Natrag

Tabloid je pozvan

Proterani iz Opova pišu Magazinu Tabloid

Osuđeni da umremo

***

Poštovani,

Voleli bismo da našu priču podelimo sa građanima Srbije koja sutra može biti i vaša (uz iskrenu nadu da ćemo moj suprug i ja ostati usamljen slučaj).

Pre četiri godine moj suprug Edvard Konc i ja, sticajem okolnosti iz Novog Sada došli smo u Sefkerin (opština Opovo). Ušli smo u stan koji je bio namenjen za korišćenje mom pokojnom ocu i njegovoj porodici. Stan je bio namenski. A 80-tih godina prošlog veka počelo se sa izgradnjom kuće za dr Aleksandra Vunjaka i njegovu porodicu. Radovi su tekli veoma brzo. Kuća je stavljena pod krov, postavljeni su prozori. Nedugo nakon početka radova na kući poslovođa gine u saobraćajnoj nesreći što ima za posledicu prekid radova.

Moj otac za nadzitak kuće platio je oko milion dinara. Moja majka je odbila da otkupi stan tražeći završetak radova na kući. Moj suprug i ja ulazimo u prazan namešten stan (gde sam prethodno provela 38 godina).

Naredne četiri godine živimo bez struje, razlog tome je što iz katastra izlazi izvod da je vlasnik stana nepoznat!

Ali je zato poznato da je Lidija Vunjak sa mojim jedinstvenim matičnim brojem 1995. prijavila muško dete na taj stan. Nikada nisam rađala.

U noći između 12/13 avgusta 2018. godine još sam bila sa suprugom na lokalnoj motorijadi gde je dežurao u svojstvu redara izbio je požar u stanu.

Vrata od stana bila su širom otvorena (novac držimo na računu). A ja sam izašla samo na kratko sa namerom da se odmah vratim nazad. Postoje indicije da je požar podmetnut, budući da u stanu nismo imali ništa zapaljivo (čak ni plinsku bocu). A od jačine detonacije prozori su bukvalno leteli iz ramova.

Kao članovi SNS-a moj suprug je redovno odlazio na partijske sastanke i mitinge podrške Aleksndru Vučiću. Ipak niko od čelnika opštine Opovo nije tog jutra izašao. U pratnji socijalnog radnika i predsednice mesne zajednice Sefkerin urgentno smo smešteni u porodicu čiji je domaćin težak psihički bolesnik .

Vrlo brzo smo samoinicijativno napustili tzv. hraniteljsku porodicu i potražili privatni smeštaj. Do tog događaja je moj suprug bio angažovan od strane mesne zajednice Sefkerin na održavanju parka i šest autobuskih stajališta sa mesečnom platom od 15.000 dinara.

Od tada mesna zajednica nema potrebe za radnicima. U prvi mah sve se činilo da je noćna mora dok nismo shvatili da naš život jeste noćna mora. Prvo je moj suprug zamolio za prijem kod predesdnika opštine Opovo (što je ustaljena praksa za sve žitelje opštine Opovo) i neljubazno odbijen.

Potom počinje progon od opštinskog službenika Milovana Milankova koji mi koristeći fizičku snagu otima ključ od stana. Inače je veleposednik . Ključ od stana koji ne pripada ni njemu ni meni uzima jer odavno planira da u taj stan useli svog mlađeg sina (u istoj zgradi stanuje i prvi sin koji je nasledio od bake).

Kada sam ušla u stan (pre nego što je promenio vrata i bravu) pokušao je verbalnim zastrašivanjem da me izbaci. Kako mu to nije uspelo pozvao je policiju. Za nekih 10-tak minuta predamnom je stajalo petoro policajaca kao da sam u najmanju ruku Bin Laden i udaljili me iz stana sa obrazloženjem da remetim rekonstrukciju krova koja je bila u toku. Nekoliko meseci kasnije prilikom rutinske overe radničke knjižice na Birou za nezaposlene saznajem da se vodim kao zaposlena u mestu oko 50 km udaljenom od Sefkerina.

Tako mi je uskraćeno pravo na jednokratnu pomoć kao i na podnošenje zahteva za socijalnu pomoć na koju kao nezaposleno lice imam prava.

Prijavljujem policiji kvalifikujući ovo kao krivično delo . Sastavljen je zapisnik u prisustvu dva inspektora . Jedan od inspektora kaže da je reč o „administrativnoj grešci koja će brzo biti ispravljena". Nezadovoljna podnosim prijavu i original ugovora javnom tužiocu u Osnovnom sudu Pančevo. Do sada me nije kontaktirao.

Umorni od svega suprug sa svojim dvojnim (srpsko-mađarskim) državljanstvom napuštamo Sefkerin i krećemo put Subotice. Dve nedelje boravimo u napuštenim vagonima u potrazi za bilo kakvim poslom koji bi nam omogućio da od zarade pređemo granicu i u Mađarskoj potražimo posao. Organizacija za pomoć siromašnim licima i beskućnicima „Golgoda" pružila nam je pristojan smeštaj i mogućnost da potražimo posao.

S poštovanjem,

Edvard Konc i Lidija Vunjak

Čantavir 28.08.2019.

podeli ovaj članak:

Natrag