Miloševića glasove kosovskih Albanaca, koji nisu glasali, ali su se brojali u Prokuplju i Vranju! Milošević je redovno pobeđivao zahvaljujući tim glasovima! Kad su se 1996/97. godine u Srbiji dogodili građani, narod Prokuplja ga ja na improvizovanom forumu osudio na robiju, kao korumpiranog sudiju. Zanimljivo je da ga demokratske vlasti, koje su prividno porazile komunizam a u stvari ga nastavile, nisu pozvale na odgovornost. Sudija za svako vreme!

Tog čoveka sam najviše zapamtio po dve stvari: neprekidno je pušio i povremeno grešio u padežima. Apsolutno književno neobrazovan, ušao je u prokupačku priču po dva osnova: kao najgori đak prokupačke Gimnazije koji je sudio najboljem; i kao čovek koji nije pročitao Crvenkapu a sudi čoveku koji je napisao Crvenog kralja! Tu priču je u hodniku Okružnog suda u Prokuplju lansirao Aca Musa, prokupački veterinar i boem. Budući Miloševićev narodni poslanik, jedan onih skupštinskih šarlatana, kakvi su bili Raka i Bidža.

Za razliku od ovih porotnika, prokupački su bili u poodmaklim godinama, partizanski borci, penzionisani majori (pukovnici?), psi čuvari Revolucije, nosioci ratnih odlikovanja i boračkog dodatka za penziju. Zapamtio sam jednog buljavog, agresivnog toliko da je sudija morao da ga smiruje. Sve vreme sam razmišljao da li je u sudnicu došao sa trofejnim pištoljem!

Drugi, njemu sam zapamtio ime, Milisav Stanišić, predstavio se kao pjesnik novih narodnih pjesama! Pogibija Vidojevačke čete. Mršav u licu, nakostrešene kose, pravi gorštak. Glumi profesora! Taj me je pitao, sasvim ozbiljno, da li sam čitao Crnjanskog! Razume se da sam bio konsterniran, pa ja predajem Crnjanskog u školi! Poenta je bila u njegovom novom pitanju, šta mislim da li bi Crnjanski napisao Crvenog kralja i da li bi ga dao svom detetu da ga čita! I dalje sam bio zbunjen, otkud on zna da se u prvi mah mislilo da je Crvenog kralja napisao Miloš Crnjanski, jedno što je u mladosti igrao fudbal u Pančevu, drugo što je izvanredan stilista. Ne zna da Crnjanski nije imao dece.

Onda mi se pogled zaustavio na zastupnici Javnog tužilaštva, koja je u sud došla da brani državu od pisca sa opasnim namerama, koji želi da se obogati a ne uzima u obzir da je njegova država siromašna, tako je bar napisala u odgovoru na tužbu. Kad sam bio pomoćnik ministra kulture, čudio sam se šta će Ministrastvu tih desetak pravnica, koje po vazdan igraju igrice na kompjuteru? Rođake stranačkih glavešina! Dovedene po partijskoj liniji, da se igraju skrivalica. Kad god sam ih nešto pitao iz prava, odgovarale su da to ne spada u opis njihovog radnog mesta! Zastupnica Države je mlađa osoba, siguran sam da nije bila rođena u vreme kad sam ja napisao „Crvenog kralja".

U Prokuplju me je tužio muškarac, zapamtio sam ga po kovrdžavoj kosi i crvenom licu, valjda se ta bolest zove hipertenzija. Koliko sam zapamtio ime mu je Velizar (po rimskom vojskovođi) a nadimak Mure! Važi za prokupačkog plej boja! A ostao mi je u trajnom sećanju po nesuvislim pitanjima.

No nisam došao u sud da asociram nego da tražim pravdu. Sudija je nešto dugo preturao po predmetu, moja advokatica mi je došapnula da se verovatno nije ni upoznao sa njim! Kao da je to osetio, sudija je održao kratak pledoaje: Sudije su danas toliko preopterećene da ne mogu da dignu glavu od posla; on svakog dana mora da nosi predmete kući, da ih čita umesto da gleda televiziju; dobio je nalog od predsednika suda da u prioritetu moraju da budu stari predmeti, koji samo što nisu zastareli, a takvih je 80%; on jednog dana mora da bude agronom, drugog tehnolog, trećeg ginekolog, četvrtog finans... toliko su predmeti raznovrsni a on je jedan!

Zatim je suduja izdiktirao zapisničarki, koja kuca na kompjuteru, šta se sve nalazi u predmetu moje tužbe. Palo mu je u oči da u spisu nema odgovora Komisije Ministarstva pravde na moj odštetni zahtev. Moja advokatica je rekla da ga ne može ni biti, jer Ministarstvo je odgovorilo pošto je tužba podneta. Pružila mu je taj papir. Još je dodala da smo mi podneli zahtev za oslobađanje od sudske takse (veoma visoke, čini mi se 94.000 dinara), jer je moja penzija mala i nemam odakle da platim. Podsetila je sudiju da se Sud o tome još nije izjasnio.

Sudija je objasnio da je ovo tek uvod u proces i da će on odgovoriti na zahtev kad se detaljno upozna sa predmetom. Zasad je zatražio od stranaka da kažu šta misle koliko treba da traje proces i koliko treba da bude ročišta?

Advokatica Mira Tapušković je rekla da treba da bude još jedno ročište na kojem ja treba da budem saslušan u svojstvu svedoka. Objasnila je da se naša tužba zasniva na članu 26 Zakona o rehabilitaciji koji glasi: "Rehabilitovano lice ima pravo na obeštećenje za materijalnu štetu nastalu zbog povrede prava i sloboda, u skladu sa zakonom kojim se uređuju obligacioni odnosi." U tom članu ne stoji da se ovo odnosi samo na lica koja su bila u zatvoru. Insistirala je da je meni političkim suđenjima oduzeto pravo na rad, što je jedno od osnovnih ustavnih prava građana. Proces treba da traji najviše godinu dana.

Zastupnica Države je rekla da ne treba više da bude nijednog ročišta, da Sud odmah odbaci tužbu kao neosnovanu, jer je to već učinila Država. Protivi se oslobađanju tužitelja od sudske takse, jer on ima visoku penziju, znatno veću od minimalne, za koju se oslobađa od sudskih troškova. Takođe je odbacila tvrdnju da je otpuštanjem s posla profesora meni ugroženo pravo na rad. Mogao sam da se zaposlim u nekoj drugoj struci. Samim tim što sam mogao da pišem (Napisao je dvadesetak knjiga!), nije mi bilo zabranjeno da radim. (Čuj, pa ona zna da sam pisac!)

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane