Natrag

Knjiga Branislava Gulana, "Ruralne sredine u Srbiji - spasavanje sela i države" (2)

Bitka za sela izgubljena, spasavati varošice!

Branislav Gulan, član Naučnog društva ekonomsita Srbije, Nacionalnog tima za preporod sela Srbije, je novinar i publicista, koji se pola veka bavi selom i seljacima. Evo njegovih najnovijih istraživanja. Autor je i trostruki dobitnik nagrada za životno delo. Dve međunarodne i jedne domaće - Društva novinara Vojvodine u 2019. godini. U izdanju novovadskog ,,Prometeja'', nedavno je objavljena i nova knjiga Branislava Gulana ,,Ruralne sredine u Srbiji - Spasavanje sela i države''. Uz dozvolu autora objavljujemo najinteresantnije delove ovog istraživanja.

Branislav Gulan

Najkraći put do uništenja i izumiranja sela je uništavanje agrara. Od 4.709 sela u Srbiji čak njih 1.034 imaju manje od po 100 stanovnika. U selima nema ko da radi, a u gradovima nema šta da se radi. Seljak ne služi samo da bi proizvodio hranu, on je čovek koji treba da ima i dostajan život! Srbija se nalazi među demografski najstarijim zemljama na svetu!

Spas Srbije se nalazi u onoj narodnoj uzdaj se use i u svoje kljuse!

Od 1991. do 2012. godine Vojvodina je izgubila 110.000 stanovnika, Šumadija i zapadna Srbija 180.000, a južna i istična Srbija više od 200.000 ljudi! Crna Trava, Majdanpek, Negotin, Rekovac i - Varvarin su najdrastičnije osetili pad nataliteta i izgubili najveći procenat stanovništva. Sem tri najveća grada (Beograd, Novi Sad i Niš) sa stanovništvom ne kubure mesta sa bošnjačkim stanovništvom, poput Novog Pazara, Tutina i Sjenice, kao i opštine sa albanskim življem na jugu Srbije.

Dakle, broj stanovnika je otišao u nepovrat. Sad možemo samo da se bavimo time da se stanovništvo ne grupiše u tri tačke, već da bude ravnomerno raspoređeno. Da bi se nešto značajnije promenilo potrebno je da prođe 20 pa i 30 godina! Sve ovo govori da smo odavno izgubili bitku za sela. Sad preostaje borba za varošice koje nestaju...

U Srbiji nisu zapostavljena samo sela, nego celo njeno ruralno područje. Da društvo zna šta će sa selom, imalo bi valjanu, realnu strategiju, odnosno akcioni plan. Međutim, sve dosadašnje vlade kao da nisu razumele potrebu za opstanak sela. U strategijama su bili netačni, nerealni i neostvarivi programi i želje. To je pokazala i njihova realizacija.

Umesto planiranog fizičkog rasta agrarne proizvodnje u 2015. godini od devet odsto, imali smo pad od osam odsto! U 2016. godini bio je rast od osam odsto, u 2017. godini pad od 11,5 odsto, a u 2018. godini rast od 15,7 odsto. Planovi su bili želje, i neostvariva obećanja za 631.000 seljačkih gazdinstava. Stočarstvom se bavi njih oko 330.000, koji imaju u stajama manje od 400.000 krava.

Nestajanje sela i Srbije

Selom i njegovim problemima ekonomski analitičar, novinar i publicista član Naučnog društva ekonomista Branislav Gulan bavi se više od četiri decenije. Autor je gotovo 30 knjiga i bezbroj naučnih radova, a njegova najnovija knjiga "Ruralne sredine u Srbiji - spasavanje sela i države" u izdanju Prometaja je nezaobilazni vodič u ovoj oblasti i izvor rešenja problema koji preti da uništi esenciju Srbije i njenih žitelja. Doterali smo cara do duvara, kaže Gulan, piše Zoran Surla, novinar u novosadskom Građanskom listu.

- Za deceniju i po nestaće čak 1.200 od ukupno 4.709 sela u Srbiji. Već sad u 1.034 sela živi manje od sto stanovnika. Kod nas se godišnje rodi 65.000 beba a umre više od 102.000 ljudi. Dodajte tome da oko 40.000 mladih godišnje napusti zemlju tražeći posao i sreću, pa ćete dobiti sliku današnjice. Nakon toliko vremena uspeo sam da selo kao temu nametnem medijima, SANU, Vladi Srbije, a ove godine za nju se zainteresovao i predsednik države Aleksandar Vučić. Dokaz za to je formiranje Nacionalnog tima za preporod sela Srbije, nadležni su shvatili da nas je upropastilo sedam decenija zapostavljanja paora i uništavanja zadrugarstva. Gulan citira Andrićevu rečenicu koja slikovito opisuje stanje na selu danas

- Zaraziti nekog čekanjem je i najsigurniji način vladanja nad njim, to znači učiniti ga nepokretnim i bezopasnim potpuno i zauvek... I naši seljaci čekaju bolji život, ali nikako da ga osete. Nadam se da je tome konačno došao kraj čekanju i da će stati trend napuštanja sela. A njegove razmere su već zastrašujuće - više od 50.000 praznih kuća bez vlasnika i oko 150.000 onih na kojima piše da trenutno u njima niko ne živi. Strašno bih voleo da grešim, ali mislim da smo zakasnili u spasavanju sela, pogotovo u pojedinim delovim Srbije i da sad treba već spasavati varošice.

Treba nam nova agrarna politika, ističe naš sagovornik. Dakle, nova socijalna i agrarna reforma. Sve to treba obaviti uz oslonac na sopstvene snage!

- Na prvom mestu istakao bih strateški projekat povećanja poljoprivredne proizvodnje uz nove površine pod navodnjavanjem i daleko snažniju državnu stimulaciju proizvođača. Naravno da se ne možemo odmah takmičiti sa zemljama Evropske unije koje daju i do 500 evra po hektaru, ali naših pedesetak je premalo da bi paori bili konkukretni stranim farmerima. Treba ulagati u povećanje proizvodnje mesa, prvenstveno junećeg, zatim voća i povrća te robe koja može da se proda tržištu nekadašnjeg nesvrstanog sveta koje za 1,6 milijardi stanovnika na hranu godišnje izdvoji čak 650 milijardi dolara.

Naša šansa je stočarstvo, odnosno goveda, smatra Gulan. Jer, stočarstvo u BDP agrara učestvuje samo sa 30-31 odsto, a to je karakteristika nerazvijenuih afričkih zemalja.

- Treba se okrenuti punjenju 200.000 praznih kuća i staja i obora za tov svinja u Srbiji. Jer, Evropskoj uniji godišnje nedostaje 700.000 tona kvalitetne junetine. A rekli su nam da bi u narednih pola veka svake godine kupovali 50.000 tona naše junetine. Ali, kreatori ekonomske politike ostali su gluvi na to.

U 1990. godini izvezli smo 30.000 tona, a u 2015. samo 315 tona junetine, dakle sto puta manje. Istovremeno, okrenuli smo se tovu svinja, trenutno ih ima 3,2 miliona, što je približno dovoljno jer nam treba najviše pet miliona. Želim posebno da nampomenem da svinjsko meso ne možemo da izvozimo u EU jer svinje i dalje vakcinišemo protiv svinjske kuge.

Naime, njihovi propisi ne dozvoljavaju ne samo uvoz nego ni transport mesa od vakcinisanih svinja tako da ne možemo da ga izvozimo ni na treća tržišta, pa ni u Rusiju. Osim avionom, a tad je transport preskup.

Zaboravni kreatori agrarne politike

Kreatori agrarne politike kao da su zaboravili da se ruralni razvoj ne odnosi samo na poljoprivredu, već i na socio-kulturni razvoj sela i zaštitu životne sredine.

Na selo se gledalo iz kabineta, bez realnih terenskih istraživanja. Seljaka jednom ubeđuju da „baci što više đubriva", drugi put da izvrši komasaciju, zatim da sadi ovu ili onu sortu. Država seljaku treba da pomaže kontinuirano. Problemi moraju sistemski da se reše, a uredbama samo da se „gasi požar". Agrarom i selima u Srbiji bavi se više od 30 institucija, ali i pored niza obećanja o boljitku, selu je sve teže, a svako četvrto nestaje! Posle više decenija aktuelne vlasti su primetile nestanak sela i naroda pa su se početkom 2019. godine odlučili da krenu u formiranje nacionalnog saveta za spas sela.

,,...Za pola veka na prostorima nekadašnje SFRJ iz sela u gradove je prešlo osam miliona ljudi! U Evropi je za takav proces trebalo oko 120 godina. Tako su se stari iz sela gotovo neprimetno preselili u gradove: nekad mladi doseljenici sa sela sada su ostareli penzioneri po gradovima. Drugim rečima, potpuno je normalno da se broj, razmeštaj i struktura seoskih naselja prilagode savremenim uslovima organizacije privrede i društva, što podrazumeva i gašenje i dislociranje naseobina nastalih u otomansko vreme po principu „uteći u što veći krš i zabit" radi opstanka'', navodi prof. dr Svetozar Livada, sociolog.

,,Na žalost, proizilazi da je poslednji ozbiljan prostorni planer u Srbiji bio knez Miloš, jer se još od tog vremena do danas gašenje ili premeštanje sela doživljava kao najveći udarac na „tradiciju". Tako se i dolazi do same suštine demografskog problema odsečenosti sela od gradova. Za spasavanje sela i Srbije potrebna je reindustrijalizacija i kombinovanje tradicionalnog i modernog. No, bitka za sela (naselja) već je izgubljena i sad je potrebno voditi borbu za opstanak varošica koje nestaju! Ističemo sela, iako ona ne postoje u Ustavu Srbije, gde ih nazivaju naseljenim mestima. Jer, u Srbiji godišnje umre čak 40.000 žitelja više nego što se rodi. Konkretno rodi se manje od 65.000 žitelja, a umre oko 102.000'', navodi Đura Stevanović, direktor Zavoda za sociologiju sela.

Šta nas očekuje u budućnosti?

U svetu danas oko 50 odsto ukupnog broja stanovnika živi na selu. U Srbiji, u ruralnim područjima se nalazi više od 40 odsto žitelja. U uslovima današnje civilizacije, kod nas i u svetu, bio bi ogroman rizik ako bi se stanovništvo koncentrisalo samo u gradovima. A, to je slučaj danas u Srbiji, gde nam trećina stanovništva živi u Beogradu i okolini, pa je potrebno zaustaviti takav process, da se iide da bise živelo samo u tri grada: Beograd, Novi Sad i Niš.

Rezultati popisa stanovništva Srbije: 2.487,886 domaćinstava, 7.163.034 stanovnika...Van gradskih sredina živi 2.914.990 stanovnika (40,5 odsto). U Srbiji svake godine više umre nego što se rodi oko 40.000 stanovnika. Od toga je u Vojvodini 12.000! Dakle, nestane po jedna varoš. Ako se tako nastavi Srbija već 2225. godine neće imati svojih žitelja. Na njenom području živeće neki drugi narodi! Za čoveka je to dug period, ali za istoriju nije!

Stanje u naseljima-selima

Od 4.709 naselja, odnosno sela, 1.200 je u fazi nestajanja. U 1.034 naselja je manje od po 100 žitelja. U 550 ima manje od po 50 stanovnika. U 86 odsto naselja opada broj stanovnika.

U Srbiji čak 73 odsto sela nema dom kulture ni biblioteku. U Srbiji je danas oko 50 praznih naselja, dok 85 njih ima manje od po deset stanovnika. U naseljima se nalazi 50.000 praznih kuća, a na još 150.000 piše da trenutno niko u njima ne živi. Poštu nema 2.000 sela. Čak 173 osnovne škole imaju po jednog đaka, a 500 sela nema asfaltni put ni vezu sa svetom! U 1.000 sela u Srbiji nema ni prodavnice! Žitelji moraju na put da kupe hranu. U 2.760 sela nema vrtića. U 230 sela nema osnovne škole. Srpsko selo karakteriše i nešto starije stanovništvo (43,6 godina) nego što je ono u gradu (41,3). U dve trećine sela nema ambulante. Danas u Srbiji ima više od 200 sela bez ijednog stanovnika mlađeg od 20 godina, a više od polovine stanovništva u zemlji živi na selu. U celoj Srbiji ima oko 631.000 gazdinstava (stočarstvom se bavi 330.000 njih).

Takođe, Republika Srbija raspolaže sa 5.097.000 hektara poljoprivredne površine ili 0,59 hektara po stanovniku. Od toga 4.224.000 hektara su obradive površine ili 0,47 hektara po stanovniku. U okviru poljoprivrednih gazdinstava, prema popisu poljoprivrede iz 2012. godine, obrađuje se, odnosno u upotrebi je 3.355.859 hektara zemljišta. To znači da značajan deo poseda, više od 460.000 hektara ostaje neobrađeno!

Prosečna veličina poseda iznosi 4,5 hektara, a učešće stočarstva u ukupnoj agrarnoj proizvodnji je oko 30 odsto (u svetu je to više od 60 odsto) čemu teži Srbija. U Srbiji se uzgaja 878.000 goveda, što je istorijski minimum, Svinja ima samo 2,79 miliona, 1,71 miliona ovaca, 235.576 koza, 16,2 miliona živine i postoji više od million pčelinjih društava. Popisom je utvrđeno da gazdinstva u Srbiji poseduju 408.734 traktora i oko 25.000 kombajna. Sva ta mehanizacija u proseku je stara oko tri decenije!

Vodni režim je takođe povoljan, ali nedovoljno iskorišćen. Kanal Dunav-Tisa - Dunav (sa 960 kilometara kanalske mreže) najveći je i jedinstven hidrosistem u svetu. Veoma malo se koristi. Od ukupno obradivih površina, navodnjava se oko 1,5 odsto ili blizu 46.823 hetkara prema podacima Republičkog zavoda za statistiku iz 2019. godine. U svetu se navodnjava 17 odsto površina!

Poslednjih godina i poplave ugrožavaju sela. Što se tiče agrara osigurava se samo deset odsto površina i imanja! Penzioni fond uplaćuje 155.720 poljoprivrednika (u Srbiji 114.564, Vojvodini 41.137, i u Kosovskoj Mitrovici njih 19). Na početku 2000. godine u fond je novac uplaćivalo njih 500.000! Prosečna penzija je 10.800 dinara (manje od 100 evra). Svega 68 zemljoradnika u Srbiji prima mesečno 62.380 dinara.

U selima nema ko da radi, a u gradovima nema šta da se radi! Od 1950. do 2000. godine iz sela u gradove je prešlo osam miliona stanovnika (podaci za SFRJ). U razvijenim zemljama za takav proces je trebalo 90 - 120 godina;

Postavlja se pitanje šta nas očekuje u budućnosti? Na osnovu agroekonomskih i ruralno socioloških istraživanja i predviđanja međunarodnih institucija, evropsku poljoprivredu u narednom periodu očekuju: promene u veličini i broju farmi, zemljišne reforme bazirane na ukrupnjavanju poseda i poboljšanju kvaliteta zemljišta, veće korišćenje biološke, informatičke i komunikacione tehnologije, povećanje multifunkcionalnosti, ravnomerniji regionalni razvoj i redistribucija novca, podizanje kontrole kvaliteta i standarda prehrambene bezbednosti... Dakle, i Srbiji je potrebna nova agrarna i socijalna reforma!

Sledeći stadijum je izumiranje

U Srbiji danas gotovo da nema empirijskih seoskih istraživanja. Ako se neka nevladina organizacija ili neki institut ili pojedinac odluče za empirijsko istraživanje, oni to rade po metodologiji nametnutoj iz inostranstva, a ne iz prakse dosadašnjeg domaćeg istraživanja našeg sela. Zvanično, brigu o selu i njegovom razvoju vodi više od 30 institucija na republičkom nivou. Rezultat je bolji da ne vode brigu. Jer, selo nam nestaje, a sa njim i - Srbija.

Njihova ,,briga'' o razvoju sela, donela je njegovo odumiranje. Za takav rad nema odgovornosti, niti ocenjivanja učinjenog već se pišu radovi i u njima ocenjuju doprinosi o razvoju sela. Kao da se zaboravlja da bez razvijene poljoprivrede nema ni napredovanja, nema željenog rasta bruto domaćeg proizvoda.

Kada se govori o razvoju sela, u njemu prvo treba napuniti prazne kuće i staje. U njima mora biti i svinja i goveda. Jer, takvo selo smo imali pa je ono spasilo Srbiju od ratova, od sankcija, od prirodnih katastrofa. Međutim, još uvek držimo se teze u gradu živi, a selo hvali! Dakle, ukoliko Srbija ne zasutavi odumiranje sela, što bi bilo i njeno spašavanje, nema šta da traži kroz strane direktne investicije. Njen spas se nalazi uzdaj se u se i u svoje kljuse. Otuda i toliko površnosti u zaključivanjima šta bi trebalo učiniti da bi se sela u Srbiji obnavljala i razvijala.

Dakle, ako Vlada Srbije ne obezbedi uslove da srpski seljak, stočar, ima veću korist od proizvodnje mleka nego srpski ,,biznismeni'' koji uvoze mleko u prahu, onda mi zaista nemamo nikakvu šansu. Jer, tek za dva litra mleka može da se kupi boca jeftinije mineralne vode! Do danas su se svi ministri, a njih 13 je od demokratskih promena 2000. godine oglušivali o zahteve da litar mleka (proizvodi se oko 1,4 milijarde litara, treba da košta više od litra mineralne vode).

Dok je god to tako, srpski seljački proizvod neće biti konkurentan na tržištu, ni domaćem, ni svetskom. Umesto rasta (od šest, odnosno devet odsto, koji predviđaju srpski eksperti, njih 200 koji su pisali i kreirali Strategiju razvoja poljoprivrede do 2024.godine), već u prvoj godini primene 2015. godine pad je bio osam odsto, potom rast toliki, pa opet pad od 11,5 odsto i u 2018. godini rast od 15,7 odsto. Dakle, karakteristična je nestabilnost.

Čitajući nove strategije, stiče se samo jedan zaključak: cilj njihovog pisanja je bio da se kreatori udvaraju aktuelnim vlastima, pa su se takmičili ko će napisati veći rast proizvodnje u agraru! Na taj način se očekuje i da će se dobiti veći ugled i bolje mesto u vladajućoj oligarhiji.

Tako važeća Strategija razvoja agrara od 2014. do 2024. godine predviđa godišnji rast proizvodnje u ovoj važnoj privrednoj godini (učestvuje u BDP zemlje sa oko deset odsto, a u Sloveniji sa jedan odsto) predviđa godišnji rast od 9,1 odsto, a po drugoj blažoj varijanti od 6,1 odsto. To su bile samo želje oko 200 autora - eksperata napisane u strategiji na 145. strana. Strategiju je jula 2014. godine usvojila tek izabrana Vlada Srbije.

Prema nezvaničnim informacijama autori su tada za pisanje strategije sebe častili, odnosno podelili oko 8,2 miliona evra, pristigle doancije za tu namenu. Najmanje je pripalo tada tek novoizabranom ministru poljoprivrede!

Da bi strategija bila obavezujuća za sve buduće Vlade, trebala je da ide u Skupštinu Srbije i da je usvoji Parlament. Međutim, ta strategija nikada nije upućena u Parlament na raspravu i usvajanje. Zašto, obrazloženja nema?! I danas se nalazi u fiokama nadležnih u Vladi Srbije i važi kao validna.

Međutim, umesto rasta proizvodnje u prvoj godini primene strategije pad je bio osam odsto, zatim u 2016. godini bio je rast od osam dosto, zatim 2017. godine kada je suša uništila rod u agraru, Vlada je priznala pad proizvodnje od samo 11,7 odsto. Da je priznala veći pad, to bi onda bila elementarna nepogoda, za šta ona nije imala novca ili nije htela da plati to priznanje.

Sledeće, 2018. godine rast proizvodnje u agraru bio je (u tonama oko tri miliona tona kukruuza i oko milion tona pšenice kao i značajne količine ostalih kultura), ali tada je Vlada obnarodovala mnogo veći rast nego pad od prethodne godine. Naime, rast je bio oko 17 odsto.

Netačno, nerealno i neostvarivo!

Strategija (Strategija razvoja poljoprivrede do 2024. godine), pisana je nerealno, netačno i neostvarivo, navodi bivši savezni ministar poljoprivrede Jugoslavije profesor dr Koviljko Lovre. On, kaže: autori Strategije koriste netačne podatke, te otuda i projekcije i vizija razvoja poljoprivrede je potpuno nelogična i besmislena.

Izvedene projekcije pokazale su da će se poljoprivreda razvijati sasvim suprotno od razvojnih zakonitosti. Ono što su autori Strategije projektovali još ni jedna država nije uspela da ostvari. Eto, već pet godina ni Srbija.

Šta više, bilo bi porazno za našu privredu da su se ostvarila predviđanja. Na žalost takvu, Strategiju o razvoju srpske poljoprivrede usvojila je Vlada Srbije 21. jula 2014. godine. Po njoj se radi i takvi se rezultati i ostvaruju. Validna strategija bi bila i obavezivala sve ministre da je stigla u Skupštinu Srbije te da je usvojio Parlament. Tada bi obavezivala i sve naredne vlade i ministre.

Ovako svaki ministar radi po svom i po toj strategiji i po svom ćefu. Nije ni upućena u Parlament. Ali po njoj se radi, pa proizvodnja opada (u 2015. godini je njena vrednost bila 4,75 milijardi dolara), a narednih godina je bila još manja. Aktuelne vlasti i njeni predstavnici na zvaničnim skupovima govorili su da će biti oko 6,6 milijardi dolara? To je bila njihova želja, ali i prevara naroda i laž o povećanju roda, kako bi oni bili uspešniji sa svojom politikom, kada je agrar u pitanju čak za 50 odsto!

Vrednost agrarne proizvodnje u Srbiji se kreće oko 1.000 dolara po hektaru. U Holandiji je to oko 17.000 hektara, Danskoj 14.000 hektara. Postavlja se pitanje zašto to u Srbiji nije bar 5.000 dolara po hektaru?

,,...Naime, autori projektuju da udeo poljoprivrede u BDP privrede treba da se poveća do kraja perioda, a to je do kraja 2024. godine, na 15 do 20 odsto. U varijanti da udeo poljoprivrede poraste na 15 odsto znači da poljoprivreda do 2024. treba da se razvija po stopi od 6,1 odsto prosečno godišnje, a nepoljoprivredni deo privrede da u istom periodu opada po prosečnoj godišnjoj stopi od -0,76 odsto.

U varijanti da bi poljoprivreda ostvarila rast udela u BDP od 20 odsto trebala bi da se razvija po stopi od 9,19 odsto prosečno godišnje, uz istovremeni pad nepoljoprivrednog sektora od -1,36 odsto prosečno godišnje. Kakve su implikacije i besmisao ovako projektovanih veličina ne treba ni naglašavati, Vreme je već pokazalo...''navodi Lovre.

Takođe, autori projektuju rast bruto investicija u poljoprivredi od 10-15 odsto godišnje u nominalnom iznosu. I to je nerealno, ako se zna da poljoprivreda u Srbiji predstavlja neatraktivnu delatnost za strane direktne investicije. Jer, za poslednje dve decenije, kada je agrar u pitanj učestvuju samo sa 0,6 do 1,7 odsto. Dakle, beznačajne pare od ukupnih SDI su se izdvajale za poljoprivredu. Toliko je agrar interesovao vlast!

Stari gradovi...

Za poslednjih pola veka na prostorima nekadašnje SFRJ iz sela u gradove se preselilo gotovo osam miliona ljudi. Tako su se stari iz sela gotovo neprimetno, preselili u gradove. To je naša demografska realnost. Nekada mladi doseljenici sa sela sada su ili će uskoro postati ostareli penzioneri po gradovima.

Tako su nam sela odavno ostarela, gradovi sad nam brže stare od sela. Ne zato što se proces starenja nije usporio, već zato što ona ne mogu biti starija nego što jesu. Sledeći stadijum je izumiranje. Izumrla sela su registrovana na popisima stanovništva od 2011. godine.

Ipak, nije problem sam po sebi što se sela u Srbiji populaciono gase, jer je dobar deo njih izgubio svoj istorijski razlog nastanka mnogo pre socijalističke industrijalizacije. Drugim rečima, potpuno je normalno da se broj, razmeštaj i struktura seoskih naselja prilagode savremenim uslovima organizacije privrede i društva, što podrazumeva i gašenje i dislociranje naseobina, nastalih u otomansko vreme po principu ,,uteći u što veći krš i zabit'' radi opstanka, ali i optimizaciju populacionih kapaciteta perspektivnih seoskih područja.

Nažalost, proizilazi da je poslednji ozbiljan prostorni planer u Srbiji bio knez Miloš, jer se još od tog vremena do danas gašenje ili premeštanje naselja u Srbiji doživljava kao najveći udarac na ,,tradiciju''. Kao da pre ,,vekovnih ognjišta'' nije bilo ,,vekovnih'' sojenica, zemunica, nomada, lovaca i sakupljača i kao da se posle sela ne može živeti u vekovnim gradovima, a posle njih u novim adekvatnim vidovima društvenog bitisanja.

Tako i dolazimo do same suštine današnjeg demografskog problema "odsečenosti sela od gradova'', ističe profesor dr Milovan Mitrović, potpredsednik Akademijskog odbora za selo SANU.

''...Istina je da su dugoročne nepovoljne demografske tendencije u Srbiji presudno određene praksom prema kojoj u poslednjih skoro 60 godina svaka generacija roditelja iza sebe ostavlja generaciju potomaka manju od sopstvene. To nas jeste izbacilo u orbitu demgorafski najstarijijh zemalja u svetu, ali svakako nije prevashodno uticalo na populaciono izumiranje aktuelnih seoskih naselja Srbije, kao što se najvešće apostrofira u javnosti.

Najlakše je reći, nedovoljno se rađamo, zato starimo i gase nam se sela, pa stoga mladi treba što pre da se vrate iz gradova u sela. Zaboravlja se da u Srbiji godišnje više umre nego što se rodi 40.000 žitelja! Pored toga u svet svake godine ode najmanje 30.000 ljudi. Odu zato što nemaju posla i od čega ovde da žive. Postavlja se pitanje šta bi bilo kada bi bili izjednačeni mortalitet i natalitet. U tom slučaju hrane ne bi imali dovoljno ni za sebe, a da se ne govori o hvalospevima izvoza sirovina u sve. Ako se tako nasavi već za nekoliko decenija bišćemo manjina u sopstvenoj državi...'', dodaje dr Srđan Šljukić, sa novosadskog Filozofskog fakulteta., č 1aäaí îä ođč aóoîđa e?čaa ,,Đóđaëía nđaäčaíó Nđáč1č - Ninaâa?a naëa č äđćaâa''.

Selo je kičma nacije

U svetu danas oko 50 odsto ukupnog broja stanovništva živi na selu (ima sedam milijardi stanovnika). U Srbiji, u ruralnim područjima se nalazi više od 40 odsto stanovništva. U uslovima savremene tehnološke civilizacije i kod nas i u svetu, bio bi ogroman rizik ako bi se stanovništvo koncentrisalo samo u gradovima.

Dakle, to je slučaj danas u Srbiji gde trećina stanovništva živi u Beogradu, pa je potrebno zaustaviti takav proces. Jer, selo obezbeđuje socijalnu kontrolu nad teritorijama i rešava geopolitičke zadatke (posebno u pograničnim područjima). Odlučujuća je uloga sela u obezbeđivanju hrane.

Selo je nekad bilo i centar gde se i najviše rađalo u Srbiji. Po tome ono danas i - odumire. Selo je čuvar etno-kulturalnosti društva i značajna mu je uloga u ekološkom prosperitetu zemlje. Selo je važan faktor u rešavanju pitanja kvaliteta života, reprodukcije i čuvar je ljudskog kapitala.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane