Natrag

Postdemokratija

TO BOYCOTT OR NOT TO BOYCOTT

Postoji bezbroj argumenata za i protiv bojkota, a naročito o tome u kom trenutku ga treba proglasiti, tako da nije preporučljivo deliti opoziciju na pravu i lažnu samo na osnovu njihovog trenutnog stava prema bojkotu. Još uvek je prerano za konačnu odluku, što stvara utisak da je deo opozicije koji je već proglasio bojkot sam sebi vezao ruke, a oni koji su dali rok režimu do 15. septembra zapravo samo su sebe doveli u cajtnot, pa će odluka, kakva god bude, biti ishitrena. Za proglašenje bojkota izbora nikad nije kasno sve dok ne budu raspisani, kad svima postane belodano jasno da Vučić nema nameru da ispuni postavljene uslove i svoja obećanja, a dotle opozicija bi morala izvući maksimum na osnovu pretnje bojkotom koji ga očigledno plaši. Već sama neizvesnost da li će ga biti ili ne ima svoje dejstvo, tvrdi kolumnista Magazina Tabloid Mile Isakov, bivši potpredsednik u Đinđićevoj Vladi i ambasador Srbije u Tel Avivu

Piše: Mile Isakov

Pogrešno je i štetno pitanje bojkota predstojećih izbora postavljati kao biti ili ne biti, jer to je tako samo za neke aktuelne političare i stranke. Teško je, međutim, rasčivijati galimatijas različitih interesa nezadovoljnih građana i njihovih udruženja i pokreta, odnosno opozicionih stranaka i političara, kako bi se prepoznali opšti interes za bojkot ili protiv njega.

To se videlo već tokom građanskih protesta i zahteva koji su na njima ispotavljani prema vlasti, od toga da svi, na čelu sa Vučićem, odmah podnesu ostavke, jer sa njima nema šta da se pregovara, do bezazlenih i besmislenih razgovora vlasti i opozicije o nekim tehničkim pitanjima u vezi izbornog procesa.

Da ne bude nesporazuma odmah da kažem da i sam verujem da trenutno nema uslova za istinski slobodne i demokratske izbore i da u takvim uslovima nema smisla učestvovati u nameštenoj utakmici sa unapred poznatim ishodom.

Dakle, bojkot jeste adekvatan odgovor na postojeće stanje nasilja nad slobodnom voljom birača i verovatno do njega mora doći, ali pošto je to i najmoćnije sredstvo za pritisak na režim da se takvo stanje menja, mišljenja sam da ne treba žuriti sa konačnom odlukom o njegovom proglašenju.

Pri tom, uopšte nemam iluzija da se situacija može bitnije promeniti, ali i najmanji pomak bio bi dragocen za razbijanje privida o nedodirljivosti ovog režima u pripremi za skore vanredne izbore koje će bojkot, ako bude uspešan, učiniti neminovnim. A biće uspešan samo ako građani budu uvereni da je zaista učinjeno sve pre nego što je stupio na snagu i ako se režimu ne da previše vremena da se za njega pripremi.

Ako je odluka o bojkotu konačna šest meseci pre izbora, vlast umesto da brine kako da ga izbegne, dobija šest meseci fore da smišlja kako da ga omalovaži i dezavuiše. U svakom slučaju nema više nikakvog razloga da čini bilo kakve ustupke.

U principu, najava bojkota, odnosno pretnja bojkotom ima za cilj da do bojkota ne dođe, nego da se režim natera na odstupanje kako bi se došlo do što boljih izbornih uslova, a građanima omogućilo da zaista biraju. Ili bar da se nedemokratska vlast raskrinka i oslabi pred ove ili neke naredne izbore do kojih će ti procesi neminovno dovesti.

Sam bojkot nije cilj niti jedino sredstvo, već samo poslednje kojem se pribegava u krajnjoj nuždi, na kraju kad ništa drugo nije pomoglo da se dođe do fer i poštenih izbora, a u njega se ulazi pred same izbore, da ne kažem u poslednji čas. Prerano stupanje u bojkot stvara utisak bezidejnosti i nemoći stranaka koje to učine i sugeriše zaključak da su digle ruke od borbe, da u bojkotu traže spas od poraza.

Kad tražiš ravnopravne uslove za izbornu trku onda znači veruješ da u tim okolnostima imaš šansu, ali kad kažeš da ti treba najmanje šest meseci da preko oslobođenih medija ubediš građane, onda priznaješ da nisi spreman i siguran u svoju poziciju.

Svakako da bi bilo idealno imati pola godine na raspolaganju, ali onaj ko veruje da je njegova ponuda mnogo bolja od diktatorskog i korumpiranog režima, zadovoljio bi se i snašao i sa tri meseca ravnopravnog učešća u kampanji.

Odnos prema bojkotu pokazao je sve slabosti celokupne opozicije u kojoj je, očigledno, mnogo više onih koji se povode pre svega svojim, a ne opštim interesima. U takvim okolnostima postaje vidljivo da su različiti stavovi o eventualnom izlasku na izbore zasnovani, između ostalog, i na procenama ko ima manje ili veće šanse da pređe census. Tako je, recumo, Pokret slobodnih građana Sergeja Trifunovića, koji bi i samostalno izgleda mogao da se provuče, uzdržaniji prema bojkotu od onih koji sami nemaju gotovo nikakve šanse.

Za bojkot su se već definitivno opredelile Narodna stranka Vuka Jeremića, Stranka slobode i pravde Dragana Đilasa i Dveri Boška Obradovića. Udruživanjem u Savez za Srbiju, porasle su im ambicije, ali pošto ni to nije ni približno dalo rezultate koje su očekivali, očajnički pokušavaju da bojkot nametnu svima kao jedino rešenje.

To više govori o njima nego o diktaturi vlasti koju bi da zamene. Njihove izjave da su se odlučili za bojkot zato što u ovim uslovima ne mogu pobediti ovaj režim, svedoče o prevelikim apetitima koji nisu principijelne nego sasvim lične prirode.

Čisto sumnjam da se sa takvom porukom, ako mi ne možemo da preuzmemo vlast niko ne treba da izađe na glasanje, može bilo koga pridobiti za bojkot.

tome da li je vreme za bojkot još razmišlja samo najzrelija politička partija među njima, Demokratska stranka, koja je navodno dala rok režimu do petnaestog septembra da prihvati postavljene uslove.

Međutim, pošto tih uslova ima raznih, u preko četrdeset tačaka, nije jasno da li očekuje ispunjenje baš svih ili bi se njihova odluka o bojkotu mogla prolongirati u slučaju da vlast počne da ispunjava neke od najvažnijih.

Otud, verovatno, nesuglasice i unutar same stranke u kojoj ima dosta onih koji su protiv pridruživanja bojkotu u ovom trenutku, ali i onih koji su generalno protiv bojkota.

Pored stranaka, sve je očiglednija i razlika u odnosu na bojkot između pojedinaca u opozicionim redovima, u zavosnosti od toga da li su dosad bili na državnim jaslama ili nisu, dakle onih koji su bili poslanici i odbornici i onih koji se nisu navukli na te benficije. Posebna priča su oni koji su bili u vrhovima vlasti, čije lične ambicije daleko prevazilaze sinekuru koju obezbeđuju mesta u skupštinskim klupama, pa im izbori ništa ne znače samo zbog ulaska u Parlament. Njih zanima samo gola vlast.

Postoji, dakle, više vrsta opozicije i opozicionara, a to koja je prava a koja lažna, ne očitava se samo u odnosu prema izbornim uslovima i bojkotu. Nije to tako jednostavno, jer nisu svi koji su bezuslovno za bojkot prava opozicija, niti se za sve koji imaju određene rezerve prema tome može reći da su lažnjaci.

U vreme kad se ovaj broj pojavi na kioscima već će biti poznato kakvu će odluku doneti Demokrate, a od toga će dobrim delom zavisiti i sudbina bojkota, ali i same stranke, pa i budućnost Saveza za Srbiju.

Kako god da se opredele, to će izazvati ozbiljne unutrašnje razmirice, a verovatno i kadrovske promene u stranci koja je jedva preživela brojne dosadašnje. Ako ne proglase bojkot verovatno će ponovo ostati bez predsednika, a ako mu se priključe mogu ostati bez nekih drugih vodećih ljudi.

A sa iznova razdruženom Demokratskom strankom, ili možda čak i bez nje, Savez za Srbiju će izgubiti i ono malo poverenja i podrške koje mu je donela sinergija udruživanja. Potpuno nepotrebno jer se nekome žurilo da bojkot proglasi što pre i bez usaglašavanja svih članova Saveza.

Da nije te nerazumne žurbe, cela ideja bi mogla biti bolje razmotrena i isplanirana, uključujući i poteze posle bojkota. Kao da se neko upravo toga i plaši.

Ovako, zaista nije lako razaznati ko je za bojkot iz iskrenog uverenja da je to najbolji način da se ovaj nakaradni režim prinudi na poštovanje zakona i demokratskih pravila igre na izborima, a ko iz sasvim drugačijih, kalkulantskih, sebičnih i u krajnjoj liniji nemoralnih razloga.

Apsolutno bez dileme za bojkot je naprimer pokret "Ne davimo Beograd", čiji najistaknutiji predstavnici nikad nisu omirisali vlast i sasvim sigurno im želja za vlašću nije primarna preokupacija, jer bojkotom se vlast ne osvaja. Sa druge strane, najodlučniji zagovornici bojkota su i brojni bivši vlastodršci kojima je najvažniji motiv upravo vlast, pa svesni da trenutno nikako ne mogu da je osvoje na ovim izborima traže način za odlaganje tako što će ih preskočiti, a bojkotom proglasiti nelegitimnim.

U isto vreme protiv bojkota su, zarad svojih ličnih ili partijskih interesa, nekolike satelitske stranke, poput Šešeljevih Radikala, Čedinih Liberala i Čankove Lige socijaldemokrata, ali i Zoran Živković, koji ima sasvim drugačije razloge i kalkulacije. Tu su i brojni sa raznih strana odbegli poslanici, koji ne bi tek tako da se odreknu te sinekure i privilegija koje uz to idu, ali i razne političke grupice kojima se prvi put takva prilika iznenada ukazuje i čini na dohvat ruke. Naročito ako one nešto veće uđu u bojkot.

Mnogo je mešetara koji love u mutnom, pa njihovo zalaganje za ili protiv bojkota unosi još veću zabunu i pometnju među građane, koji bi pre nego što se odluče želeli da znaju šta je pravi smisao i cilj bojkota, i šta se time dobija. Za običan svet bojkot nikako nije pitanje biti ili ne biti, tako da oni koji ga tako predstavljaju time ne mogu pridobiti veću podršku. Naprotiv, tako samo podgrevaju sumnju u ceo poduhvat.

Bojkot sa pravim argumentima u pravom trenutku, može biti moćno oružje protiv režima koji ne ostavlja drugačije mogućnosti građanima da izraze svoju volju na izborima, ali do svesti o njegovoj nužnosti kod većine, ne dolazi se ishitrenim partijskim odlukama koje, prelomljene preko kolena, takođe ne ostavljaju mnogo prostora biračima za slobodan izbor.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane